Episkop bački Irinej: Obnova elite je imperativ naše Crkve i društva

Mi, nažalost, nemamo elitu. Obnova elite u srpskom narodu predstavlja imperativ naših dana za našu Crkvu i za čitavo naše društvo

Njegovo Preosveštenstvo Episkop bački Irinej Bulović, prema ustaljenoj dugogodišnjoj tradiciji, i sada, u susret Božiću, velikom i radosnom hrišćanskom prazniku rođenja Hristovog, božićnim intervjuom čini posebnu čast Pečatu. Svojom pažnjom izdvajajući naš list i njegove čitaoce, uvaženi i dragoceni sagovornik u razgovoru s Miloradom Vučelićem i Ljiljanom Bogdanović promišlja i komentariše ne samo aktuelne događaje već i mnoga pitanja, u dugom vremenskom periodu nerešena i nerešavana, premda za budućnost srpskog naroda sudbinski važna i odlučujuća.

Vaše Preosveštenstvo, vreme proteklo od našeg prethodnog razgovora objavljenog u Pečatu o prošlogodišnjem Božiću bilo je vreme burnih događanja, nemira i potresa. Geopolitičke okolnosti u minulim mesecima postale su složenije, tenzije – naše unutrašnje, kao i one svetske – rasle su i nastavljaju da rastu, preteći miru. Kada se na razmeđu godina osvrnemo na taj, za moderno računanje vremena – „dugi period“, šta biste izdvojili kao događanja, ili procese koji su za srpsku naciju u istorijskom smislu najznačajniji? Ako bi prošla godina bila presudna za budućnost, na kakvom smo putu sada u svojoj istoriji? Silaznom ili uzlaznom?
Vreme između dva praznika Rođenja Hrista Bogomladenca ispunjeno je mnogim burnim dešavanjima, nemirima i potresima, ali i lepim i radosnim događajima, kako na ličnom planu, tako i na planu manjih zajednica, porodica i parohija, kao i na širem društvenom planu. A onda, kako se godina bliži kraju, očekujem da mi stignu vaša umna i znalačka pitanja, koja ta dešavanja celovito formulišu, te to bude povod za moj ponovni susret sa čitaocima vašeg časopisa. Na moju veliku radost i zadovoljstvo, osim što sažimaju dešavanja proteklog perioda i što se, uvek osluškujući glas javnosti, odlikuju objektivnim sagledavanjima, ta pitanja odišu dobronamernošću, koje je sve manje u medijskom prostoru Srbije.

Domećući nacionalnoj samosvesti onu aktuelnost u kojoj bi ona i inače morala da funkcioniše i bez koje bi bila lišena životnosti i istoričnosti, vaša pitanja sadrže i nešto još važnije – jasnu poruku afirmacije srpskog nacionalnog identiteta u svim sferama našeg društvenog života, identiteta koji se u punoj meri prožima sa njegovim verskim identitetom. Suočavanje sa izazovima stvarnosti, iz godine u godinu, ukoliko nema u sebi takav pristup, što će reći ukoliko dešavanja ne dovodimo u neposrednu vezu sa onim što je bitno u istoriji, veri i kulturi našeg naroda, mogu dovesti najpre do pogrešnog procenjivanja samih događaja, a zatim i do gubljenja organske veze sa njegovim istorijskim bićem. Zbog toga sa velikom radošću prihvatam ove božićne razgovore u Pečatu, sa nadom da mogu dati bar mali doprinos otkrivanju uzroka i smisla događaja u kojima kao realna bića i kao zajednica istorijski učestvujemo.

Minula godina bila je i puna iskušenja ne samo za Srpsku Pravoslavnu Crkvu nego i za sveukupno Pravoslavlje. Svedoci smo da se politika ponovo surovo meša u osveštani crkveni poredak, da pojedine političke snage sa svetske političke scene nastoje da taj poredak prilagode svojim potrebama, tačnije rečeno svojim geostrateškim planovima. Pravoslavlje je nastojalo (i uspevalo) da se uspešno bori s takvim pojavama i u dvadesetom veku! Može li to iskustvo da pomogne u novim okolnostima?
O ovom velikom problemu govorite, čini mi se, možda previše eufemistički, a i ptice na grani znaju o čemu se tu tačno radi. O tome smo razgovarali i uoči prošlog Božića i ja sam problem definisao, načelno, u tri nivoa: kao nekanonske postupke Carigradske Patrijaršije na kanonskom području Moskovske Patrijaršije, potom, posledično, kao problem narušenih odnosa u pravoslavnoj vaseljeni u celini, a na kraju i kao ozbiljno ugrožavanje autentičnosti svedočenja vaseljenskog Pravoslavlja o sebi kao Crkvi, i pred inoslavnim hrišćanima i pred ljudima drugih vera.

U međuvremenu se samo razotkriva ono što smo pretpostavljali ili naslućivali jer protagonisti više ne osećaju potrebu da išta kriju: na otvorenoj sceni, uvek dokumentovano i ponekom fotografijom, visoki činovnici američke administracije posećuju pravoslavne prvojerarhe i arhijereje, sreću se sa igumanima drevnih manastira, i otvoreno zahtevaju da se priključe Carigradskoj Patrijaršiji u nesumnjivom kršenju ustrojstva i kanonskog poretka Pravoslavne Crkve. U tome, bar naizgled i zasad, imaju izvesnog uspeha: Aleksandrijska Patrijaršija i Grčka Crkva su priznale lažnu „Crkvu Ukrajine“. Nije, nažalost, isključeno i da im se priključi još neka pomesna Crkva. Fanarskim arhijerejima je i to malo i sporo, te na području Pravoslavne Crkve čeških zemalja i Slovačke osnivaju tobožnje udruženje građana koje verovatno, makar u prvo vreme, treba da markira pravi cilj, a to je uspostavljanje paralelne jerarhije. Dakle, Kijev nije konačni cilj nego tek usputna stanica. S obzirom na to da prave paralelnu jerarhiju na istorijskim područjima autokefalnih Crkava, znači da im cilj nije čak ni samo vascela pravoslavna dijaspora. Dokle nameravaju da stignu, verujem da ni sami još ne znaju.

Dešavalo se ponekad, i dešava se, da pojedinci ili grupe u okviru neke od pomesnih Crkava greše, dajući prednost interesima politike, stranačke ili, češće, državne, nad interesima Crkve, imajući ili nemajući iluziju da se ti interesi poklapaju. Ali to da jedna pomesna Crkva, iako zaista prva po časti i rangu, koja sebe kiti nazivima Vaseljenska Patrijaršija ili čak Majka svih Crkava, ugrožava organizam neke od pomesnih Crkava za koje tvrdi da im je Majka Crkva, zaista je nebivala pojava u hrišćanskoj istoriji. Uzgred budi rečeno, Crkva koja dobije autokefaliju nije više „kći“ nego ravnopravna sestrinska Crkva, što i piše u svakom Tomosu o autokefaliji.

Crkva Svetog Đorđa, sedište Carigradske (Vaseljenske patrijaršije) u Istanbulu (Foto: Vikipedija)
Crkva Svetog Đorđa, sedište Carigradske (Vaseljenske) patrijaršije u Istanbulu (Foto: Vikipedija)

Ali, mada nebivala, ni ova pojava nas ne sme obeshrabriti. Moramo biti spremni da se i sa njom suočimo. Naša pomesna Crkva i narod su savladali sva iskušenja kroz koja smo prolazili u proteklih osam vekova. Vi ste spomenuli samo iskušenja prisutna u dvadesetom veku. Veliki svetski ratovi, pogibije, a zatim, više od pola veka, diktatura, koja je i sama bila svojevrsno ropstvo. U tom veku je izgledalo da se sve što je bilo vezano za Crkvu i veru bliži svome kraju i potpunom nestanku. To se, Božjom milošću, nije desilo. Naprotiv: ono nemoćno, neugledno, slabo, ono što je izgledalo prevaziđeno, zastarelo, prezreno, neživo, veliki broj ljudi je nosio duboko u sebi, čuvao i sačuvao. Ne možemo reći da su iskušenja bila mala ili manja nego ona kroz koja danas prolazimo.

Udar moćnih svetskih sila na Pravoslavlje u sadašnjem vremenu dobija novu energiju i silovitost. Analitičari kažu: „Religija igra vodeću ulogu u novom hladnom ratu između Zapada i Rusije.“ Kako to objasniti? Zašto je Pravoslavlje prepoznato kao opasnost za sile koje već vladaju svetom?
Nisam siguran da li sile koje vladaju svetom – ili bar veruju da vladaju svetom – više nišane Pravoslavlje ili silna blaga iza Urala, i to ne samo gas i naftu nego i rude, a pogotovu pitku i čistu vodu, najvažniji i najdragoceniji resurs budućnosti. Ne znam ni da li im je stalo da unište islamski svet ili da podstiču sukobe i upravljaju sunitsko-šiitskim antagonizmima radi vladanja nad izvorima nafte i gasa. Ovo poslednje već otvoreno govore: Tramp, za nas Srbe svetac u poređenju sa masovnim ubicama Srpstva, Klintonom i ekipom, izjavljuje, iskreno, bez kamuflaže: „Mi kontrolišemo naftu, zapamtite! Mi želimo da je zadržimo.“ Radi se o pohlepi gigantskih razmera. Moćnici razlikuju rimokatolike, protestante, pravoslavne ili nehrišćanske religije samo i isključivo ukoliko mogu da među njima izazovu sukobe i nesuglasice koje će koristiti zadovoljenju njihove pohlepe. Pohlepa je njihova jedina religija. Istina je da oni, bez obzira na moć i bogatstvo, ne bi mogli da proizvedu aktuelnu krizu u pravoslavnom svetu da nisu našli odgovarajuće „insajdere“ , saradnike željne vlasti, a konkurs je otvoren i dalje, ne samo na Bosforu nego i drugde.

Uloga Pravoslavlja u sukobu Rusije i Zapada manifestuje se na najmanje dva načina. S jedne strane, zapadnim elitama je, s obzirom na priličnu sličnost političkih sistema u Sjedinjenim Američkim Državama i u Rusiji, bilo neophodno nametanje ideološkog stereotipa kojim bi na mestu dežurnog strašila pred javnim mnenjem bio zamenjen komunizam. Sa druge strane, uporedo sa stupanjem na vlast predsednika Putina, u ruskoj državi se vaspostavlja ona uloga koju je Crkva imala do oktobra 1917. godine. Budući da sam povremeno gost Ruske Pravoslavne Crkve, mogu da tvrdim da je to očito u mnogim sferama javnog i privatnog života. Zapadu verovatno najviše smeta snažna veza Crkve sa ruskom vojskom. Moram da priznam da i mi u Srbiji negujemo prisustvo Crkve i u vojsci i u svim ustanovama od javnoga značaja. Ali u Rusiji je to mnogo naglašenije: svaki rod vojske ima svoga svetitelja zaštitnika i nema kasarne bez hrama i sveštenika. Svaki vojnik zna koga i šta treba da brani. Ruski vojnici, kao pravoslavni vernici, ali i kao muslimani, budisti ili pripadnici neke druge među mnogobrojnim religijskim zajednicama u Rusiji, znaju vrednost i cenu slobode. Sveštenici im u tome daju primer jer, rame uz rame, prisustvuju vojnim vežbama, na kopnu, u vodi i u vazduhu. Na Zapadu su zbog toga neki čak skovali termin nuklearno Pravoslavlje.

Vaše Preosveštenstvo, za nama je godina u kojoj smo obeležili osam vekova od sticanja autokefalnosti naše Crkve. Jesmo li, slaveći veliki jubilej, dostojno to učinili? Šta je u godini jubileja učinjeno što biste izdvojili kao događaje za pamćenje i ponos rodu srpskom?
Značaj ličnosti i dela Svetoga Save, kako za istoriju Srpske Pravoslavne Crkve, tako i za istoriju i budućnost srpskog naroda, neuporedivi su. Stoga, kada dajemo sud o bilo čemu vezanom za tog anđela Srpske Crkve i naroda – kako ga je nazvao jedan od velikih jerarha 20. stoleća, blaženopočivši vladika šumadijski Sava – to valja činiti sa molitvenim trepetom, krajnje skrupulozno, pogotovu kada se radi o njegovom najvećem delu, o autokefalnosti naše pomesne Crkve. Iz toga podviga proističu sva druga njegova dela, kao i dela njegovog brata, svetog kralja Stefana Prvovenčanog, i potonjih svetih iz roda Nemanjića.

Kada se osvrnem na proteklu godinu, rekao bih da smo zaista svenarodno, a po mome mnjenju i dostojno, onoliko koliko su naše moći dozvolile, obeležili jubilej, osamstotu godišnjicu naše crkvene samostalnosti. To ćemo na različite načine činiti i u 2020. godini. Napraviću kratku, možda površnu, rekapitulaciju.

Počeli smo proslavu velikom međunarodnom naučnom konferencijom održanom pre ravno godinu dana na našem Bogoslovskom fakultetu. Ona će doneti višetomni zbornik naučnih radova. Usledili su drugi naučni skupovi i svečane akademije i sednice u Akademiji nauka, Matici srpskoj, Narodnoj biblioteci i gotovo svim drugim institucijama kulture u Srbiji i Republici Srpskoj, posebni časovi verske nastave i drugih predmeta posvećeni jubileju, u osnovnim i srednjim školama, knjige i druga štampana izdanja, radijske i televizijske emisije i slično. Prednjačila je, po prirodi stvari, naša Crkva, molitvenim i kulturnim svečanostima od prve svečane akademije u Mariboru do Karuarua u Brazilu. Praktično nema većeg ili manjeg crkvenog sedišta u kojem nije svečano proslavljena godišnjica samostalnosti Srpske Crkve. U Bačkoj je Eparhija organizovala centralnu proslavu u Novom Sadu, a u produžetku liturgijske i kulturne svečanosti u svim namesništvima. Potom su različite manifestacije posvećene jubileju održavane na inicijativu lokalnih kulturnih pregalaca. Slično se događalo i događa i u drugim crkvenim oblastima.

Svi ti događaji, bilo da su se zbili u nekom malenom planinskom selu ili u crkvenom i kulturnom sedištu, izuzetno su važni i dragoceni zato što su izraz većinske narodne svesti o značaju Crkve i značaju crkvene samostalnosti (kažem većinske zato što ovaj jubilej niti priznaje niti praznuje autošovinistički deo naše javnosti, onaj za koji su se nekad upotrebljavali oštri, ali pravedni izrazi kao izrodi i odrodi ili nekrsti i đavolovi šegrti).

Nije, međutim, teško izdvojiti dva događaja koja su zaista za pamćenje. To su svečana akademija koja je pod imenom Zavet Svetoga Save održana 8. oktobra u Centru „Sava“ i izložba Osam vekova umetnosti pod okriljem Srpske Pravoslavne Crkve, koja je održana u Patrijaršijskom crkvenom muzeju. Oba događaja potpuno premašuju slične do sada organizovane, i to ne samo od strane naše Crkve. Događaj u Centru „Sava“ bio je odraz naše istorijske čežnje za narodnim, odnosno crkvenim i državnim jedinstvom. Zajedno su, sa oko četiri hiljade vernih, u programu uživali, jubilej proslavljali i radovali se Njegova Svetost naš Patrijarh sa arhijerejima, sveštenstvom i monaštvom; državni, vojni i kulturni predvodnici srpskog naroda iz Srbije i Republike Srpske; duhovne i političke vođe srpskog naroda iz Hrvatske, Crne Gore i Severne Makedonije. Svi kojima je stalo do Crkve i njene autokefalije bili su tu. Svi su bili pozvani, ali niko kome samostalnost Srpske Crkve može biti povod za različite kalkulacije nije bio tu – i nije nedostajao.

Patrijarh srpski gospodin Irinej nakon dodele ordena Miloradu Dodiku i Aleksandru Vučiću na Svečanoj akademiji povodom 800 godina SPC u Sava centru, Beograd, 08. oktobar 2019. (Foto: spc.rs)
Patrijarh srpski gospodin Irinej se obraća prisutnima nakon dodele ordena Miloradu Dodiku i Aleksandru Vučiću na Svečanoj akademiji povodom 800 godina SPC u Sava centru, Beograd, 08. oktobar 2019. (Foto: spc.rs)

Sama predstava pravo je uputstvo kako se na sceni ili na ekranu predstavljaju Sveti Sava i sveti Nemanjići. Sve je bilo besprekorno: scenario, kostimi, gluma, animirana scenografija, četiri velika umetnička ansambla, stotinak statista i, kao finale, osam stotina dece iz čitave Srbije koja su sa svima nama otpevala Svetosavsku himnu. U pripremi i ostvarenju ove svečanosti učestvovalo je oko hiljadu i sto ljudi, a njihov trud, znanje i ljubav su bili očigledni. Izložba u Patrijaršijskom muzeju svedoči o tome da veliki trud, ljubav i znanje mogu da nadomeste nedostatak uslova. Naime, naš Muzej radi u svega nekoliko patrijaršijskih prostorija i hodnika, u skučenom prostoru i bez odgovarajuće opreme. Ali to nije bilo smetnja da bude postavljena zaista veličanstvena izložba na kojoj su predstavljeni crkveno-umetnički predmeti neprocenjive vrednosti, nastali od 13. do 20. veka, sačuvani u riznicama srpskih manastira i crkava. Prilika je da i na ovaj način odam lično priznanje svima koji su se starali o organizaciji ova dva događaja.

Pitanju pretećeg raskola u Pravoslavlju posvetili smo veliku pažnju u našem prethodnom razgovoru za Pečat. U međuvremenu su se obistinile i neke od najcrnjih slutnji, tada oprezno pomenutih i s nadom da su preterano pesimistične. Vi ste, povodom ovih, za pravoslavni svet nepovoljnih istorijskih tokova, kasnije izjavili: „Smatram da u istoriji nema nepovratnih procesa, čak ni kada su okončani, a kamoli kada su u toku i tek treba da budu okončani.“ Možemo li se danas nadati da će ova nesrećna događanja – ubrzani tokovi rastakanja svetskog Pravoslavlja u dogledno vreme biti zaustavljeni?
Sigurno će biti zaustavljeni. Da li u dogledno vreme, to ne znam.

Pomenusmo da traje bojazan da će duh raskola još dugo poživeti, čak da će biti produbljen u pravoslavnom svetu. Ako ovakva strahovanja ne dugujemo višku pesimizma karakterističnom za sadašnje rašireno raspoloženje naše nacije, kako objasniti, dozvolite da to direktno kažemo – slabost koja čini da Pravoslavlje bude nemoćno pred perfidnim rušilačkim delovanjem neprijateljskih sila?
Mi stariji smo skloni pesimizmu. Kod mladih u mojoj okolini, neposrednoj i široj, to osećanje ne prepoznajem. Mislim da nije karakteristično za naš narod i za našu pomesnu Crkvu vezivati pojam crkvenog raskola i raskola u najširem smislu. Postoji, naravno, svest o potrebi veće sloge među Srbima, a sam termin raskol, u dnevnom ili medijskom žargonu, koliko do juče je korišćen da se opišu stranačke frakcijske borbe ili sukobi u koaliciji zbog podele mandata, mesta u upravnim odborima, državnog plena, čak i prevlasti u sportskim klubovima. Izvorno, termin raskol ili šizma (grčki shizma) označava rascep, bilo u Crkvi bilo uopšte. Ali odmah i to da kažem: u našoj pomesnoj Pravoslavnoj Crkvi, Srpskoj, sve dok na scenu nisu stupili srpski komunisti-titoisti nije nikada bilo raskola – nikada, za bezmalo osam vekova.

I raskole u našem iseljeništvu u Americi, Australiji i Zapadnoj Evropi, kao, uostalom, i raskol u našim južnim eparhijama, na teritoriji koja se odnedavno zove Severna Makedonija, proizvele su komunističke vlasti. O tome postoji verodostojna arhivska dokumentacija. Isceljenje američkog raskola se dogodilo Božjom blagodaću, trudom i molitvama blaženopočivših patrijarha Pavla i mitropolita Irineja Kovačevića, kao i mnogih sveštenika, srpskih domaćina i porodica izbeglih preko okeana, prvo od ustaške kame, a posle od komunističkih streljanja. O raskolu u našim južnim eparhijama govorili smo i prethodnih godina u više navrata. Ali da ponovim samo najvažnije: tamo, od 2002. godine, postoji Crkva, Ohridska Arhiepiskopija, koja je, u autonomnom statusu, u organskom jedinstvu sa Srpskom Crkvom i svim Pravoslavnim Crkvama, tako da verni narod tamo može da pristupi svim svetim Tajnama Crkve koje nam je Gospod darovao.

Treba da objasnim da crkveni raskol znači narušavanje jedinstva Crkve iz razloga koji, makar u početku, nisu doktrinarne prirode. Takav je slučaj i u pomenutim primerima. Jedinstvo Crkve ljudi nisu narušili zbog razlike u dogmatima, svetim Tajnama i slično. Najčešće se radi o takozvanom etnofiletizmu: neki deo pomesne Crkve želi da se pošto-poto domogne pune crkvene samostalnosti ili autokefalije na osnovu nacionalnih razlika ili sticanja državnog statusa. Pri tome se raskolnički episkopat manje-više trudi da obmane sopstveni narod, prećutkujući činjenicu da raskolnici nisu članovi Vaseljenske Crkve i tvrdeći da postoje samo nekakvi sitni administrativni problemi i nečija zla volja ili nerazumevanje. Ali, ne da raskol nije sitni administrativni problem nego vođe raskola čine tako težak greh da ga, po učenju Otaca Crkve, ni mučenička krv koju raskolnik prolije ne može oprati. Vođe raskola čitave oblasti i pokolenja odvajaju, iz sebičnih razloga, od sabornog bogočovečanskog Tela Hristovog, od Crkve. Kako rekoh, povodi za stupanje u raskol mogu se prepoznati u motivima koji su u osnovi politički ili etnofiletistički, ali, duhovno i psihološki, radi se o grehu gordosti.

I način manifestovanja i psihološki razlozi isti su i u onome što se dešava danas u vezi sa crkveno-političkom ideologijom Carigradske Patrijaršije i statusom Crkve u Ukrajini. Da podsetim: pre neslavno okončanog Sabora na Kritu bio je uspostavljen konsenzus o načinu proglašenja autokefalije. Taj konsenzus je zasnovan na svetim kanonima i sabornoj strukturi Crkve i, u glavnim crtama, izgleda ovako: autokefalnost daje Carigradska Patrijaršija, ali u ime čitave Crkve, a ne u svoje ime, u dogovoru sa ostalim Crkvama, uz saglasnost svih prvojerarha, saobrazno mišljenju njihovih pomesnih Crkava. Tomos o autokefaliji potpisuju, po rangu i redu, svi patrijarsi i predstojatelji Crkava, a ne samo carigradski patrijarh.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej I predaje tomos o autokefalnosti Pravoslavne crkve Ukrajine mitropolitu Epifaniju, Istanbul, 06. januar 2019. (Foto: AP)
Vaseljenski patrijarh Vartolomej I predaje Tomos o autokefalnosti Pravoslavne crkve Ukrajine mitropolitu Epifaniju, Istanbul, 06. januar 2019. (Foto: AP)

Sada imamo situaciju da je carigradski patrijarh dodelio tobožnju autokefaliju ne Ukrajinskoj Pravoslavnoj Crkvi, koja je nije ni tražila, nego raskolničkim grupama, i to protiv njene volje i volje Ruske Pravoslavne Crkve, čija je Ukrajina kanonska teritorija. Zbog svega toga naša Crkva je upozorila – i dalje upozorava – da nam preti raskol možda teži od onog između Istoka i Zapada iz 1054. godine. To je, nažalost, realnost od koje ne možemo pobeći. Pitanje je: kako se boriti protiv političkih pritisaka, protiv sile koja Boga ne moli? Pa, eto: neko se izbori, kao arhiepiskop Jovan, po cenu sužanjstva i zdravlja, neko se ne izbori i stvori strašni greh raskola, koji ni krv mučenička ne može sprati. Pred svima je izbor.

Naša Svetosavska Crkva je izabrala: mi nismo protiv svoje Majke Crkve, Carigradske Patrijaršije, a za Moskovsku Patrijaršiju iz razloga slovenske solidarnosti ili pak iz interesa (kako nas neki nepravedno optužuju) nego smo za bezuslovnu vernost kanonskom poretku Crkve i njenom učenju o samoj sebi, bez ikakvih i ičijih varijacija na temu nekakvog „istočnog papizma“. Dakle: ne za Moskvu, a protiv Carigrada, ni za Carigrad, a protiv Moskve! Samo za Crkvu Pravoslavnu, čiji poredak, na našu ogromnu žalost, sada najviše ugrožavaju upravo taktika i strategija Carigradske Patrijaršije!

Kako gledate na pojavu takvih „arhijereja“ kao što je Lav Lajović, kome je visoko crkveno dostojanstvo dala široj javnosti nepoznata Italijanska Pravoslavna Crkva, koja ga je pripremila da deluje u okviru Miraševe crkve u Crnoj Gori? Šta je, zapravo, ta Italijanska Pravoslavna Crkva, i kako ocenjujete postupke poput slučaja Lajovića? Može li se dogoditi da se na tradicionalnom teritorijalnom prostoru Srpske Pravoslavne Crkve pojavi još neki Lav Lajović? Ima li naša Crkva odgovore na takve pojave?
Lav Lajović, Miraš Dedeić, Boris Bojović – sve su to lažni episkopi nepostojećih Crkava, a pravi instrumenti i eksponenti realnih anticrkvenih (u našem slučaju i antisrpskih) sila. Takve su i „Crkve“ iz kojih su se ispilili: te „Italijanska“ , te „Crnogorska“ , te ova, te ona… Odgovor naše Crkve? Žaljenje, ignorisanje, nada da će se bar neko od njih kad-tad pokajati za svoje crkvorušilačko delovanje!

Koliko je prihvatljiva, i može li biti delotvorna, inicijativa Jerusalimske Patrijaršije za sazivanje svepravoslavnog savetovanja oko ukrajinskog pitanja?
Ta inicijativa je bukvalno bogonadahnuta i spasonosna. Naša Crkva je tu ideju od samog izbijanja krize dosledno i odlučno zastupala. Većina Crkava je za nju. Problem je u tome što carigradski patrijarh odbija da sazove takvo savetovanje, znajući da će na njemu ostati u manjini, a neke Crkve grčkog jezika – Jeladska i Kiparska, na primer – ne žele da učestvuju na svepravoslavnom skupu koji nije sazvao Vaseljenski Patrijarh kao prvi po rangu među predstojateljima Pravoslavnih Crkava.

Takav stav lično smatram neopravdanim. Stvar je jednostavna: ako on neće, neko hoće! Napominjem da od vaseljenskih sabora prošlosti, od kojih su dva držana u samom Carigradu, ni na jednom nije predsedavao carigradski patrijarh. Njegovo kanonsko prvenstvo časti u Pravoslavnoj Crkvi do sada niko nije osporio, a i kad bi hteo, niko ne može da ga ospori bez novog vaseljenskog sabora. Ipak, postoji osobeno, duhovno, blagodatno prvenstvo Jerusalima kao „Majke svih Crkava“, jedine Crkve čiji je neposredni Osnivač Sam Gospod Hristos, te stoga smatram da jerusalimski patrijarh ima i moralno pravo i dužnost da sazove sve Pravoslavne Crkve na savetovanje pred tolikim izazovima i iskušenjima.

Da li su u pravu oni koji danas zaključuju da Amerika „pokušava da oslabi suparničke civilizacije sa ciljem da u konačnu bitku uđe kao najmoćnija sila i zajedno sa saveznicima uspostavi ’hiljadugodišnju hegemoniju Zapada’“? Pitanje koje Vam postavljamo jeste složena tema, povodom koje odgovor nije lako „suziti“ i pojednostaviti prema prostoru raspoloživom u okolnostima ovakvog razgovora. Za naše čitaoce bilo bi, međutim, značajno da čuju Vaš komentar o citiranom zaključku, nadahnutom inače promišljanjem uticajne studije konzervativnog mislioca Samjuela Hantingtona Sukob civilizacija (u kojoj se, prema nekim viđenjima, „razrađuje akcijski plan delovanja“ u pomenutom pravcu!).
Odgovoriću što sažetije mogu, uz napomenu da ne želim da zaključujem na osnovu geopolitičkih datosti i geostrateških težnji, mada su one tu na delu, bez sumnje, nego bih radije da stvar sagledam teološki i istoriosofski, u onoj skromnoj meri za koju sam uopšte sposoban. Smatram, dakle, da Amerika i sav Zapad već poodavno veruju u svoju civilizacijsku nadmoć nad svima i da misle, kako se izrazio njihov ideolog Fukujama, da je „kraj istorije“ već nastupio i da njihova civilizacijska i svaka druga hegemonija neće biti hiljadugodišnja hegemonija već da će trajati dok je sveta i veka. Svaki religijsko-kulturni ideal drugačiji od standardnog zapadnog obrasca smatra se unapred inferiornim, besprizivno osuđenim na neuspeh. Ta vrsta samouverenosti i apsolutizacija vlastitih vrednosti predstavlja jedinstven fenomen u istoriji civilizacija. Na kraju krajeva, zapadna civilizacija i nije sasvim besadržajna, a još manje je sklona skorom padu, premda je u najvećoj meri obezduhovljena, lišena bilo kakvog religijskog nadahnuća ili bar određene metafizičke podloge.

Nije, dakle, problem u samouverenosti i samoobogotvorenju već u čudnovatom sekularnom mesijanizmu, u iracionalnom verovanju da je zapadna civilizacija zapravo jedina mogućna, neuporediva, bez premca i takmaca, a samim tim i jedina dozvoljena. Teško narodima i kulturama ukoliko misle drukčije! Jer, u tom slučaju će im jedini i nezamenljivi model biti silom nametnut, a njihov autohtoni duhovni svet i iz njega proističuća organizacija društva i javnog života biće iskorenjena ili, dok se to ne ostvari, marginalizovana i satanizovana. To se već primenjuje na muslimanski svet i na kineski duhovni „put svile“ u društvu i kulturi, ali i na svet Pravoslavlja, naročito na ruski svet. Valjda se bar neko od nas još seća zlokobne, zloslutne i, iznad svega, đavolski zlobne izjave jednog vrlog zapadnog lidera, izrečene za vreme NATO agresije na našu Otadžbinu, po kojoj Evropa prestaje onde gde počinje svet Pravoslavlja.

Zgrada Patrijaršije u Beogradu (Foto: Vikipedija)
Zgrada Patrijaršije u Beogradu (Foto: Vikipedija)

I pored svega rečenoga, ne bih da Hantingtonov pogled na sukob civilizacija u budućnosti tumačim u izrazito negativnom ključu. Pre bih ga shvatio kao još ne sasvim prigušeni glas ostataka savesti „zapadnog“ dela čovečanstva, kao pledoaje ili apel za prihvatanje drugih i drugačijih onakvima kakvi jesu i kakvi žele da budu, a ne kako bi Zapad hteo da ih klonira po svojoj slici i prilici. Hantington, čini mi se, posredno poručuje da čovečanstvo može – ili mora – da izabere samo jednu od dve opcije: ili da prihvati realnost simbioze i prožimanja različitih religija, tradicija i kultura ili da se opredeli za sukob civilizacija. Trećega nema.

Nedavnim stvaranjem autokefalne „Pravoslavne Crkve Ukrajine“, koja namerava da deluje nezavisno od Moskovske Patrijaršije, u Pravoslavlju je otvoren proces stvaranja novih nekanonskih samostalnih Crkava. Upućeni i dobronamerni nam predočavaju: „Posle Ukrajine, Zapad sada kreće u bitku u samo srce pravoslavnog hrišćanstva, na Balkan i Srpsku Pravoslavnu Crkvu.“ Koliko je u takvim prilikama zaista ugrožena SPC, posebno njene Ohridska Arhiepiskopija i Mitropolija crnogorsko-primorska?
Upozorenja poput ovoga koje navodite valja svakako prihvatiti kao krajnje dobronamerna. Sama bitka koju pominjete nije, međutim, uopšte nova. To nije prevashodno ni bitka Zapada sa Istokom, odnosno sa Rusima i, usput, sa Srbima kao uvek sumnjivim „malim Rusima“, iako geopolitička komponenta postoji i niko je i ne krije: kršeći sopstvena načela o nemešanju države u unutrašnja pitanja Crkava i verskih zajednica, visoki državni emisari, najčešće Amerikanci, vrlo učestalo su posećivali Fanar i Kijev, a odnedavno i Atinu, Aleksandriju i druge pravoslavne crkvene centre. Uprkos stalnom podsticanju antiruske histerije na Zapadu (a dobro znamo da su prilikom natovske agresije protiv nas i mnogi zapadni političari tobožnju agresivnost, pa i „genocidnost“ srpskog naroda tumačili kao posledicu „pravoslavnog fundamentalizma“), ipak zapadna društva, zapadni narodi i njihove Crkve nisu generatori naših tragičnih nesporazuma i podela.

Na delu jesu, doduše, neki moćni krugovi gramzivih zapadnih elita i kvazielita, ali glavni problem jeste duhovna kriza, nezrelost i neodgovornost mnogih među nama pravoslavnima, uključujući i pojedince sa najvišim činovima i na najistaknutijim položajima. Šta bi nam ko mogao kad bismo mi sami bili dosledni, dostojni predaka i svetih prethodnika, verni duhu, istini, etosu i istorijskom iskustvu vlastite Crkve? S pravom kaže veliki Njegoš: „Ne bojim se od vražjega kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega.“

Divnih uzora imamo napretek, u svim Pravoslavnim Crkvama i u svim vremenima. Setimo se makar naših patrijaraha, episkopa, sveštenika, monaha i vernika samo iz 20. veka! Setimo se svetog mučenika Vukašina iz Klepaca koji mirno kaže ustaši koji ga ubija: „Samo ti, dijete, radi svoj posao!“ Pa i danas, naš Patrijarh, naš Arhijerejski Sabor i naš Sinod uživaju nepodeljeno poštovanje i poverenje u pravoslavnom svetu i u hrišćanskom svetu uopšte. Znamo koliko Patrijarh moskovski Kiril ceni našeg Patrijarha, a znamo i da ga je papa Franja nazvao velikim patrijarhom. Imponuju i reči kenterberijskog arhiepiskopa o njegovoj ličnosti. Zapitajmo se: otkuda ta pozitivna ocena? Da li zato što srpski Patrijarh, a preko njega i Crkva na čijem je čelu, zauzima dvosmislene kompromisne stavove, po poznatoj formuli „pomoz’ Bog, čaršijo, na sve četiri strane“? Ne i ne! Potpuno je suprotno: njegov i naš stav je nedvosmislen, kristalno jasan, kako o krizi sabornosti u Pravoslavnoj Crkvi, o ukrajinskoj crkvenoj krizi ili o problemima naše Crkve na Kosovu i Metohiji i u Crnoj Gori, tako i o neotuđivom pravu našeg naroda na svoju južnu pokrajinu i na slobodan i čoveka dostojan život u susednim državama. Sve je kazano jasno, glasno i časno, jednostavno i pošteno, hrišćanski i ljudski. To uvažavaju ozbiljni ljudi i kad nisu saglasni sa stavovima našeg Patrijarha i naše Crkve u celini. Ali, nažalost, upravo iz tog razloga pojedini politički i stranački krugovi kod nas – preko medija koji su u njihovoj službi, a dobrim delom i preko pojedinaca iz crkvene sredine, motivisanih na različite načine – kritikuju i napadaju i Patrijarha, i Sinod, i Crkvu kao takvu, često ne birajući reči.

Što se tiče ugroženosti eparhija Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori, prilike su se izmenile, i to, nažalost, u još gorem smeru. Glavna opasnost nije više sekta Miraša Dedeića, bivšeg sveštenika Carigradske Patrijaršije kojeg je raščinio sam patrijarh Vartolomej, nego pretnja Mila Đukanovića, čoveka nekrštenog i neverujućeg, da će on „stvoriti“ neku novu – „crnogorsku“ – Crkvu, verovatno sa nekim novim scenaristima i glumcima (možda Boris Bojović, Lav Lajović i kompanija). To, razume se, ako i bude ostvareno, neće biti nikakva Crkva. Crkvu je, jedanput zauvek, osnovao njen božanski Osnivač, Isus Hristos, i nijedan je čovek ne može osnovati.

Uostalom, striktno teološki govoreći, ni naš Sveti Sava nije osnivač Srpske Crkve (ona je postojala i pre njega) nego njen prvi poglavar u rangu autokefalnog arhiepiskopa, dakle začetnik i tvorac autokefalije, crkvene samostalnosti. Neuporedivo je i od ove teža najnovija ujdurma g. Đukanovića i njegove kamarile, a to je namera da se ozakonjenim bezzakonjem, uperenim samo i isključivo protiv naše Crkve, zabrani njeno postojanje, poništi njeno biće i preotmu njene svetinje i njena imovina. Ne obazire se ni na koga i ni na šta – ni na međunarodno pravo, ni na stav Venecijanske komisije, ni na apele rimskog pape i pravoslavnih patrijaraha, ni na proteste sopstvenih građana, ni na izvesnost da će nasilničkim ponašanjem prema Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi izazvati još dublje podele i sukobe u svojoj zemlji, niti – o užasa! – na verovatnoću izbijanja bratoubilačkih ekscesa sa nesagledivim posledicama. Uprkos svemu, nadam se da će se zaustaviti pred zjapećim ambisom, barem radi sebe i svog daljeg opstanka na vlasti.

Položaj Crkve u Severnoj Makedoniji nije manje složen i težak. I to područje je zasejano nemanjićkim zadužbinama, skoro koliko i Kosovo sa Metohijom. Naša Crkva je uvek bila i ostala spremna da se, putem bratskog dijaloga sa crkvenim strukturama Skoplja koje se nalaze u već poluvekovnom raskolu sa svim Pravoslavnim Crkvama, dođe do rešenja prihvatljivog za sve, a utemeljenog na načelima vekovnog kanonskog poretka. Dijalog je u jedan mah i urodio plodom – Niškim sporazumom o uspostavljanju najšire moguće autonomije za tamošnju Crkvu i vaspostavljanju liturgijskog i kanonskog opštenja.

Arhiepiskop ohridski Jovan (Foto: manastirostrog.com)
Arhiepiskop ohridski Jovan (Foto: manastirostrog.com)

Nažalost, braća episkopi iz raskola, po svemu sudeći pod pritiskom političara, odustali su od Sporazuma, sa jednim časnim izuzetkom: mitropolit Jovan je žrtvovao svoju slobodu i svoje zdravlje, godinama tamnujući, uvek u službi crkvenog jedinstva. On je danas kanonski i zakoniti Predstojatelj autonomne Ohridske Arhiepiskopije, koja ima svoj episkopat, sveštenike, monaštvo i vernike, tako da pobožni narod nije lišen duhovne hrane, svete Liturgije, krštenja i ostalih svetih Tajni Crkve. Dijalog je bio prekinut dok je trajao surovi progon i tamnovanje arhiepiskopa Jovana, kao i šikaniranje Ohridske Arhiepiskopije u celini. Državne vlasti Severne Makedonije još ne izvršavaju odluku Međunarodnog suda u Strazburu da su dužne da poštuju versku slobodu građana i da registruju Ohridsku Arhiepiskopiju, a arhiepiskop Jovan još nije definitivno i bezuslovno oslobođen opasnosti da ponovo bude procesuiran. I pored svega toga, naša bratska ruka je i dalje ispružena, uz istu poruku koju od početka upućujemo: dajmo sve za Hrista i za Crkvu, a Hrista i Crkvu nizašta, pa će biti dobro i Srbiji, i Severnoj Makedoniji, i svima svuda!

Čini nam se da su vernici Srpske Pravoslavne Crkve više nego ikada uznemireni zbog stvarne ili umišljene nesloge među našim vladikama. Govori se da postoje snažna antagonistička kretanja i suprotstavljene volje u okrilju SPC. Ova unutrašnja, ponekad zabrinjavajuće uočljiva neslaganja, o kojima i javnost sve češće biva obaveštavana (posebna tema su putevi i načini ovog medijskog i čaršijskog spletkarenja) ne mogu se objasniti sujetama i ličnim ambicijama, premda i toga ima, kao što ima sklonosti da se ovakva objašnjenja javno ustoliče kao jedino merodavna. Kako komentarišete ovu situaciju? Ima li povoda za ozbiljnu zebnju?
Veliki je problem to što većina onih koji kod nas uobličavaju javno mnjenje, a pod njihovim uticajem i mnogi drugi, među kojima i jedan broj nedovoljno obaveštenih ili zavedenih vernika naše Crkve, ne prave razliku između stvarnih činjenica crkvenog života i proizvedenih (čitaj: isfabrikovanih, izmišljenih, lažnih) medijskih vesti i komentara o crkvenom životu. Sama Crkva nije u tom medijskom ogledalu prikazana onakvom kakva jeste – a jeste bogočovečanski organizam – nego kao piramidalno ustrojena, čisto ljudska organizacija, i to na određeni način militarizovana, totalitarna, prostor u kome nema slobodnog izražavanja mišljenja niti otklona od nekakve „generalne linije“ ili „direktive sa vrha“. U samoj stvari, život Crkve se predstavlja kao loša kopija ili karikaturalni odraz života pojedinih političkih stranaka i „nevladinih“ organizacija. Potpuno se apstrahuje jedinstvena, ni sa čim uporediva bogočovečanska priroda i struktura Crkve (dakle, niti samo božanska niti samo ljudska!).

Projavljivanje prirodnog ljudskog ponašanja sveštenoslužitelja Crkve, od crkvenjaka do patrijarha, samoovlašćenim „čuvarima čistote“ već deluje krajnje sumnjivo, a slučajevi ljudske slabosti i nedoslednosti, pa i padova, promašaja i ogrešenja o stvarna ili pretpostavljena etička načela, izazivaju kod njih „mistički užas“, glumljenu zgroženost i, podrazumeva se, lavinu osuđivanja i presuđivanja. Pri svemu tome zameraju i zakeraju sveštenoslužiteljima sve što sebi samima dozvoljavaju i čime se redovno služe – laž, klevetu, mržnju… Strogo govoreći, brane Boga od Crkve iako u Njega slabo veruju ili uopšte ne veruju, a Crkvu od onih koji su joj posvetili sav svoj život iako su sopstveni život „posvetili“ taštini i ispraznosti. U krajnjoj liniji, kako nas uči drevna mudrost, svako po sebi sudi o drugima.

Crkva je, dakle, po sebi sveta, bezgrešna i nepogrešiva jer joj je božanska Glava Sam Hristos Bogočovek, a duša – Duh Sveti. Ali mi ljudi, hrišćani, nismo po sebi sveti nego smo pozvani i prizvani da budemo sveti. To je naš „tesni i priskrbni“ put koji vodi u život, pravi i večni život. Mi smo nesavršeni, a hrišćanstvo je savršeno (Berđajev, Jerotić i drugi). Sve ovo važi od iskoni do danas i važiće do kraja istorije. S jedne strane, među prvim hrišćanima „beše jedno srce i jedna duša“ (Dela ap. 4, 32), a apostoli su odlučivali shodno načelu „ugodno bi Svetome Duhu i nama“ (Dela ap. 15, 28). Sa druge pak strane, već među apostolima susrećemo različite stavove, pa i razmimoilaženja, ponekad i razlaz na izvesno vreme: između apostola Pavla i Varnave, na primer, „nasta raspra, te se oni razdvojiše“ (Dela ap. 15, 39), a nije nepoznat ni verbalni sukob između vrhovnih apostola, Petra i Pavla. Ali na kraju su uvek trijumfovali mir i ljubav u ime Isusa Hrista, ličnosne i ovaploćene Ljubavi.

I među velikim Svetim Ocima i Učiteljima Crkve iz posleapostolskih vremena dolazilo je do nesporazuma i napetosti (podsećam na odnos između dvojice bogoslovskih gorostasa, Kirila Aleksandrijskog i Jovana Zlatousta, a uzgred i na držanje Teofila Aleksandrijskog). Na završetku sporova opet su preovlađivali mir i ljubav, izraženi kao „saglasnost Otaca“ (consensus patrum). Ne bi bilo pošteno da ne naglasim da ni mnogo docnije, u srpskom srednjem veku, nije uvek i sve teklo harmonično među našim svetim Nemanjićima, premda su svi osim Dušana Silnog pribrojani zboru svetih Božjih ugodnika. I tu je, posle svega, poslednju reč uvek imao Svetosavski Zavet.

Ni u najnovije vreme naše, srpske, crkvene istorije ljudi nisu bili lutke u lutkarskom pozorištu nego živi ljudi, ljudi od krvi i mesa, bez obzira na to što su svi bili izuzetno zaslužni za našu Crkvu i za naš narod. Navešću samo dva primera – jedan iz vremena pre Drugog svetskog rata, a drugi iz vremena posle Drugog svetskog rata. Veliki i sveti Vladika Nikolaj Velimirović i ne manje veliki patrijarh Gavrilo (Dožić) bili su u sukobu za vreme i posle konkordatske krize (1937), ali su potom našli zajednički jezik, a robovanje pod Nemcima, od manastira Vojlovice do logora smrti Dahau, ponovo ih je dovelo do toga da budu „jedno srce i jedna duša“. Sveti Justin Ćelijski i blaženopočivši patrijarh German nisu imali isti stav prema Brozovom režimu: ava Justin je bio za beskompromisni ispovednički otpor radi odbrane vere, a patrijarh German, ni sam nemajući nikakvih iluzija o srpskim komunistima, držao se narodne maksime „zmiju gladi, a ispod nje se vadi“. Među njima ipak nikad nije došlo do prekida kontakata niti je sveti Justin ikad osporio kanoničnost njegovog izbora za patrijarha premda je dobro znao za udbaške intervencije u cilju uticaja na izbor patrijarha.

Sveti Ava Justin Ćelijski sa jeromonahom Atanasijem (Foto: athanasios.org)
Sveti Ava Justin Ćelijski sa jeromonahom Atanasijem (Foto: athanasios.org)

Kada je izišao iz štampe prvi tom Justinovih Žitija svetih, jedan od prvih primeraka – ako ne i prvi – poslat je patrijarhu Germanu sa Justinovom svojeručnom posvetom. Ovo je važna lekcija za sve nas, sada i ovde, ukoliko je iole shvatamo. Dakle: i patrijarh Gavrilo, i patrijarh German, čak i patrijarh Pavle, imali su jedan broj neistomišljenika – pa i oponenata – u Saboru arhijereja, ali sve diskusije su se završavale u Saboru, a ne u tabloidima. Novinari, bilo „režimski“ bilo „nezavisni“ (!), nisu imali ni jednog jedinog insajdera među episkopima, a kamoli direktnog doušnika (danas, nažalost, to više nije slučaj). Uvek je traženo rešenje koje će biti najbolje za Crkvu. Metod su bili dugi razgovori sve do postizanja konsenzusa. Ako tako nije išlo, odlučivalo se glasanjem. Rezultat glasanja je bio svetinja. Njega su se svi držali i nikad niko nije javno pričao o svom ličnom neslaganju sa stavovima i odlukama većine. Tako su, eto, postupali odgovorni arhipastiri Crkve.

A šta imamo danas? Stanje je suštinski neizmenjeno: tada smo bili suočeni sa Partijom, „verskom komisijom“, Udbom, „Svešteničkim udruženjem“ i sličnim „institucijama sistema“, a danas imamo posla sa partijama (množina!), „nevladinim sektorom“, ambasadama, agenturama, „progresivnim“ predstavnicima „naučne teologije“, medijskim „analitičarima“ i drugim činiocima ove vrste. Kako tada, tako i sada, razne „socijalne grupe“ (Aleksandar Zinovjev) – političke, poslovne, ideološke… – žele da utiču na odluke Crkve, pa, po mogućnosti, i da dobiju „svog patrijarha“ i „svoj Sinod“. Pri tome ne biraju sredstva. Tačnije rečeno, pokušavaju da plasiraju „svoga kandidata“ ili „svoje kandidate“. Ako im poduhvat pođe za rukom, postaraju se da ga, kao gotov marketinški proizvod, zapaze i relevantni strani činioci, a onda se uključuju mediji, prvenstveno oni „nezavisni“, prave se „specijalne emisije“ i „ekskluzivni intervjui“, da bi se najzad iskristalisao „imidž“ modernog, otvorenog, progresivnog, evropski orijentisanog srpskog episkopa i teologa koji je antipod svojoj zaostaloj, anahronoj, prevaziđenoj, dugobradoj sabraći. Poneko, nažalost, upadne u vešto postavljenu zamku i uzme na sebe ulogu koja mu je namenjena. Ogromna većina, srećom, prepozna zamku.

Na osnovu rečenoga da se zaključiti da različiti naglasci – katkad i oprečni stavovi o pojedinim pitanjima – ne znače dubinske i suštinske podele, osim u ravni medijskog i čaršijskog spletkarenja. Tako je sad i u našoj pomesnoj Crkvi: ima raznih pristupa raznim temama, ali će svi biti usaglašeni i ujednačeni na sledećem Arhijerejskom Saboru, uključujući i pitanje ustrojstva naših eparhija u Americi. Na nama je da se držimo crkvenog „zlatnog pravila“: u onome što je bitno potrebno valja nam se držati jedinstva (in necessariis unitas), u onome što je sporedno slobodni smo (in dubiis libertas), a u svemu treba da postupamo u duhu ljubavi (in omnibus caritas).

Javnost ima razlog da veruje da je za Srpsku Crkvu pitanje Kosova i Metohije nedvosmisleno rešeno! I da se to potvrđuje u jednom sasvim posebnom obliku kazivanja. Patrijarh srpski gospodin Irinej naime ponavlja: „Mogu da nam otmu Kosovo i Metohiju, mogu da nas porobe, ali sve ono što se na silu otme to se i vrati!“ Vi kažete: „Ne mogu oteti Kosovo bez našeg pristanka, a mi ga ne damo.“ Da li je navedeni jasno izneseni stav, Patrijarhov i Vaš, ujedno i jedinstven stav episkopata i svih drugih ljudi iz Crkve?
Što se tiče episkopata, to je apsolutno jedinstven stav. Nema izuzetaka. A što se tiče „svih drugih ljudi iz Crkve“, ne mogu da se izjasnim sa potpunom uverenošću. Rekao bih da ima izuzetaka. Jer, „ljudi iz Crkve“ – ukoliko su kršteni, a nisu ateisti – jesu i „drugosrbijanci“, autošovinisti, kapitulanti, „poraženci“, zagovornici bezuslovnog članstva u NATO-u i tutti quanti iz toga sveta.

U našoj Crkvi nije malo onih koji su zabrinuti za budućnost Pravoslavlja, i za činjenicu da se sve više govori o uvođenju novopapizma, tj. poretka iza koga stoje Carigradska Patrijaršija i patrijarh Vartolomej. Kako se na takve pojave gleda u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi?
Za vreme poslednjih sto godina, od vremena patrijarha Meletija Metaksakisa do vremena današnjeg patrijarha Vartolomeja, zaista se, i u teoriji i u praksi, sa obala Bosfora javljaju povremeni priznaci „novopapizma“ ili „istočnog papizma“ u pokušaju. Tu mislim na teoriju da vaseljenski patrijarh nije samo prvi po časti nego i prvi po vlasti, odnosno nije „prvi među jednakima“ (primus inter pares) nego „prvi bez jednakih“ (primus sine paribus); da je on „predstojatelj sveukupnog Pravoslavlja“, nadređen ostalim autokefalnim patrijarsima i predstojateljima; da je Carigradska Crkva „Majka Pravoslavnim Crkvama“ (pri čemu se „slučajno“ zaboravlja da su sve drevne apostolske Crkve Istoka i Rimska Crkva na Zapadu puna tri veka starije od nje); da Carigrad ima pravo jurisdikcije nad celokupnom pravoslavnom dijasporom na svetu; da ima pravo da prima žalbe (apelacije) iz svih Crkava i da o njima samostalno i samovlasno odlučuje; da može da interveniše u unutrašnjem životu autokefalnih pomesnih Crkava i bez njihove želje i pristanka, i tako dalje, i tome slično.

Vaseljenski patrijarh Vartolomej I u razgovoru sa papom Franciskom (Foto: Pinterest)
Vaseljenski patrijarh Vartolomej I u razgovoru sa papom Franciskom (Foto: Pinterest)

Posebno imam u vidu praksu koja iz ove teorije proizlazi i koja se u naše dane pokazala u Ukrajini, gde su raskolničke grupacije priznate za novu autokefalnu Crkvu, a da stav kanonske Crkve, najveće u Ukrajini, uopšte nije uzet u obzir, što je, sve zajedno, prouzrokovalo veliki raskol u Pravoslavlju, najveći i najteži u poslednjih hiljadu godina. Nadam se da bar neće predugo trajati… Zvanični stav naše Crkve o svemu ovome poznat je javnosti. Veliku Hristovu Crkvu u Konstantinopolju bez ikakve zadrške priznajemo za prvoprestonu Pravoslavnu Crkvu, a njenoga časnoga Predstojatelja za prvog po časti i rangu pravoslavnog episkopa. Svesni smo, sa ljubavlju i zahvalnošću, da nas je upravo ta mučenička Crkva prosvetlila svetlošću Jevanđelja Hristovog, da nam je, preko Svete Gore, vratila Rastka Nemanjića kao Svetog Savu i da nam je pre osam vekova preko njega darovala autokefaliju. Istovremeno priznajemo sve ingerencije Vaseljenske Patrijaršije koje su u saglasju sa vekovnim kanonskim poretkom Pravoslavne Crkve i njenom eklisiologijom. Ne priznajemo, međutim, naknadno dopisivana „specijalna prava“, prerogative i povlastice koje izlaze van kanonskih okvira. Ustrojstvo Pravoslavne Crkve je utemeljeno na sabornosti, a ne na izdvojenom i apsolutizovanom Prvom, što i predstavlja iskušenje papizma. Prvi po rangu postoji, ali unutar sabora svih, nikako izvan ili iznad sabora. U ovom kontekstu je razumljiv i naš stav po pitanju Crkve u Ukrajini.

Upamćeno je da ste se svojevremeno kritički osvrnuli na metodologiju rada Kritskog sabora. Četiri pomesne Crkve nisu učestvovale na njemu. Šta biste sada, posle tri godine, mogli reći o tome?
Isto što i pre tri godine. Na tom saboru je bilo svega i svačega, ali, nažalost, malo ili nimalo sabornosti. Ne zaboravljajmo: sabori su plod sabornosti Crkve, dok sabornost nije tek mehanička recepcija i potvrda održanih sabora. Kritski sabor u mojim očima nije drugo do propuštena istorijska prilika za svedočenje Pravoslavlja ad intra i ad extra, pred Bogom, Crkvom i svetom. Žali Bože njegove poluvekovne mukotrpne pripreme i, biću neskroman, decenija mog učešća u njoj, uz učešće moga brata mitropolita Amfilohija!

Naša javnost pratila je Vaše polemike s Episkopom zapadnoameričkim Maksimom. Jesu li opravdane strepnje da je ponovo na probi jedinstvo naše Crkve u Americi? Ima li razloga za takav nespokoj?
Jedinstvo naše Crkve je svagda i svuda na probi, a ne samo u Americi. Neke ishitrene poteze naših episkopa u SAD Sveti Sinod je stavio van snage. Zamisli i predloge po pitanju organizacije naših eparhija na američkom kontinentu razmotriće Sveti Arhijerejski Sabor i doneti konačne odluke.

Bogoslovski fakultet Beogradskog univerziteta, koji je istovremeno i u nadležnosti naše Crkve, našao se, zbog smene dekana, episkopa braničevskog Ignjatija, u centru pažnje šire javnosti. U priču o smeni dekana uključili su se i oni koji za sebe kažu da su ateisti i kojih se, po prirodi stvari, Crkva ne bi trebalo toliko da tiče. Očekujete li da će se stišati ova priča, tačnije šta je potrebno da se učini da bi ovaj problem postao – prošlost?
Mislim da je ovaj izlišni problem već prošlost. Van svake pameti je bila propaganda da za Bogoslovski fakultet Crkva uopšte nije nadležna i da je on tek jedan od fakulteta Beogradskog univerziteta. Ko uopšte može da tvrdi da je teologija mogućna mimo Crkve, bez Crkve, van Crkve ili, Bože me sačuvaj, protiv Crkve?

U Srbiji je odnos Crkve i države, vere i politike tema velike pažnje i interesovanja javnosti. U minuloj godini bilo je nekoliko važnih susreta državnog i crkvenog vrha koji su izazvali mnogo javnih i medijskih spekulacija, a ponekad i veoma kritičkih komentara, posebno onih o presudnom i nametnutom uticaju politike, odnosno vlasti na prilike u SPC, na odlučivanje i stavove klira. Kako komentarišete ove susrete i njihov pomenuti odjek?
Jedni govore o „presudnom i nametnutom“ uticaju politike, u prvom redu državne vlasti, na Crkvu, a drugi o malignom uticaju Crkve na državu. Ko tu da bude pametan? Smatram da je odnos Crkva – država u principu korektan i konstruktivan, zasnovan na njihovoj institucionalnoj odvojenosti i istovremenoj potrebi za saradnjom u oblastima u kojima je ona prirodna i potrebna, kao što je stanje našeg naroda svugde gde je ugrožen, prvenstveno na Kosovu i u Metohiji, zatim prosveta, kultura, socijalna delatnost i slično.

Kao istaknuti episkop i velikodostojnik naše Crkve, Vi ste u fokusu pažnje javnosti, ali ponekad i meta otvorenih napada. Čini se, to zapravo tvrde upućeni u ova događanja, da su u takvim prilikama najčešće skriveni stvarni akteri, oni čiji su interesi odlučujući u kampanji protiv Vas?
Odavno sam se navikao na to da sam „meta otvorenih napada“ – mnogo više nego na to da sam „u fokusu pažnje javnosti“. Napadani su bili, ruženi, klevetani i zlostavljani i mnogo bolji od mene, pa zašto da meni bude nelagodno u njihovom društvu? Uvek se tešim i bodrim rečima Hrista Spasitelja: „Blaženi ste kada vas sramote i progone i lažući govore protiv vas svakojake rđave reči, zbog mene“ (Mat. 5, 11). Važno je da pretrpimo radi Hrista, a ne radi svojih sujetnih ciljeva. Uostalom, „dosta je svakom danu zla svoga“ (Mat. 6, 34).

Premda ste meta pomenutih atakovanja, za Vas je 2019. godina bila posebna godina. Nedavno Vam je u Moskvi patrijarh Kiril dodelio doktorski naprsni krst koji, prema ruskoj crkvenoj tradiciji, dobijaju novi doktori bogoslovskih nauka. U septembru 2019. uručen Vam je, naime, počasni doktorat bogoslovlja Sanktpeterburške duhovne akademije.
Zahvalan sam iz dubine duše Njegovoj Svetosti Patrijarhu moskovskom g. Kirilu, Petrogradskoj duhovnoj akademiji i Ruskoj Pravoslavnoj Crkvi u celini za ukazanu mi nezasluženu čast.

Srpska društvena i intelektualna elita tema je čestih javnih kritičkih promišljanja. Sumorne prilike i opšta duhovna dezorijentisanost i „zapuštenost“ našeg naroda potvrđuju da kritički osvrti nisu bez osnova. Šta nedostaje, otkuda ta slabost i nedoraslost naše elite zahtevnim prilikama sveta u epohalnim promenama? Kako objasniti evidentnu nemoć da se prihvati i živi jedinstvena, dakle vodeća i „prosvetiteljska“ uloga kakva, po definiciji, eliti jednog naroda upravo u tom narodu – pripada?
Mi, nažalost, nemamo elitu. Imamo samo ostatke negdašnje elite, elitne pojedince i neke elitne ustanove. Naša elita je uništavana – i gotovo uništena – za vreme Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata, za vreme Kraljevine Jugoslavije, u toku Drugog svetskog rata i posle njega, sve donedavno. Obnova elite u srpskom narodu predstavlja imperativ naših dana za našu Crkvu i za čitavo naše društvo.

Ali pošto je, kako rekoste, društvena i kulturna elita, ma kolika i ma kakva bila, tema kritičkih promišljanja, znači da ima ko da promišlja. To je, za početak, više nego dovoljno. Pravo pitanje glasi: ko danas igra ulogu elite? Ko su ti izabrani, što reč elita, izvorno latinska, znači? Da li su izabrani oni koji su, sticajem ratnih okolnosti, uz tuđe stanove i kuće u centru Beograda, na Senjaku i na Dedinju, od svojih roditelja i dedova nasleđivali, s kolena na koleno, urednička mesta, katedre na univerzitetu i slično? Nasledili su i borbu protiv „srpskog nacionalizma“, zapravo protiv bilo čega srpskog, samo što su njihovi dedovi to činili u ime boljševizma i Kominterne, očevi u ime bratstva i jedinstva i socijalističkog samoupravljanja, a oni, unuci i sinovi, to čine danas u ime demokratije i neoliberalizma. Crkva Pravoslavna, pogotovu zato što je Srpska, za njih je bila i ostala crvena marama u areni za koridu. Videli smo to pre neki dan: statutarna komisija Univerziteta u Beogradu, uz časni izuzetak jednog časnog čoveka i vrhunskog intelektualca, pripadnika istinske duhovne elite, odlučuje da Pravoslavni bogoslovski fakultet de iure i de facto mora, po njihovom mišljenju, da raskine bilo kakvu organsku vezu sa Srpskom Pravoslavnom Crkvom. Nikakvi argumenti tu ne pomažu, pa ni to da Fakultet svoje učenje zasniva na Svetom Pismu i Svetom Predanju Pravoslavne Crkve.

Univerzitet u Beogradu (Foto: Profimedia)
Univerzitet u Beogradu (Foto: Profimedija)

Još manje ih se tiče pravno načelo da se o istoj stvari ne može suditi dva puta, pošto je o tom istom Statutu Bogoslovskog fakulteta, 2012. godine, raspravljalo i odlučivalo isto univerzitetsko telo u kome su oni sada. Ne haju ni za to što je Ustavni sud Srbije Statut potvrdio 2014. godine. Pogotovu su stava da Bogoslovski fakultet treba da raskine vezu sa Crkvom pošto se na njemu školuju budući sveštenici i veroučitelji. Ne zanima njih to što njihova odluka, naposletku, neće imati nikakvog efekta. Fakultet će ostati na Univerzitetu ukoliko to Crkva bude htela. Njima je dovoljno što nisu izneverili svoje prethodnike iz poznatog perioda i što nastavljaju da šire netrpeljivost prema Crkvi. Da li su ovakvi ljudi, bez obzira na njihove akademske titule i zvanja, elita Srbije? Kakva je njihova prosvetiteljska uloga? Gde je ishodište puta kojim bi nas ti ljudi vodili? Odgovor na ova pitanja dat je unapred, već u njima samima.

Svet se ubrzano menja, stanje koje se naziva epohalnim civilizacijskim raskršćem dugo traje, a razrešenje ove situacije još uvek nije „tu, iza ugla“. Šta Srbi mogu da očekuju od budućnosti? Možemo li se nadati manje nepovoljnom sudbinskom raspletu i boljim prilikama od ovih u kojima jesmo, i u kojima bivamo osuđeni na traženje razumevanja od sveta koji nam nije posebno naklonjen?
Mogu samo da se pridružim vašim pitanjima, a odgovora nemam. Ipak, uvek nam ostaju vera, nada i ljubav. Bog uvek pomaže ako ima kome, govorio je čestiti, skromni i mudri patrijarh Pavle. Na samom kraju našeg razgovora hteo bih, dragi prijatelji, da svim poslenicima i čitaocima Pečata, kao i vama lično, čestitam nastupajuće božićne praznike, uz molitvenu želju da Hristos, naš radi Rođeni Spasitelj, svima podari Svoj mir, blagoslov i ljubav u novoj godini. Isto tako, sa iskrenom radošću, čestitam Pečatu njegov šeststoti broj.

Mir Božiji, Hristos se rodi! Srećna Nova godina!

 

Autor Milorad Vučelić

 

Naslovna fotografija: spc.rs

 

Izvor Pečat, 27. decembar 2019./eparhijabacka.info, 30. decembar 2019.