Црна Гора се брани (и) у Београду

Да ли је страшно рећи да би као и онда Крајина, као и онда Косово и Метохија, и Црна Гора морала да се брани (и) у Београду?

Када су Срби протеривани из Крајине, Београд је ћутао, згражавајући се касније над плимом избеглица која ће додатно да га посељачи. Тада се то звало „мир нема алтернативу“. Сада се то зове политички реализам.

Када је Србија бомбардована, главна забава у Београду је била оговарање српских официра – ко има љубавницу а ко колики стан.

Данас, када насиље над Србима у Црној Гори досеже врхунац, београдска забава је оговарање епископа и свештенства у Црној Гори (и шире) и тамошње опозиције.

У сваком од тих случајева – равнодушност, осећање неприпадности онима који страдају.

Срећом, о исходу рата 1999. нису одлучивале београдске алапаче, него војници на терену. То можда није довело до победе, али је обновило мит о херојству и жртви. Ни сада не одлучују београдски интриганти, него народ на лицу места.

Али да ли је то утеха? Да ли је страшно рећи да би као и онда Крајина, као и онда Косово и Метохија, и Црна Гора морала да се брани (и) у Београду?

Окупљени грађани и свештенство на улицама Подгорице протестују против доношења Закона о слободи вероисповести, 26. децембар 2019. (Фото: Анадолија)
Окупљени грађани и свештенство на улицама Подгорице протестују против доношења Закона о слободи вероисповести, 26. децембар 2019. (Фото: Анадолија)

Али то би значило бар делом суверену власт, која не рачуна само на веру народа „да друг Стаљин зна шта ради“, а што би ваљда требало да буде сасвим супротно од онога што се чини да ради. Људи воле своје владаре да сматрају мудријима него што јесу, јер тако склањају одговорност са себе самих.

А то би значило и интелектуалну елиту која би показивала макар трунку саосећања са својим сународницима који пате, макар због тога жртвовали понеки грант или уносну позицију у „структурама“.

То би тражило много већу промену свести од ону за коју се залажу такозвани другосрбијанци. Промену свести код већег дела елите која наследним правом влада овом земљом већ деценијама. А зашто би они мењали свест кад им је иовако добро?

Често је добро и онима који тој елити служе, јер и мрвице са стола богатих су за некога читаво богатство, а одговорност је увек тешка – лакше је кукати и жалити се на злу судбину.

Тиха већина за сада нема свој глас. О морала би некако да га пронађе.

Јер кад схватимо да нам се (опет) понавља 1941. на целом српском националном простору, тада ће већ бити касно.

Дубоке су јаме. Уз њих гласа нема.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Анадолија

 

Извор Нови Стандард