Злу се мора супротстављати

Да ли ће нас зло малтретирати зато што смо одлучни да опстанемо, или ће нам као неодлучним избрисати свест, сводећи нас на робове?

Влада Црне Горе је, преко парламентарне већине успостављене под притиском кампање о наводном покушају државног удара опозиције, упадљиво агресивно изгурала Закон о верским заједницама којим се уводи могућност да локалне власти преиспитују својину над верским објектима Српске православне цркве.

Зашто би власт инсистирала да се, по сваку цену, хитно усвоји закон који удара на Уставом зајемчено право својине и који, при томе, није усклађен са европским стандардима ни праксом европских држава? Чињеница да је црногорска полиција упала у парламент и ухапсила посланике опозиције који нису затечени у вршењу кривичног дела за које је запрећена казна преко пет година већ су починили прекршај (гађање пластичном флашом, чупање микрофона) указује да извршна власт није презала од државног удара како би добила законски основ за удар на СПЦ.

НАСИЛНА ПРОМЕНА ИДЕНТИТЕТА
Зашто би неприкосновени председник Црне Горе, који је пожурио да закон потпише у нерадну суботу, одлучио да подигне ниво сукоба са СПЦ у Црној Гори, уместо да је влада, као што је учинила са осталим верским заједницама, и са СПЦ постигла споразум којим се гарантује неповредивост храмова и манастира? Тешко је отети се утиску да се православним Црногорцима, који се већином осећају као етнички Срби, који су иначе већ изопштени из јавних служби, настоји спровести насилна промена идентитета.

Усвајању закона је претходила кампања у којој је јавност замајавана историјским детаљима, са очитом тежњом да се створи утисак како би Црна Гора требало да има националну православну цркву. Црногорска власт чак протежира невладину организацију под називом „Црногорска православна црква“, за коју се инсинуира како би требало да полаже право на верске објекте које користе Митрополија Црногорско-Приморска и Епархије Будимљанско-Никшићка, Захумско-Херцеговачка и Милешевска Српске православне цркве. Као неканонска, ЦПЦ нема право на објекте традиционалне верске заједнице и до њих може доћи само ако их за њен рачун отме држава.

Закон који удара на право цркве са 800 година традиције и њених верника који чине бар трећину становништва усвојен је у држави кандидату за чланство у ЕУ и чланици НАТО, организацијама које су наводно за поштовање људских права и слобода и против дискриминације. ЕУ и НАТО, међутим, ћуте. Прича како се преко СПЦ у Црној Гори шири утицај Србије једна је од пропагандних фраза која подсећа на речник англо-америчких неолибералних фанатика, без чињеничног упоришта. Уосталом, римо-католичка заједница није изван утицаја Ватикана, као ни јеврејска у односу на Израел. Осим тога, Црногорска митрополија је у темељу црногорске државности, чак и 2006, а СПЦ има више верника од свих других тамошњих верских заједница.

КОРЕНИ ХАЈКЕ
Током протекле две деценије, актуелни режим Црне Горе је усвојио неолиберални систем, који између осталог подразумева да се мала група људи богати на штету јавних средстава, што за последицу има да је лако контролисати иицијативе. У почетку, то је представљано као модернизација и борба против тоталитарног наслеђа, али се испоставило да неолиберализам није ништа мање тоталитаран.

Неолиберализам види економију као посебну сферу битисања и врховни вредносни оквир, што последично води конструкту „спасења” кроз економску успешност и до владавине над отржишћеним појединцем (тзв. гуверменталитет). У том оквиру се развија дискурс о назадној природи традиционалног православља, које је својим колективизмом наводно препрека модернизацији. Када се интересним категоријама придају својства вишег циља то нужно води пракси која је волунтаристичка.

При томе, како се неолиберализам ослања само на моћ новца, он ослобађа људске пориве и зато десоцијализује односе, померањем тежишта од јавног ка приватном. Иако делује природно, овај концепт производи самодовољне индивидуе који не верују у више вредности и зато бесомучно грабе, док друге доживљавају као губитнике. Усвајање најдеструктивнијег аспекта неолиберализма – прерасподеле јавног богатства ка најбогатијим и задржавање основне слабости колективизма – нерационалне државе, резултира поретком који не може бити функционалан (1) и у коме се, стога, пориви намећу и штите корупцијом и силом.

Навијачи Црвене звезде на Бранковом мосту уочи протеста испред Амбасаде Црне Горе у Београду, 2. јануар 2020. (Фото: Танјуг/Милица Николић)

Против православља се за јавност артикулишу аргументи позивањем на опште добро, али се формулишу са позиција универзалног арбитрирања. Тако, на пример, после пуча у Украјини који је англосаксонски естаблишмент извео три месеца пред заказане ванредне изборе, копредседавајући Европског савета о спољним пословима, Карл Билт поручује да се потцењује сила „Путинове нове антизападне линије… на конзервативним православним идејама“. Да би управљао глобално, неолиберализму требају хомогена друштва, због чега настоји да вредносно уклопи различите религије. Тако је и у Црној Гори режим црногорски идентитет дистанцирао од православног хришћанства и политички га везао за остале три традиционалне верске заједнице мањина и неканонску ЦПЦ. Национални идентитет, међутим, има своју психолошку димензију, у виду свести појединца о припадности групи и способности саморефлексије. Отуда, поменуто политичко везивање нема везе са општим добром, већ са интересом неолибералне елите у друштву у коме су односи у великој мери изграђени на православној традицији.

Неолиберални концепт се испоставља, с једне стране, као елитистички, а с друге против идеје суверене националне државе. Зато је његова мета свака заједница која се опире супериорности и неодговорности глобалне елите богатих, политичара и бирократа. У крајњој линији, разлика тог концепта у односу на нацистичку визију своди се на културну раван, односно само на то да надређује финансијску уместо расне поставке.(2) То што ЕУ ћути о поступању које подсећа на потирање народа (у основи нације) у држави кандидату за чланство своди темељ ове организације на интерес без заједничких вредности, а сврху „интеграције” на искључиво појефтињење хегемонизације и колонијализације народа. (3)

У том смислу је индикативно да је бивши главнокомандујући америчких копнених снага у Европи, данас активан у Центру за анализу европске политике, генерал потпуковник Френдерик (Бен) Хоџис, у јуну 2019, критиковао српско православно свештенство да проглашава за издају размишљње о признавању независности дела српске територије са којег смо истерани агресијом и које је данас под управом СБ УН. Он је чак сугерисао помоћ Србији да се одупре том „притиску“ СПЦ.

ШТА САДА
Када би напад на традиционалну православну цркву у Црној Гори био изолован случај, према том догађају би могли да се односимо ослањајући се на разум и савест. Резон савесног и разумног човека на правни насртај на СПЦ, а посредно и српску заједницу у Црној Гори, обухватио би очекивање да ће Уставни суд Црне горе оценити као неуставне чланове који крше уставом зајемчено право својине и уводе мешања државе у црквене послове. Такав резон би укључио и очекивање да би и Европски суд за људска права стао на становиште, на које је указала и Венецијанска комисија, да се не може уводити управна конфискација имовине нити наметање обавезе да се региструје Црногорска митрополија, која има неспоран правни субјективитет. Коначно, савестан човек би очекивао, будући да спорни закон изазива огорчење верника СПЦ у региону, да и Савет безбедности УН може да оцени да ли се системским кршењем људских права верника СПЦ у Црној Гори угрожава међународна безбедност, те да позове чланицу УН да поштује међународно право.

Чињеница је да су православне цркве већ биле на удару у Грузији, Украјини, Македонији, где су избијали унутрашњи сукоби. Иако Цариградског патријарха редовно посећују потпредседници и шефови дипломатије САД, Турској, чланици НАТО, је прећутана окупација дела православног Кипра. Све то наводи на утисак да у односу неолибералних глобалиста према православној вери преовладава антагонизам.

У доба неолиберализма, Србија је успела да очува национални идентитет и данас, када се та епоха ближи крају, неолиберална елита интензивира настојања да успостави глобалну доминацију. Ако је глобални неолиберализам против православља, проблем пред Србијом је да очува услове за свој  опстанак. Гнев фанатичних неолиберала, оличених у НАТО и ЕУ, на нашем простору усмерен је на Српску православну цркву. Из примера Украјине видимо да под притисом НАТО не опстају канони и право, по цену сукоба.

Остаје, стога, дилема да ли је у суочавању са безобзирном мржњом довољно бити савестан и разуман. У делу „Господар прстенова”, Џон Толкин описује дилему савесног и разумног владара суоченог са бригом да би снаге зла, које представља као бића без осећаја и савести испуњена мржњом према људском роду, могле надвладати, питањем краља Теодена: „Шта човек може да уради против тако безобзирне мржње“. Одговор, кроз лик часног витеза Арагорна је да се злу, без обзира на очиту премоћ, мора супротставити.

Навијачи Црвене звезде на протесту испред Амбасаде Црне Горе у Београду, 2. јануар 2020. (Фото: Танјуг/Милица Николић)

У крајњој линији, да ли ће нас зло малтретирати зато што смо одлучни да опстанемо, или ће нам као неодлучним избрисати свест и свести нас на робове није дилема за свакога ко верује у Бога. Безбожници су се у доба неолибералне тираније већ снашли и они могу да чекају Нову годину у Мајамију.

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Академији за националну безбедност у Београду и Правном факултету Универзитета Мегатренд. Екслузивно за Нови Стандард.

___________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ
(1) Стевановић Мирослав; Ђурђевић Драган, Анти-православни аспект неолибералног фундаментализма, Црквене студије, 15/2018, 427-446 [http://paxbyzantinoslava.com/Crkvene_studije_15.pdf].

(2) Стевановић Мирослав; Ђурђевић Драган, Изазов за националну безбедност у контексту глобализације неолибералног фундаментализма, Теме, 1/2017, 177-191 [http://teme2.junis.ni.ac.rs/index.php/TEME/article/download/553/196].

(3) Стевановић Мирослав; Ђурђевић Драган, Изазов за националну безбедност Републике Србије у концепту заједничких европских вредности, Зборник радова Правног факултета у Нишу, 73/2016, 165-181 [http://www.prafak.ni.ac.rs/files/zbornik/sadrzaj/zbornici/z73/10z73.pdf]

 

Насловна Фотографија: Милица Николић/Танјуг

 

Извор Нови Стандард