Ubistvo koje će promeniti svet

Aktuelna kriza na Bliskom istoku će uspostaviti novi poredak ne samo u regionu, nego i u Aziji, Severnoj Africi i, što je najvažnije, u Evropi

Ubistvo iranskog generala Kasema Sulejmanija u Iraku liči na nepromišljen čin nasilja koji ne priliči velikoj sili kao što je Amerika. To je neviđen presedan u nasilju koji će temeljno promeniti odnose na Bliskom istoku, kao i u celom svetu. Za sada je očigledno da je u tom činu agresije najednom Amerika ostala usamljena, ima podršku samo Izraela, pa se nameće utisak da je ubistvo generala onaj poslovični „korak više” posle kojeg ništa više nije isto. Predsednik Donald Tramp je načinio taj „korak više” čija bi politička žrtva na kraju mogao biti i on sam.

To je presedan sa nesagledivim posledicama. U svetu je postojala nepisana konvencija da države ne ubijaju visoke vojne zvaničnike i državne funkcionere izvan bojnog polja i rata. Ta konvencija više očigledno ne važi i sada svaki general i državni funkcioner bilo gde u svetu može biti meta državnog terorizma, što je po definiciji i ubistvo generala Sulejmanija.

IRAN NEĆE ŽURITI
Sada je naravno najvažnije šta će dalje biti, kako će se razvijati situacija na Bliskom istoku. Kao i uvek veoma je teško pouzdano predvideti budućnost, ali sudeći prema istorijskom iskustvu, i to ne tako davnom, moguće je ukazati na ono čime raspolažu akteri bliskoistočne krize. Najveći deo strahova i zabrinutosti ide ka bojazni da bi sve moglo da dovede do novog, trećeg svetskog rata, jer Bliski istok ima kapacitet da u ratni vihor usisa sve svetske sile. Rat je naravno uvek moguć, ali, u postojećim okolnostima, svetski ratni sukob zbog Bliskog istoka je malo verovatan.

Iran je ubistvo generala Sulejmanija ocenio kao američku objavu rata i svoje odgovore Americi je definisao u tom svetlu, ocenivši da je Vašington napravio veliku stratešku grešku. U Teheranu je podignuta crvena državna zastava koja znači da je ta zemlja u ratu. Drugim rečima, Iran je već doneo odluku i definisao svoje korake. Ali, Iran neće žuriti sa svojim odgovorima jer će, kako je i najavljeno, taj rat trajati tokom godina koje dolaze. Iran pripada kulturi nezaborava i ne žuri, ali odustati neće. Iran ne zaboravlja i to će odrediti buduće odnose u regionu.

Po svemu sudeći prvi prostor na kojem će iran uzvratiti biće Irak. Prvi cilj Irana je da preko svog uticaja u toj zemlji protera Amerikance iz Iraka, što bi bila suštinska strateška promena na Bliskom istoku. Jer, ako odu iz Iraka, Amerikanci moraju da napuste i severoistok Sirije. Istovremeno, Iran je razvio veliku i ozbiljnu mrežu uticaja i u nekim drugim zemljama, pre svega u Siriji, Libanu i Jemenu, odakle bi Amerikanci takođe morali da odu. Uz to, Oman, iako nije deo aktuelnih sukoba, na strani je Irana. Kako izgleda, Iran nije zainteresovan za direktni veliki ratni sukob, jer ima na raspolaganju već postojeće instrumente uticaja, kao i kontrolu plovidbe Persijskim zalivom koji je jedan od ključnih pravaca za svetsko tržište nafte.

Ostaci konvoja u kojem se kretao general Kasim Sulejmani, neporedno nakon ubistva

Posebno je zanimljivo kako će se ponašati druge zemlje na Bliskom istoku u kojima Iran nema svoju mrežu uticaja. Ubistvo Sulejmanija je poruka i njima. U najdelikatnijem položaju je Saudijska Arabija u kojoj su smešteni i američki vojnici i koja je, barem zvanično, među glavnim američkim saveznicima. U takvom statusu Saudijska Arabija može biti legitiman vojni cilj Irana. Istovremeno, njen najveći spoljnotrgovinski partner je Kina, koja je i najveći kupac iranske nafte i sve prisutnija na širem Bliskom istoku a sve otvorenije istupa protiv američke politike. Biće zanimljivo pitanje naftnih polja na severoistoku Sirije koja sada nelegalno kontrolišu Amerikanci. Naime, Kina je od sirijske vlade kupila koncesije za ta naftna polja pa prema tome Amerikanci su okupirali kinesku imovinu. Sve to može da ima posledice i za Saudijsku Arabiju. Teško je videti kako ta zemlja može da se izvuče iz tog začaranog kruga, ali je već sada izvesno da bi Saudijska Arabija na kraju mogla biti jedna od većih žrtava aktuelne američke politike na Bliskom istoku.

Naravno, najvažnije je ipak kako će se dalje ponašati Amerika jer ona, kao što je pokazala, i dalje ima veliki kapacitet destrukcije, mada je u političkom slabljenju. Iako je zvanično akciju ubistva generala Sulejmanija naredio i odobrio lično predsednik Donald Tramp, utisak je da vrh Amerike nema jasan plan šta dalje i koji je cilj ubistva. Zanimljivo je da je pre izvesnog vremena u Izraelu objavljeno da Izrael i Amerika imaju plan da se nešto ozbiljno desi u ratnim planovima protiv Irana, što bi moglo da sugeriše da je ubistvo ranije planirano. Hroničari su to razumeli kao izraelski plan a ne baš američki i tvrdili su da iza svega stoji premijer Benjamin Netanahju koji u ratu protiv Irana vidi mogućnost da ostane na vlasti i izbegne zatvorsku kaznu zbog optužbi za korupciju.

NEMA POVRATKA NAZAD
Možda je to tačno, ali sada je stvar drugačija, jer iza ubistva i plana, ako je postojao, stoji lično predsednik Amerike. Otežavajuća okolnost za Ameriku je što je u ovom slučaju ostala sama, jedino ima podršku izraelskog premijera Netanjahua. A Amerika, ma kako bila moćna i velika, gubi sigurnost kada je usamljena. Veliki broj hroničara veruje da je predsednik Tramp prihvatio da naredi ubistvo kako bi udovoljio svojim neprijateljima u Americi, „ratnoj partiji vojno-industrijskog kompleksa” i paradržavnoj infrastrukturi poznatoj kao „duboka država” i tako ublaži pritiske za njegovom smenom, „impičmentom”.

Veruje se, naime, da Tramp procenjuje da prihvatanjem agresivne politike može da na narednim predsedničkim izborima privuče i glasače tog dela političkog spektra Amerike. Moglo bi se, međutim, desiti da je to pogrešna procena. Prihvatanjem politike svojih protivnika Tramp ne može da promeni njihovu politiku, a istovremeno gubi svoje glasače. Jer Trampa su izabrali građani koji su protiv ratnih avantura, i on im je obećao da će okončati beskonačne ratove Amerike po svetu.

Naravno, Tramp može i da promeni politiku i ponovo govori o miru, ali to ne može promeniti već stvorenu realnost. Ubistvo generala Sulejmanija i njegove posledice bi Trampa čak mogle koštati i drugog predsedničkog mandata. A ako i bude izabran to neće imati bilo kakvog značaja jer se njegova kapitulacija pred onima protiv kojih se borio i zbog čega je dobio i prvi mandat već desila. I tu nema povratka. Utoliko pre što izgleda da u Vašingtonu ne postoji jasan plan, kao ni odlučnost i poverenje u donesene odluke. To se pokušava prikriti agresivnom medijskom propagandom u kojoj i sam predsednik Tramp izgleda kao dete koje se pravda pošto je uhvaćeno sa „rukama u pekmezu”. I, kao i obično, šalju se dodatne vojne snage. Ovoga puta oko 4.000 vojnika, mahom u Kuvajt. Amerika bi tako na Bliskom istoku ukupno imala oko 15.000 vojnika, od kojih 10.000 u američkoj bazi u Kataru. Ironija je da je predsednik Tramp obećao povlačenje američkih vojnih snaga i odustajanje od uplitanja na Bliskom istoku, a sada se dešava potpuno suprotno.

Donald Tramp napušta konferenciju za medije na kojoj je govorio o ubistvu iranskog generala Kasima Sulejmanija, Mar-a-Lago, 3. januar 2020. (Foto: AP)

I šta dalje? Amerika zasad preti i Iranu i Amerikancima. Amerikancima se poručuje da bi Iran mogao da izvede terorističke napade u Americi, pa su i mnogi gradovi praktično uveli vanredno stanje. Drugim rečima, i obični Amerikanci trpe posledice ubistva na aerodromu u Bagdadu. Malo je, međutim, verovatno da će se Iran odlučiti za takve napade u samoj Americi. Pre svega Iran nema kapacitet za takve akcije a istovremeno Teheran je zainteresovan za bliskoistočni region i proterivanje Amerikanaca sa tog prostora, a ne za Ameriku. Postoji, međutim, opasnost da američka „duboka država” sama izvede nekoliko terorističkih napada u samoj Americi ili negde na Zapadu, što je već i činila, pa da onda Vašington za to optuži Iran i to uzme kao opravdanje za raketiranje ciljeva u Iranu.

AMERIKA NE RATUJE SAMA
Predsednik Tramp je već govorio o 52 cilja u Iranu. Zanimljivo je da je o tim ciljevima i istom njihovom broju odavno govorio i izraelski premijer. Govori se i o nekim napadima na Tel Aviv u Izraelu, ali to su sporedne stvari, Iran u ratu protiv Amerike ima strateške ciljeve, a to je proterivanje Amerikanaca iz celog regiona. To će biti dugotrajan rat, duži od svih dosadašnjih, ali Iran neće odustajati, to je gotovo sigurno. U međuvremenu između raketiranja predsednik Tramp će preko posrednika pokušati da pregovara sa Iranom. Verovatni posrednik bi mogla da bude Turska. Mnogi sugerišu da bi to mogao da bude Oman kao zemlja bliska Iranu, ali po svemu sudeći to nije verovatno. Ako je suditi prema raspoloženju Irana takvi posrednički pregovori za sada nisu realna opcija.

U svetu je primetna zabrinutost da bi aktuelna kriza mogla da uvuče i druge velike sile, što bi onda iransko-američkom sukobu dalo potpuno drugu dimenziju. To je realna zabrinutost, ali druge velike sile, Rusija i Kina, i donekle i Indija, su već upletene u bliskoistočnu dramu. Upravo je ta njihova upletenost i razlog američke agresivnosti. Iran je saveznik i Rusije, sa kojom ima i međudržavne odbrambene ugovore, i Kine, Indije, i na kraju Turske.

Pada u oči da u toj velikoj igri uopšte nema Evrope, tačnije Evropske unije (EU). Ona u velikim svetskim igrama više uopšte nije bitna. Verovatnije je da će iranski saveznici drugim, neratnim instrumentima, iskoristiti novonastalu situaciju za podršku svojim interesima u Iraku i Siriji. U Siriji bi aktuelna situacija mogla da bude iskorišćena za operaciju čišćenja pokrajine Idlib, na turskoj granici, koja je jedini preostali džep islamističkih boraca.

Ali, generalno, barem u ovoj fazi, pravi ratni sukob Amerike i Irana koji bi u rat uvukao i druge velike sile je malo verovatan. Verovatnije su pojedinačne odmazde na obema stranama, raketiranja pojedinačnih ciljeva, ali direktan sukob je daleko. Prvo, Amerika nema dovoljno snaga za pravi ratni sukob, a nema ni podršku dovoljnog broja saveznika, i Vašington nikada ne ide u rat sam. Istovremeno, takav sukob nije u interesu ni Irana ni  njegovih saveznika. Predstoji višegodišnji period napetosti i čarki, sa ljudskim žrtvama, naravno, ali ne i pravi rat. Mada, istorijsko iskustvo upozorava da se ratovi ponekad i omaknu.

Pripadnici palestinskog Hamasa pored postera iranskog generala Kasima Sulejmanija koji je ubijen u američkom napadu dronom, Gaza, 4. januar 2020. (Foto: AP)

Na duži – možda i ne tako duži – rok je verovatnije da će se Amerika vojnički ipak povući iz većeg dela Bliskog istoka. Iz Iraka će biti primorana da ode, kao i iz Sirije i preostaće joj jedino prisustvo u Saudijskoj Arabiji i donekle u Kataru. Gubitnik bi na kraju mogla biti Amerika a stotine hiljada poginulih i razbijenih života će nestati iz novinskih izveštaja. Aktuelna kriza na Bliskom istoku će, kako izgleda,  uspostaviti novi poredak ne samo u regionu, nego i znatno šire. U Aziji, Severnoj Africi i, što je najvažnije, u Evropi. Jedno ubistvo bi moglo da promeni svet.

 

Siniša Ljepojević je novinar i publicista sa prebivalištem u Londonu i dugogodišnji saradnik Novog Standarda. Autor je nekoliko knjiga, među kojima je i „EU protiv Evrope, uspon i pad evropskog projekta“.

 

Izvor Novi Standard