Alarm istorije

Ukoliko kao narod ne izvučemo pouke iz grešaka koje su nas skupo koštale, nastavićemo da plaćamo cenu u životima i teritorijama

Kad se jednog dana Evropska unija konačno bude raspala, sva je prilika da će britanski istoričari iznad razbarušene kose Borisa Džonsona docrtati oreol čerčilovske političke prozorljivosti. Surovost istorijskog suda ogleda se u tome što s vremenom sve manje uvažava sporedne uloge i pozadinske procese, neprekidno pomerajući fokus ka magistralnom toku istorijskog kretanja i njegovim ključnim akterima. Otuda, u istorijskoj retrospektivi, Džonson će svakako ostati upamćen kao čovek koji je Britaniju istrgao iz zagrljaja bezlične briselske birokratije.

Danas je, međutim, sasvim očigledno da je najzaslužniji pojedinac za izlazak Londona iz EU Najdžel Faraž. Nakon referendumske pobede u junu 2016. godine, povukao se sa čela stranke koju je vodio devet godina, u trenutku kada je ista zahvaljujući njemu bila na vrhuncu popularnosti. Naglasivši da se politikom ne bavi zbog vlasti, poručio je da ne vidi razlog da ostane predsednik stranke jer je sa bregzitom ostvario svoj glavni politički cilj.

Na scenu se vraća u januaru 2019, uvidevši da globalističke elite pokušavaju da izigraju demokratsku volju naroda i spreče napuštanje EU. Tada osniva monotematsku stranku „Bregzit”, da bi već u maju sa njom pobedio na izborima za Evropski parlament. Sedam meseci kasnije, ponovo je pokazao poštovanja vrednu političku principijelnost kada je pozvao birače da na nacionalnim izborima glasaju za Džonsona, kandidata sa najvećom šansom da zemlju uspešno izvede iz Unije.

Nije umesno porediti zrelost političke elite u Srbiji i Velikoj Britaniji, ali teško je ne zapitati se postoji li ijedan hipotetički splet okolnosti u kojem bi ovdašnji političar sebe stavio u drugi plan zarad ostvarenja nekog nacionalnog ili ideološkog cilja? I kad smo se kao narod pomirili sa tim da nam vlastoljublje predstave kao borbu za tobožnje političke ideale? U zemlji u kojoj „iskrene levičare” predvodi Bakić, slobodne „građane” Trifunović, a „konzervativnu“ stranku Dejan Đorđević (nesuđeni vlasnik Megatrenda), teško je ne zaključiti da su politički principi išta drugo do maska za dnevno-političku profilaciju i izborno pozicioniranje.

Za utehu našoj generaciji što nije uspela da iznedri državotvornu političku elitu može poslužiti činjenica da ni generacije pre nas nisu bile mnogo uspešnije. Čak i u zlatnom dobu moderne srpske države nije cvetala politička sloga. Tako Jovan Skerlić, čovek čija je kritika u srpskoj kulturi imala snagu presude, godine 1906. iznosi sledeće zapažanje:

Gotovo nigde u političkoj borbi [se] ne unosi tako malo ideja kao kod nas. (…) Mesto iskrene i svesne političke stranke koja pošteno i otvoreno bije boj pod razvijenom zastavom ideja i načela, dolazi gomila koja se valja po prašini otimajući se za mesta i zarade. Dok se u celom svetu politička borba uređuje i tako reći kanalizuje, kod nas još uvek ostaje u haotičnom stanju, gde drugih pobuda nema do inata i apetita, gde se smatra da je sve dopušteno: politička licitiranja, prekonoćne promene mišljenja, najneprirodniji savezi i prodaje savesti.“[1]

Spomen-soba Komande Kopnene vojske (Foto: Jovo Mamula/MC Odbrana)

Upravo ovakva politička kultura navela je Siton Votsona da pri stvaranju Kraljevine SHS iznese predviđanje da će politički iskusniji Hrvati i Slovenci prevladati brojnije Srbe. Nije teško zamisliti samozadovoljni osmeh na licu britanskog cinika dok je gledao kako Stjepan Radić, koji se protiv Jugoslavije od njenog osnivanja borio vanparlamentarnim metodama, 1924. godine prihvata srpsku ponudu da pošalje poslanike u Skupštinu kako bi se izglasao pad Pašićeve vlade, a manje od godinu dana kasnije i ponudu samog Pašića da formiraju novu vladu. Optužujući potom Radića za neprincipijelnost, srpski stranački prvaci kao da nisu razumeli da on vernost svojim principima nije merio političkim, već nacionalnim aršinom.

Političke sloge među Srbima nije bilo ni u drugoj Jugoslaviji. Kad se Kardelju desilo da u Moskvi dobije malo više pažnje nego što je bilo poželjno, Broz je pokušao da ga ukloni, na šta je slovenačko rukovodstvo zapretilo kolektivnom ostavkom. Shvativši da bi to ugrozilo stabilnost zemlje, prvi među „jednakima“ je odlučio da reterira. No, kad je nešto kasnije žrtva njegove paranoje postao Ranković, drugovi iz Srbije ne samo da ga nisu branili pred izmišljenim optužbama, već su ga se prenaglašeno javno odricali, ponekad navodeći i da se zbog njega „stide što su Srbi”.

Sloga oko egzistencijalnih nacionalnih interesa ostala je nepoznat pojam za srpsku političku elitu i nakon epohe titoizma, što se jasno pokazalo u maju 1999. godine. Dok su po građanima Srbije padale NATO bombe, Đukanović i Đinđić pisali su autorski tekst za Njujork tajms u kojem su javno lobirali da se ne prestaje sa bombardovanjem dok državno rukovodstvo SRJ ne siđe sa vlasti: „Ukoliko se rat završi mirovnim sporazumom koji će potpisati aktuelno rukovodstvo sa Slobodanom Miloševićem na čelu, tragedija i nasilje će se nastaviti.”[2]

Ova zabrinjavajuća tradicija srpske politike prenela se i u 21. vek, a najjasnije se očituje danas, kada je uslov za razgovor vlasti i opozicije posredovanje Evropske unije i Fonda za otvoreno društvo, koji su od obe strane priznati kao legitimni i dobroželateljni posrednici. Ili kada opoziciona političarka optuži državni vrh da novcem od trgovine oružjem kupuje kosovska „otpriznavanja”. Ili kada deo novinara i komentatora u Srbiji požuri da, ničim izazvan, ospe paljbu po srpskom vladici baš u trenutku dok on predvodi pokušaj otpora legalizaciji otmice srpske kulturne i verske baštine. Ili kada…

Spomen-soba Komande Kopnene vojske koju čini 29 naslova i celina u okviru kojih je pomenuto 16.000 imena stradalih u ratovima (Foto: Jovo Mamula/MC Odbrana)

S obzirom da smo u prošlosti cehove ovakvog ponašanja tradicionalno plaćali životima i teritorijama, nameće se pitanje kada će naša politička elita čuti brujanje istorijskog alarma koji opominje da je Srbija danas suviše demografski iscrpljena, geostrateški ugrožena i moralno utučena da bi imala luksuz da bude politički zavađena?

 

Proširena verzija teksta objavljenog u 600. broju nedeljnika Pečat

 

Naslovna fotografija: Ratne zastave vojnih jedinica srpske vojske (Foto: Jovo Mamula/MC Odbrana)

___________________________________________________________________
UPUTNICE:
[1] Skerlić J, „Politička književnost”, u: Sabrana dela, VII, str. 198

[2] https://www.nytimes.com/1999/05/08/opinion/after-the-war-in-serbia-is-over.html