Министар културе о „Дјеци Козаре“ Лордана Зафрановића: Ускоро је нови конкурс ФЦС

„О томе одлучује комисија ФЦС и ја не смем да се мешам у те ствари... али настојаћемо да видимо о чему се ту ради и како ће тај пројекат да прође на конкурсима ФЦС за 2020.“

Највећи успеси Министарства културе током 2019. године нису били на насловним странама и у ударним вестима, а ресорни министар Владан Вукосављевић каже за Спутњик да је тужна слика то шта је критеријум нашим медијима и шта ми афирмишемо на нашим медијским платформама.

Вукосављевићу смо зато дали прилику да сумира резултате 2019. године у свом министарству:

„Новина је урађени претраживач културног наслеђа захваљујући којем је сада приступачно више од два и по милиона података. На интернет презентацији Министарства могуће је преузети 52 дигитална водича за установе културе и археолошке локалитете. Сума за откуп публикација за библиотеке највећа је у односу на протекле три године, 2019. је завршен рекордан број домаћих дугометражних филмова… Реновирали смо црквени музеј у Сент Андреји, поново смо у извршном савету Унеска… Оно што је пред нама јесте повратак 166. листа „Мирослављевог јеванђеља“, што ће се, верујем, догодити веома брзо, чим се споразум ратификује, можда већ у јануару.

МАРИНА – КУЛТУРНИ ФЕНОМЕН ПРВОГ РЕДА
Ипак, догађај који је стигао до насловница, а који је подржало и Министарства културе јесте изложба Марине Абрамовић у МСУ?
— Марина Абрамовић је уметница велике међународне репутације, неспорна, уочљива и запажена и не може се негирати. Она је смелошћу, амбициозним приступом, креативношћу и другим својствима своје особености, личне и уметничке, привукла пажњу углавном западног тржишта културе. Њен вишедеценијски рад веома је илустративан за начин схватања савремене уметности. Марина илуструје један од главних праваца размишљања и естетике краја 20. века у западним друштвима и она је, строго формално гледано, наш најпознатији уметник у савременој уметности од свих наших значајних уметника. Према томе, сведочанство о њеном делу и раду, по мом мишљењу, људи треба да виде и стекну лични утисак и слику о томе куда је савремена визуелна уметност ишла, где се она налазила у последње две деценије прошлог и почетком овог века.

Ипак, изазвала је различите утиске…
— Наравно да су утисци различити, вредновања такође, али дух времена је такав да ће и медији да прикажу оно што је препознато у западном свету, као нешто што се снажно мора афирмисати. Многе су ствари деценијама утицале на такву врсту одабира вести из области културе у нашим медијима, па ће тако и неки нови амерички блокбастер попут „Џокера“ бити третиран на безброј начина. Зато још једном предлажем свима да погледају изложбу Марине Абрамовић. Не улазим у оцену да ли је ово култура, али је несумњиво да је ово културни феномен првога реда.

Кажете да је феномен културе и то што улагања нису одмах видљива и лако мерљива оним аршинима којима се мере неке друге области.
— Улагање у културу је на дуге стазе улагање и у свест, и у морал, и у васпитање, и у дух, и у културу говора… У све те темељне ствари које из дубоких корена делују на површину оне стварности коју ми на дневном нивоу запажамо. И то је понекад проблем. Уз то, ту је и дух времена који није подстицајан за развој културног живота, долази до банализације, пада општег укуса… Упркос успонима и падовима, борба за културу, не само друштва него и појединца, мора бити снажна.

РЕБАЛАНСОМ ДО ЦАРИЧИНОГ ГРАДА
За ту борбу морају постојати предуслови, а ови не обећавају. Онај замишљени један посто за културу и даље се чини недостижним?
— Буџет за 2020. је у новцу незнатно већи у односу на прошлу годину, али наравно да то није у складу са мојим очекивањима. Као министар имам право да очекујем више. Зато ћемо наставити да подсећамо доносиоце одлука на значај повећања улагања у културу. Чињеница је да последњих година постоје мала али континуирана повећања у издвајању за културу, али она нису довољна за све планове једне активне културне политике. Наговештено ми је да ће наредне године бити могућ ребаланс буџета, што би значило и да ће неки од пројеката који сада нису – бити обухваћени. Ту пре свега мислим на Царичин град, капитални пројекат који треба да доведе до уписа локалитета на листу светске културне баштине. Наравно да би нам више новца олакшало такав посао.

То вас чини оптимистичним?
— Моја обавеза је да будем оптимиста. Јер ако се сви обесхрабримо и разочарамо у нешто што није испуњено на начин на који смо ми замишљали, алтернатива томе је горчина, опуштеност , нерад, предаја… За тако нешто немамо ни времена ни простора.

Формула је, значи, бити стрпљив и упоран?
— Да, али не бити стрпљив и чекати него бити стрпљив и активно радити. Ми смо друштво које је склоно да верује у велике потезе, а онда када тај ентузијазам прође, спласнемо испод оног нивоа који је претходио томе. Потребно је да ојачавамо свест о томе да се непрестаним радом из корака у корак, побољшавају оне околности у областима у којима свако од нас делује.

Препознатљиви сте по ставу да је, уз уважавање светских токова и трендова, важно афирмисати националну културу. Ове године држава је стала иза филма „Дара из Јасеновца“, али истовремено на конкурсу ФЦС није прошао пројекат „Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића?
— Тема „Даре из Јасеновца“ је недовољно обрађивања током низа деценија. Разуме се да ми не можемо сада на брзину да надокнадимо такве пропусте. То је велика зјапећа рана на нашем историјском сећању, памћењу и данашњој свести. Ми не можемо, нити смемо, нити ћемо да дозволимо да се сећање на геноцид од 1941. до 1945. године над српским народом заборави, јер ми онда немамо улазницу за историјско трајање. Што се тиче филма „Дјеца Козаре“ Лордана Зафрановића , по сценарију Арсена Диклића, о томе одлучује комисија ФЦС и ја не смем да се мешам у те ствари. Не могу да судим о њему, нисам га прочитао, али настојаћемо да видимо о чему се ту ради и како ће тај пројекат да прође на конкурсима ФЦС за 2020. који ће бити већ за неколико месеци.

 

Аутор Дејана Вуковић

 

Насловна фотографија: Танјуг/Димитрије Голл

 

Извор Спутњик, 02. јануар 2020.