И. Миладиновић: Како је краљ Петар II издао Дражу

Краљев говор на Радио Лондону 12. септембра 1944. био је највећи ударац за генерала Дражу који је неизмерно волео Карађорђевиће

Историја као вишедимензионална дисциплина има пре свега циљ да омогући да се једно време разуме и објасни, а не да се пресуђује. Она, историја, као вртлог читавог низа чињеница које се међусобно прожимају, а врло често супротстављају, подразумева да се ништа не може посматрати у релацији црно и бело. У све то се на специфичан начин уклапа и судбина генерала Драгољуба Драже Михаиловића. Био је најодликованији, али и најсатанизованији официр, који је обукао униформу од формирања савремене Србије.

Био је и остао један од најконтроверзнијих, а истовремено и најтрагичнијих личности новије, не само српске, односно југословенске, већ и европске историје. Његов животни опус истовремено подсећа на све оно што смо као национални колективитет преживели, а можда још преживљавамо у овом суморном модерном добу које нам ни најмање није наклоњено. Готово пола века из идеолошких и себичних разлога ратног победника, који је писао своју историју, третиран је као већи издајник Српства и од Вука Бранковића.

Његова трагика није само у томе што је из грађанског рата, који се паралелно водио са отпором против немачког окупатора, изашао као губитник, већ што је последњих година Другог светског рата, препуштен сам себи од избегличке владе у Лондону, а посебно од краља Петра II Карађорђевића. Поступак Јосипа Броза Тита, који је га је после завршетка рата осудио на смрт, иако му је Дража на почетку тог истог рата поштедео живот, може да се разуме и објасни намером победника да елиминацијом идеолошког противника што боље учврсти своју власт.

Међутим, највеће разочарање Драже Михаиловића стигло са сасвим друге стране. Био је убеђени монархиста и посебно везан за династију Карађорђевића. Они су за њега били неприкосновени. Али љубав и оданост према владалачком дому остаће неузвраћени. Најтежи ударац задаће му управо последњи изданак те краљевске лозе. А било је то 12. септембра 1944. године, када се млађани краљ одрекао свог “највернијег команданта” у говору преко Радио Лондона, и упутио поруку свим Србима, Хрватима и Словенцима да се “придруже маршалу Титу”, коју је завршио речима: “Сви они који се не одазову овом позиву неће успети да се ослободе издајничког жига, ни пред народом ни пред историјом.”

За првог герилца који се побунио у окупираној Европи ово је био најболнији ударац. У све је могао да поверује, само не у то да би српски монарх могао да се приволи супротној страни која му је 29. новембра 1943. године на Другом заседању Авноја забранила повратак у земљу.

Овај краљев наступ на Радио Лондону десио се тачно три године, три месеца и 11 дана од када је пут на истим таласима, 1. децембра 1941, први пут споменуо име Драгољуба Драже Михаиловића и одао му највећа могућа признања, истовремено позивајући “све слободољубиве борце да се, без обзира на идеолошке разлике, прикључе регуларним трупама преостале југословенске војске” под његовом командом. Само шест дана касније, 7. децембра, обзнанио је преко исте станице да га је унапредио у чин бригадног генерала.

У септембру 1942, поново у говору преко Радио Лондона, краљ је Дражу назвао својим најбољим пријатељем, војводом у свом и народном срцу, који “високо држи барјак слободе и националне славе”. Мајор Милан Стојановић, начелник ађутантског одељења у штабу Југословенске војске у отаџбини, оставио је сведочење да 12. септембра 1944. Дража Михаиловић није имао снаге да саслуша говор краља Петра:

– Повукао се у једну собу, у селу Драгињу, код Коцељеве, наредивши да се говор тачно забележи и тек потом да му се прочита …

Звонимир Вучковић, један од важнијих Чичиних команданата, много година касније, у својим мемоарима објављеним у Америци, написао је:

“Најближи сарадници Драже Михаиловића били су као покошени кад су чули шта од њих тражи краљ Петар… Неки су плакали, неки псовали, неки су се само крстили у чуду… У нашој историји тешко је наћи сличан пример политичке наивности и кратковидости. Дража Михаиловић, који је годину дана раније, по краљевим речима, био војвода у његовом и народном срцу, постао је сада издајник заједно са тим народом који већ више од три године немилице гине са паролом, “За краља и Отаџбину”.

Када је Дража коначно скупио храброст да чује шта је последњи краљ из редова Карађорђевића рекао, видно узбуђен скинуо је са главе шајкачу са краљевом кокардом и бацио је на земљу. Потпуно се повукао и данима није говорио ништа. Прве речи које је изговорио биле су да је Петров проглас “ништа друго до криминална прокламација против српског народа”. Своје опредељење за Тита краљ Петар ће ускоро потврдити још једном. Дан после ослобођења Београда, у вечерњој емисији Би-Би-Сија, 21. октобра 1944, изјавио је: “Београд, наша јуначка и напаћена престоница опет је слободна, 43 месеца знојем и сузама искупљивана је слобода никад покорене Југославије, предвођене у борби и отпору југословенском народноослободилачком војском под маршалом Југославије Титом.”

Иако се после састанка велике тројице (Стаљин, Рузвелт и Черчил) у Техерану, од 29. новембра до 1. децембра 1943. године, одлуком да се подржи партизански покрет дало наслутити да ће Дражу и његову војну организацију “пустити низ воду”, то није било од пресудног значаја да се млади краљ определи за маршала Тита. По свему судећи, прве Петрове замерке према свом министру војске започеле су у време припрема за његову женидбу. Готово цела влада у Лондону била је изричито против. Краљ је зато затражио и сагласност Драже Михаиловића, али ђенерал је одмах схватио, као и Министарски савет владе у изгнанству, да млади краљ тренутно више воли Александру од отаџбине, па му је издалека саветовао: “Што се тиче самог венчања, моје је мишљење да се оно, макар и скромно и без свечаности, не би смело обавити док народ не буде од моје стране на то припремљен…”

Незадовољан овим одговором Петар већ 9. августа 1943, намерава да га смени са положаја министра војске… Када је предлагао Божидару Пурићу да постане председник Владе имао је само један услов – да у њој министар војске не буде Дража Михаиловић. И осам месеци касније тражио је од Пурића да Дражу избаци из Владе и смени са места команданта Врховне команде…

Краљева одлука о Дражи Михаиловићу није изненадила један број политичара који су се налазили у изгнанству у Лондону. Њима је било познато да је краљ био склон понашању које није било баш спојиво са достојанством једног владара. Коста Ст. Павловић је у својим књигама оставио сведочанства да је краљ Петар своје министре оптуживао пред водећим енглеским политичарима. Једном је, наводно, Черчилу, пред краљицом Маријом, дао писмени извештај да “у југословенској влади има само један поштен човек, а да су сви други лопови”.

У глобалним надолазећим ратним и поратним збивањима тражена су објашњења за одлуку краља Петра II да одбаци свог ратног команданта. Једно од њих је да је бомбардовање градова у Србији, 1944. године, било врста притиска на краља да се определи за Броза. Посебно се инсистира на Лесковцу, који је био жестоко бомбардован управо на краљев рођендан, 6. септембра. По овој теорији, једини циљ разарања “српског Манчестера” је био да се “учини притисак на младога краља да донесе одлуку, којој се стално одупирао и да упути преко радија позив свим борцима у земљи да се ставе под јединствену Титову команду”.

У својим мемоарима под насловом Мој живот писаним много година после Другог светског рата, краљ Петар II Карађорђевић осврнуће се и на догађаје с јесени 1944. и признаће да је чинећи све то у ствари – погрешио. Да се није понео на прави начин према војсци која је носила његов амблем и била под командом Драже Михаиловића. “Имао сам осећање да сам изневерио своје најбоље пријатеље, а указао подршку једном покрету који је био у основи непријатељ монархије и демократских начела…”

И никако, овом приликом не би требало заборавити Дражине речи које је изговорио на крају животног пута:

– Много сам хтео, много започео, али вихор светски однео је мене и мој рад.

ПОГРЕШНА ПРОЦЕНА
Обраћање краља Петра II поданицима у земљи да се ставе под команду маршала Тита није било неочекивано. Прогласу са таласа Радио Лондона претходио је краљевски указ од 29. августа 1944. о разрешењу Драже Михаиловића са места начелника штаба Врховне команде. Чича Дражу очито ово Петрово решење није претерано пореметило, понашао се као да оно не постоји. Већ сутрадан издаје наређење о општој мобилизацији, а 1. септембра објавио је проглас којим је читав народ позван под оружје, у последњи бој за државу на челу са краљем Петром II. Био је уверен да ће се овим потезом променити однос снага у земљи и да ће тако повратити поверења краља и Велике Британије.

 

Аутор Иван Миладиновић

 

Насловна фотографија: Wikipedia

 

Извор Вечерње новости, 29. децембар 2019.