Domaći teatar apsurda

Umesto da se združimo u otporu prema svetskim siledžijama, mi smo laž i omrazu usvojili i počeli je deliti između sebe

Sadašnje sporenje na delu javne scene ima neke odlike teatra apsurda: dijalog je sveden na autističko nadvikivanje, opštenje je onemogućeno odbijanjem da se sagovornik uistinu razume, svi govore a niko nikog ne sluša, radnja se ne pomera ni u jednom pravcu, opštenje je došlo na ravan opsesivnih replika, zaplet ne teži razrešenju pošto je metafizičke prirode, svako izvodi svoju numeru egzistencijalne teskobe, zatečeni bezizlaz ima kosmičke razmere, učesnici igre su pristali na tapkanje u mestu i vrćenje u zatvorenom krugu…

Majstori žanra, Beket, Jonesko i Adamov (Adamov najmračniji, valjda zato što je slovenskog porekla), poigravali su se sa prokletstvom postojanja na daskama koje život znače, dok smo mi, neobazrivi čitaoci i gledaoci medija, navedeni da mučne igrokaze svakodnevno pratimo na političkoj areni, i da zavidimo srećnicima isključenim iz polisa, koje su Grci zvali idiotima.

Dramaturgija je obogaćena jednim elementom koji se kod klasika ne sreće. Oni su se sa zlom postojanja nosili na vanvremenskoj ravni, dok su se prema tekućim društvenim prilikama držali sa očajničkom ravnodušnošću. Naši su improvizatori-amateri u sporenje sa sudbinom ubacili otrov međusobne netrpeljivosti. Izlaz je u uništenju suparnika, u njegovom fizičkom sklanjanju sa scene. Tako nastupaju oni koji su na odgovornim položajima, tako i oni koji bi da ih potisnu, e da bi zauzeli njihova mesta. I tu nema osnovnih pretpostavki međusobnog uvažavanja, ni preduslova za razmenu mišljenja.

Reči se dobacuju preko zidova, a prenose ih poprostačena glasila i društvene mreže sa jedinim ciljem da nanesu uvredu. Sva su sredstva dopuštena, od nedokazanih optužbi do proizvoljnih sumnjičenja i podmetanja. Sudske vlasti se tim predmetima ne bave, ne potvrđuju dostave niti ih obezvređuju, čime, valjda, žele da istaknu rezervisanost prema teatarskoj fikciji: sloboda izmišljanja u pozorištu apsurda je zagarantovana i neograničena.

META-REALNOST
Životni prostor je zatrovan tim naplavinama surove mržnje; jedan sloj stvarnosti se uzdigao iznad svakidašnjice i osvojio status meta-realnosti; reklo bi se da učesnici predstave perverzno uživaju u zagađenoj atmosferi. U središtu igre su vlast i njena vajna opozicija. Protivnik je protivniku kriv što uopšte postoji. Neodoljiva mržnja ne vidi dalje od sebe i nema kuda iz sebe. Stanje ukletosti i začaranosti dođe kao domaća podvrsta orijentalnog fatalizma, ali je sadašnju udarnu snagu dobila uplitanjem Zapada u naše ionako zamršene, prošlošću opterećene odnose i veze.

U vazduh koji dišemo, u hranu koju jedemo, u ono što znamo i mislimo, ubačeni su svakojaki i dugodelujući otrovi. Pored oslabljenog uranijuma, tu su eksplozivna punjenja propagandne laži, otvorenog prezira, neodgovornih sumnjičenja i bahatih presuda, bez saslušanja okrivljenih. Zaprašili su nas onako kako se, u leto, zasipaju močvare naseljene komarcima, proglašeni smo za kriminogeno čudovište na margini civilizacije, i umesto da se, oblaćeni, združimo u otporu prema svetskim siledžijama, mi smo laž i omrazu usvojili i počeli je deliti između sebe, pa gledamo kako jedni drugima da napakostimo.

Neki čak govore da je bombardovanje iz 1999. bilo opravdano, da smo dobili što zaslužujemo. Stokholmski sindrom, na našem tlu, ima plodnu podlogu u rajetinskom mazohizmu i inferiornom prihvatanju svega što dolazi od bogatijih i jačih.

Ljudi posmatraju srušeni KBC „Dragiša Mišović“ tokom NATO agresije 1999. godine (Foto: Tanjug/Rade Prelić)
Građani posmatraju srušeni Kliničko-bolnički centar „Dragiša Mišović“ tokom NATO agresije 1999. godine (Foto: Tanjug/Rade Prelić)

Tu, vanživotnu i protivživotnu konstrukciju teško je demontirati: u stvarnom životu, mržnja prolazi kroz različite faze, menja se i preobražava, biva da pređe u trpeljivost, pa i u svoju suprotnost, u prijateljevanje, dok u virtuelnim uslovima takvog razvoja nema. Zatvorena u sebe, mržnja je eternizovana. To posebno dolazi do izražaja u napadima na trenutne nosioce vlasti. Ona je kriva za sve što je nesrećno i ružno u svakidašnjici, kriva za sopstvene i tuđe greške, pa i za naš neudoban geostrateški položaj.

Optužbe se izriču sa emotivnom ostrašćenošću koja unosi dodatnu zbrku i muku. Reč emocija je nekad označavala stanje vansebnosti, zakočenosti i bezizlaznosti, i današnji polemičari kao da žele potvrditi to, prvobitno, u međuvremenu ublaženo značenje pojma. Nekontrolisani izlivi produbili su jazove i umnožili mrežu podela. Rascepi iz građanskog rata 1941–1945, i sukobljavanja iz devedesetih, nastavljaju se sa novim obrazloženjima i u novim pravcima. Suštinska pitanja našeg teškog položaja po pravilu se ne dodiruju: iz straha, iz nemoći da se o njima rekne nešto suvislo, ili iz neodgovornosti.

PRINUDNA UPRAVA
Mi smo, matematičkim jezikom govoreći, zavisna promenljiva u odnosu prema onoj višoj, nezavisnoj. To je, upravo tako, predočeno našem nekadašnjem predsedniku kad mu je rečeno da ne postoji jasan i konačan protokol zahteva koje mora ispunjavati, nego se očekuje da pomno sledi težnje i potrebe moćnika, da im se pokorava. Sabijenima u teskobi, zatvorenima u zagradi, ostalo nam je da se iživljavamo na bližnjima, da na njih izlivamo zlo i nesreću primljenu spolja.

Najlakša žrtva tog pritiska je, razume se, trenutna vlast; u zemlji osporenog suvereniteta i poništenih granica ona je u položaju prinudne uprave, što i od sebe mora kriti, nastojeći da u nametnutim okolnostima uradi ponešto dobro i korisno. Njeni grlati protivnici to ne uzimaju u obzir: oni bi da se dokopaju i takve, okrnjene i ponižene vladavine, bez predloga koji bi nam vratili dostojanstvo. Ispada da je vlast slatka kakva god bila, i u kakvim god se uslovima upražnjavala.

Životi nam se kuvaju u Papenovom loncu svetskog poretka. U kuhinju povremeno navraćaju trećerazredni izaslanici kulinarskog majstora, koliko da se pozdrave sa zavađenim stranama; boljih saveznika od domaćih mrzitelja teško da mogu i zamisliti. Mržnja radi za njih, a mi protiv sebe.

I tu nema pomoći, ali ima načina. On je u zasnivanju satiričke varijante teatra apsurda, u bespoštednom ismevanju, karikiranju i izobličavanju sukobljenih strana. Humoristima i glumcima se nudi bogata građa za svakodnevno izobličavanje. Dovoljno je da podele više ili manje prepoznatljive maske i da onome što već slušamo i čitamo dadnu malo jači naglasak. Glumci bi tu svakako bili korisniji nego u stvarnoj političkoj borbi, a publika bi se smejala smehom koji oslobađa.

***

… Sa besomučnom mržnjom često sam se, u svom veku, susretao. Mnoge su se stvari promenile nagore i nabolje, a ona je i dalje ista. Ostade mi, u sećanju, razgovor sa jednim slovačkim novinarom iz sedamdesetih godina prošlog veka. Bože blagi, koliko je on mrzeo Čehe! Sedeli smo u bučnoj bratislavskoj kafani, bližila se ponoć. Pili smo pivo i zalagali se kriškama prepečenog hleba premazanog belim lukom. Izvrstan ukus tog hleba moj slučajni i usputni poznanik zagorčavao mi je prosipanjem zajapurenog besa. Česi su mu bili krivi za sve tegobe ličnog i javnog života. U jednom trenutku, prestadoh da igram ulogu zahvalnog i neupućenog slušaoca, i napomenuh da nijedan narod, u celini, ne može biti toliko loš da bi zasluživao smrtonosnu paušalnu presudu.

Čehoslovačka narodna milicija, februar 1948. (Foto: arhiv Češkog radija)

Postoji jedan stupanj uopštavanja koji malu istinu pretvara u Veliku Laž. A dovoljan je jedan plemenit Čeh, ili Nemac, ili Rus, da bi iskupio milione svojih nesavršenih sunarodnika. Iz obzira prema takvim pojedincima, moramo se uzdržavati od nepravednih i brzopletih zaokruživanja.

Moje umovanje baci sagovornika u nemoćni očaj: „Dobro, nećemo o tome, vi govorite kao da ste pronašli kamen mudrosti.“ Ne verujem da me odlikuje velika mudrost, nego, prosto, pokušavam da mislim. Mišljenje je proces koji sve, svašta i svakoga uzima u obzir.

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Tanja Valič

 

Izvor Pečat