S. Terzić: Rasparčavanje srpskog naroda ugrožava ceo Balkan

Iluzija je da se stabilnost Balkana može graditi na rasparčavanju srpskog naroda i proterivanjima sa njegovih viševekovnih teritorija

Niko nikada nije osporavao Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori kao jedinu kanonsku pravoslavnu crkvu. Šta su bili srpski patrijarsi Varnava i Gavrilo Dožić? Zakon o kome se govori je samo prelio kap u višegodišnjem nastojanju da se marginalizuje i na kraju poništi sve što je viševekovna srpska tradicija. Srpsko pevačko društvo “Jedinstvo” u Kotoru, osnovano 1839, verovatno je najstarije srpsko pevačko društvo koje danas postoji, ili Srpsko pevačko društvo “Bratstvo” u Pljevljima osnovano 1889. godine… Narod u Crnoj Gori, gotovo intuitivno vođen istorijskim iskustvom, oseća opasnost i namere unutrašnjih i spoljnih sila koje stoje iza toga.

Slavenko Terzić, istoričar, dopisni član SANU, doskorašnji ambasador Srbije u Rusiji, rođeni Pljevljak, ovako komentariše aktuelne događaje u Crnoj Gori, gde je, nakon usvajanja Zakona o slobodi veroispovesti, atmosfera dovedena do usijanja.

— Ono što se dešava danas u Crnoj Gori nije prirodno – kaže Terzić. — Protivno je zdravom razumu i nije u interesu same Crne Gore. Projekat stvaranja novog identiteta Crne Gore, zasnovan na nasilnom odnarođavanju srpskog naroda u Crnoj Gori i suprotstavljen svemu što je klasična Crna Gora vekovima bila, u interesu je drugih međunarodnih činilaca čiji je stari i lako prepoznatljivi cilj korišćenje Crne Gore radi opkoljavanja Srbije i fragmentarizacije srpskog naroda i njegove nacionalne svesti.

Kako smo došli do toga da se u Crnoj Gori, koja je bila srpska država, Srbi i njihova crkva proganjaju kao najljući neprijatelji?
— Problem prava srpskog naroda u Crnoj Gori i Srpske pravoslavne crkve traje dugo, iako je javno eskalirao poslednjih godina. Na prvi pogled izgleda apsurdno da se problem prava Srba otvara u državi koja je decenijama u srpskom narodu nosila oreol “srpske Sparte”. Za vreme postojanja nezavisne Crne Gore do 1918. godine nikome nikada u Crnoj Gori nije palo na pamet da su Crnogorci nešto drugo nego deo srpskog naroda koji živi u Crnoj Gori.

I veze dveju država su uvek bile duboke…
— Veliki delovi današnje Crne Gore, pored četiri stare crnogorske nahije, nose različite regionalne srpske tradicije – Boke, Stare Hercegovine i Stare Raške manastiri u njima, gotovo svi, nastali su pre nego što su ove oblasti pripale Crnoj Gori. Dakle, reč je o jednom narodu koji je u 19. veku imao dve nacionalne države (kao što su ih Nemci i drugi narodi imali na desetine) i njihovo ujedinjenje 1918. godine bio je logičan proces objedinjavanja naroda po evropskim uzorima.

I kretanja stanovnika govore da je reč o jednom narodu…
— Stara Crna Gora i Stara Hercegovina su bile izvorišta stalnog doseljavanja Srba u Kneževinu, a potom u Kraljevinu Srbiju, kao i pre toga. Setimo se da su preci Ilije Garašanina Boškovići iz Bjelopavlića, da su preci Živojina Mišića Kaljevići iz Tepaca, u kanjonu Tare, da su preci Mladena Milovanovića Cerovići iz Tušine, Karadžići iz Petnice, preci Jovana Cvijića Spasojevići iz Jezera, ispod Durmitora… Ovi i bezbroj drugih primera govore da je reč o jednom narodu, jednoj tradiciji, istim istorijskim sećanjima i vrednostima, a da ne govorim o najmanje 300.000, a možda i pola miliona državljana današnje Crne Gore koji u prvoj generaciji žive u Srbiji. I uprkos tome govori se o “okupaciji” Crne Gore i o “velikosrpskom agresivnom programu”.

Odakle to potiče?
— Glavni tvorci projekta su izvan Crne Gore. U Crnoj Gori su izvođači.

Vidimo koji problemi muče Crnu Goru, a šta su glavni problemi u Srbiji?
— Na međunarodnom planu na prvom mestu je problem očuvanja teritorijalne celovitosti Srbije, odnosno pitanje Kosova i Metohije, kao i pokušaj tog samoproklamovanog dela naše teritorije da uđe u različite međunarodne organizacije. Vodi se velika diplomatska borba koja je u poslednje vreme urodila plodompovlačenjem priznavanja tzv. Kosova i sprečavanjem njenog ulaska u neke važne međunarodne organizacije.

A šta su problemi na unutrašnjem planu? Delite li mišljenje da su to natalitet i raseljavanje mladih?
— Što se tiče unutrašnjih pitanja, ima ih svakako više, a natalitet je među prvima. Demografsko pražnjenje teritorija, čak i u centralnim delovima Srbije, dugoročno je veliki problem. Rešavanje nije jednostavno i podrazumeva niz različitih mera. U vezi sa tim je i odlazak mladih obrazovanih ljudi iz zemlje bez izgleda za njihov veći ili brži povratak. Za uspešan razvitak svakog društva vrlo je važno imati razvijene sisteme obrazovanja i zdravstvene zaštite. Mora da zabrine opadanje kriterijuma na mnogim nivoima obrazovanja, i plima naučnih i univerzitetskih zvanja stečenih ne uvek uobičajenim, redovnim putem. Samo zdrava i obrazovana društva mogu uspešno ići napred. Bilo bi vrlo važno ako bi interes opšteg dobra države i društva bio iznad različitih užih interesa. Snaga jedne države počiva i na različitim vidovima društvene i socijalne solidarnosti.

Kao dugogodišnji ambasador u Rusiji, bili ste svedok velikih političkih igara oko Kosova. Srbija trpi ogroman pritisak da prizna nezavisnost KiM…
— Moj stav je vrlo jasan: protiv sam bilo kakvog priznavanja nasilno otcepljenog dela naše teritorije, nakon višedecenijskog i može se reći viševekovnog etničkog čišćenja našeg naroda. S jedne strane, bilo bi nagrađeno dugotrajno nasilje nad našim narodom, a, s druge strane, postavlja se pitanje gde bi bio kraj “krčmljenju” naše teritorije. Setite se mnogih primera kako neke stare evropske države odlučno brane hiljadama kilometara udaljene teritorije. A ovde je reč o temeljima ne samo srpske države i crkve nego i srpske civilizacije u celini.

I ulazak Srbije u EU uslovljava se priznavanjem Kosova…
— Uslovljavati ulazak Srbije u Evropsku uniju priznanjem tzv. Kosova je beskrupulozni politički bezobrazluk utemeljen na shvatanju da smo mi narod drugog reda i da ono što ne važi za države Evropske unije mora da važi za nas. Iz izjava mnogih činovnika koji se šetaju ovim balkanskim prostorom viri nedvosmislen neokolonijalni politički mentalitet. Evropa kao kulturni pojam je više od dva veka bila uzor srpskim nacionalnim težnjama, o čemu svedoči potpuna otvorenost za ideje koje su dolazile iz razvijenijih sredina.

Što nam se nije uvek dobrim vraćalo…
— Srbi su upoznali i drugo lice Evrope. Ima puno stvari u Evropi koje i danas mogu biti uzor kad je reč o standardima unutrašnje organizacije države i društva, ali ne mislim da od evrointegracija treba praviti novu religiju. Ne verujem da bi se ulaskom u EU, koji je za Srbiju očigledno još uvek daleko, otvorila “vrata raja”. Ceo taj put mi izgleda dosta trnovit i neizvestan.

Kako Rusija gleda na eventualno članstvo Srbije u EU? Iz Brisela stižu i upozorenja da je naša bliska veza sa Rusijom jedna od prepreka na evropskom putu.
— Rusija se zvanično ne protivi ulasku Srbije u Evropsku uniju, s tim što upozorava da će nakon eventualnog ulaska Srbije prestati da važe neki bilateralni sporazumi, kao na primer Sporazum o slobodnoj trgovini. Ne pratim detaljno sve, kako vi kažete, zahteve iz Brisela prema Srbiji u njenom odnosu prema Rusiji. Otuda se često ističe da će Srbija biti dužna da sve više usaglašava svoju spoljnu politiku sa spoljnom politikom EU, pa time i prema Rusiji. Time se otvara cela lepeza različitih ucenjivanja. S jedne strane se traži da se odreknemo dela svoje teritorije, a s druge strane da podržavamo često neprijateljske korake prema Rusiji koja nas dosledno podržava u borbi za očuvanje teritorijalnog integriteta.

Kako bi Rusija reagovala na eventualno približavanje Srbije NATO?
— Stav Rusije po pitanju eventualnog ulaska Srbije u NATO je vrlo jasan i otvoren: Rusija je tvrdo protiv takvog članstva. Nakon višegodišnjeg širenja NATO na Istok i dolaska na ruske granice, sa očiglednim agresivnim namerama, ulazak u takav vojni savez bio bi u suprotnosti sa tradicionalno bliskim odnosima Srbije i Rusije. Moćna propaganda NATO svoje vojnostrategijsko i vojnopolitičko opkoljavanje Rusije pravda navodnom “ruskom opasnošću” i sprečavanjem “ruskog malignog uticaja”. Valjda ima još dosta sveta koji nije izgubio zdrav razum i koji ne veruje da je NATO plemenita dobrotvorna humanitarna organizacija.

Govorili ste svojevremeno o novoj promeni granica na Balkanu u kontekstu rešavanja srpskog nacionalnog pitanja. Zbog čega je ovo pitanje toliko teško rešiti?
— U 19. veku uzor srpskom nacionalnom pokretu su bili pokreti za italijansko i nemačko ujedinjenje. Politika velikih sila prema Srbima i Balkanu sprečila je rešavanje srpskog pitanja po uzoru na evropske nacionalne pokrete. Na spoljnom planu u 19. i početkom 20. veka glavni protivnici su bili Austrougarska i Nemačka, a na unutrašnjem planu Komunistička partija Jugoslavije. Takođe, veoma je diskutabilna uloga savezničkih sila iz oba svetska rata, pre svega Velike Britanije, čiji su eksperti smatrali da u jugoslovenskoj državi treba sprečiti “dominaciju srpskog faktora” kao potencijalno uvek moguće “produžene ruke ruskog uticaja”.

Gotovo politički kliše…
— Da, i on traje do danas, iako su upravo Srbi među svim narodima Jugoistočne Evrope najviše pokazivali težnju za nezavisnošću i samostalnošću u odnosu na politiku velikih sila. Iluzija je da se stabilnost Balkana može graditi na rasparčavanju srpskog naroda i proterivanjima sa njegovih viševekovnih teritorija.

OPASNE IGRE SA “VELIKOM ALBANIJOM”
Koliko je realno stvaranje “velike Albanije” i zašto Evropa ćuti dok se pred njenim očima odvija ovaj proces?
— Pri sadašnjem stanju stvari taj proces je uveliko odmakao uprkos tome što je svima jasno da se time ugrožavaju temelji stabilnosti Balkana. Evropa ne samo što ćuti, nego to i podstiče i na mnoge načine pomaže. Musolinijev ministar spoljnih poslova grof Ćano je uoči Drugog svetskog rata izjavljivao da se stvaranjem “velike Albanije” rađa tvrđava koja će neumoljivo vladati Balkanom. Neke evropske zemlje u duhu svoje politike istorijskog revanša žele reviziju rezultata Prvog balkanskog i oba svetska rata. Sa Istoka u duhu neoosmanizma žele da povrate stari uticaj. SAD verovatno vide placdarm za svoje strategijske prodore prema Crnom moru, Bliskom i Srednjem istoku. U svakom slučaju, vrlo opasna igra, sa nepredvidivim posledicama.

OPREZNO SA REGIONALNIM POVEZIVANjIMA
Nedavno je formiran “mali šengen”, koji je naišao na oprečne komentare, da je to “velika Albanija”, “velika Srbija”, periferija Evrope… Kao istoričar, kako ocenjujete ovu vrstu regionalne saradnje?
— Teško mi je u ovom trenutku da razumem smisao i domete tzv. malog šengena. Uvek mi je bila bliska ideja “Balkan balkanskim narodima”, čiji je rodonačelnik bila upravo Srbija šezdesetih godina 19. veka na čelu sa knezom Mihailom, Garašaninom i Jovanom Ristićem. Nešto kasnije insistiralo se na ideji nezavisnosti Balkana. Danas mi se čini da smo od tih velikih misli dalje nego ikada u prošlosti. U načelu, slobodan protok ljudi, ideja, robe i kapitala treba podržati, ali u ovom trenutku pod tim devizama može se kretati mnogo toga što nije dobro za Srbiju. Surova realnost i velikoalbanski projekat stvaranja etnički čiste države na teritorijama susednih zemalja upućuju na vrlo oprezno prihvatanje takvog koncepta.

 

Razgovarala Ljiljana Begenišić

 

Izvor Novosti, 05. januar 2020.

Foto: Ministarstvo rada