Nikola Marinković: Književnost u minuloj godini

Godinu za nama je, bez ikakve sumnje, obeležilo dodeljivanje Nobelove nagrade za književnost austrijskom piscu Peteru Handkeu

Nedvosmisleno, 2019. godinu u književnom životu Srbije obeležilo je dodeljivanje Nobelove nagrade Peteru Handkeu. Nijedna činjenica domaće književnosti, izuzev odlazaka Dobrice Erića i Dobrila Nenadića, nije do te mere punila novinske stupce kao nagrada za čoveka koji je, zbog zastupanja srpske strane u ratovima devedesetih, ovde prepoznat kao svoj.

U interpretativnu zamku upecali su se mnogi: ovdašnji zastupnici kolonijalnih interesa gotovo unisono su osudili odluku Nobelovog komiteta, u nekakvoj težnji da dokažu da ono čemu su žrtvovali svoj vek nije na putu da propadne (premda apsurdnost njihovog poduzeća sugeriše da jeste), jer ako Nobelovu nagradu može da dobije Peter Handke, to znači da više i nije toliko bitno da li ste agresivni borac protiv srpskog nacionalizma, a, gledano iz njihovog iskustva (ne nužno i perspektive), ako to nije bitno, onda šta jeste? Ima nečeg tužnog u svemu tome, gledati kako devedesete nestaju u svom povampirenju. Jer, čini se da su personalno tu, svi poznati akteri zauzeli su scenu, a više je nego jasno da je u pitanju samo bdenje nad mrtvacem.

UELBEKOV NEDOLAZAK
Uostalom, pogledajmo kako je 2019. počela. NIN-ova nagrada za roman godine dodeljena je Zabludi Svetog Sebastijana, romanu čija tema je nedvosmisleno ukorenjena u problem devedesetih, dok je u najužem krugu bio i roman Uhvati zeca Lane Bastašić, za koji bi se nešto slično takođe moglo reći. No pažljivo čitanje Tabaševićevog romana pokazuje da u njemu ima mnogo više od toga, odnosno da u temi pripovedač nije „pravoveran“ (zapravo, ne može ni biti, onako kako je zamišljen), posebno ako tome dodamo i vrlo delikatan tretman NVO aktivizma (o čemu je pisao Slobodan Antonić povodom napada feminističkih aktivistkinja na NIN-ovog laureata).

U međuvremenu, kultna ličnost književne scene devedesetih Zoran Ćirić objavio je novi roman Lanac slobode, jednu postapokaliptičnu pripovednu viziju okupirane Srbije posle kopnene invazije 1999. godine. Na drugom polu antiutopijske vizije, koja u onom protiv čega se bori zapravo i dalje bije bitke devedesetih godina, nalazi se roman Crna knjiga Luke Tripkovića, pompezno najavljivan od strane izdavača kao „prvi srpski roman“ u njegovom izdanju. Prevedeno sa simboličkog jezika marketinga, to bi značilo da ovdašnji izdavač Miljenka Jergovića u svojoj desetogodišnjoj istoriji nije našao nijedan roman napisan u Srbiji i/ili na srpskom jeziku vredan njihove pažnje.

Taj izdavač u vezi je i sa neuspešnim dolaskom u Srbiju Mišela Uelbeka na festival „Krokodil“, o čemu je takođe bilo reči u ovdašnjoj književnoj javnosti (v. Pečat br. 573. od 14. juna 2019.). Tim nedolaskom propao je i simbolički pokušaj nove kontrole u kulturi: da sve ono što dolazi iz zapadne kulture, čak i ako negira aktuelni ideološki momenat, mora biti posredovano jednom te istom skupinom ljudi koji tu vrstu hegemonije obdržavaju makar od 2000. godine. Voljom slučaja, ili nedostatkom piščeve volje, to se nije desilo, a simptomatično je da se planirani, ali nerealizovani moderator razgovora sa Uelbekom nekoliko meseci kasnije oglasio kao jedan od vodećih glasova osude na račun Petera Handkea.

Čitava ova začudna konstelacija pokazuje da je veliki narativ o devedesetim godinama, koji se obnavlja u različitim vidovima, od kojih je najpretežniji onaj o srpskoj krivici, na zalasku i da polako gubi svoju normativnu moć u kulturi. To, razume se, ne znači da on više ne dolazi sa instanci koje poseduju određenu vrstu moći, već da je kulturni prostor njime prezasićen i da naša književnost, po meri svoje rezistentnosti na ideološke pritiske, polako pokazuje znake revitalizacije koji su igrom slučaja potvrđeni i na međunarodnom književnom planu.

LAŽNO SAMOHVALISANjE
U senci ova dva događaja ostao je loš utisak ovogodišnjeg Međunarodnog beogradskog sajma knjiga. Poseta Sajmu, izuzev u subotu, bila je osetno manja nego prethodnih godina, što je prikrivano isticanjem pohvalnih tekstova na račun Sajma u regionalnim medijima. Komparativni tekstovi ove vrste trebalo bi da nas čine ponosnim, jer ipak, takav kakav je, Sajam je bolji od sarajevskog i zagrebačkog – kao da to nije već godinama tako. Međutim, ova vrsta samohvalisanja u biti je lažna, jer bi sledeći korak u zaključivanju bio da je ovdašnje književno tržište u toj meri razvijeno i veliko da nema potrebe njegovu unutrašnju dinamiku i razvoj saobražavati potrebama regiona – što je i dalje slučaj.

Da, naš sajam knjiga i naše književno tržište je veće od tržišta u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj zajedno, ali se ovde i dalje knjige većinom objavljuju na latinici, što se i dalje pravda potrebom komunikacije s regionom – cinik bi pomislio da tržišna logika diktira suprotno. Suprotnosmerna kretanja, međutim, i te kako su prisutna, ali opet u neojugoslovenskom ključu. Za razliku od zemalja regiona, i 2019. godine najznačajnija dela iz zemalja bivše Jugoslavije imala su svoja beogradska izdanja i trenutke slave: od makedonskih, preko bosanskohercegovačkih do hrvatskih autora. Čitava konstelacija je sasvim jasna: Beograd je i dalje književni centar regiona, ali samo u tržišnom smislu.

Iako se ovaj zaključak čini paradoksalnim, on to zapravo nije, jer ukazuje na dublju nepodudarnost između naših kultura: naša, srbijanska (jer kulturna svest Srba u BiH ili Crnoj Gori ipak je drugačija) književna scena znatno je otvorenija za region nego što su to scene regiona za srpsku književnost. Književna Jugoslavija u Beogradu je i te kako živa i funkcionalna, u čemu ima izvesne neminovnosti, prevashodno zbog istog jezika. Sledstveno tome, pisci iz regiona imaju gotovo po pravilu bolje uslove ovde nego naši pisci tamo, pa ova komunikacija na istom jeziku zapravo i nije dvosmerna. Suštinski razlog te pretežne jednosmernosti jeste pomenuta hipoteka srpske krivice. Zbog nje se na prisustvo srpskih pisaca u regionu i dalje gleda s podozrenjem, i zbog toga su i napadi na Handkea bili ovako unisoni. To pokazuje da Handke, iako formalno nije deo srpske književnosti, u određenim konstelacijama deli njenu sudbinu.

NEMA PROFILISANE KULTURNE POLITIKE
Međutim, sveukupno gore navedeno pokazuje da na ovdašnjoj književnoj sceni pojave spoljašnjeg karaktera pretežu nad unutrašnjom dinamikom. U tom kontekstu, pomenuti događaji kao da su istisnuli u drugi plan nove knjige naših značajnih pisaca, kojih je bilo, ne u onoj meri kao prošle godine, ali ipak dovoljno.

Ideologizovanost scene direktan je razlog zašto se znatno manje nego inače govorilo i pisalo ove godine o novim knjigama Đorđa Sladoja (Zanatski dom), Ane Ristović (Ruke u rukama) i Živorada Nedeljkovića (Dete) ili Matije Bećkovića (Kad se ponovo rodim) među pesnicima, odnosno Draška Sikimića (Čvor na omči), Srđana V. Tešina (Moje) ili Igora Marojevića (Roman o pijanstvima) među prozaistima. Među značajnim knjigama koje su se pojavile svakako je i dugo očekivana Knjiga o stećku Gorana Ž. Komara i obimna monografija Nenada Nikolića Identitet srpske književnosti. Ne treba zaboraviti ni nove naslove Vuleta Žurića (Forenzika Itake), Milana Ružića (Narod za izdavanje) ili Dragiše Kalezića (Galerija Kirka), a prilično interesantna je poema Ratka Dangubića Hercegovina. Pobrojane knjige, čiji spisak bi u drugačije zasnovanom pregledu bio i duži, dobile su, neke manje a neke više, uobičajeni javni tretman: jednu ili dve promocije, poneki prilog u medijima, dva-tri prikaza u periodici i jedan ili nijedan intervju u čitanijim medijima.

S tim u vezi, uočava se još jedna anomalija ovdašnje književne scene: uprkos veoma razvijenom književnom tržištu, književni život je zapravo mimo javnosti i opstajava samo u onoj meri u kojoj se na tržištu pojavljuje prostor za njega. To samo pokazuje da još uvek ne postoji profilisana kulturna politika koja bi konačno iskoristila sve komparativne prednosti razvijenosti književnog života u Srbiji. Mnogobrojnost knjižara i izdavača pokazuje nedvosmisleno da srpski narod još uvek voli da čita i stvara knjige, i da je cela scena vrlo dinamična i razvijena. Organskim putem se ta književnost i sama po sebi oslobađa nametnutih ideoloških stega, čemu naruku idu i određene međunarodne okolnosti, makar narednih godina.

S tim u vezi, minula godina, kao godina koju su obeležili značajni događaji, a nešto manje značajna dela, ukazuje na pravac kojim bi u budućnosti moglo da se krene: kompromisi koji su do sada pravljeni izgubili su svoj smisao i svako dalje insistiranje na njima bio bi sindrom samoobuzdavanja jedne književnosti koja bi ponovo mogla da raširi svoj uticaj van sve užih granica koje joj se nameću.

 

Naslovna fotografija: AP/Jonas Ekstromer

 

Izvor Pečat, 27. decembar 2019.