Јапанска лекција

Како је „модернизација” Јапана по западњачком моделу и последично одрицање од сопствене културе довело ту земљу на ивицу пропасти

У својој Сентименталној повести британског царства Борислав Пекић је на елегантан начин описао једну већ одавно изумрлу људску врсту познату под именом „британски други синови“. Та врста је кратко обитавала на планети Земљи, али је оставила дубоког трага у њеној повести, и то у оном поглављу које су обележила колонијална освајања европских просветитеља. Била је то друга половина деветнаестог и почетак двадесетог века када је та ера просветитељства доживљавала свој врхунац. А ти други синови су била сва мушка деца осим најстаријег сина британских углавном добростојећих породица тога доба. Других синова знало је бити неколико, не ретко и пола туцета, па чак и више. Јер британске жене тог времена, чак и оне из аристократског миљеа, нису се плашиле вишеструких порођаја, нити бриге око многобројног подмлатка, а титулом мајке су се поносиле, што неће бити случај у не тако далекој будућности.

У том периоду британске повести важило је неписано правило да сво породично наследство припада сину првенцу, док су други синови имали задатак да се распрше по читавој планети, то јест империји, јер тешко да је у то доба постојао иједан кутак те планете а да у њему није било барем неког острва или дела копна који иза свог назива није носио надимак „British Colony“. Они су се у том свом принудном егзилу углавном досађивали, док су се они мало виспренији знали добро забављати, немајући проблема да потроше своје сасвим солидне доживотне џепарце. Наравно да је било и оних сналажљивих и талентованих захваљујући којима ће економска експлоатација колонијалних поседа бити обављена веома ефикасно. Због тога се већина историчара и стручњака, који су се бавили тим чудом званим Британска колонијална експанзија, углавном слажу да су кључну улогу у стварању тог чуда одиграли управо други синови.

Један од њих је био и Томас Блејк Гловер, рођен 6. јуна 1838. године, таман  на време да ступи на британску колонијалну сцену, и то на оном месту где су службеници његовог кова и способности били тада најпотребнији. Био је пето од осморо деце, од тога су шесторо били синови, и то у просечној породици, што му није гарантовало угодно доколично досађивање у некој од далеких недођија велике империје. То га, међутим, није спречило да се већ као тинејџер са непуних 19 година појави на најистуренијим далекоисточним поседима империје у Шангају као намештеник компаније Џардин Матсон, која се бавила трговином свега и свачега, почев од чаја и свиле, па све до опијума и оружја. Две године касније је премештен у Нагасаки, где ће игром судбине, или неког добро осмишљеног плана, започети његова јапанска мисија. Брзо је напредовао и учио тако да је већ за две године постао власник сопствене компаније за трговину чајем: „Glover & Co“

ЈАПАНСКА МИСИЈА – МЕИЂИ ОБНОВА
Међутим, Томас је веома брзо учио не само вештине вођења бизниса, него се са великом амбицијама бацио на проучавање локалне културе, навика и политичко-војних односа у земљи у којој се по задатку нашао. Јапан је у то време представљао велику мистерију за све потенцијалне колонизаторе. Више од два века је провео у самонаметнутој изолацији од осталог света учаурен у поједностављену филозофију живота сведену на ону нео-конфучијанску максиму „Sonno-joi“, што би се могло превести са: обожавај цара – отерај странце, које су узгред сматрали и варварима. У политичком смислу Јапан је био монархија са царем који је столовао у Кјоту, представљајући  више церемонијалну фигуру и украс, него власт, која је била у рукама шогуна, неке врсте војног диктатора. Једина улога цара у јавним пословима сводила се да, када за то дође време, именује новог шогуна. Територија је била подељена на области које су контролисали феудални кланови, а историјски анали и хронике углавном су били испуњени описима сукоба кланова за превласт и што већи утицај. Због тога се у лондонској централи империје Јапан сматрао веома опасним местом за боравак њених емисара, од којих се за такве мисије захтевала не само врхунска умешност, него и велика храброст.

Та храброст није недостајала не само Томасу Гловеру, него и тројици Британаца који су се септембра 1862. непозвани појавили на територији једног од најутицајнијих кланова Сатсума, на најјужнијем острву Кјушу. У сукобу са локалним самурајима један је убијен, док су остала двојца тешко рањени. Тај инцидент, како ће каснији развој догађаја показати, представљаће окидач који ће ону прилично монотону, а за оне вањске посматраче чак и досадну јапанску историју пробудити из двоиповековног дремежа. Британска влада наравно неће толерисати то насиље према њеним грађанима. Уложиће протест вођама Сатсума клана и затражити извињење и одштету у износу од £100.000. Спор ће се уз одбијање клана да испуни захтеве развлачити годину дана, да би се 15. августа следеће године у заливу испред града Кагошиме, престонице клана, појавила јака британска флота. Уследио је кратак дводневни сукоб у којем су топови са британских бродова разорили центар града и нанели велику материјалну штету. Мада су људске жртве код Британаца биле веће, 13 према 5, а обе стране прогласиле победу, тај кратки рат је завршен 17. августа пристајањем клана да испуни британске захтеве.

Импресионирани способношћу Британаца да са моћном флотом бродова доплове 11.000 миља далеко од матичне луке и да са таквом прецизношћу и убојитошћу разарају туђе градове вође клана Сатсума су одлучили да је дошло крајње време да Јапан изађе из изолације, промени своју архаичну филозофију и покуша ухватити корак са супериорним Европљанима, за које су најзад схватили да представљају посебну врсту варвара од којих се може много тога корисног научити. Такве погледе и идеје делили су са припадницима суседног клана из области Чошу. У томе их је подржао Томас Гловер, који је из Нагасакија пажљиво пратио развој догађаја и одржавао веома блиске везе са оба клана. Његова подршка ће им, како ће се ускоро показати, бити итекако потребна, јер већина кланова са севера на челу са шогуном није делила са њима ту нову револуционарну филозофију. Тако да је удруженим клановима Сатсума и Чошу преостао само један пут да је наметну, а то је оружани, јер у то време се још није укоренила навика да се конфликти мишљења решавају договором.

Чошу петорка, припадници округа Чошу који су студирали у Енглеској (Први с лева, седи, будући први јапански председник владе. Други с десна, стоји, будући први министар иностраних послова)
Чошу петорка. Први слева седи будући први јапански председник владе, други здесна стоји будући први министар иностраних послова

Један од ретких хроничара који су се детаљно бавили јапанском мисијом Томаса Гловера, Мајкл Гардинер сматра да је он одиграо кључну улогу у свему ономе што ће се наредних година и деценија догађати у тој земљи. На суптилан начин, делујући иза завесе, Томас Гловер је не само обликовао идеје и стратегију револуционара, него и утицао на све оно што ће историју Јапана усмерити у правцу који је замислио. Он ће сходно томе напустити бизнис са чајем, од којег се не кроји историја, и прећи на трговину оружјем са којим се много лакше усмерава њен ток. Није тешко закључити да ће у грађанском рату који ће уследити оружје одиграти пресудну улогу. Томас Гловер је био ексклузивни снабдевач оружја свих калибара за обе зараћене стране, наравно пазећи да распоредом њихове количине и квалитета на крају оствари оно што је замислио. Подразумева се да ће уз остварење циљева и добро зарадити и тако још једном да делу показати ону пословичну умешност Британаца да истовремено буду успешни креатори историје и ненадмашни бизнисмени.

Међутим, да би се могло кренути у реализацију замишљене грађевине било је потребно  унапред, барем оквирно, припремити солидне темеље на којима ће она почивати. Британци, као искусни градитељи вазалних колонијалних протектората, су добро знали да темељ таквих творевина представља локална елита која ће на терену спровести оно што су они у Лондону испланирали. Гловеру је од самог почетка било јасно да оно што је он у својој глави замислио не би ни у ком случају могли остварити самураји преобучени у одела скројена по последњој европској моди. Због тога је већ те исте 1863. у највећој тајности организовано пребацивање петорице голобрадих младића из Чошу клана у Лондон на школовање. То није био нимало лак подухват, јер је у то време још био на снази закон према којем је под претњом смртне казне било забрањено било ком Јапанцу да напусти острва. Да је Гловер итекако био умешан у организацију тог кријумчарења говори податак да је за реализацију коришћен брод компаније „Jardine Matheson Far Eastern trading company“ у којој је он као млађани приправник изучио занат колонијалног мешетара.

Каснији развој догађаја показаће да је то кријумчарење у потпуности оправдало очекивања кријумчара. Најталентованији јуноша из Чошу петорке, како је остала запамћена у историји, Ито Хиробуми постаће 1885. први јапански председник владе, а његов другар Иноу Кароу први министар иностраних послова. Док ће и остала тројица, чија имена нису толико важна за једну кратку историјску поучну причу, постати високи државни достојанственици и функционери. То наравно није било једино успешно кријумчарење тог типа. Две године касније ће сам Гловер директно организовати сличну тајну операцију у којој ће бити прокријумчарено 18 дечака из њему омиљеног клана Сатсума, од којих ће се већина школовати у његовом родном Абердину, а који ће нешто касније постати не само његови верни следбеници, него и поуздани партнери у бизнису.

На тај бизнис се неће дуго чекати јер ће онај поменути грађански рат бити ускоро завршен, трајући таман онолико колико је било потребно да се добро заради, а са исходом који је био унапред познат. Победничка јужњачка алијанса са острва Кјушу на челу са Сатсума и Чошу клановима 3. јануара 1868. објавила је указ о обнови царске власти, са којим ће формално започети ново поглавље у историји Јапана познато као „Меиђи обнова“. Тиме ће се широм отворити врата за реализацију идеја које су се пре само пет година родиле у главама вођа победничких кланова, а за чије претварање у добро разрађен план највеће заслуге припадају Томасу Блејку Гловеру. Суштина тог плана је била веома једноставна: потпуни раскид са традиционалним јапанским начином живота и беспоговорно прихватање западних модела у свим сферама тог истог живота.

Она иста врата ће се широм отворити и за Томаса Гловера као бизнисмена. Чај је већ увелико био заборављен, а за огромни капитал стечен продајом оружја и кријумчарењем дечака пружале су се готово неограничене могућности креативног улагања. Искусни и превејани, а тек тридесетогодишњи шкотски просветитељ, мешетар и креатор историје није дуго чекао да свој не баш превише тешко стечен капитал почне да улаже. Те исте 1868. специјалним бродом у његовом аранжману је у Јапан директно из Енглеске стигла прва парна локомотива крштена као „Iron Duke“ (Гвоздени војвода), и чији рад је одмах демонстриран на комаду пруге дугачком 8 миља. Није тешко замислити са каквим одушевљењем су присутни посматрали то гвоздено чудо које из себе бљује пару и варнице, а које се још и креће брзином незамисливом за феудално доба, које је тек требало да буде замењено капитализмом. А већ следеће 1869. 27. марта у бродоградилишту у Абердину поринут је први јапански ратни брод нове генерације  Џо Шо Мару. Наравно да се подразумева да је главну улогу у наручивању и изградњи одиграо управо Томас Гловер, и да је на свему томе добро зарадио.

Даље се све одвијало управо онако како је Гловер у својој глави замислио када се пре десетак година искрцао у Нагасакију, али таквом брзином да је и сам вероватно био прилично изненађен. Већ неколико година након што су први јапански ратни бродови изграђени у британским бродоградилиштима стигли у матичне поморске базе под Гловеровим надзором подигнути су многи докови у јапанским лукама те је амбициозни посао на изградњи империјалне морнарице могао да се настави у домаћим бродоградилиштима. Један од бројних Гловерових пословних партнера Јатаро Ивасаки, иначе заљубљеник у бродоградњу, крстио је 1873. године један од својих бројних бизниса именом Митсубиши. Била је то претеча нечега што ће временом прерасти у глобални индустријски конгломерат. У тај посао Гловер је уложио не само своју експертизу, него и позамашан капитал.

У том вртоглавом калеидоскопу догађаја који су се одсликавали на јапанском небу тих последњих деценија 19. столећа осим бродоградилишта ницале су широм Јапана фабрике у свим тада познатим индустријама, железничке пруге су испресецале уздуж и попреко сва његова острва, а светионици подигнути на некада пустим хридинама не само да су осветлили нове поморске путеве којима су даноноћно крстариле све бројније флоте трговачких бродова, него су удахнули романтику у приобалне крајолике доскора најизолованијег насељеног кутка на свету. Док су се на хоризонту земље излазећег сунца, донедавно нетакнутом отисцима оне модерне, за Јапанце некада варварске цивилизације, појавиле изломљене контуре градова окићене фабричким димњацима из којих су се ка небу дизали густи црни стубови дима напретка и прогреса.

Разгледница из Токија око 1900. године
Разгледница из Токија око 1900. године (Фото: Pinterest)

Међутим, упоредо са тим визуелним преображајем, који се десио готово преко ноћи, дошло је до драматичних промена и у оној сфери невидљивој голим оком. Та сфера је смештена у људским главама у којима је створена потпуно нова перцепцијa стварности, чије главно обележје се одсликава у новим навикама, начину живота, стиловима, како оним у одевању, тако и оних архитектонских и уметничких, до најмањег детаља пресликаних од британских, то јест западних узора. У веома кратком периоду од оних аутохтоних традиционалних клишеа који су хиљадама година трајали и споро, готово неприметно се мењајући није остало готово ништа. А и како би остало након што је 1. јануара 1873. посебним декретом укинута прошлост и јавно испољавање свих облика традиције.

Узимајући у обзир како се успешним показао тај експеримент спроведен на Јапану, који је био наизглед тако чврсто укорењен у оној источњачкој традицији „равнодушности пред задовољством и болом, победом и поразом, добитком и губитком“, онда и не чуди како је ефикасно, заснован на истим премисама, настављен нешто касније на остатку планете.

Када је 1905. јапанска морнарица потпуно уништила руску далекоисточну флоту на крају кратког рата који је трајао само 16 месеци, креатори тог експеримента на челу са Гловером су могли да буду презадовољни. Јер, протекло је само 36 година од оног поринућа првог јапанског ратног брода са докова бродоградилишта у Абердину, а земља излазећег сунца постала је трећа поморска сила света. Онај Гловеров биограф Мајкл Гардинер у својој књизи: На ивици царства: живот Томаса Б. Гловера ће устврдити да је тај експеримент Гловер готово савршено осмислио. Он је идеале филозофског скептицизма и слободног тржишта оснивача шкотског просветитељства Адама Смита и Дејвида Хјума, као и идеје индивидуалне одговорности, хероизма и слободе њихових настављача Томаса Карлајла и Џона Стјуарта Мила на суптилан начин  уградио у темеље пројекта „Меиђи“ рестаурације.

Међутим, каснији развој догађаја ће унеколико помутити радост пројектанта који изгледа није очекивао да ће заморчићи када довољно ојачају отићи корак даље од улоге која им је првобитним планом била намењена. Свидеће им се она британска теорија о расној типологији према којој су они на врху, док остале расе треба цивилизовати, добровољно, или на силу ако је потребно, тако да ће и они сами пожелети да је испробају на себи. Томас Гловер ће за своје заслуге 1908. добити највише јапанско одликовање, Орден излазећег сунца. Умреће 1911. у Токију, а бити сахрањен у његовом, могло би се рећи родном, Нагасакију. Јер ту се родио као креатор историје, а ту је зачето и његово чедо, модерни Јапан. Колико је историчарима и биографима познато након што се као деветнаестогодишњак отиснуо на своју одисеју, никада се више није вратио у Шкотску. Међутим, његови земљаци га нису заборавили. Због свега што је у животу постигао од њих је добио надимак „Шкотски самурај”. Томас Гловер је умро таман на време, не дочекавши да види како ће његов експеримент, захваљујући нешто модификованој примени теорије расне типологије на азијском континенту, наредних неколико деценија попримити франкенштајнски епилог.

ЈАПАНСКО СЕЛО
Епилог тог епилога је почео 1943. са изградњом једног јапанског села у америчкој савезној држави Јута на локацији званој Дагвеј прувинг граунд. Из чињенице да је пројектантски посао поверен једном од најугледнијих архитеката тог доба Антоњину Рејмонду, који је већи део живота провео у Јапану учествујући у реализацији архитектонског дела Меиђи препорода, може се наслутити веза тог села са Томасом Гловером. Али из чињенице да је у том пројекту учествовао и Борис Лајминг, највећи експерт тог истог доба за пожаре у Јапану, као и генерал Куртис Лемеј, славни амерички војсковођа, наводи на помисао да се ту није радило о америчкој заљубљености у хибридни градитељски стил настао комбинацијом едвардијанских и викторијанских градитељских праваца са јапанском традиционалним обликовањем кућа, већ о нечему много озбиљнијем и нажалост трагичнијем.

Јер „Јапанско село“ је био само службени назив још једног експеримента. Радило се о макетама у стварној величини стамбених четврти јапанских градова подигнутих у најстрожијој тајности на војном полигину скривеном на ретко насељеној периферији Јуте. На тим макетама требало је да се испробавају експлозивне запаљиве смеше и бомбе које ће бити употребљене у завршним ратним операцијама, а за чије справљање су ангажовани тимови хемичара са Харварда. На основу стања на фронтовима исход рата се наслућивао, тако да је остало само да се испланирају, разраде и добро увежбају оне завршне операције, чије тежиште према ратним стратезима ће бити на уништавању и разарању јапанских градова, и то заједно са њиховим становницима. Први пут је требало да буде испробана ефикасност војне доктрине „убиј све што се креће“.

Због тога се ништа није смело препустити случају. Макете на полигону су морале да буду идентичне оригиналима у јапанским градовима, укључујући и намештај у кућама, тако да су за намештање морали да се ангажују холивудски декоратери. Остало је забележено да је током трајања експеримента грађевинско особље морало да 37 пута изнова подиже јапанско село на згаришту спаљеног, све док генерал Куртис Лемеј није био у потпуности задовољан и издао наредбу да се крене у акцију. Историчар Роберт М. Нир је у својој књизи Напалм: Америчка биографија, у којој се више апологетски него критички бавио пироманским аспектом америчког карактера, навео да је поменутог генерала Лемеја у младости красила психопатска аура јер је као дечак уживао у убијању малих животиња. С обзиром да психопате неретко краси и црта перфекционизма, не чуди да су припреме на полигону Дагвеј прувинг граунд биле тако детаљно обављене.

Куће у немачко-јапанском селу на полигону Дагвеј прувинг граунд (Фото: Википедија)
Куће у немачко-јапанском селу на полигону Дагвеј прувинг граунд (Фото: Википедија)

Када су крајем 1944. и почетком 1945. почела бомбардовања јапанских градова запаљивим бомбама М-69 из летећих тврђава Б-29, онај Гловеров Франкенштајн је био већ побеђен и скоро полумртав, требало га је само дотући. А да би се то извело у добро увежбаним бомбардерским акцијама јапански градови су засипани теписима поменутих бомби из стотина летећих тврђава од којих се такорећи није видело небо. Бомбе М-69 су се на одређеној висини распрскавале и претварале у кластере мањих бомби које су настављале пут ка циљевима. Након удара у тло и оне су се распрскавале избацујући свуда около високо запаљиву хемијску смешу звану напалм. Дрвени објекти од којих су у то време углавном били изграђени јапански градови претварали су се у тренутку у буктињу, а читав део града који је био прекривен тим теписима претварао се у огромну ватрену куглу чији је пречник знао бити и по неколико миља, која је испод себе не само претварала све у прах, него и топила челик. Није искључено да су стратези којима је такво нешто могло пасти на памет можда хтели да по први пут у историји на земљи створе онај библијски пакао. Јер били су то дубоко религиозни људи који су обавезно недељом одлазили у цркву и, са једном руком на Библији а другом на срцу, насмејана лица певали псалме.

Свакако да је шлагер те највеће пиротехничке представе икада виђене било бомбардовање, то јест паљење Токија које је обављено у ноћи између 9. и 10. марта 1945. У операцији, која је према речима генерала Хапа Арнолда требало да представља „што је могуће веће и спектакуларније финале“, учествовало је 1.014 авиона, од којих су већина биле оне легендарне летеће тврђаве Б-29. Она ватрена лопта потпуно је уништила, то јест спржила, центар града површине 24 квадратна километра. А како и не би када је за само један сат бачено 690.000 галона (2,6 милиона литара) напалм смеше на тај део града који је у то време представљао најгушће насељен део планете. Стога не чуди да је у тој ноћи, практично за само неколико сати страдало преко 100.000 људи. Била је то не само најсмртоноснија ноћ у историји ратовања, него иронијом те исте историје истовремено и највећи крематоријум икада конструисан и највећа роштиљијада икада организована, која је узгред речено пресела америчким пилотима јер су се, повраћајући, једва извукли из тог гротла, мешавине спаљеног дрвета и десетина хиљада тона испеченог и сагорелог људског меса.

Остало је забележено да је у пиротехничким и пироманским експериментима над Јапаном смртно страдало преко 330.000 цивила са сагоревањем као главним узроком смрти, те да је уништено, то јест спаљено 60 највећих јапанских градова, осим Хирошиме и Нагасакија. Разлог зашто су та два града поштеђена није тешко докучити. Остало је такође забележено да је она финална операција носила шифровани назив „Meetinghouse“. С обзиром да је важило неписано правило да се за крштење сличних хуманитарних операција користе углавном религиозни и митолошки мотиви, консултовањем познатих речника као што су Оксфордски или Вебстер може се доћи до потврде да се и тада није одступило од те праксе.

Та реч означава грађевину за јавна окупљања у циљу обављања богослужења према протестантским обичајима. Уз малу помоћ ироније и имагинације није тешко замислити колико велика би та грађевина требало да буде ако би се у њој одржао помен за оних стотињак хиљада душа што су те мартовске ноћи узлетеле на врело токијско небо. Срећом, протестанти немају навику да упражњавају такве молитве.

Није на одмет на крају те приче напоменути да је тачно 20 година пре него што ће се родити Томас Гловер, 1. јануара 1818. Мери Шели објавила свој роман о Франкенштајну. Оно што ће ускоро започети Гловеровом јапанском мисијом и трајати наредних више од 75 година, може се сматрати првом позоришном адаптацијом тог књижевног дела, и то изведеној на великој позорници историје. У тој позоришној изведби режисер је отишао чак и корак даље од аутора оригинала, снабдевши Франкенштајна способношћу да се мултиплицира, то јест умножава.

СЛАТКИШИ У ЦИПЕЛАМА И ШИНЗО АБЕ
Узимајући у обзир све оно што се са Јапаном након формалног краја те представе догађало, може се накнадним промишљањем доћи до закључка да се оно суптилно финале у ствари догодило много касније, тачно 150 година након почетка Меиђи обнове. Десило се то 2018. на специјалној вечери коју је у част свог госта, јапанског председника владе Шинзо Абеа, приредио његов израелски домаћин и колега Бенјамин Нетанјаху. Након богатог обеда на столу су се у режији владиног кувара појавиле две ципеле напуњене слаткишима. На први поглед куваров потез би се могао схватити као веома креативно и ефектно испољавање кулинарског талента. Међутим, узимајући у обзир да су према јапанској традицији ципеле одувек сматране оличењем прљавштине, како у практичном, тако и у спиритуалном смислу, онда би се тај наизглед неважан детаљ могао сматрати прилично увредљивим. Поготову узимајући у обзир да Јапанци пре уласка у своје куће и станове још увек изувају ципеле и остављају их пред вратима. Чак и јапански политичари не улазе у своје канцеларије са ципелама на ногама.

Коментатори угледних израелских медија су се сложили да би то што се десило на крају свечане вечере било исто као када би се израелском председнику владе у сличним околностима на вечери у Токију за трпезом сервирала печена свиња, уз подразумевање да би он одмах устао и напустио вечеру, третирајући то као велики дипломатски скандал. Међутим, Шинзо Абе се уз кисели протоколарни осмех није баш превише увредио, нити узбудио. Може му се и опростити, јер он сигурно није био наиван. Било му је потпуно јасно да је он тек само једна од пролазних појава умирућег Јапана, чија смрт није започела поменутим спаљивањем јапанских градова, већ следеће године, када је по наређењу победничког команданта генерала Дагласа Мекартура написан нови јапански устав. Кључни Члан 24, у којем су дефинисана права жена, написала је и осмислила Беата Сирота Гордон, позната музичарка и тадашња водећа феминисткиња, а уз то и пореклом Јеврејка.

Заједничка фотографија израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа и јапанског премијера Шинзо Абеа са супругама током вечере са спорним десертом, Јерусалим, 02. мај 2018. (Фото: Инстаграм)
Заједничка фотографија израелског премијера Бенјамина Нетанјахуа и јапанског премијера Шинзо Абеа са супругама током вечере на којој је послужен спорни десерт, Јерусалим, 02. мај 2018. (Фото: Инстаграм)

Последица тог устава је сироти Абе био у потпуности свестан док је посматрао оне две ципеле на столу. Јапанска традиционална породица већ одавно је разорена и презрена од све малобројнијих младих генерација. Нација је са просечном старошћу од 46 година такође већ одавно најстарија на планети. Према последњим истраживањима, 40 одсто јапанских миленијалаца су невини, а 75 одсто данашњих јапанских жена се никада у животу нису пољубиле са мушкарцем. Онај његов кисели осмех се може схватити и као последица утешног сазнања да његова умирућа нација није сама, да је на истом броду добар део човечанства разорен истим оним агенсима који су се показали тако ефикасним у наставку експеримента започетог у време Томаса Блејка Гловера. А било је у том осмеху можда и сете због чињенице да је Јапан преживео онај крематоријум за спаљивање живих људи и две атомске бомбе, али да највероватније неће преживети пошаст либералног капитализма и феминизма.

А све је пре тачно 150 година почело тако наивно, истовремено и егзотично и модерно, са шкотским самурајем и укидањем прошлости.

 

Милован Шавија је публициста из Ванкувера. Аутор је више есеја и књига од којих је последња „Романтична повест ванкуверских Динараца“ (Београд, Албатрос плус, 2018.). Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Wikimedia

 

Извор Нови Стандард