Миша Ђурковић: Нестајање

Људи све више одлазе са Балкана, земље се празне и у току је масовно пљачкање демографског капитала овог простора које спроводе земље ЕУ

Време је како Хрвати кажу адвента, предбожићне атмосфере, када је увек било време за окупљање породице. Но данас су те породице раштркане широм Европе, али и по много даљим меридијанима. Хрватску је само у последње две године напустило више стотина хиљада, углавном младих и средовечних људи с децом. На радију се редовно поздрављају слушаоци у земљи, али и „они који слушају преко лајвстрима у Даблину, Стокхолму, Немачкој…“ Размењују се и читају поруке које међусобно преко радија шаљу родитељи деци, баке унучићима и обратно. Главна наградна игра на квизовима је авионска карта којом неко може да обиђе, или своје у иностранству, или да дође да обиђе своје у земљи. Види се како један народ преко ноћи постаје народ масовне дијаспоре, где данас захваљујући интернету и нискотарифним летовима људи много лакше задржавају илузију о томе да су и даље негде ту, повезани.

Но физички они више нису ту и земља се убрзано празни. Као што је познато, они који одлазе готово увек мисле да је то привремено. Онда дођу деца, па се датум повратка стално помера. Највише њих не врати се никада, или дођу када су већ у пензији, а деца и посебно унуци већ интегрисани делови тих нових земаља, нација и култура.

Хрватска је уз (Албанце са Космета) у овом тренутку можда најочигледнији пример, али ово је процес који готово подједнако подрива све балканске државе. Мало више оне које су у ЕУ, него оне које су у чекаоници, али одлив је, свеједно, катастрофалан. Румунија је од почетка транзиције изгубила више од четири милиона становника. Бугарску је Гардијан пре две године описао као најгори случај ненасилног исељавања у модерној историји: с девет милиона пала је већ на мање од шест. Хрватска је готово извесно испод три и по милиона на прилично великој територији с неравномерним распоредом становништва. Озбиљнија концентрација је у Загребу и око њега, као и у Далмацији. Све између је углавном празно, па му дође логично што се Виктор Орбан слика испод историјске карте која добацује до Ријеке, и при томе се сукобљава с Италијанима код којих мало-помало неко помене исту ту Ријеку, али и Истру, Спалато итд. У Босни у оба ентитета, и код сва три народа људи нестају једнако убрзано. Црна Гора, како поменуше наши званичници, недавно вероватно има око 520.000 људи. Албанија је сигурно испод два и по милиона, на простору Космета нема ни милион, а у случају Северне Македоније попис је велико политичко питање, па је немогуће добити прецизне податке о било чему укључујући и емиграцију. Србија без Космета по реалним проценама сада има око 6,5 милиона становника, а просечна старост је готово свуда у региону око 43-44 године.

Осим све старијег становништва и ниских стопа наталитета, озбиљној депопулацији региона доприноси и прекомерно сливање становништва у главне градове, а највише, наравно, интензивна емиграција према земљама западне Европе у којима се може радити за много више новца. Но сада то више није спонтани одлазак појединаца већ масовно и систематско пљачкање социјалног и демографског капитала овог простора које спроводе највеће земље ЕУ, стално гладне радне снаге. При томе, они су врло добро свесни шта за било коју земљу овога простора значи одлазак неколико хиљада стручњака из одређених области. Већ читави градови и региони остају без адекватне здравствене заштите или болничке неге, јер се особље масовно пресељава у Немачку, Аустрију, Шведску итд. Ове земље имају посебне агенције које, осим поменутих, регрутују у нашим државама и ај-ти стручњаке, возаче аутобуса, школске педагоге и психологе с искуством, мајсторе свих типова (од грађевинаца од варилаца), чак и потенцијалне професионалне војнике. Универзитети се туку за наше студенте нудећи им озбиљне стипендије за студије, али и подстичући останак тамо.

Размере овог процеса су на нивоу елементарне непогоде. ЕУ и све ове државе знају колики је то губитак за нас, али због свог интереса не пада им на памет да нам помогну. Ми сами у региону морали бисмо да се организујемо и да заједно почнемо да лобирамо да се овај разарајући процес бар делимично заустави, ограничи, или некако контролише. Треба почети на нивоу науке и анализе, а онда дићи целу причу на политичке форуме. Ово би морала да буде тема сваког састанка лидера тзв. Западног Балкана или других форума попут Квадрилатерале, а они би после тога морали да излазе са заједничким саопштењима и да раде на очувању пре свега младих кадрова. Ако им је заиста стало да ове државе преживе. Ако им је пак важније да их странци тапшу по рамену и да се наши заводи за запошљавање као досад хвале тиме колико су људи послали напоље, онда сви заједно само можемо да гледамо како полако одумиремо и нестајемо.

 

Аутор Миша Ђурковић

 

Насловна фотографија: Медија центар Београд

 

Извор Печат, 27. децембар 2019.