I. Miladinović: Kako je kralj Petar II izdao Dražu

Kraljev govor na Radio Londonu 12. septembra 1944. bio je najveći udarac za generala Dražu koji je neizmerno voleo Karađorđeviće

Istorija kao višedimenzionalna disciplina ima pre svega cilj da omogući da se jedno vreme razume i objasni, a ne da se presuđuje. Ona, istorija, kao vrtlog čitavog niza činjenica koje se međusobno prožimaju, a vrlo često suprotstavljaju, podrazumeva da se ništa ne može posmatrati u relaciji crno i belo. U sve to se na specifičan način uklapa i sudbina generala Dragoljuba Draže Mihailovića. Bio je najodlikovaniji, ali i najsatanizovaniji oficir, koji je obukao uniformu od formiranja savremene Srbije.

Bio je i ostao jedan od najkontroverznijih, a istovremeno i najtragičnijih ličnosti novije, ne samo srpske, odnosno jugoslovenske, već i evropske istorije. Njegov životni opus istovremeno podseća na sve ono što smo kao nacionalni kolektivitet preživeli, a možda još preživljavamo u ovom sumornom modernom dobu koje nam ni najmanje nije naklonjeno. Gotovo pola veka iz ideoloških i sebičnih razloga ratnog pobednika, koji je pisao svoju istoriju, tretiran je kao veći izdajnik Srpstva i od Vuka Brankovića.

Njegova tragika nije samo u tome što je iz građanskog rata, koji se paralelno vodio sa otporom protiv nemačkog okupatora, izašao kao gubitnik, već što je poslednjih godina Drugog svetskog rata, prepušten sam sebi od izbegličke vlade u Londonu, a posebno od kralja Petra II Karađorđevića. Postupak Josipa Broza Tita, koji je ga je posle završetka rata osudio na smrt, iako mu je Draža na početku tog istog rata poštedeo život, može da se razume i objasni namerom pobednika da eliminacijom ideološkog protivnika što bolje učvrsti svoju vlast.

Međutim, najveće razočaranje Draže Mihailovića stiglo sa sasvim druge strane. Bio je ubeđeni monarhista i posebno vezan za dinastiju Karađorđevića. Oni su za njega bili neprikosnoveni. Ali ljubav i odanost prema vladalačkom domu ostaće neuzvraćeni. Najteži udarac zadaće mu upravo poslednji izdanak te kraljevske loze. A bilo je to 12. septembra 1944. godine, kada se mlađani kralj odrekao svog “najvernijeg komandanta” u govoru preko Radio Londona, i uputio poruku svim Srbima, Hrvatima i Slovencima da se “pridruže maršalu Titu”, koju je završio rečima: “Svi oni koji se ne odazovu ovom pozivu neće uspeti da se oslobode izdajničkog žiga, ni pred narodom ni pred istorijom.”

Za prvog gerilca koji se pobunio u okupiranoj Evropi ovo je bio najbolniji udarac. U sve je mogao da poveruje, samo ne u to da bi srpski monarh mogao da se privoli suprotnoj strani koja mu je 29. novembra 1943. godine na Drugom zasedanju Avnoja zabranila povratak u zemlju.

Ovaj kraljev nastup na Radio Londonu desio se tačno tri godine, tri meseca i 11 dana od kada je put na istim talasima, 1. decembra 1941, prvi put spomenuo ime Dragoljuba Draže Mihailovića i odao mu najveća moguća priznanja, istovremeno pozivajući “sve slobodoljubive borce da se, bez obzira na ideološke razlike, priključe regularnim trupama preostale jugoslovenske vojske” pod njegovom komandom. Samo šest dana kasnije, 7. decembra, obznanio je preko iste stanice da ga je unapredio u čin brigadnog generala.

U septembru 1942, ponovo u govoru preko Radio Londona, kralj je Dražu nazvao svojim najboljim prijateljem, vojvodom u svom i narodnom srcu, koji “visoko drži barjak slobode i nacionalne slave”. Major Milan Stojanović, načelnik ađutantskog odeljenja u štabu Jugoslovenske vojske u otadžbini, ostavio je svedočenje da 12. septembra 1944. Draža Mihailović nije imao snage da sasluša govor kralja Petra:

– Povukao se u jednu sobu, u selu Draginju, kod Koceljeve, naredivši da se govor tačno zabeleži i tek potom da mu se pročita …

Zvonimir Vučković, jedan od važnijih Čičinih komandanata, mnogo godina kasnije, u svojim memoarima objavljenim u Americi, napisao je:

“Najbliži saradnici Draže Mihailovića bili su kao pokošeni kad su čuli šta od njih traži kralj Petar… Neki su plakali, neki psovali, neki su se samo krstili u čudu… U našoj istoriji teško je naći sličan primer političke naivnosti i kratkovidosti. Draža Mihailović, koji je godinu dana ranije, po kraljevim rečima, bio vojvoda u njegovom i narodnom srcu, postao je sada izdajnik zajedno sa tim narodom koji već više od tri godine nemilice gine sa parolom, “Za kralja i Otadžbinu”.

Kada je Draža konačno skupio hrabrost da čuje šta je poslednji kralj iz redova Karađorđevića rekao, vidno uzbuđen skinuo je sa glave šajkaču sa kraljevom kokardom i bacio je na zemlju. Potpuno se povukao i danima nije govorio ništa. Prve reči koje je izgovorio bile su da je Petrov proglas “ništa drugo do kriminalna proklamacija protiv srpskog naroda”. Svoje opredeljenje za Tita kralj Petar će uskoro potvrditi još jednom. Dan posle oslobođenja Beograda, u večernjoj emisiji Bi-Bi-Sija, 21. oktobra 1944, izjavio je: “Beograd, naša junačka i napaćena prestonica opet je slobodna, 43 meseca znojem i suzama iskupljivana je sloboda nikad pokorene Jugoslavije, predvođene u borbi i otporu jugoslovenskom narodnooslobodilačkom vojskom pod maršalom Jugoslavije Titom.”

Iako se posle sastanka velike trojice (Staljin, Ruzvelt i Čerčil) u Teheranu, od 29. novembra do 1. decembra 1943. godine, odlukom da se podrži partizanski pokret dalo naslutiti da će Dražu i njegovu vojnu organizaciju “pustiti niz vodu”, to nije bilo od presudnog značaja da se mladi kralj opredeli za maršala Tita. Po svemu sudeći, prve Petrove zamerke prema svom ministru vojske započele su u vreme priprema za njegovu ženidbu. Gotovo cela vlada u Londonu bila je izričito protiv. Kralj je zato zatražio i saglasnost Draže Mihailovića, ali đeneral je odmah shvatio, kao i Ministarski savet vlade u izgnanstvu, da mladi kralj trenutno više voli Aleksandru od otadžbine, pa mu je izdaleka savetovao: “Što se tiče samog venčanja, moje je mišljenje da se ono, makar i skromno i bez svečanosti, ne bi smelo obaviti dok narod ne bude od moje strane na to pripremljen…”

Nezadovoljan ovim odgovorom Petar već 9. avgusta 1943, namerava da ga smeni sa položaja ministra vojske… Kada je predlagao Božidaru Puriću da postane predsednik Vlade imao je samo jedan uslov – da u njoj ministar vojske ne bude Draža Mihailović. I osam meseci kasnije tražio je od Purića da Dražu izbaci iz Vlade i smeni sa mesta komandanta Vrhovne komande…

Kraljeva odluka o Draži Mihailoviću nije iznenadila jedan broj političara koji su se nalazili u izgnanstvu u Londonu. Njima je bilo poznato da je kralj bio sklon ponašanju koje nije bilo baš spojivo sa dostojanstvom jednog vladara. Kosta St. Pavlović je u svojim knjigama ostavio svedočanstva da je kralj Petar svoje ministre optuživao pred vodećim engleskim političarima. Jednom je, navodno, Čerčilu, pred kraljicom Marijom, dao pismeni izveštaj da “u jugoslovenskoj vladi ima samo jedan pošten čovek, a da su svi drugi lopovi”.

U globalnim nadolazećim ratnim i poratnim zbivanjima tražena su objašnjenja za odluku kralja Petra II da odbaci svog ratnog komandanta. Jedno od njih je da je bombardovanje gradova u Srbiji, 1944. godine, bilo vrsta pritiska na kralja da se opredeli za Broza. Posebno se insistira na Leskovcu, koji je bio žestoko bombardovan upravo na kraljev rođendan, 6. septembra. Po ovoj teoriji, jedini cilj razaranja “srpskog Mančestera” je bio da se “učini pritisak na mladoga kralja da donese odluku, kojoj se stalno odupirao i da uputi preko radija poziv svim borcima u zemlji da se stave pod jedinstvenu Titovu komandu”.

U svojim memoarima pod naslovom Moj život pisanim mnogo godina posle Drugog svetskog rata, kralj Petar II Karađorđević osvrnuće se i na događaje s jeseni 1944. i priznaće da je čineći sve to u stvari – pogrešio. Da se nije poneo na pravi način prema vojsci koja je nosila njegov amblem i bila pod komandom Draže Mihailovića. “Imao sam osećanje da sam izneverio svoje najbolje prijatelje, a ukazao podršku jednom pokretu koji je bio u osnovi neprijatelj monarhije i demokratskih načela…”

I nikako, ovom prilikom ne bi trebalo zaboraviti Dražine reči koje je izgovorio na kraju životnog puta:

– Mnogo sam hteo, mnogo započeo, ali vihor svetski odneo je mene i moj rad.

POGREŠNA PROCENA
Obraćanje kralja Petra II podanicima u zemlji da se stave pod komandu maršala Tita nije bilo neočekivano. Proglasu sa talasa Radio Londona prethodio je kraljevski ukaz od 29. avgusta 1944. o razrešenju Draže Mihailovića sa mesta načelnika štaba Vrhovne komande. Čiča Dražu očito ovo Petrovo rešenje nije preterano poremetilo, ponašao se kao da ono ne postoji. Već sutradan izdaje naređenje o opštoj mobilizaciji, a 1. septembra objavio je proglas kojim je čitav narod pozvan pod oružje, u poslednji boj za državu na čelu sa kraljem Petrom II. Bio je uveren da će se ovim potezom promeniti odnos snaga u zemlji i da će tako povratiti poverenja kralja i Velike Britanije.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: Wikipedia

 

Izvor Večernje novosti, 29. decembar 2019.