M. Jovanović: Kosovsko opredeljenje

Svako srpsko povlačenje iz kosovskog boja dovelo bi do daljih geopolitičkih problema i opasnosti – Velike Albanije i paranja Srbije

Dijalog između vlasti u Beogradu i secesionističkih vlasti u Prištini više se ne vodi. On je prekinut nakon uvođenja taksi od sto odsto na uvoz robe iz Srbije i Bosne i Hercegovine. S obzirom na predmet dijaloga – bolje je što je tako.

Naime, aktuelna srpska vlast je u proteklih godinu dana pokušala da nametne ideju razgraničenja kao moguće, odnosno poželjno rešenje. Reč je zapravo o priznavanju secesije južne srpske pokrajine pod uslovom da Srbija zauzvrat dobije nešto. Da li je to nešto trebalo da predstavlja deo pokrajinske teritorije, verovatno severni, brže članstvo u Evropskoj uniji, novac u vidu donacija ili od svega navedenog pomalo, ostalo je tajna. Navedena tajna, međutim, i nije važna jer o čemu god da se radilo, to nešto bi evidentno bilo, u najmanju ruku, plaćeno prihvatanjem secesije Kosova i Metohije na najvećem delu pokrajinske teritorije. A takav čin je naprosto neprihvatljiv.

Prvo, zato što bi priznanje kosovske secesije predstavljalo negaciju srpske istorije i srpskog nacionalnog identiteta. Rekavši da je „kosovsko opredeljenje bilo i ostalo metafizički obrazac održanja Srba“, Radovan Samardžić je verovatno najdalekosežnije sažeo suštinsku protkanost Kosovskog zaveta i srpskog nacionalnog bića i njegove kulture. Raskinuti tu nit znači dovesti u pitanje samo održanje Srba kao naroda. O objektivnoj i dubokoj ukorenjenosti kosovskog zaveta u nacionalnom identitetu Srba nemalo puta je pisao i drugi srpski istoričar Miloš Ković sa istim zaključkom: ako se Srbi kao zavetna nacija odreknu kosovskog zaveta, neminovno će dovesti u pitanje sopstveni opstanak.

PARANjE DžEMPERA
Ako, međutim, i ostavimo po strani Svetog kneza Lazara, srpsku epiku, srpski ustanak, Rakića, Prvi balkanski rat i sve ono što se teško da nabrojati na malom novinskom prostoru a neposredno je i tesno povezano s kosovskim zavetom u Srba, ostaje još jedan važan razlog koji predaju Kosova i Metohije, u bilo kom obliku, čini neprihvatljivom.

Ovde dolazimo do real-politike i jednostavne činjenice da bi svako srpsko povlačenje iz kosovskog boja dovelo do daljih geopolitičkih problema i opasnosti. Prva od njih se zove „Velika Albanija“, čije bi eventualno stvaranje destabilizovalo ceo region, imajući u vidu albanske pretenzije u Makedoniji i Crnoj Gori. Sama Srbija bi međutim bila, u slučaju prihvatanja kosovske secesije, podložnija daljim separatističkim pokušajima i cepanju teritorije, od Raške oblasti, preko juga centralne Srbije do severne Srbije, odnosno AP Vojvodine.

O tome da stvari stoje upravo kako su ovde opisane, potvrdu daje i naše najskorije istorijsko iskustvo. Danas je barem jasno da se Krajina branila u Sloveniji, Kosovo u Krajini, a da se Raška oblast i cela Srbija brane na Kosovu i Metohiji. Drugim rečima, bez držanja ove linije džemper, koji je počeo da se para, neminovno će se rasparati do kraja.

SPREMAN ODGOVOR
Ako, dakle, predaja ne može biti opcija, šta nam valja konkretno činiti? Pregovarati se uvek može i mora, ali na jasnim osnovama i u zadatim okvirima Ustava Republike Srbije i pravno-obavezujuće Rezolucije 1244 SBUN koja je i dalje jedini posebni međunarodno-pravni dokument na snazi. Uporedo se mora naći modus vivendi koji će garantovati Srbima na Kosovu i Metohiji opstanak, razvoj i apsolutnu bezbednost. Ovo poslednje podrazumeva i spremnost države da reaguje na svaki adekvatan način u slučaju da bezbednost Srba u južnoj pokrajini bude ugrožena od strane Albanaca.

Konačno, potrebno je imati i spreman odgovor na mogućnost ujedinjenja KiM i Albanije, odgovor kojim bi se u balkansku jednačinu uvela i Republika Srpska, a možda i delovi drugih država. Samo na ovaj način, kroz definisanje i sprovođenje ozbiljne strategije „zamrznutog konflikta“, može se i mora držati linija odbrane. Ovo se mora činiti tim pre što međunarodne okolnosti nisu nikada, od početka 1990. godine, bile povoljnije za srpsku nacionalnu politiku, o čemu uostalom svedoči i proces povlačenja priznanja secesije Kosova i Metohije.

Konačno, držanje problema Kosova i Metohije u statusu „zamrznutog konflikta“ omogućava da se radi na daljem, sveukupnom, jačanju zemlje i srpstva – ekonomski, infrastrukturno, vojno, kulturno i društveno, u smislu težnji za postizanjem konsenzusa o najvažnijim državnim i nacionalnim pitanjima. Jer samo snažna i uređena država može efikasno da brani svoje granice.

 

Autor Miloš Jovanović

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Rade Prelić

 

Izvor Pečat, 27. decembar 2019.

Pratite nas na YouTube-u