ЕУ и изазови „балканизације”

Да ли иза мигрантских таласа и економског спутавања ЕУ стоји циљ да се ова заједница „балканизује”, или чак престане да постоји?

Појмови Балкан и Балканско полуострво за географе означавају појас који почиње на истоку од Егеја, јужно од Медитерана, на западу до Јонског и Јадранског мора. На сјеверу је граница линија Трст – Одеса. На Балкану се налази више држава – Бугарска, Албанија, Грчка, Румунија, Турска – а у Балкан се убрајају и све земље настале дисолуцијом СФРЈ, осим Словеније, која Балкану припада само дјелимично.

Десет нација, много етничких група, три основне религије (православље, католицизам и ислам) – и то је Балкан. Овакав конгломерат нација и различитости био је погодан да на Балкану у дужем временском периоду одмјеравају снаге глобалне и регионалне силе, протежирајући своје интересе. У фигуративном значењу, балканизација је појам шири од Балкана и означава подручје трајне дестабилизације и перманентних сукоба између различитих етничких група.

Након најновијих информација да се ратници Исламске државе, поражене на сиријском ратишту, враћају на Балкан (посљедње упозорење о свим могућим безбједносним импликацијама јавности је пружио француски предсједник Макрон), стичемо утисак да се припрема нова „балканизација“ Балкана. Осим оних који у Босну и Херцеговину стижу „редовном линијом“, попут недавно депортоване групе, постоје и они који се без медијске помпе допреме најприје у Албанију, одакле се пребацују на Косово и даље према балканским државама. Улога америчке војне базе Бондстил у овој појави је веома интересантна.

Истраживање заслужује и „гомилање“ миграната у БиХ, гдје се уопште не зна тачан број придошлица, нити њихова структура у безбједносном смислу. Оправдано можемо поставити и питање да ли ће „балканизација“ захватити сјевер Африке и централну Азију? Више је наговјештаја да би се то могло догодити, из простог разлога што су стратези „дубоке државе“ – попут Бжежинског – процијенили да би то било идеално средство за онемогућавање савеза Русије, Кине и Ирана.

ЕУ КАО ЧУВАР МАЈДАНА
Уколико тај савез заживи у потпуности, утицај Вашингтона у Евроазији био би трајно онемогућен. У спутавању Русије пуно се рачуна на Украјину, која би у „редизајнирању“ Хладног рата тражила још већу заштиту од САД и НАТО. На крају, Мајдан је подржан и организован да би се спречила блискост Европе, тј. ЕУ са Евроазијском економском унијом и онемогућила било каква врста сарадње. Вашингтон у Украјини види одбрамбени штит централне Европе преко које, уједно, контролише западне и јужне руске границе. Очита је намјера да се преко Балтика и Пољске контролишу сјеверне границе Русије. Највеће операције ипак се припремају за Кавказ (и Пакистан) који се, такође, планира „балканизовати“.

Сам термин „балканизација“ у филозофији Бжежинског означава стање нестабилности региона и хроничне политичке поремећаје изазване сукобима на етничкој и вјерској основи, а који воде дезинтеграцији држава. Улога ЕУ своди се на одбрану Украјине, Балтика и Пољске од „руске најезде“.

Ипак, водећи теоретичари нове америчке доктрине за ЕУ нису припремили значајнију улогу од будуће колоније. У сваком случају, Европи је намијењена улога чувара Мајдана и уопште Украјине, односно улога „демократског мостобрана“ за евро-азијски континент, што је од круцијалне важности за америчко-британске планове.

Последице окршаја демонстраната и полиције на кијевском Тргу независности, 19. фебруар 2014.

Паралелно са контролом над Украјином, за „дубоку државу“ је једнако важна стратегија контролисаног хаоса на потезу од Либије до Јемена и Сирије, како би се покренули милиони Африканаца према ЕУ. План су покварили Русија и Иран који су сломом Исламске државе зауставили стампедо народа (у „дубоком“ Вашингтону се надају да је то само привремено).

Уосталом, „балканизација“ ЕУ и намјерава се постићи мигрантским таласима. Неконтролисана поплава „ратних избјеглица“ и „економских миграната“, који долазе из земаља дестабилизованих „арапским прољећем“ и тероризмом, створила је највећи социјални и безбједносни хаос у Европи од завршетка Другог свјетског рата.

Да је све већ написано и да глобалне силе само посежу за доктринама и идејама које су стратези претходно осмислили – свједочи и пројекат под називом „Пројектоване присилне миграције“ или „План изнуђених миграција“.

Аутор је Кели Гринхил (Kelly M. Greenhill), помоћник сенатора Џона Керија и консултант Пентагона.  Објавила је чак и књигу под називом „Масoвне миграције као оружје“ (Weapons of Mass Migration). Водила је Безбједносни програм за интернационалне релације на универзитету Туфтс, који је иначе познат по заступању идеје геноцида над Бошњацима у БиХ, а Туфтс универзитет и данас лобира против српских интереса. Све то указује да мигрантски таласи с којима је суочена ЕУ имају вјештачки карактер.

О доктрини ратовања која поприма контуре неконвенционалног оружја, писао је кинески генерал Сиа Линаг (Qiao Liany) и заједно са Ванг Ксиангсуи (Wang Xianguo) 1999. године објавио књигу под називом „Неограничено ратовање“. У поменутој књизи наговијештено је да ће „у распону од авиона, топова, отровних гасова и биохемијских бомби до компјутерских вируса, мрежних претраживача и финансијских деривата“.

КРАЈЊИ ЦИЉ
Ратовање ће, написали су аутори поменуте књиге још 1999. године, „надићи све конвенционалне границе и ограничења подручја конфликта, а бојно поље биће свуда тако да ће границе између рата и не-рата војске и не-војске бити потпуно избрисане“.

Аутори су изнијели и своје виђење разлога за НАТО агресију на Косову. Како тврде, они су финансијске природе. „Првог јануара 1999. године рођен је евро, три мјесеца касније избио је рат на Косову. Многи људи су мислили да је до рата на Косову дошло због тога што су САД и НАТО удружили снаге да се боре против Милошевићевог режима који је масакрирао етничке Албанце на Косову стварајући ужасну хуманитарну катастрофу. Након рата  лаж је брзо избила и Американци су признали да је то био потез који су заједнички одиграли ЦИА и западни медији како би срушили владу тадашње Југославије.“

У даљој анализи објашњава се да су након 72 дана рата Европљани увидјели да су преварени. Наиме, покретање евра донијело је велико самопоуздање Европљанима.  Поставили су курс евра према долару 1: 1.07. Након избијања рата на Косову Европљани су били потпуно укључени у НАТО акције као подршка америчким нападима. Кинески генерал закључује: Након 72 дана бомбардовања Југославија се покорила. Али након свега тога Европљани су открили да се рачуни не подударају. У тих седамдесет дана еуро је заправо осакаћен.

Кад се рат завршио, евро је пао за 30 одсто, на 0,82 долара за један евро. Европљани су се почели будити. То је разлог зашто су се касније, када су се  Сједињене Државе бориле у Ираку, Француска и Њемачка чврсто успротивиле том рату.

Француски председник Жак Ширак, руски председник Владимир Путин и немачки канцелар Герхард Шредер уочи састанка о последицама америчке интервенције у Ираку, Сочи, 31. август 2004.

Да ли у односу евра према америчком долару можемо тражити разлоге за мигрантску кризу, односно да ли је економско спутавање ЕУ, па и коначан распад ове заједнице, крајњи циљ креатора мигрантских таласа? Да поједноставимо: да ли је циљ „балканизација“ ЕУ?

Генерал Линаг није у дилеми.

 

Извор Sveosrpskoj.com