Iran i SAD, izazovi ratne krize

Šta se tačno desilo između SAD i Irana, šta će se dalje dešavati, i kakve bi pouke trebalo da izvuče Srbija?

Posle sahrane komandanta elitne jedinice Iranske revolucionarne garde, ministar spoljnih poslova te zemlje, Mohamad Zarif objavio je dve poruke koje, čini se, ukazuju na mogući razvoj situacije. Prva se odnosila na državnog sekretara SAD, Majka Pompea:  „Pre 24 sata, arogantni klovn, koji se maskira kao diplomata, tvrdio je da u iračkim gradovima ljudi plešu. Danas su mu stotine hiljada naših ponosnih iračkih braće i sestara ponudili odgovor širom zemlje. Kraj američkog zloćudnog prisustva u zapadnoj Aziji je počeo.“ Druga je bila upućena predsedniku Trampu: „Da li ste ikada videli takvo more humanosti u svom životu, Donalde Trampe? Da li i dalje želite da slušate klovnove koji vas savetuju o našem regionu?… Započeo je kraj zloćudnog prisustva SAD u zapadnoj Aziji.“

Posle atentata, Generalštab američke vojske je saopštio da su „oružane snage po nalogu predsednika preduzele odlučujuću odbrambenu akciju kako bi zaštitili američko osoblje u inostranstvu, ubivši Kasima Sulejmanija… sa ciljem odvraćanja budućih iranskih planova napada.“

U tom stilu se oglasio i predsednik Donald Tramp: „General Kasim Sulejmani je ubio ili teško ranio hiljade Amerikanaca tokom dužeg vremenskog perioda i kovao je zavere da ubije još mnogo…, ali je uhvaćen! Bio je direktno i indirektno odgovoran za smrt miliona ljudi, uključujući u Iranu.“

U predizbornoj kampanji, Tramp je, za razliku od ostalih kandidata, obećavao: „rat i agresija neće biti moj prvi instinkt. Ne možete imati spoljnu politiku bez diplomatije“. Agresivnu politiku prema Iranu koju je gurao smenjeni savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton nastavili su: državni sekretar Majk Pompeo, savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’ Brajan i diplomata odgovoran za koordinaciju pristupa američke vlade prema Iranu Brajan Huk. Pompeo (čija se smena takođe najavljivala) je, kao šef diplomatije, čak postavio Iranu 12 uslova da bi se uopšte moglo pregovarati o novom nuklearnom sporazumu (umesto prethodnog koji su SAD jednostrano raskinule), za koje je bilo nemoguće zamisliti kako bi ih Iran, osim revolucijom koja bi srušila vlast, mogao ispuniti.

PRAVNI OSNOV
Za izvođenje ove vrste akcije upotrebe smrtonosne sile mora postojati pravni osnov; a smrtonosna sila će se koristiti samo protiv mete koja predstavlja trajnu, neposrednu pretnju za američko osoblje. To znači da pre akcije mora postojati:

1. skora izvesnost da je teroristička meta prisutna;
2. skora izvesnost da neće biti povređena ili ubijena lica koja ne učestvuju u borbama;
3. procena da zarobljavanje nije izvodljivo u vreme operacije;
4. procena da nadležne vlasti države gde se razmatra akcija ne mogu ili da neće delotvorno rešiti pretnju za osoblje SAD; i
5. procena da ne postoje druge razumne alternative da se reši pretnja za građane SAD.

Dakle, onaj koje predložio ubilački napad morao je da proceni da li postoji neposredna pretnja. Proglašenje za teroristu, pa čak i eventualna prethodna umešanost nije dovoljno da bi se zakonito izveo ubilački napad.

Pripadnici američke 82. vazdušno-desantne divizije pripremaju opremu i ukrcavaju se na avion u Fort Bragu, Severna Karolina, 04. januar 2020. (Foto: Spc. Hubert Delany III/U.S. Army via AP)
Pripadnici američke 82. vazdušno-desantne divizije pripremaju opremu i ukrcavaju se na avion u Fort Bragu, Severna Karolina, 04. januar 2020. (Foto: Spc. Hubert Delany III/U.S. Army via AP)

Izjave iz SAD ne ukazuju da su izvršioci ovog ubistva ispoštovali sopstvene propise. Da se ubistvo opravdalo kao samoodbrana, javnosti se iznose konstrukti bez jasne činjenične relevantnosti. Tako, na primer, advokat organizatora lanca pedofilije Džefrija Epstina (sve češće pominjanog kao saradnika Mosada vezanog za CIA), Alen Deršovic, inače profesor prava na Harvardu, tvrdi: „Nema sumnje da je (Sulejmani) odgovarao opisu borca. Bio je uniformisani pripadnik neprijateljske vojske koji je aktivno planirao da ubija američke vojnike, a verovatno i civile.“

Predsednik Grupe za studije bezbednosti (neoliberalne orijentacije), Džim Hanson, je ocenio: „Mislim da je ovo pitanje da li možemo da igramo potez na potez ili možemo da učinimo nešto što će im pokazati da će im nauditi da rade ovakve stvari? Napali su nas u Iraku i mi smo uzvratili.“

Ovi konstrukti su problematični u najmanje tri detalja. Prvo, iz izjava iz SAD se ne vidi činjenična potpora da je udar bio čin samoodbrane, a bez aktivnog neprijateljstva upotreba sredstava za ciljano ubijanje teško da može biti osnovana. Drugo, ubistvo Sulejmanija na iračkom tlu zahtevalo je saglasnost iračke vlade, bez kojeg je nezakonito. Treće, smrtonosnu akciju američkih snaga na stranom tlu, iako se destabilizuje region u kome SAD imaju interese, nije odobrio Kongres. Specijalni izvestilac UN za vansudska pogubljenja Agnes Kalmar je ocenila da su ubistva Solejmanija i Abu Mahdija najverovatnije nezakonita i da krše međunarodno pravo ljudskih prava.

Budući da se radilo o atentatu u trećoj državi, SAD su postupile protivno čl. 2 stav 4 Povelje UN, koji predviđa da se sve članice (a članica je i SAD) „u svojim međunarodnim odnosima uzdržavaju od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na svaki drugi način nesaglasan s ciljevima Ujedinjenih nacija.“

Amerikanci su očito vrbovali neke ljude koji su bili u okruženju generala Sulejmanija. Najsumnjiviji je sistem bezbednosti aerodroma. Međunarodni aerodrom u Bagdadu, od 2003. godine, obezbeđuje privatna britanska kompanija G4S, pod nadzorom iračkih obaveštajno-bezbednosnih službi. Za bezbednost aerodromskog okruženja, vazdušnog prostora i puteva do njega zadužene su iračke protivterorističke jedinice u saradnji sa SAD. Onima koji prolaze VIP nije potrebno više od prijave kontrolnom punktu, a informacije sa ovog punkta dele se sa iračkim organima javne i nacionalne bezbednosti, kao i sa G4S. Prisustvo američke vojske u Iraku je, međutim, odobreno pod određenim uslovima. Ubistvo funkcionera susedne države u zvaničnoj poseti, irački premijer Abdel Abdul-Mahdi je ocenio kao kršenje uslova ugovora, ugrožavanje suvereniteta i agresiju, zbog čega je irački parlament izglasao otkaz gostoprimstva za američke snage.

NEMA INICIJATIVE ZA SUKOB
General Sulejmani je bio funkcioner obaveštajnog sistema Irana, koji je aktivan učesnik u regionalnoj i široj geopolitici. Logiku američkih jastrebova izneo je jedini poslanik Kongresa koji je izgleda bio upoznat sa vojnom akcijom, Lindzi Grejem: „Ovo je bio preventivni, odbrambeni udar planiran da ukloni organizatora napada koji tek dolaze… O čemu trenutno razmišljaju u Teheranu? Osveta… Kako biste zaustavili odmazdu? Šta je jedna stvar koju režim ne može dozvoliti da izgubi? Sposobnost prerade nafte. Ono što je učinio predsednik Tramp jeste da povećate prag onoliko visoko koliko možete. Ubio je najuticajnijeg vođu u Iranu…“

U SAD, očito, postoji jak lobi da se uđe u rat sa Iranom (bilo iz strateškog interesa, bilo pod uticajem lobija regionalnih protivnika Irana). Međutim nije izvesno da li bi rat odgovarao predsedniku Trampu u predstojećoj kampanji, kad trenutno ima velike izglede za reizbor.

Zabrinuti Donald Tramp tokom sastanka sa grčkim premijerom Kirijakosom Micotakisom u Beloj kući, Vašington, 07. januar 2020. (Foto: REUTERS/Jonathan Ernst)

U prilog nepostojanju inicijative da dođe do pune eskalacije ukazuje nekoliko vesti:

– Mediji su preneli vest AFP da su Amerikanci, prema izjavi zamenika komandanta Iranske revolucionarne garde, kontra-admiral Ali Fadavija iranskoj državnoj televiziji,„pribegli diplomatskim merama… čak su rekli da ako hoćete da se osvetite, osvetite se proporcionalno onome što smo (SAD) uradili“. Iranski ministar spoljnih poslova je u televizijskom intervjuu rekao da je „švajcarski izaslanik jutros preneo budalastu poruku od Amerikanaca i da je „dobio odlučan pismeni odgovor….“

– Vojni savetnik vrhovnog vođe Irana ajatolaha Alija Hamneja Hosein Degan, je za Si-En-En izjavio: „Rat je započela Amerika. Ovu fazu rata može završiti samo udarom po Amerikancima – ravan onome koji su oni nama naneli. Naš udar biće vojni i usmeren protiv vojnih objekata SAD“. Degan je naglasio da rukovodstvo Irana nikada nije stremilo niti stremi ka ratu.

Ni reakcije regionalnih saveznika SAD ne ukazuje na volju da sukob eskalira:

– AFP i AP su izvestili da je irački premijer Abdul-Mahdi izjavio da je Sulejmani ubijen prilikom posete na kojoj je trebalo da dostavi odgovor iranskog vrha na raniju poruku Saudijske Arabije u vezi razgovora o deeskalaciji, u kojoj komunikaciji je iračka vlada imala ulogu posrednika.

– Caudijski prestolonaslednik Mohamed bin Salman je sa američkim državnim sekretarom Majkom Pompeom razgovarao o smanjenju tenzija i što bi se moglo učiniti da se „održi mir i stabilnost na Bliskom istoku u ovom nemirnom periodu“.

– Ministar spoljnih poslova UAE, Anvar Gargaš,pozvao je na „mudrost i umerenost“, umesto „sukoba i eskalacije“.

Slična je situacija sa američkim NATO saveznicima. Političko rukovodstvo ove organizacije nema moći da utiče na politiku SAD i uglavnom se drži retorike koja je više udvorička Vašingtonu nego što izražava relevantne stavove. Trenutno oličeno u Jensu Stoltenbergu, ono je samo karikatura političkog činioca, nalik administraciji EU u Briselu. Nešto relevantnija slika može se izvesti iz reakcija najmoćnijih evropskih država. Velika Britanija će u moreuz Ormuz poslati dva ratna broda, što nije poseban pokazatelj budući da ova država već gradi pomorsku bazu u lokalnom Kataru.Šefovi dve države koje imaju tradicionalne interese u Iranu, britanski premijer Boris Džonson i francuski predsednik Emanuel Makron, izjavili su podršku predsedniku Trampu, ali političke poruke koje zvanično šalju pozivaju na uzdržanost. Američki državni sekretar je već izjavio da SAD nisu zadovoljne reakcijom evropskih saveznika. Ove države su, realno, svedene na bezbednosni patrljak SAD, te ni one ne mogu presudno uticati na američku spoljnu politiku, ali nemaju razlog da rado prihvataju američki avanturizam. Čak i u slučaju da Iran blokira moreuz Ormuz, evropske države ne bi bile prinuđene da ratuju, jer kroz Ormuz prolazi samo oko 30 odsto nafte za Zapad.

Pitanje nafte je takođe činilac u proceni daljeg razvoja. Prva reakcija na udar SAD jeste da su cene nafte skočile i investitori prodaju akcije i prelaze na imovinu poput zlata i državnih zapisa. Međutim, budući da Iran izvozi sirovu naftu, a glavni regionalni konkurent Sudijska Arabija prerađenu, realno je da će u slučaju problema sa ponudom vrednost saudijskog proizvoda skočiti, što bi se pozitivno odrazilo na akcije nacionalne kompanije Aramko. U kontekstu nafte, najveći interes za prolaz kroz Persijski zaliv imaju Kina, Australija, Indija, Japan i Južna Koreja, koji odatle kupuju najveći deo proizvodnje. Ove države sigurno nemaju interes da bude rata u Zalivu.

Pripadnici Iranske revolucionarne garde patroliraju u blizini zadržanog britanskog tankera za prevoz nafte u Ormuskom moreuzu, 21. jul 2019. (Foto: Hasan Shirvani/MIZAN NEWS AGENCY/AFP/Getty Images)
Pripadnici Iranske revolucionarne garde patroliraju u blizini zadržanog britanskog tankera za prevoz nafte u Ormuskom moreuzu, 21. jul 2019. (Foto: Hasan Shirvani/MIZAN NEWS AGENCY/AFP/Getty Images)

Važan činilac su procesi i uticaji u okviru sistema odlučivanja SAD i Irana. Ono što je za očekivati jeste da će Iran izvršiti neki napad na vojni cilj. Ukoliko tako ne postupi, političko rukovodstvo bi se suočilo sa nezadovoljstvom oružanih snaga, a posebno uticajne Revolucionarne garde, kao i sa gubitkom ugleda kod velikog broja građana. S druge strane, nesporno je (posebno posle nedavnih protivrežimskih demonstracija) da i u Iranu postoji opozicija koja želi da podiđe SAD, navodno zarad podizanja životnog standarda. To stvara opasnost, budući da SAD imaju saveznike u regionu, da se u slučaju rata razvije peta kolona (poput one u Siriji). Predsednik Rohani je došao na kampanji unapređenja standarda i neuspeh bi na političkoj sceni izvesno izbacio garnituru koja je skrajnuta posle smene Rafsandžanija.

U SAD, ankete su pokazivale da je većina građana protiv rata sa Iranom, ali je pitanje kako bi reagovalo na iransku retorziju. Pretnja predsednika Trampa da će SAD gađati 52 vitalne mete u slučaju iranskog napada, doduše, deluju kao ultimatum, ali iranski odgovor u vidu nagrade za ubistvo predsednika Trampa ukazuje da Iran nema nameru da odustane od čuvanja obraza i da je spreman da podiže lestvicu. To dovodi do opasne spirale. Priča kako SAD brinu o američkim žrtvama ima samo relativno uporište, jer oružane snage SAD su pune ljudi koji se angažuju kako bi dobili državljanstvo, a od ratovanja najveću korist imaju kompanije vojni dobavljači, koje ionako ne snose mnogo ljudskih žrtava. Nasuprot tome je to da protivnici predsednika Trampa imaju temu za okupljanje. Tako je predsednica Kongresa, Nensi Pelosi izdala saopštenje da je odluka o napadu bila samovlasna, jer Kongres nije odobrio vojnu akciju protiv Irana. Obe strane će pred izbore biti podložne uticaju, kroz prikupljanje sredstava za kampanju.

Ono što je bespovratno promenjeno je odnos prema američkom prisustvu na Bliskom istoku. U Jemenu i Libanu politički i vojni trendovi bi mogli da nastave u smeru koji odgovara interesima Hezbolaha i Huta, lojalnih Iranu. U tom kontekstu, Sirija je sve bliže ostvarivanju teritorijalne celovitosti, a u tom smislu je posebno bitno da su svoja naftna polja istočno od Eufrata dali u koncesiju Kinezima. Konačno, turski parlament je usvojio zakon kojim se omogućuje vladi da pošalje trupe u Libiju, na poziv vlade u Tripoliju koju je priznala UN. Kako je Turska sa Libijom potpisala sporazume radi eksploatacije nalazišta gasa u Mediteranu, realno je da će mediteranske zemlje, Grčka i Kipar, kao i Izrael, koje su američki saveznici, otvoriti novi sukob koji će ograničiti američkim snagama stratešku dubinu.

POUKA ZA SRBIJU
Dve se vrednosne odlike koje bi trebalo imati u vidu. Prva je spremnost visokih funkcionera SAD (neoliberalne i neokonzervativne provenijencije) da pribegavaju nasilju, u vidu agresije (poput u Siriji) ili terorizma (u slučaju atentata na Solejmanija), uključujući i kroz jednostrane sankcije koje nameću Trezor i Kongres SAD. Ako se setimo agresije na SR Jugoslaviju, 1999. godine, možemo da vidimo obrazac globalnog hegemonizma SAD, čije prisustvo, u svojoj suštini ima malignu komponentu.

Maligno prisustvo se opravdava postavkom o američkoj „izuzetnosti“. Ta izuzetnost je nešto čime pravdaju, pored primene sile, vrednosnu promenu nacija koje ne žele da prihvate bilo šta što je u interesu SAD. Nametanje iracionalne postavke nužno iziskuje propagandu i laganje. Tako SAD izostavljaju da je ono što proglašavaju povod za ubistvo Solejmanija bila reakcija na raketiranje i ubistvo desetine pripadnika legalne šiitske milicije u Iraku (inače boraca protiv terorista ISIS). Isto tako, uporno ističu poginule Amerikance u regionu u kojem su protekle decenije milioni ljudi stradali ili izbegli. U tom kontekstu se mogu prisetiti podmetanja priče o ubistvu civila u Račku, gde je u stvari bila borba između policije i terorista, kao povod za agresiju na našu zemlju. Laži se, po pravilu, šire propagandom, tako što se beskonačno ponavljaju, preko globalnih medija, korumpiranih naučnika i industrije zabave. Niko ne primećuje paradoks, da se drugi krive za ono što oni sami i njihovi saveznici rade.

Svako ko ne prihvata globalnu hegemoniju, stvorenu radi održavanja imperijalizma i dominacije, kao i sa njom povezane protagoniste neoliberalnog globalizma, kao prirodno okruženje, izložen je etiketiranju da je kočnica modernizma, populista, nacionalista… Poput uslovljavanja integracije Srbije u EU terminima koji su udarali na identitet i „nacionalnu svest“, u septembru 2019. godine, jedan od zagovornika atentata na Sulejmanija, senator Grejem je u Podgorici pohvalio sposobnost Crne Gore „da nađe svoj identitet koji će biti usklađen sa Zapadom“. Tada je izjavio: „Snage koje žele da podrivaju napredak Crne Gore na njenom putu ka demokratiji i koje su podrivale napore ka njenom putu ka NATO-u, takođe su snage koje rade protiv nas. Važno je da ih porazimo ovde“.

Crnogorski predsednik Milo Đukanović i američki senator Lindzi Grejem se rukuju tokom sastanka u Podgorici, 04. septembar 2019. (Foto: Tviter)
Crnogorski predsednik Milo Đukanović i američki senator Lindzi Grejem se rukuju tokom sastanka u Podgorici, 04. septembar 2019. (Foto: Tviter)

Mesec dana kasnije, Podgoricu je obišao ijedan od protagonista atentata na Sulejmanija, državni sekretar Pompeo. Tada je (više od dva meseca pre podnošenja crnogorskom parlamentu Zakona o slobodi veroispovesti), kao prioritet u kontekstu očuvanja dobrog tempa ekonomskog rasta i nastavka procesa integracija, pomenuo i potrebu unapređenja verskih sloboda kroz izradu zakona po najvišim evropskim standardima.

Ispostavilo se da „najviši evropski standard“ podrazumeva da se udari samo na Srpsku pravoslavnu crkvu (jedinu od četiri tradicionalne verske zajednice u Crnoj Gori), koja je temelj identiteta najmanje 30 odsto tamošnjeg stanovništva. Ako znamo kako je udareno na Rusku pravoslavnu crkvu u Ukrajini, ne treba sumnjati da će neoliberalni globalisti i hegemoni nastaviti da teže Srbiji bez Srba privrženih SPC. Otuda se i kod nas nameće problem, koji fokusira i ministar Zarif: prestanak malignog uticaja hegemonista.

POST SCRIPTUM
Iran je, kako je i najavio, posle sahrane Solejmanija, izvršio udare na dve američke baze u Iraku, o čemu je prethodno obavestio vlasti te države. SAD nisu objavile žrtve, a Iran tvrdi da ih je bilo osamdeset. Kako je iranski ministar i najavio, zahtev Irana je da oružane snage SAD napuste Bliski istok. Ni jedna od država američkih saveznika nije stala na stranu SAD, nego pozivaju na uzdržanost. Svetskog rata, po svemu sudeći, neće biti. Ali, sa klimanjem perspektive opstanka u važnom regionu, hegemoni su prinuđeni da aktiviraju druga ključna žarišta.

U tom kontekstu, u perspektivi je potencijalno na udaru i prostor Srbije. O sredstvima suzbijanja dejstva hibridnog ratovanja, kakva su za očekivati, moglo bi se pisati naširoko, ali u ovom trenutku jedna mera se čini sistemski suštinska – sprečiti tajno delovanje na javno mnjenje. Na tom planu, čini se, prvi korak bi bio da se hitno obezbedi objavljivanje vlasništva i finansiranja u svim medijima, uključujući i na internetu. Nije sporna sloboda govora i informisanja, ali je važno da građani znaju sa kojih pozicija se plasiraju informacije koje im se objavljuju.

 

Miroslav Stevanović je vanredni profesor na Akademiji za nacionalnu bezbednost u Beogradu i Pravnom fakultetu Univerziteta Megatrend. Eksluzivno za Novi Standard.

 

Naslovna fotografija: Oleh Atta Kenare/AFP/Getty Images

 

Izvor Novi Standard

Pratite nas na YouTube-u