Убиство које ће променити свет

Актуелна криза на Блиском истоку ће успоставити нови поредак не само у региону, него и у Азији, Северној Африци и, што је најважније, у Европи

Убиство иранског генерала Касема Сулејманија у Ираку личи на непромишљен чин насиља који не приличи великој сили као што је Америка. То је невиђен преседан у насиљу који ће темељно променити односе на Блиском истоку, као и у целом свету. За сада је очигледно да је у том чину агресије наједном Америка остала усамљена, има подршку само Израела, па се намеће утисак да је убиство генерала онај пословични „корак више” после којег ништа више није исто. Председник Доналд Трамп је начинио тај „корак више” чија би политичка жртва на крају могао бити и он сам.

То је преседан са несагледивим последицама. У свету је постојала неписана конвенција да државе не убијају високе војне званичнике и државне функционере изван бојног поља и рата. Та конвенција више очигледно не важи и сада сваки генерал и државни функционер било где у свету може бити мета државног тероризма, што је по дефиницији и убиство генерала Сулејманија.

ИРАН НЕЋЕ ЖУРИТИ
Сада је наравно најважније шта ће даље бити, како ће се развијати ситуација на Блиском истоку. Као и увек веома је тешко поуздано предвидети будућност, али судећи према историјском искуству, и то не тако давном, могуће је указати на оно чиме располажу актери блискоисточне кризе. Највећи део страхова и забринутости иде ка бојазни да би све могло да доведе до новог, трећег светског рата, јер Блиски исток има капацитет да у ратни вихор усиса све светске силе. Рат је наравно увек могућ, али, у постојећим околностима, светски ратни сукоб због Блиског истока је мало вероватан.

Иран је убиство генерала Сулејманија оценио као америчку објаву рата и своје одговоре Америци је дефинисао у том светлу, оценивши да је Вашингтон направио велику стратешку грешку. У Техерану је подигнута црвена државна застава која значи да је та земља у рату. Другим речима, Иран је већ донео одлуку и дефинисао своје кораке. Али, Иран неће журити са својим одговорима јер ће, како је и најављено, тај рат трајати током година које долазе. Иран припада култури незаборава и не жури, али одустати неће. Иран не заборавља и то ће одредити будуће односе у региону.

По свему судећи први простор на којем ће иран узвратити биће Ирак. Први циљ Ирана је да преко свог утицаја у тој земљи протера Американце из Ирака, што би била суштинска стратешка промена на Блиском истоку. Јер, ако оду из Ирака, Американци морају да напусте и североисток Сирије. Истовремено, Иран је развио велику и озбиљну мрежу утицаја и у неким другим земљама, пре свега у Сирији, Либану и Јемену, одакле би Американци такође морали да оду. Уз то, Оман, иако није део актуелних сукоба, на страни је Ирана. Како изгледа, Иран није заинтересован за директни велики ратни сукоб, јер има на располагању већ постојеће инструменте утицаја, као и контролу пловидбе Персијским заливом који је један од кључних праваца за светско тржиште нафте.

Остаци конвоја у којем се кретао генерал Касим Сулејмани, непоредно након убиства

Посебно је занимљиво како ће се понашати друге земље на Блиском истоку у којима Иран нема своју мрежу утицаја. Убиство Сулејманија је порука и њима. У најделикатнијем положају је Саудијска Арабија у којој су смештени и амерички војници и која је, барем званично, међу главним америчким савезницима. У таквом статусу Саудијска Арабија може бити легитиман војни циљ Ирана. Истовремено, њен највећи спољнотрговински партнер је Кина, која је и највећи купац иранске нафте и све присутнија на ширем Блиском истоку а све отвореније иступа против америчке политике. Биће занимљиво питање нафтних поља на североистоку Сирије која сада нелегално контролишу Американци. Наиме, Кина је од сиријске владе купила концесије за та нафтна поља па према томе Американци су окупирали кинеску имовину. Све то може да има последице и за Саудијску Арабију. Тешко је видети како та земља може да се извуче из тог зачараног круга, али је већ сада извесно да би Саудијска Арабија на крају могла бити једна од већих жртава актуелне америчке политике на Блиском истоку.

Наравно, најважније је ипак како ће се даље понашати Америка јер она, као што је показала, и даље има велики капацитет деструкције, мада је у политичком слабљењу. Иако је званично акцију убиства генерала Сулејманија наредио и одобрио лично председник Доналд Трамп, утисак је да врх Америке нема јасан план шта даље и који је циљ убиства. Занимљиво је да је пре извесног времена у Израелу објављено да Израел и Америка имају план да се нешто озбиљно деси у ратним плановима против Ирана, што би могло да сугерише да је убиство раније планирано. Хроничари су то разумели као израелски план а не баш амерички и тврдили су да иза свега стоји премијер Бенјамин Нетанахју који у рату против Ирана види могућност да остане на власти и избегне затворску казну због оптужби за корупцију.

НЕМА ПОВРАТКА НАЗАД
Можда је то тачно, али сада је ствар другачија, јер иза убиства и плана, ако је постојао, стоји лично председник Америке. Отежавајућа околност за Америку је што је у овом случају остала сама, једино има подршку израелског премијера Нетанјахуа. А Америка, ма како била моћна и велика, губи сигурност када је усамљена. Велики број хроничара верује да је председник Трамп прихватио да нареди убиство како би удовољио својим непријатељима у Америци, „ратној партији војно-индустријског комплекса” и парадржавној инфраструктури познатој као „дубока држава” и тако ублажи притиске за његовом сменом, „импичментом”.

Верује се, наиме, да Трамп процењује да прихватањем агресивне политике може да на наредним председничким изборима привуче и гласаче тог дела политичког спектра Америке. Могло би се, међутим, десити да је то погрешна процена. Прихватањем политике својих противника Трамп не може да промени њихову политику, а истовремено губи своје гласаче. Јер Трампа су изабрали грађани који су против ратних авантура, и он им је обећао да ће окончати бесконачне ратове Америке по свету.

Наравно, Трамп може и да промени политику и поново говори о миру, али то не може променити већ створену реалност. Убиство генерала Сулејманија и његове последице би Трампа чак могле коштати и другог председничког мандата. А ако и буде изабран то неће имати било каквог значаја јер се његова капитулација пред онима против којих се борио и због чега је добио и први мандат већ десила. И ту нема повратка. Утолико пре што изгледа да у Вашингтону не постоји јасан план, као ни одлучност и поверење у донесене одлуке. То се покушава прикрити агресивном медијском пропагандом у којој и сам председник Трамп изгледа као дете које се правда пошто је ухваћено са „рукама у пекмезу”. И, као и обично, шаљу се додатне војне снаге. Овога пута око 4.000 војника, махом у Кувајт. Америка би тако на Блиском истоку укупно имала око 15.000 војника, од којих 10.000 у америчкој бази у Катару. Иронија је да је председник Трамп обећао повлачење америчких војних снага и одустајање од уплитања на Блиском истоку, а сада се дешава потпуно супротно.

Доналд Трамп напушта конференцију за медије на којој је говорио о убиству иранског генерала Касима Сулејманија, Мар-а-Лаго, 3. јануар 2020. (Фото: АП)

И шта даље? Америка засад прети и Ирану и Американцима. Американцима се поручује да би Иран могао да изведе терористичке нападе у Америци, па су и многи градови практично увели ванредно стање. Другим речима, и обични Американци трпе последице убиства на аеродрому у Багдаду. Мало је, међутим, вероватно да ће се Иран одлучити за такве нападе у самој Америци. Пре свега Иран нема капацитет за такве акције а истовремено Техеран је заинтересован за блискоисточни регион и протеривање Американаца са тог простора, а не за Америку. Постоји, међутим, опасност да америчка „дубока држава” сама изведе неколико терористичких напада у самој Америци или негде на Западу, што је већ и чинила, па да онда Вашингтон за то оптужи Иран и то узме као оправдање за ракетирање циљева у Ирану.

АМЕРИКА НЕ РАТУЈЕ САМА
Председник Трамп је већ говорио о 52 циља у Ирану. Занимљиво је да је о тим циљевима и истом њиховом броју одавно говорио и израелски премијер. Говори се и о неким нападима на Тел Авив у Израелу, али то су споредне ствари, Иран у рату против Америке има стратешке циљеве, а то је протеривање Американаца из целог региона. То ће бити дуготрајан рат, дужи од свих досадашњих, али Иран неће одустајати, то је готово сигурно. У међувремену између ракетирања председник Трамп ће преко посредника покушати да преговара са Ираном. Вероватни посредник би могла да буде Турска. Многи сугеришу да би то могао да буде Оман као земља блиска Ирану, али по свему судећи то није вероватно. Ако је судити према расположењу Ирана такви посреднички преговори за сада нису реална опција.

У свету је приметна забринутост да би актуелна криза могла да увуче и друге велике силе, што би онда иранско-америчком сукобу дало потпуно другу димензију. То је реална забринутост, али друге велике силе, Русија и Кина, и донекле и Индија, су већ уплетене у блискоисточну драму. Управо је та њихова уплетеност и разлог америчке агресивности. Иран је савезник и Русије, са којом има и међудржавне одбрамбене уговоре, и Кине, Индије, и на крају Турске.

Пада у очи да у тој великој игри уопште нема Европе, тачније Европске уније (ЕУ). Она у великим светским играма више уопште није битна. Вероватније је да ће ирански савезници другим, нератним инструментима, искористити новонасталу ситуацију за подршку својим интересима у Ираку и Сирији. У Сирији би актуелна ситуација могла да буде искоришћена за операцију чишћења покрајине Идлиб, на турској граници, која је једини преостали џеп исламистичких бораца.

Али, генерално, барем у овој фази, прави ратни сукоб Америке и Ирана који би у рат увукао и друге велике силе је мало вероватан. Вероватније су појединачне одмазде на обема странама, ракетирања појединачних циљева, али директан сукоб је далеко. Прво, Америка нема довољно снага за прави ратни сукоб, а нема ни подршку довољног броја савезника, и Вашингтон никада не иде у рат сам. Истовремено, такав сукоб није у интересу ни Ирана ни  његових савезника. Предстоји вишегодишњи период напетости и чарки, са људским жртвама, наравно, али не и прави рат. Мада, историјско искуство упозорава да се ратови понекад и омакну.

Припадници палестинског Хамаса поред постера иранског генерала Касима Сулејманија који је убијен у америчком нападу дроном, Газа, 4. јануар 2020. (Фото: АП)

На дужи – можда и не тако дужи – рок је вероватније да ће се Америка војнички ипак повући из већег дела Блиског истока. Из Ирака ће бити приморана да оде, као и из Сирије и преостаће јој једино присуство у Саудијској Арабији и донекле у Катару. Губитник би на крају могла бити Америка а стотине хиљада погинулих и разбијених живота ће нестати из новинских извештаја. Актуелна криза на Блиском истоку ће, како изгледа,  успоставити нови поредак не само у региону, него и знатно шире. У Азији, Северној Африци и, што је најважније, у Европи. Једно убиство би могло да промени свет.

 

Синиша Љепојевић је новинар и публициста са пребивалиштем у Лондону и дугогодишњи сарадник Новог Стандарда. Аутор је неколико књига, међу којима је и „ЕУ против Европе, успон и пад европског пројекта“.

 

Извор Нови Стандард