Miša Đurković: Nestajanje

Ljudi sve više odlaze sa Balkana, zemlje se prazne i u toku je masovno pljačkanje demografskog kapitala ovog prostora koje sprovode zemlje EU

Vreme je kako Hrvati kažu adventa, predbožićne atmosfere, kada je uvek bilo vreme za okupljanje porodice. No danas su te porodice raštrkane širom Evrope, ali i po mnogo daljim meridijanima. Hrvatsku je samo u poslednje dve godine napustilo više stotina hiljada, uglavnom mladih i sredovečnih ljudi s decom. Na radiju se redovno pozdravljaju slušaoci u zemlji, ali i „oni koji slušaju preko lajvstrima u Dablinu, Stokholmu, Nemačkoj…“ Razmenjuju se i čitaju poruke koje međusobno preko radija šalju roditelji deci, bake unučićima i obratno. Glavna nagradna igra na kvizovima je avionska karta kojom neko može da obiđe, ili svoje u inostranstvu, ili da dođe da obiđe svoje u zemlji. Vidi se kako jedan narod preko noći postaje narod masovne dijaspore, gde danas zahvaljujući internetu i niskotarifnim letovima ljudi mnogo lakše zadržavaju iluziju o tome da su i dalje negde tu, povezani.

No fizički oni više nisu tu i zemlja se ubrzano prazni. Kao što je poznato, oni koji odlaze gotovo uvek misle da je to privremeno. Onda dođu deca, pa se datum povratka stalno pomera. Najviše njih ne vrati se nikada, ili dođu kada su već u penziji, a deca i posebno unuci već integrisani delovi tih novih zemalja, nacija i kultura.

Hrvatska je uz (Albance sa Kosmeta) u ovom trenutku možda najočigledniji primer, ali ovo je proces koji gotovo podjednako podriva sve balkanske države. Malo više one koje su u EU, nego one koje su u čekaonici, ali odliv je, svejedno, katastrofalan. Rumunija je od početka tranzicije izgubila više od četiri miliona stanovnika. Bugarsku je Gardijan pre dve godine opisao kao najgori slučaj nenasilnog iseljavanja u modernoj istoriji: s devet miliona pala je već na manje od šest. Hrvatska je gotovo izvesno ispod tri i po miliona na prilično velikoj teritoriji s neravnomernim rasporedom stanovništva. Ozbiljnija koncentracija je u Zagrebu i oko njega, kao i u Dalmaciji. Sve između je uglavnom prazno, pa mu dođe logično što se Viktor Orban slika ispod istorijske karte koja dobacuje do Rijeke, i pri tome se sukobljava s Italijanima kod kojih malo-pomalo neko pomene istu tu Rijeku, ali i Istru, Spalato itd. U Bosni u oba entiteta, i kod sva tri naroda ljudi nestaju jednako ubrzano. Crna Gora, kako pomenuše naši zvaničnici, nedavno verovatno ima oko 520.000 ljudi. Albanija je sigurno ispod dva i po miliona, na prostoru Kosmeta nema ni milion, a u slučaju Severne Makedonije popis je veliko političko pitanje, pa je nemoguće dobiti precizne podatke o bilo čemu uključujući i emigraciju. Srbija bez Kosmeta po realnim procenama sada ima oko 6,5 miliona stanovnika, a prosečna starost je gotovo svuda u regionu oko 43-44 godine.

Osim sve starijeg stanovništva i niskih stopa nataliteta, ozbiljnoj depopulaciji regiona doprinosi i prekomerno slivanje stanovništva u glavne gradove, a najviše, naravno, intenzivna emigracija prema zemljama zapadne Evrope u kojima se može raditi za mnogo više novca. No sada to više nije spontani odlazak pojedinaca već masovno i sistematsko pljačkanje socijalnog i demografskog kapitala ovog prostora koje sprovode najveće zemlje EU, stalno gladne radne snage. Pri tome, oni su vrlo dobro svesni šta za bilo koju zemlju ovoga prostora znači odlazak nekoliko hiljada stručnjaka iz određenih oblasti. Već čitavi gradovi i regioni ostaju bez adekvatne zdravstvene zaštite ili bolničke nege, jer se osoblje masovno preseljava u Nemačku, Austriju, Švedsku itd. Ove zemlje imaju posebne agencije koje, osim pomenutih, regrutuju u našim državama i aj-ti stručnjake, vozače autobusa, školske pedagoge i psihologe s iskustvom, majstore svih tipova (od građevinaca od varilaca), čak i potencijalne profesionalne vojnike. Univerziteti se tuku za naše studente nudeći im ozbiljne stipendije za studije, ali i podstičući ostanak tamo.

Razmere ovog procesa su na nivou elementarne nepogode. EU i sve ove države znaju koliki je to gubitak za nas, ali zbog svog interesa ne pada im na pamet da nam pomognu. Mi sami u regionu morali bismo da se organizujemo i da zajedno počnemo da lobiramo da se ovaj razarajući proces bar delimično zaustavi, ograniči, ili nekako kontroliše. Treba početi na nivou nauke i analize, a onda dići celu priču na političke forume. Ovo bi morala da bude tema svakog sastanka lidera tzv. Zapadnog Balkana ili drugih foruma poput Kvadrilaterale, a oni bi posle toga morali da izlaze sa zajedničkim saopštenjima i da rade na očuvanju pre svega mladih kadrova. Ako im je zaista stalo da ove države prežive. Ako im je pak važnije da ih stranci tapšu po ramenu i da se naši zavodi za zapošljavanje kao dosad hvale time koliko su ljudi poslali napolje, onda svi zajedno samo možemo da gledamo kako polako odumiremo i nestajemo.

 

Autor Miša Đurković

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Pečat, 27. decembar 2019.

Pratite nas na YouTube-u