М. Степић: Замрзнути конфликт

У Покрајини већ постоји замрзнути конфликт, ма колико се избегавало да се стање тако назове. То стање треба одржати, до неких бољих прилика

Северна Македонија, Хонгконг, криза ЕУ, Венецуела, крај проширења, С-400, „Хуавеј“, „Милош Велики“, трговински рат, Трамп, „клиничка смрт НАТО-а“, плагијати, „мали Шенген“, „Снага Сибира“, Хандке, импичмент… Ово је само део „кључних речи“ које су обележиле одлазећу 2019. годину. Већина њих ускоро ће бити заборављена, као што се сада ретко помињу: ЕУ нема алтернативу, Сирија, Бриселски споразум, отварање поглавља, Заједница српских општина, поплаве, стопроцентне таксе… И брегзит ће отићи у историју. Али у оптицају ће се задржати, а можда и све више појављивати: мултиполаризам, гасоводи, Си, Путин, суверенизам, мигранти, „Појас и пут“, Велика Евроазија, границе, дисфункционалност Балкана…

На домаћем терену очигледно је да у речнику који се односи на решавање косовско-метохијског проблема нису прихваћени: признање, компромис, разграничење, подела, размена, Атоски модел, „достојанствено повлачење“, „не контролишемо ни метар“, „шта ћемо и да нам га врате“… Напротив – реафирмишу и све гласније се помињу: окупација, Устав Србије, Резолуција 1244, међународно право, нова глобална реалност, реинтеграција… И један, у политичко-пропагандном „главном току“ с посебном страшћу анатемисан појам – замрзнути конфликт.

ШТА ЈЕ ЗАМРЗНУТИ КОНФЛИКТ?
Замрзнути конфликт обично се сажето образлаже као стање, са споразумом или без њега, заустављеног оружаног сукоба (најчешће за неку спорну територију), а да он није разрешен мировно-политичким уговором који су мање-више добровољно прихватиле непосредно умешане стране и релевантни спољни чиниоци. Није искључено да се замрзнути конфликт успоставља када ситуација још није „зрела“, те да из нестабилне ситуације, после извесног времена, проистекне наставак рата. Искуство је показало да тај ризик не мора да буде превелики, да релативна стабилност и мир могу да потрају дуго, да се комуникацијски, трговински, привредни, финансијски и други односи успостављају са све мање тешкоћа и да је, стога, замрзнути конфликт у специфичним околностима прихватљиво орочено решење.

Међутим, таква опција не подразумева пасивност и буквално одржавање статуса кво, већ активно деловање мање задовољне стране на припреми прилике за промену. Тачно је да постоји велика вероватноћа одмрзавања замрзнутог конфликта, што може, али не мора да значи неизоставно распламсавање оружаног сукоба, већ проналажење политичког решења. И једно и друго се догађа у случају да један од супарника у међувремену постигне знатну надмоћ над другим и одлучи да у своју корист промени постојеће стање. За тај подухват може да искористи повољније међународне околности, тј. слабљење и пренапрегнутост ненаклоњених „великих играча“, с једне стране, а симбиозу интереса с једном или више оснажених сила-покровитеља, с друге стране.

СВЕТСКИ ПРИМЕРИ
Орочено трајање међународно непризнатих, државоликих творевина и замрзнути конфликти нису ништа неуобичајено у геополитичкој пракси. Њихово постојање не изазива међународне потресе тектонских размера, затегнути односи задржавају се на локалном и регионалном нивоу, а латентна непријатељства временом прерастају у „стање навике“, не реметећи функционисање глобалног геополитичког и геоекономског система.

Таквих појава постојало је, постоји и постојаће широм Планете. На савременој политичкој карти света замрзнути конфликти су реалност у Палестини, на Кипру, у Придњестровљу, Арцаху (Нагорном Карабаху), Јужној Осетији, Абхазији, на Криму, у Доњецкој и Луганској области, БиХ, С. Македонији, Пунтленду и Сомалиленду, Кашмиру, Западној Сахари, Тајвану… У релативно блиској прошлости било је примера који су на овај или онај начин, привремено или (дуго)трајно решени (Српска Крајина, Тимор, Јужни Судан, Еритреја, Чеченија, Дагестан…).

Такође, не може се искључити да слична будућност оружаног сукоба и потом замрзнутог конфликта чека бројне нестабилне области (Каталонија, Гибралтар, Баскија, Корзика, Северна Ирска, Шкотска, Јужни Тирол, Квебек, Синђанг, Тибет, Кореја, Аџарија, Нахчиван, Малвини, Курили…).

ДО БОЉЕ ПРИЛИКЕ
Како, ради „мира и стабилности“, за проблем арбанашког сецесионизма у косовско-метохијском делу Србије у овом тренутку пронаћи „трајно решење“ када у готово читавом постјугословенском простору постоји, у ствари, један неадекватно примирен оружани сукоб? Дакле, у Покрајини већ постоји замрзнути конфликт, ма колико се избегавало да се стање тако назове. Реалност је да власти у Приштини dе facto контролишу територију и да је илегалну државолику творевину признало око половине чланица УН, међу којима САД, већина њених трансатлантских савезника, неке моћне исламске земље и неоколонијални сателити. Реалност је, такође, да су Косово и Метохија према Уставу Србије и Резолуцији 1244 СБ УН dе iure саставни део Србије, да тзв. косовска независност не постоји за Кину, Русију, Индију, већину исламских и осталих земаља Азије, Африке и Латинске Америке, тј. у популационо-просторном смислу за две трећине света.

На унутрашњем плану, упркос напетости, нема отвореног оружаног сукоба, а на међународном нивоу „клатно моћи“ помера се у смеру који одговара српској страни. Сходно томе, журба да се постигне „компромис“ и склепа „брзо решење“ супротна је националном интересу. Приоритет је да се свака расправа о територијалној целовитости државе резолутно одбаци и да се упоредо, до адекватне прилике за реинтеграцију Покрајине у састав Србије, одржава замрзнути конфликт, али не уз пасивно чекање да се он реши сам од себе него уз активно чињење које подразумева осмишљавање и спровођење система краткорочних, средњорочних и дугорочних реинтеграционих мера.

Јер шта је алтернатива? Препустити читаву или готово читаву окупирану „основну српску земљу“ (С. Божић), немерљиво важну за национални идентитет, геополитичку позицију, ресурсну безбедност, економски развој и свеколику будућност народа и државе?

 

Аутор Миломир Степић

 

Насловна фотографија: Радомир Јовановић/ЦМЈП

 

Извор Печат, 27. децембар 2019.