M. Đurković: Totalitarni feminizam i eksploatacija muškaraca

Totalitarni sistem progona muškaraca i očeva stigao je i u Evropu i širi se kao kuga, stavljajući ljude u savremeno ropstvo

Putujući nedavno u jednu veliku evropsku zemlju, video sam stradanje svog prijatelja iz mladosti koga sam tamo sreo i našao u vrlo nezavidnoj situaciji. Ispričaću ovde njegovu priču, budući da sistem koji ga uništava uveliko pokušavaju da instaliraju i u našu zemlju, te u društveni i pravni sistem.

Pre dve godine naš gost je bio profesor Stiven Baskervil, autor sjajne i zastrašujuće knjige Stavljen pod starateljstvo iz 2007. godine, u kojoj je istražio kako se u Americi vodi rat protiv očeva i tradicionalne porodice. Povod za bavljenje ovom temom bio je lične prirode, jer je sam tokom procesa razvoda prošao pakao i tokom narednih četrnaest godina morao da plaćam alimentaciju u visini od 70 odsto svoje plate. U međuvremenu, ovaj totalitarni sistem progona muškaraca i očeva stigao je i u Evropu i širi se kao kuga, stavljajući ljude u ropstvo. S tim se suočio i moj pomenuti prijatelj.

Radi se o jako dobrom i vrednom čoveku koji je napravio lepu karijeru kao vrhunski sportista. Bio je odličan rukometni golman i branio je za prvoligaške timove u nizu vodećih liga. Kada je završio karijeru, sakupio je finu ušteđevinu, kupio kuću u pomenutom gradu i počeo mali biznis s mobilnim telefonima od koga i danas može fino da živi. U međuvremenu, oženio se devojkom iz Srbije koju je doveo sa sobom i s kojom ima dvoje dece u nižim razredima osnovne škole. Supruga je od početka odbijala da radi, insistirajući da ne može da nađe posao u svojoj struci, a i računajući da se dobro udala i da će on sam da ih sve izdržava. Ušteđeni novac se polako smanjivao, on je predlagao da se vrate u Srbiju, a ona je počela da se zanima za druge stvari.

Nakon tvrdnje da je spremna na sve da ostane s decom u Španiji, počela je da ga teroriše na razne načine, namenski tražeći svađu i pokušavajući da ga isprovocira na fizičko nasilje. Kad to nije uspelo, pokupila je decu, udaljila se na dan iz kuće i prijavila ga za navodno psihičko nasilje. Žandarmerija, a ne obična policija, pozvala ga je i, kad je otišao u policiju, u skladu sa zakonom, bez ikakve provere, stavili su mu lisice i odveli ga u zatvor, gde je proveo 24 sata s kriminalcima. U međuvremenu, ona je s advokatom izdejstvovala trajnu zabranu prilaska na 200 metara i vratila se s decom u kuću. Podnela je i krivičnu prijavu protiv njega i tužbu za razvod, čime je izdejstvovala ne samo da do završetka celog procesa on ne može da dođe u sopstvenu kuću već da, u skladu sa zakonom, pored alimentacije dobija i sumu od 500 do 800 evra, koju dobije svaka žena koja, poput nje, prijavi muškarca za nasilje, oseća se ugroženo i sl.

U međuvremenu, počeo je ceo proces, on je išao na sudsko veštačenje o njegovom psihičkom stanju, prošao upitnik od 600 pitanja, ispitivali su ga o odnosu s decom (pošto je supruga navela da je on nasilan i prema deci) itd. Do sada su mu rezultati dobri, videlo se da s decom ima lep odnos i da nije nikakav nasilnik. No, ceo sistem je, kao i u svim totalitarnim zemljama, postavljen po principu da se ne dokazuje krivica nego da on mora da dokazuje nevinost. Polazi se od pretpostavke krivice?! Uzgred, kao i po našem Zakonu o sprečavanju nasilja u porodici, ne postoji sankcija za lažno prijavljivanje, pa njegova supruga na kraju neće snositi nikakve sankcije, nego će, štaviše, dobiti silne beneficije i otresti se čoveka od koga je izvukla sve što je mogla.

Dok sve to traje, on mučenik ima pravo da decu viđa dan i po svakog drugog vikenda, što patnju izaziva i kod njih i kod njega. Već sedam meseci živi u lokalu u kome i radi, bez ikakvih uslova za to. Tuširanje i brijanje rešava tako što ide na bazen. Dakle čovek koji je ozbiljnim radom i karijerom zaradio lepu kuću čiji je jedini vlasnik danas plaća hipoteku na nju, sve račune i ne može da je koristi iako se, kao i kod nas, u ustavu jasno garantuje neotuđivost privatne imovine. Kada pokrene to pitanje, vlasti mu kažu da kuća i dalje, naravno, jeste njegova, ali eto, da jedno vreme neće moći da je koristi. Postoji mogućnost da ako se ceo proces presudi protiv njega, to jest ako ne dokaže u potpunosti da nije nasilan, da se taj režim produži sve dok mlađe dete ne napuni 20 godina. Dakle, u toj varijanti svoju imovinu bi mogao ponovo da koristi tek za petnaestak godina, a da u međuvremenu i dalje plaća troškove za nju. Uzgred, i u našem porodičnom zakonu postoji sumanuta odredba o tome da je razvedeni roditelj (čitaj otac) u obavezi da bivšoj supruzi i deci posle razvoda obezbedi jednako kvalitetan nivo života kakav i sam ima.

Dok je nekada feminizam radio na emancipaciji žena, njihovom obrazovanju i uključivanju u radni proces, savremeni totalitarni feminizam, koji je ovladao prostorom porodičnog zakonodavstva u zapadnim zemljama, šalje ženama poruku da je najvažnije da se dobru udaju u materijalnom smislu i da nakon dobijanja dece maksimalno eksploatišu tog muškarca.

Očevi u međuvremenu postaju pravi robovi. Oni koji izgube posao i ne mogu da plaćaju alimentaciju, odlaze u zatvor. U takvim okolnostima, nažalost, logično je što svako malo neko od njih pukne i dese se tragedije. Ovakvim sistemom to se samo podstiče, a ne rešava.

 

Autor Miša Đurković

 

Naslovna fotografija: areomagazine.com

 

Izvor Politika, 28. decembar 2019.