S. Antonić: Apel 88, spinovanje i Srbljanovićkino ludilo

Kako su svi ti ljudi mogli da stanu iza tako iritantne koještarije – toliko odbojne, da je to zasmetalo čak i Pešićki, Trifunoviću i Teodoroviću?

Povodom dešavanja u Crnoj Gori, ima jedna stvar koja mi je jasna i jedna koju teško mogu da objasnim. Jasno mi je da se Milo Đukanović morao konsultovati sa stranim pokroviteljima pre no što je doneo „Zakon o slobodi vjeroispovijesti“ – čije pravo ime je „Zakon o konfiskaciji imovine SPC u CG“. CG je podeljeno društvo. Na poslednjem popisu stanovništva (2011.), Crnogoraca je bilo 45, a Srba 29 odsto, ali je srpski govorilo 43, a crnogorski 37 odsto popisanih (ovde).

Poslednje, pak, istraživanje javnog mnenja CG pokazuje da je 42% ispitanika protiv NATO, 38% za, a 20% nema stav – pri čemu udeo protivnika NATO iz istraživanja u istraživanje raste (ovde 2-3). I podrška ulasku CG u EU opada. Tako je sada, od kako se meri (2007.), „na istorijskom minimumu“ od 55 odsto (isto). Pretpostavljam da je Đukanović atlantističkim patronima rekao ovo: „Bez uništenja SPC u CG očigledno da ne mogu da pretopim Srbe u Montenegrine. A bez toga, ne samo da NATO u CG nije siguran, već Srbija i/ili Rusija uvek mogu da izbiju na Mediteran. Da li to želite?“

– „Taman posla!“, odgovorili su patroni. „E pa onda – razvaljuj!“

To bi mi, dakle, trebalo da je jasno. Ali, ne razumem zašto se na toliko iritantan način brani ovaj Đukanovićev coup de grâce srpskom identitetu Crne Gore. Uzmimo, recimo, Apel 88 (kako ga je Blic krstio). On je u toj meri sastavljen od očiglednih laži, da to diskredituje čitavu akciju.

Ako je cilj Apela 88 ono što u njemu piše – „da svi politički akteri u međunarodnoj zajednici i regionu nedvosmisleno osude (…) zvanični Beograd“ – do toga svakako ne može doći a da prethodno strani centri odlučivanja nisu priupitali svoje ovdašnje ambasadore, obaveštajce i saradnike od poverenja – da li je tačno to što piše u Apelu 88? Šta mislite, da li će ti ljudi potvrditi paranoidne fantazije iz Apela 88? Na primer, da je „reč o još jednom u nizu pokušaja zvaničnog Beograda da se Crna Gora vrati u državni okvir sa Srbijom“? Da su se vlast i opozicija u Beogradu udružili s ciljem „zadržavanja Crne Gore pod beogradskim velikodržavnim patronatom“?

Da je reč o „novom pokušaju državnog udara“, navodno sličnom onom iz 2016, kada se, jedva, „Crna Gora uspela da odbrani od rusko-srpskog udara“? A da je „strateg, pokrovitelj, logističar i naredbodavac poslednjeg pokušaja destabilizacije CG zvanični Beograd, odnosno vlasti Srbije, SPC i najveće opozicione stranke“? Konačno, da „zvanični Beograd“, opet vodi „regenirisanu politiku Slobodana Miloševića prema susednim državama“, a čiji su osnovni elementi „genocid, etničko čišćenje i masovni ratni zločini“? Ove optužbe su u toj meri fantastične i tako malo imaju dodirnih tačaka sa stvarnošću, da jedini odgovor koji poznavaoci ovdašnjih prilika mogu dati svojim centralama na pitanje: „da li je tačno to što piše u Apelu 88“, jeste – „ma pustite budale“.

Apel 88 je, zapravo, sastavljen od toliko koještarija da čak ni Danas (taj Autošovinizam tajms, kako ga zove Ćirjaković; ovde), nije smeo da objavi njegov integralni tekst, ispuštajući neke sramnije delove poput „srpske okupacije (Crne Gore) 1918. godine“, i izostavljajući punu listu potpisnika – između ostalog, nisu nabrojani Milivoj Bešlin, Nikola Samardžić, Aleksandar Olenik, Dinko Gruhonjić, Tomislav Marković, Slaviša Lekić, Boško Jakšić, Mijat Lakičević, Snežana Čongradin, Bojan Tončić i Dušan Mijić – pretpostavljam da bi ih se, koliko toliko, zaštitilo od bruke; ovde).

Od Apela 88 odmah su se ogradile čak i perjanice „građanske Srbije“. Sergej Trifunović (PSG) napisao je: „Čitam Apel 88. Pa to pas s maslom ne bi pojeo. Ne čude me Čeda, Čanak i ostala ekipa, ali me čude Latinka Perović i Ivo Goldštajn; tu ima barem pet ozbiljnih istoričara koji ne znam šta su studirali“. „Primetiću još“, dodao je Trifunović, „i da Slovenija i Hrvatska imaju svoju državu, no nigde se SPC ne zove drugačije no Srpska Pravoslavna Crkva. Jedino je još doktor prava Ante Pavelić pokušao nešto slično što i gospodin Đukanović, no bez uspjeha u konačnici“.

Javio se i akademik Dušan Teodorović, koji je napisao: „Ne slažem se s Apelom 88“. Na to je Vesna Pešić dodala: „Ni ja se ne slažem. Lažljiv je, vlast u Bgd nema nameru da ruši teritorijalni integritet CG“. Zatim je u nizu objava Pešićeva utvrdila da „nema pretnje iz Bgd teritorijalnom integritetu CG. Potpisnici su lažovi“, „Vučić se nije mešao, a govore o zvaničnom Beogradu“. A u vezi tvrdnje da je reč o „predupređivanju rusko-srpskog mešetarenja u CG“, ona kaže: „sve su to izmislili, i državni udar… ne budite naivni“, odbijajući „da je Crna Gora bila nečija kolonija, tj. Srbije, baš bezobrazno“.

Pešićeva posebno kritikuje deo potpisnika i njihove motive: „evo opet Latinke na čelu kolone s njenim Čedom i družinom, dosta mi je više“, „potpisnici su skoro svi Čedina i Čankova banda“, „kritikujem potpisnike iz drugih razloga, reč je o prevarantima“, pominje „Samardžića“ (Nikolu – S. A) „i slične mutivode, koji pričaju samo o službama, te Udba, te Rusi… a mi pocrkasmo i ovde i u CG“; takođe kritikuje „ove iz drugih republika, trebalo bi da se ne mešaju, naročito Kučan, dobijem osećaj kao da potpaljuju“. A voditelj Ivan Ivanović je napisao: „Treba pružiti priliku potpisnicima apela da pošteno kažu da li su uopšte pročitali šta su potpisali. I s kim“.

Neki od apelaša 88, međutim, uzvratili su protivoptužbom na kritike, uključiv i na one koje dolaze iz „građanske Srbije“, da ih izriču nacionalisti. Aleksandar Olenik (GDF) napisao je: „Svi skriveni nacionalisti i nastavljači Miloševićeve genocidne politike su se lepo pokazali ovih dana, podržavajući klerikalnu, lopovsku, pedofilsku, srednjovekovnu, militarnu i parapolitičku falangu koja sebe naziva SPC. Da se zna ko je ko“. Sergej i Vesna „skriveni nacionalisti i nastavljači Miloševićeve genocidne politike“?

Možda je pre reč o tome da ti ljudi ipak imaju izvesni osećaj za realnost – dok se to ne bi baš moglo reći za političara koji u Srbiji hoće da izađe na izbore, a SPC naziva „klerikalnom, lopovskom, pedofilskom, srednjovekovnom, militarnom i parapolitičkom falangom“. S takvim stavom ni ukućani neće glasati za njega.

Javila se i Biljana Srbljanović s tako neinteligentnim tekstom da sam se u trenutku zapitao – da ga nije neko drugi napisao, ili je sirota Biljana počela da gubi razum? Srbljanovićeva se, najpre, sita načudila kako neko može da protestuje „protiv zakona koji se i bukvalno zove `o slobodi veroispovesti`“, pitajući se: „a šta može biti loše u slobodnom ispovedanju vere“? E, tako biva ako za pedeset godina života ne naučiš da se zlokobne reči, radi manipulacije, obično zamenjuju drugim, umirujućim pojmovima. Tako se laž zove „alternativnom činjenicom“ ili „postistinom“, a logor za istrebljenje i mučenje nazva se „radnim logorom Jasenovac“. I da, tako to biva kada na vreme nisi čitao lektiru. Pa ne znaš za Orvelovu 1984, u kojoj se Ministarstvo rata zove Ministarstvo mira, Ministarstvo propagande Ministarstvo istine, a Ministarstvo terora Ministarstvo ljubavi. Onda bi znao da se zato „Zakon o konfiskaciji imovine SPC u CG“ zove „Zakon o slobodi vjeroispovijesti“.

„Pročitala sam zakon“, piše dalje Srbljanovićeva, „i vidim da strah da će neko SPC-u da otme Ostrog ili bilo koji drugi manastir nema nikakvog utemeljenja; to ne samo da u zakonu ne piše, već je napisano upravo suprotno: vekovne svetilišta pravoslavnih Srba ostaju to što jesu i tu nema ni mehanizma ni namere da se stvar promeni“. Ne znam u kakvom je menatlnom stanju bila Srbljanovićeva kada je čitala „Zakon o slobodi vjeroispovijesti“. Ali, mislim da, ako nije u pitanju suženje svesti izazvano kakvim spoljašnjim faktorima, tada jedino osoba s inteligencijom paramecijuma ne bi mogla da shvati ono što tamo piše. Na primer:

Član 12: „Dobra koja predstavljaju kulturnu baštinu CG, a na kojima pravo svojine ili korišćenja ima vjerska zajednica, ne mogu se otuđiti, premještati ili iznijeti iz države, bez saglasnosti Vlade“. To znači: Vlada proglasi mošti Sv. Vasilija kulturnom baštinom i one se čak ne smeju doneti ni u Nikšić, a da se prethodno ne mora tražiti specijalna dozvola od Vlade.

Član 59. „Novčanom kaznom od 200 eura do 2.000 eura kazniće se za prekršaj roditelj koji vrši vjersku pouku suprotno odluci djeteta“, tj. ukoliko je dete starije od 12 godina (čl. 51 st. 2); to znači: dete od 12 godina sada ima pravo da prijavi svoju majku policiji i optuži je da je – umesto da je pusti da igra igrice na telefonu – htela da je podučava molitvi „Bogorodice djevo“; i za to će sirota majka biti kažnjena s 200-2.000 evra.

Član 62/1: „Vjerski objekti i zemljište koji su izgrađeni, odnosno pribavljeni iz javnih prihoda države, ili su bili u državnoj svojini do 1. decembra 1918. godine (a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine vjerskih zajednica), državna su svojina”. To znači: Vlada proglasi nezakonitim dosadašnje upise SPC u katastar nepokretnosti – kao što je i urađeno! (a na šta je ukazala i Venecijanska komisija; vidi ovde, 47); Vlada, onda, utvrdi da je, recimo, za izgradnju manastira Dajbabe ondašnja Kneževina CG dala prilog od 20 talira; pošto zakon ne kaže koliki udeo javnog novca datog za izgradnju je dovoljan da bi se crkva ili manastir konfiskovali, sadašnja Vlada CG, na osnovu čl 62/1, lepo proglasi Dajbabe državnom svojinom. I potom je dâ na korišćenje Crnogorskoj pravoslavnoj crkvi.

Što je najlepše, u ovom članu uopšte se ne precizira na koje se sve države misli. Tako, može se protumačiti da je, iz javnih prihoda, Nemanjin sinovac, župan Stefan Prvoslav, podigao 1213. godine budimljanske Đurđeve Stupove. Vlada onda, na osnovu takvog uvida, konfiskuje manastir od SPC i da ga na korišćenje CPC.

Član 62/2: „Vjerski objekti koji su izgrađeni zajedničkim ulaganjima građana do 1. decembra 1918. godine (a za koje ne postoje dokazi o pravu svojine), državna su svojina”. U prethodnom stavu Vlada je, dakle, dobila pravo da može da konfiskuje svaki manastir ili crkvu za čiju je gradnju dat bilo koliko mali prilog iz javnih prihoda. Ovim stavom, pak, Vlada dobija ovlašćenje da može da konfiskuje čak i manastire ili crkve koji su građeni isključivo dobrovoljnim, privatnim prilozima! To znači da sve što ne može biti konfiskovano po čl. 62/1, moći će da bude oduzeto po čl. 62/2.

Za mene je posebno veselo bilo to što se ovim članom vrši eksproprijacija svih novčanih priloga – javnih ili privatnih – koji su ikada, u celokupnoj istoriji, bili dati, na teritoriji CG, za neku crkvu ili manastir. Na osnovu takve, jedinstvene ekspripijacije – neviđene u svetskoj istoriji (ovde, 47-48) – Vlada CG je dobila ovlašćenje da može konfiskovati bilo koju crkvu ili manastir SPC. I da ih, potom, prepusti na korišćenje CPC. A sve je to za Srbljanovićevu – „pročitala sam zakon i vidim da strah da će neko SPC-u da otme Ostrog ili bilo koji drugi manastir nema nikakvog utemeljenja“?! Ludilo.

Ali, ako je Srbljanovićeva imala pomračenje svesti, kako je moguće da se isto desilo potpisnicima Apela 88 – Latinki, Basari, Lekiću, Jakšiću, Lakičeviću, Mijiću, Suši, Prokiću… Kako su svi ti ljudi mogli da stanu iza tako iritantne koještarije – toliko odbojne, da je to zasmetalo čak i Vesni, Sergeju i Teodoroviću? I to je ono što ne razumem. Zato moram da se oslonim na pretpostavke. Jednu od njih našao sam u članku Antonija Kovačevića.

Tu se kaže da iza čitave marketinške operacije „Je suis Milo Đukanović“, uključiv i Apel 88, stoji „veliki meštar“, Beba Popović. On je, naime, napravio rezervni izlaz za Đukanovića. Ako Srbi u CG pruže odveć veliki otpor konfiskaciji crkava i manastira, biće upriličen dolazak Vučića u Podgoricu. A Vučić će „učiniti da se neki parafi u spornom Zakonu preko noći sami izbrišu, a neki drugi, opet, dopišu“. Đukanović bi, u tom slučaju, „zasijao novim sjajem razumnog državnika“. A Vučić bi – oklevetan od strane 88 zlih drugosrbijanskih apelaša da je podrivač i agresor – dobio priliku da pokaže svoju konstruktivnost i patriotizam. I mirna CG.

Narod je u CG, posle usvajanja zakona, pokazao izuzetnu buntovnost i spremnost da se bori za svetinje. A Blic najavljuje da bi „Aleksandar Vučić, uz blagoslov patrijarha Irineja, mogao prisustvovati nalaganju badnjaka u CG“. Pa da vidimo, u danima koji predstoje, ko tu za koga spinuje. I ko je kome korisni idiot, a ko čista srca brani identitet, dušu i svetinje. Sva naša podrška, bezrezervno, ide vernom pravoslavnom narodu CG. I uprkos svim mešetarima, kao i svom spinovanju, uveren sam – poput većine čitalaca ovog portala – da će naš narod umeti da odbrani sve što treba. A to su: svetinje, duša, i viševekovni identitet. Kako onaj hrišćanski, tako i onaj srpski.

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor sveosrpskoj.com, 04. januar 2020.