Аларм историје

Уколико као народ не извучемо поуке из грешака које су нас скупо коштале, наставићемо да плаћамо цену у животима и територијама

Кад се једног дана Европска унија коначно буде распала, сва је прилика да ће британски историчари изнад разбарушене косе Бориса Џонсона доцртати ореол черчиловске политичке прозорљивости. Суровост историјског суда огледа се у томе што с временом све мање уважава споредне улоге и позадинске процесе, непрекидно померајући фокус ка магистралном току историјског кретања и његовим кључним актерима. Отуда, у историјској ретроспективи, Џонсон ће свакако остати упамћен као човек који је Британију истргао из загрљаја безличне бриселске бирократије.

Данас је, међутим, сасвим очигледно да је најзаслужнији појединац за излазак Лондона из ЕУ Најџел Фараж. Након референдумске победе у јуну 2016. године, повукао се са чела странке коју је водио девет година, у тренутку када је иста захваљујући њему била на врхунцу популарности. Нагласивши да се политиком не бави због власти, поручио је да не види разлог да остане председник странке јер је са брегзитом остварио свој главни политички циљ.

На сцену се враћа у јануару 2019, увидевши да глобалистичке елите покушавају да изиграју демократску вољу народа и спрече напуштање ЕУ. Тада оснива монотематску странку „Брегзит”, да би већ у мају са њом победио на изборима за Европски парламент. Седам месеци касније, поново је показао поштовања вредну политичку принципијелност када је позвао бираче да на националним изборима гласају за Џонсона, кандидата са највећом шансом да земљу успешно изведе из Уније.

Није умесно поредити зрелост политичке елите у Србији и Великој Британији, али тешко је не запитати се постоји ли иједан хипотетички сплет околности у којем би овдашњи политичар себе ставио у други план зарад остварења неког националног или идеолошког циља? И кад смо се као народ помирили са тим да нам властољубље представе као борбу за тобожње политичке идеале? У земљи у којој „искрене левичаре” предводи Бакић, слободне „грађане” Трифуновић, а „конзервативну“ странку Дејан Ђорђевић (несуђени власник Мегатренда), тешко је не закључити да су политички принципи ишта друго до маска за дневно-политичку профилацију и изборно позиционирање.

За утеху нашој генерацији што није успела да изнедри државотворну политичку елиту може послужити чињеница да ни генерације пре нас нису биле много успешније. Чак и у златном добу модерне српске државе није цветала политичка слога. Тако Јован Скерлић, човек чија је критика у српској култури имала снагу пресуде, године 1906. износи следеће запажање:

Готово нигде у политичкој борби [се] не уноси тако мало идеја као код нас. (…) Место искрене и свесне политичке странке која поштено и отворено бије бој под развијеном заставом идеја и начела, долази гомила која се ваља по прашини отимајући се за места и зараде. Док се у целом свету политичка борба уређује и тако рећи канализује, код нас још увек остаје у хаотичном стању, где других побуда нема до ината и апетита, где се сматра да је све допуштено: политичка лицитирања, преконоћне промене мишљења, најнеприроднији савези и продаје савести.“[1]

Спомен-соба Команде Копнене војске (Фото: Јово Мамула/МЦ Одбрана)

Управо оваквa политичкa култура навела је Ситон Вотсона да при стварању Краљевине СХС изнесе предвиђање да ће политички искуснији Хрвати и Словенци превладати бројније Србе. Није тешко замислити самозадовољни осмех на лицу британског циника док је гледао како Стјепан Радић, који се против Југославије од њеног оснивања борио ванпарламентарним методама, 1924. године прихвата српску понуду да пошаље посланике у Скупштину како би се изгласао пад Пашићеве владе, а мање од годину дана касније и понуду самог Пашића да формирају нову владу. Оптужујући потом Радића за непринципијелност, српски страначки прваци као да нису разумели да он верност својим принципима није мерио политичким, већ националним аршином.

Политичке слоге међу Србима није било ни у другој Југославији. Кад се Кардељу десило да у Москви добије мало више пажње него што је било пожељно, Броз је покушао да га уклони, на шта је словеначко руководство запретило колективном оставком. Схвативши да би то угрозило стабилност земље, први међу „једнакима“ је одлучио да ретерира. Но, кад је нешто касније жртва његове параноје постао Ранковић, другови из Србије не само да га нису бранили пред измишљеним оптужбама, већ су га се пренаглашено јавно одрицали, понекад наводећи и да се због њега „стиде што су Срби”.

Слога око егзистенцијалних националних интереса остала је непознат појам за српску политичку елиту и након епохе титоизма, што се јасно показало у мају 1999. године. Док су по грађанима Србије падале НАТО бомбе, Ђукановић и Ђинђић писали су ауторски текст за Њујорк тајмс у којем су јавно лобирали да се не престаје са бомбардовањем док државно руководство СРЈ не сиђе са власти: „Уколико се рат заврши мировним споразумом који ће потписати актуелно руководство са Слободаном Милошевићем на челу, трагедија и насиље ће се наставити.”[2]

Ова забрињавајућа традиција српске политике пренела се и у 21. век, а најјасније се очитује данас, када је услов за разговор власти и опозиције посредовање Европске уније и Фонда за отворено друштво, који су од обе стране признати као легитимни и доброжелатељни посредници. Или када опозициона политичарка оптужи државни врх да новцем од трговине оружјем купује косовска „отпризнавања”. Или када део новинара и коментатора у Србији пожури да, ничим изазван, оспе паљбу по српском владици баш у тренутку док он предводи покушај отпора легализацији отмице српске културне и верске баштине. Или када…

Спомен-собa Команде Копнене војске коју чини 29 наслова и целина у оквиру којих је поменуто 16.000 имена страдалих у ратовима (Фото: Јово Мамула/МЦ Одбрана)

С обзиром да смо у прошлости цехове оваквог понашања традиционално плаћали животима и територијама, намеће се питање када ће наша политичка елита чути брујање историјског аларма који опомиње да је Србија данас сувише демографски исцрпљена, геостратешки угрожена и морално утучена да би имала луксуз да буде политички завађена?

 

Проширена верзија текста објављеног у 600. броју недељника Печат

 

Насловна фотографија: Ратне заставе војних јединица српске војске (Фото: Јово Мамула/МЦ Одбрана)

___________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Скерлић Ј, „Политичка књижевност”, у: Сабрана дела, VII, стр. 198

[2] https://www.nytimes.com/1999/05/08/opinion/after-the-war-in-serbia-is-over.html