Н. Кецмановић: Сарајево је и даље мултиетничко, само без Срба

Одласком већине Срба и Хрвата, Сарајево је постало још мултиетничкије, јер су их замијенили Турци, Саудијци, Иранци, Емираћани

Многе ће изненадити, али може се рећи да је БиХ и даље мултиетничка, а Сарајево чак и највише мултиетничко у цијелом региону.

Београдски босноносталгичари и данас тугују што БиХ више није мултиетничка и за то оптужују своје прекодринске сународнике. И послије четврт вијека се присјећају како су на путу за Дубровник или Јахорину свраћали у Сарајево, сједили са колегама и пријатељима по башчаршијским кафанама и уживали у мултиетничкој идили. Сарајевски домаћини Муслимани, Срби и Хрвати дочекивали су их заједно „и јели иста јела, пили иста пића и заједно се смијали вицевима о Муји и Хаси.“

Да ли су Срби заиста криви и за то што тога у Сарајеву више нема, како нас посљедњих деценија учи „међународна заједница“, а поменути Београђани то слушају отворених уста?

Нису могли ни примијетити да је још у она „златна времена“, постојала извјесна селекција „истих пјесама“. Уживали су у севдалинкама „Мујо кује коња по мјесецу“ и „У Стамболу на Босфору“. „Војводо Синђелићу“ и „Устани бане“ су, међутим, брзо прекидане. Оног ко би, од пића неопрезно, први запјевао, најближи од сународника би мунуо ногом испод стола.

Не знају ни то да је већ послије првих вишестраначких избора Хаџибајрић, који је до тада држао култну кафану за трежњење киселом чорбом у зору, као први предсједник општине Стари град забранио точење алкохола по башчаршијским кафанама.

Не знају, такође, да су Муслимани/Бошњаци у међувремену открили да их „исти вицеви о Муји и Хаси“ национално дискримимишу, јер се два позната јунака аутоироничних шала о „глупим Босанцима“ нису звали „Перо и Ђоко“, или бар по кључу „Ђоко и Хасо“. Толико о заједничкој пјесми, пићу и вицевима у јединственој Босни и њеној бајковитој пријестоници.

А што се тиче „истих јела“, ако овдашњим грађанским боснољубима толико недостају, у Београду сада има напретек „сарајевских ћевапа“ и „босанског бурека“. Избјеглички ланац „Валтер“ именом им нуди асоцијацију да, једући, „бране Сарајево“, из предратног филма.

Да ли су сарајевски Срби криви што није обновљена социјалистичка мултикулти бајка звана „заједништво и суживот“? Како да сједе заједно са комшијама у башчаршијским механама и дочекују госте када Срби у Сарајеву више не станују? А зашто су отишли, умјесто да са комшијама обнове мултикулти живот у заједничкој пријестоници? УНРОФОР их јесте позвао да остану, али је при томе повукао бијеле шљемове у касарне. Алија је, напротив, бар што се тиче Сарајева, био као у мало у чему досљедан.

Као што је у Дејтону био одбио Холбруков приједлог да главни град буде екстратериторијалан и добио га цијелог за Бошњаке, тако је по повратку, преко Радио-Сарајева, запријетио Србима да ће све који су носили оружје послати на суд. А на српској, као и на муслиманској страни, још три и по године раније била је проглашена општа мобилизација. Али, као и обично „међународна заједница“ је оптужила паљанско вођство да је натјерало Србе да оду из Сарајева.

Ипак, ни наредних година, када је паљанско вођство сишло са политичке сцене, нису искористили међународну гаранцију да се „врате на своја вјековна огњишта“. Радије су некретнине неповољно мијењали или испод цијене продавали. А онда је 2013. дошао први и једини послијератни попис становништва и егзактно показао да Срба у Сарајеву „има једва за лијека“.

„Бошњачки грађани“ из Сарајева, „мудро“ су одговорили да „статистичка промјена националног састава није промијенила космополитски дух босанске пријестонице“. Може им се на то дометнути и да је одласком већине Срба и Хрвата, Сарајево постало још мултиетничкије, јер су их замијенили Турци, Саудијци, Иранци, Емираћани, Кинези (Ујгури).

Муслимани разноликог етничког идентитета учинили су од Сарајева метрополу исламске интернационале на Балкану, каква се среће још само на Блиском истоку и у западним мегалополисима. Ако још православне у Источном Сарајеву саберемо са муслиманима у „Блискоисточном“ Сарајеву, а Бошњаци иначе воле да кажу да је Сарајево један град, добијамо толико мутикултуре какве никад није било.

Консеквентно томе, можемо посматрати и цијелу БиХ. Број становника је смањен погибијом, избјеглиштвом, економском емиграцијом на све три стране релативно подједнако. Посљедица узајамног етничког чишћења била је понајвише интерно расељавање, што значи да се нешто мањи број становника само другачије прераспоредио унутар БиХ. Елем, као цјелина, а Бошњаци воле да је тако посматрају, БиХ је остала једнако мултикулти као и прије грађанског рата, само је унутар ентитетских и кантоналних дијелова постала нешто мање мултикулти.

Посматрано из једне ведрије новогодишње перспективе, Бошњаци би могли да уживају у мултикулти Босни и мултикулти Сарајеву. Једино што им срећу квари је то што немају власт у Источном Сарајеву и на двије трећине БиХ. Али, боже мој, не могу једни да имају све.

А што се тиче њихових србијанских сабораца за мултикултуру, има у Београду, као и прије, и Бошњака и Хрвата за мултикулти друштво. Има и сарајевских пита и роштиља, има и ракије и вицева о Муји и Хаси, и може да пјева ко год шта хоће.

Бујрум на дочек Нове. У то ће и аутопут Београд- Сарајево, „Блискоисточно“ виа Источно. Воља вам да се састанете на једној или другој страни. Не може једино на самој међи, јер није ни обиљежена, а нема ни караула, патрола, царине. Али, домаћи је некако осјећају и нерадо прелазе. Биће да знају зашто.

 

Аутор Ненад Кецмановић

 

Насловна фотографија: penguinandpia.com

 

Извор sveosrpskoj.com, 28. децембар 2019.