Smutna vremena i civilizacijsko pitanje

Ukoliko sada pokažemo čvrstinu i nepokolebljivost u odbrani ugroženih svetinja, našu odlučnost poštovaće i prijatelji i neprijatelji

Sramno putešestvije kojim Milo Đukanović vodi Crnu Goru ne ostavlja prostora za bilo kakve zagonetke. Sve je vrlo očigledno. U utorak 24. decembra, na Badnji dan rimokatolika, Predlog zakona o otimanju imovine Srpskoj pravoslovnoj crkvi ušao je u skupštinsku proceduru. Božić su ispoštavali kao neradni dan, da bi odmah sutradan kao poklon izglasali diskriminatoran i neustavan Zakon o slobodi veroispovesti ili uverenja i pravnom položaju verskih zajednica, prethodno odbivši tri amandmana, koje je preko poslanika Demokratskog fronta dostavila Mitropolija crnogorsko-primorska. Mitropolija crnogorsko-primorska i ostale eparhije Srpske pravoslavne crkve su imale još niz primedbi na predlog zakona, na koje im nikad nije odgovoreno. Dostavljeni amandmani su predstavljali minimum minimuma koji je Vladi i Skupštini ponuđen od Crkve, kako bi se doprinelo smirivanju društvenih tenzija i predupredile teške posledice koje mogu proisteći donošenjem ovakvog zakona.

Zakon o oduzimanju crkvene imovine, ironično nazvan „Zakon o slobodi veroispovesti“ usvojen je u neslobodnoj atmosferi linča, batina i straha. Uzalud su bili protesti celog sveštenstva koje je izašlo na ulice, verujućeg naroda, razgovora u parlamentu sa mitropolitom Amfilohijem na dan usvajanja zakona da se rasprava o njemu, kao i eventualno usvajanje odlože do posle Božića, kako bi se najradosniji hrišćanski praznik proveo u miru i kako bi podignute tenzije splasnule.

VRHUNAC BEŠČAŠĆA
Uzalud su bili napori mitropolita da (pokuša da) probudi savest Ćukanovićevim taster poslanicima – porukom da ne dozvole „taj stid i sram“ od zakona. Uzalud je bila i čvrsta odluka opozicionih srpskih poslanika da i fizički spreče izglasavanja „legalnog“ otimanja imovine Srpskoj pravoslavnoj crkvi u Crnoj Gori. Ništa od nabrojanog nije vredelo i sve je bilo džabe. Sudbina SPC ostala je ipak u rukama „stida i srama“, onih koji su, nakon što su pohapsili sve opozicione poslanike odvodeći ih iz Skuštine u policijsku stanicu, 27. decembra ujutru u 02.35 izglasali Zakon o „slobodi“ veroispovesti, čija sloboda je označila nacionalizaciju imovine Srpske Pravoslavne Crkve u Crnoj Gori.

U noći između 26. i 27. decembra, cela Crna Gora bila je blokirana, što pobunjenim narodom sa sveštenstvom na ulicama, što policijom. Pored pohapšenih opozicionara, tu noć su lisice na ruke stavljane i građanima, dok su neki i teško isprebijani. Vrhunac beščašća policije gospodara Crne Gore bilo je brutalno prebijanje vladike dioklijskog Metodija – koji se na putu za Beograd zatekao na mostu na Đurđevića Tari, koji su pod blokadom držali  građani u protestu.

Oko crkve kao najkrupnijeg zalogaja nema koje sve satansko kolo  nisu igrali u poslednje gotovo tri decenije. Upadali u hramove, šetali raspope – od Abramovića do Dedeića – obučene u svete vladičanske odore srpskih vladika i mitropolita, varali, lagali, krivotvorili, izmišljali autokefalnost nekakvoj njihovoj samozvanoj crkvi. Ovo svojevrsno nasilje i bezočnost samo su potvrdili Đukanovićevu čvrstu odluku da otmu –ali „legalno“ – imovinu SPC i istu prekrste u takozvanu Crnogorsku pravoslavnu crkvu (CPC ) koju su crnogorski komunisti, a tadašnji liberali na čelu sa Slavkom Perovićem osnovali 1993. godine na Cetinju, a registrovali kao NVO 2000. godine, i to u policijskoj stanici.

NAJTUŽNIJI BOŽIĆ
Usvajanjem ovog zakona imovinom SPC u Crnoj Gori raspolagaće država, koja će, pozivajući se na pravni osnov, kao sledeći korak moći da pribegne izbacivanju iz crkava i manastira sveštenstva SPC, i uvođenje „sveštenika“ i raspopa Miraša Dedeića. Time bi sa svojom montenegrinskom crkvom zaokružili i svoj novi, montenegrinski identitet u novoj montenegrinskoj državi. Kao što je to činio i prethodnih, već preko 20 godina, gospodar je od srpskog pravio crnogorsko, otimao, preimenovao, aminovao svojom većinom u Skupštini, stavljao u paragrafe, registrovao, proslavljao aplauzima i stavljajući tačku udarao na sledeće.

Crnogorski režim je odbijanjem ovih amandmana, koji su predstavljali časni izlaz za sve u ovoj nečasnoj raboti, u suštini odbio da se o svojinsko-pravnim odnosima raspravlja pred sudovima Crne Gore, u redovnim postupcima, u skladu sa preporukama Venecijanske komisije. Na taj način su jasno potvrđene sumnje Crkve da se ovaj zakon pre i iznad svega donosi ne da bi se obezbedila sloboda vere, već da bi se pristupilo otimačini imovine Pravoslavne crkve i time započela realizacija cilja iz programa vladajuće partije, koji je proklamovao predsednik te partije i predsednik Crne Gore – stvaranju nove, državne i režimu poslušne „autokefalne Crnogorske pravoslavne crkve“.

Miraš Dedeić sa sveštenstvom Crnogorske pravoslavne crkve (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)
Miraš Dedeić sa sveštenstvom tzv. Crnogorske pravoslavne crkve (Foto: Snimak ekrana/Jutjub)

Svu odgovornost za posledice donošenja ovakvog Zakona snose direktno poslanici koji su glasali za njegovo usvajanje, Vlada Crne Gore sa premijerom Duškom Markovićem, koja ga je predložila, i konačno Milo Đukanović, predsednik Crne Gore. Oni su ovime – naročito hapšenjem opozicionih poslanika i nasiljem prema okupljenim građanima širom zemlje – izazvali nastavak i produbljivanje ionako prisutnih deobe i mržnje širom zemlje, uvodeći tako Crnu Goru u opasnu situaciju koja nikome ne može doneti dobra. Usled svega ovoga, pravoslavni vernici u Crnoj Gori dočekuju jedan od najtužnijih Božića u novijoj istoriji.

JUNSKA NAJAVA
„Mi imao zadatak da obnovimo Crnogorsku pravoslavnu crkvu“ – ovu mantru još od letos ponavljao je Milo Đukanović. Poslednjeg dana novembra ona je i zvanično ušla u novi program vladajućeg DPS-a. Stoga ne treba biti posebno pronicljiv da bi prozreli da je  Zakon o slobodi veroispovesti određen kao glavno sredstvo za ispunjenje proklamovanog cilja. Ovo će biti verovatno prvi primer u istoriji da crkvu u sekularnoj državi „obnavlja“ nekršteni ateista i njegova politička partija.

Za one koji nisu (bili) dovoljno informisani i za one koji su na namere DPS-a gledali po sistemu „neće valjda”, valja se samo podsetiti obraćanja Mila Đukanovića na izbornoj konferenciji svoje partije juna meseca ove godine u Podgorici. Taj njegov govor predstavljao je udžbenički primer retorike totalitarizma, govora mržnje, izazivanja razdora i najave progona, tenzija i svega onoga što se dešava ovih dana.

On je tada u tom govoru uperio prstom u SPC odredivši je kao metu. Optužio je i presudio joj da ugrožava stabilnost države, a potom sugerisao da država krene u obračun sa Crkvom. Ako neko, ko živi van van Crne Gore, pronalazi apsurd u tome da predsednik države, koji je po Ustavu predsednik svih građana, ovako udara na većinu  građana, a Crkvu koja u toj državi ima stotine hiljada vernika naziva „tempiranom bombom u temeljima države“ – neka se ne čudi. Crna Gora je zemlja u kojoj ne postoji demokratska tradicija, a u 21. veku predvodi je isti čovek koji je na vlast došao 1989.godine, sa istom retorikom mržnje i stvaranja razdora u odnosu na one koji nisu za njega. Jedina razlika je ta što je tada bio na drugoj ideološkoj strani, dok je sve ostalo isto.

SPORNE ODREDBE
Ključne odredbe po svemu spornog zakona treba da stvore pravni osnov za podržavljenje imovine Srpske pravoslavne crkve u Crnoj Gori. Sa islamskom verskom zajednicom i katoličkom crkvom državne vlasti Crne Gore unazad nekoliko godina potpisale su posebne sporazume kojima se garantuje nepovredivost imovine.

Po slovu ovog sramnog zakona, crkve, manastiri, kao i drugi verski objekti sagrađeni pre 1920. godine mogu postati državna imovina. Osnov za podržavljenje nalaze u odredbama zakona i podzakonskih akata važećim u vreme Knjaževine i Kraljevine Crne Gore, a po kojima je država imala obavezu da novčano pomaže i održava crkvene objekte. Ova premisa apsurdna je po više osnova. Značajni delovi sadašnje teritorije Crne Gore, kao Boka Kotorska i grad Budva, nikada nisu bili u sastavu crnogorske knjaževine i kraljevine. Takođe, krajevi severno od Mojkovca u sastavu Crne Gore našli su se tek nakon balkanskih ratova, dakle svega nekoliko godina pre roka koji je zakonodavac predvideo.

Manastir Morača u Crnoj Gori (Foto: Wikipedia)
Manastir Morača u Crnoj Gori (Foto: Wikipedia)

Falsifikovana istorija „obnovitelja“ onoga što nikada nije postojalo, a koja se nameće sličnim instrumentima kao što se to radi u Ukrajini, tvrdi da je Srbija dva puta „okupirala“ Crnu Goru, drugi put 1918. godine, a prvi put u 12. veku kada srpska dinastija Nemanjići ovom prostoru pored okupacije nasilno nameće i pravoslavlje. Po sili spornog zakona, država Crna Gora imaće pravo da konfiskuje i zadužbine Nemanjića „okupatora“, među kojim su manastir Morača i Petrova crkva u Bijelom Polju, mesto čuvenog nastanka Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg ćiriličnog rukopisa na staroslovenskom jeziku.

O tome koliko usvojeni zakon u sebi nosi spornih i apsurdnih odredbi moglo bi se reći još mnogo. Ipak, posebno treba istaći odredbu vezanu za proceduru preknjižbe imovine sa crkve na državu. Da bi se taj proces maksimalno uprostio i ubrzao, zakon je za njega propisao upravni postupak. Umesto sudova, crkvenu imovinu konfiskovaće državna administracija, tačnije Uprava za nekretnine. Na prvi pogled se vidi da Zakon o slobodi veroispovesti Milo Đukanović planira da korisiti u definitivnom obračunu sa Srpskom pravoslavnom crkvom u Crnoj Gori.

ULOGA SEMA BRAUNBEKA
Tokom svoje duge trodecenijske političke karijere Milo Đukanović je definitivno pokazao da je olako spreman da promeni stranu na kojoj je do tada bio, ideologiju, pa čak i nacionalni identitet. Vrlo je indikativan trenutak kada je čitava priča oko zakona i njegovog usvajanja izbila u prvi plan, i to donekle čudi. Do parlamentarnih izbora ostalo je najviše 10 meseci, a sporni zakon ne samo da vladajućoj stranci ne može doneti nijedan novi glas, već naprotiv, može ozbiljno ugroziti i njihov postojeći rejting.Zbog čega se političkom pragmatičaru Đukanoviću, a on to svakako jeste, toliko žurilo sa usvajanjem ovog zakona? Da nije možda reč o jakom spoljnjem pritisku?

Pre ravno mesec dana Crnu Goru posetila je možda i ključna figura, sposobna da sa strane pritisne crnogorsku vlast po verskim pitanjima. Reč je o Semu Braunbeku, bivšem senatoru i guverneru države Kanzas, a od 1. februara 2018. godine ambasadoru za međunarodne verske slobode SAD. Upravo posle Braunbekovog napuštanja Podgorice, sporni zakon dolazi na dnevni red, prolazi sve parlamentarne odbore i biva izglasan. Podsećanja radi, o ovom zakonu prvi put je javna rasprava otvorena još 2015. godine, da bi se 2019. u junu mesecu naprasno odustalo od najavljenog uvođenja zakona u parlamentarnu proceduru. Ne bez razloga, Zakon o slobodi veroispovesti dolazi na dnevni red Skupštine Crne Gore neposredno nakon posete visokog američkog zvaničnika.

Valja takođe podsetiti i na činjenicu da je lobiranje Sema Braunbeka u Carigradu bilo veoma važno prilikom prošlogodišnje eskalacije crkvenog raskola u Ukrajini. Dakle, izazivanje haosa unutar pravoslavne crkve teren je koji dotični poznaje veoma dobro. Retorika ambasadora Braunbeka sa elementima uravnoteženosti ostavila je pozitivan utisak i na mitropolita Amfilohija, posebno ambasadorov stav izrečen na konferenciji za štampu u Podgorici: „Potreban je dijalog, a ne samo da se izgura zakon“. Međutim događaji koji su usledili, vezano za upućivanje spornog zakona u parlament, pokazali su da je izjava lako mogla biti plod poslovičnog američkog spoljnopolitičkog licemerja. Svež i blizak primer je bio slučaj kada su se zvaničnici SAD tobož protivili taksama Ramuša Haradinaja na robu iz Srbije, a sa druge strane nisu uradili ništa kako bi se primena tih taksi obustavila.

Sem Braunbek (Foto: state.gov)
Sem Braunbek, ambasador SAD za međunarodne verske slobode (Foto: state.gov)

Glavni dobitak koji SAD mogu da dobiju od usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti u Crnoj Gori je obezbeđivanje formalnog povoda budućoj vladi tzv. Kosova da, pozivajući se na crnogorsku praksu, usvoji sličan zakon i tako konfiskuje Dečane, Devič, Gračanicu, Pećku patrijaršiju, Bogorodicu Ljevišku i druge srpske srednjovekovne manastire na teritoriji Kosova i Metohije. S obzirom da se u Srbiji na proleće spremaju parlamentarni izbori, taj kosovski zakon možda baš dođe na dnevni red tokom predizborne kampanje u Srbiji, pa se baš zato možda toliko žurilo sa usvajanjem spornog zakona u Crnoj Gori.

Svoj stav o Zakonu o slobodi veroispovesti pravoslavni vernici u Crnoj Gori pokazali su masovnim prisustvom na dva velika crkveno-narodna sabora, u Podgorici pred hramom Hristovog Vaskrsenja letos, i u Nikšiću pred crkvom Svetog Vasilija Ostroškog, nedelju dana pre izglasavanja zakona. Uprkos vremenskim neprilikama koje su oba sabora pratile, u Podgorici se na tropskoj vrelini od preko 40 stepeni okupilo 15.000, a u Nikšiću na decembarskoj kiši i oluji gotovo 20.000. vernika. Međutim, brojnost naroda i ove dve snažne poruke, ispostaviće se, nisu uspele pokolebati vlast u njihovom naumu.

„MIR“ KAO SPECIJALNI RAT
Mnoge u Crnoj Gori iznenadio je apel mitropolita Amfilohija da poslanici opozicije na dan kada se bude raspravljalo i glasalo o Zakonu o slobodi veroispovesti napuste parlament. Atmosfera u Skupštini Crne Gore bila je poslednjih dana usijana kao nikada ranije. Iz opozicionog Demokratskog fronta bilo je čak i direktnih najava da ni po koju cenu neće dozvoliti da se glasanje sprovede. Izlaskom opozicionih poslanika iz parlamenta, na molbu mitropolita Amfilohija, eventualni građanski protest izgubio bi svaki smisao, čemu bi u prilog išla i činjenica da pravoslavna crkva tada ne bi pozvala vernike na novo organizovano okupljanje.

Mitropolit Amfilohije je svakako ličnost koja se svojim podvigom na Kosovu i Metohiji nakon povlačenja naše vojske i policije 1999. godine zlatnim slovima upisala u istoriju srpskog naroda. Međutim, ostaće zapamćeno i da je 1996. godine u Beogradu podržao proteste Koalicije Zajedno koje su predvodili Vuk Drašković, Zoran Đinđić i Vesna Pešić. Godinu dana potom, u jesen 1997. daje diskretnu podršku Milu Đukanoviću, koji uz pomoć brutalne krađe odnosi tesnu pobedu na predsedničkim izborima nad danas pokojnim Momirom Bulatovićem. Pravoslavnim vernicima u Crnoj Gori ostaje nada da pozivom na odustajanje od aktivnog otpora usvajanju Zakona o slobodi veroispovesti mitropolit Amfilohije nije napravio treću ozbiljnu pogrešnu procenu.

Naša obaveza kao naroda je da danas nikako ne ćutimo, već da dignemo glas, da se okupimo, saberemo, organizujemo i stanemo na branik srpskih nacionalnih interesa, u miru, kao da smo u ratu. Jer stanje mira u kome živimo je stanje specijalnog rata. Naš narod u Crnoj Gori trebao bi da prisustvuje molebanima, crkvenim skupovima, raznim tribinama, sastancima, književnim manifestacijama, svim oblicima normalnog, demokratskog sabiranja koje ima za cilj jačanje i osnaživanje pojedinačne i kolektivne energije. Svako u skladu sa svojim obavezama i mogućnostima. Jer otuđenost ljudi dovodi do toga da lako postaju plen malodušnosti, a to je pogodno tle za svakojake štetne sumnje u sve i u svakoga. Potrebno je komunicirati sa svojim duhovnicima, braćom, prijateljima, najbližima, više i češće. Sigurno je da postoje vremena kada treba poslušati svoje unutrašnje strahove, ali isto tako postoje i izazovi koji zahtevaju da se ne obaziremo na strah.

CIVILIZACIJSKO PITANjE
Nije nevažno da se skrene pažnja i na retoriku DPS-a, koji u svojim saopštenjima pokazuje da blizu 70 odsto građana svoje države (pravoslavnih vernika) smatra „retrogradnim i agresivnim“. One koje nisu pitali da li su za priznavanje nezavisnosti Kosova i Metohije, koje nisu pitali da li žele da Crna Gora bude članica NATO-a, kao ni da li podržavaju sramni i diskriminacioni zakon o slobodi veroispovesti. Oni žele da u sve unesu sumnju, razdor, neslogu, da čitavu problematiku relativizuju i da suštinu razvodne, jer oni tako opstaju i vladaju.

Pokušavaće i pokušavaju preko raznih propagandista i ideologa da okrenu jedne protiv drugih. U Crnoj Gori je danas aktivirana jedna vrsta teorije haosa, gde su svi u stanju nemira i strepnje i svi se pitaju da li će tenzije kulminirati nekim sukobom. Ne sme se dozvoliti da udari brat na brata, jer šta god mislili o onima koji su sada na različitim stranama, radi se o jednorodnoj i istokrvnoj braći. Ma kako se ko izjašnjavao, ne sme se dozvoliti izbijanje sukoba, jer u slučaju sukoba bilo čija pobeda bila bi nesrećna i zlokobna.

Vernici na Svetovasilijevskom saboru u Nikšiću, 21. decembar 2019. (Foto: MCP)

Mnogo i često se ovih dana pominjala i mogla pročitati reč Sparta. Potrebno je pokazati spartansku čvrstinu, istrajnost, uverenje. Mentalnu snagu, jaku volju i jaku veru. I osloniti se na reč predaka. Budimo dostojni svojih predaka i shvatimo da se za slobodu moramo izboriti sami, ne popuštajući i ne pregovarajući oko onog oko čega nema pregovora. Tu našu odlučnost poštovaće i naši prijatelji i naši neprijatelji. U vremenima smutnim.

Nećemo zaboraviti, nećemo se predati, nećemo odustati, nećemo dati! Stvar odbrane Ostroga, Prevlake, Stupova, Morače i drugih svetinja nije političko, već civilizacijsko pitanje. Da li smo ljudi ili ne. Ako danas ćutke pređemo preko te činjenice, nemojmo se čuditi ako nam sutra isti ideolozi i stratezi upadnu u Gračanicu i Pećku patrijaršiju.

Ćeraćemo se još!

 

Ostoja Vojinović je istoričar, nezavisni istraživač i publicista. Ekskluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: mitropolija.com

 

Izvor Novi Standard