Иран и САД, изазови ратне кризе

Шта се тачно десило између САД и Ирана, шта ће се даље дешавати, и какве би поуке требало да извуче Србија?

После сахране команданта елитне јединице Иранске револуционарне гарде, министар спољних послова те земље, Мохамад Зариф објавио је две поруке које, чини се, указују на могући развој ситуације. Прва се односила на државног секретара САД, Мајка Помпеа:  „Пре 24 сата, арогантни кловн, који се маскира као дипломата, тврдио је да у ирачким градовима људи плешу. Данас су му стотине хиљада наших поносних ирачких браће и сестара понудили одговор широм земље. Крај америчког злоћудног присуства у западној Азији је почео.“ Друга је била упућена председнику Трампу: „Да ли сте икада видели такво море хуманости у свом животу, Доналде Трампе? Да ли и даље желите да слушате кловнове који вас саветују о нашем региону?… Започео је крај злоћудног присуства САД у западној Азији.“

После атентата, Генералштаб америчке војске је саопштио да су „оружане снаге по налогу председника предузеле одлучујућу одбрамбену акцију како би заштитили америчко особље у иностранству, убивши Касима Сулејманија… са циљем одвраћања будућих иранских планова напада.“

У том стилу се огласио и председник Доналд Трамп: „Генерал Касим Сулејмани је убио или тешко ранио хиљаде Американаца током дужег временског периода и ковао је завере да убије још много…, али је ухваћен! Био је директно и индиректно одговоран за смрт милиона људи, укључујући у Ирану.“

У предизборној кампањи, Трамп је, за разлику од осталих кандидата, обећавао: „рат и агресија неће бити мој први инстинкт. Не можете имати спољну политику без дипломатије“. Агресивну политику према Ирану коју је гурао смењени саветник за националну безбедност Џон Болтон наставили су: државни секретар Мајк Помпео, саветник за националну безбедност Роберт О’ Брајан и дипломата одговоран за координацију приступа америчке владе према Ирану Брајан Хук. Помпео (чија се смена такође најављивала) је, као шеф дипломатије, чак поставио Ирану 12 услова да би се уопште могло преговарати о новом нуклеарном споразуму (уместо претходног који су САД једнострано раскинуле), за које је било немогуће замислити како би их Иран, осим револуцијом која би срушила власт, могао испунити.

ПРАВНИ ОСНОВ
За извођење ове врсте акције употребе смртоносне силе мора постојати правни основ; а смртоносна сила ће се користити само против мете која представља трајну, непосредну претњу за америчко особље. То значи да пре акције мора постојати:

1. скора извесност да је терористичка мета присутна;
2. скора извесност да неће бити повређена или убијена лица која не учествују у борбама;
3. процена да заробљавање није изводљиво у време операције;
4. процена да надлежне власти државе где се разматра акција не могу или да неће делотворно решити претњу за особље САД; и
5. процена да не постоје друге разумне алтернативе да се реши претња за грађане САД.

Дакле, онај које предложио убилачки напад морао је да процени да ли постоји непосредна претња. Проглашење за терористу, па чак и евентуална претходна умешаност није довољно да би се законито извео убилачки напад.

Припадници америчке 82. ваздушно-десантне дивизије припремају опрему и укрцавају се на авион у Форт Брагу, Северна Каролина, 04. јануар 2020. (Фото: Spc. Hubert Delany III/U.S. Army via AP)
Припадници америчке 82. ваздушно-десантне дивизије припремају опрему и укрцавају се на авион у Форт Брагу, Северна Каролина, 04. јануар 2020. (Фото: Spc. Hubert Delany III/U.S. Army via AP)

Изјаве из САД не указују да су извршиоци овог убиства испоштовали сопствене прописе. Да се убиство оправдало као самоодбрана, јавности се износе конструкти без јасне чињеничне релевантности. Тако, на пример, aдвокат организатора ланца педофилије Џефрија Епстина (све чешће помињаног као сарадника Мосада везаног за ЦИА), Ален Дершовиц, иначе професор права на Харварду, тврди: „Нема сумње да је (Сулејмани) одговарао опису борца. Био је униформисани припадник непријатељске војске који је активно планирао да убија америчке војнике, а вероватно и цивиле.“

Председник Групе за студије безбедности (неолибералне оријентације), Џим Хансон, је оценио: „Мислим да је ово питање да ли можемо да играмо потез на потез или можемо да учинимо нешто што ће им показати да ће им наудити да раде овакве ствари? Напали су нас у Ираку и ми смо узвратили.“

Ови конструкти су проблематични у најмање три детаља. Прво, из изјава из САД се не види чињенична потпора да је удар био чин самоодбране, а без активног непријатељства употреба средстава за циљано убијање тешко да може бити основана. Друго, убиство Сулејманија на ирачком тлу захтевало је сагласност ирачке владе, без којег је незаконито. Треће, смртоносну акцију америчких снага на страном тлу, иако се дестабилизује регион у коме САД имају интересе, није одобрио Конгрес. Специјални известилац УН за вансудска погубљења Агнес Калмар је оценила да су убиства Солејманија и Абу Махдија највероватније незаконита и да крше међународно право људских права.

Будући да се радило о атентату у трећој држави, САД су поступиле противно чл. 2 став 4 Повеље УН, који предвиђа да се све чланице (а чланица је и САД) „у својим међународним односима уздржавају од претње силом или употребе силе против територијалног интегритета или политичке независности сваке државе, или на сваки други начин несагласан с циљевима Уједињених нација.“

Американци су очито врбовали неке људе који су били у окружењу генерала Сулејманија. Најсумњивији је систем безбедности аеродрома. Међународни аеродром у Багдаду, од 2003. године, обезбеђује приватна британска компанија G4S, под надзором ирачких обавештајно-безбедносних служби. За безбедност аеродромског окружења, ваздушног простора и путева до њега задужене су ирачке противтерористичке јединице у сарадњи са САД. Онима који пролазе ВИП није потребно више од пријаве контролном пункту, а информације са овог пункта деле се са ирачким органима јавне и националне безбедности, као и са G4S. Присуство америчке војске у Ираку је, међутим, одобрено под одређеним условима. Убиство функционера суседне државе у званичној посети, ирачки премијер Абдел Абдул-Махди је оценио као кршење услова уговора, угрожавање суверенитета и агресију, због чега је ирачки парламент изгласао отказ гостопримства за америчке снаге.

НЕМА ИНИЦИЈАТИВЕ ЗА СУКОБ
Генерал Сулејмани је био функционер обавештајног система Ирана, који је активан учесник у регионалној и широј геополитици. Логику америчких јастребова изнео је једини посланик Конгреса који је изгледа био упознат са војном акцијом, Линдзи Грејем: „Ово је био превентивни, одбрамбени удар планиран да уклони организатора напада који тек долазе… О чему тренутно размишљају у Техерану? Освета… Како бисте зауставили одмазду? Шта је једна ствар коју режим не може дозволити да изгуби? Способност прераде нафте. Оно што је учинио председник Трамп јесте да повећате праг онолико високо колико можете. Убио је најутицајнијег вођу у Ирану…“

У САД, очито, постоји јак лоби да се уђе у рат са Ираном (било из стратешког интереса, било под утицајем лобија регионалних противника Ирана). Међутим није извесно да ли би рат одговарао председнику Трампу у предстојећој кампањи, кад тренутно има велике изгледе за реизбор.

Забринути Доналд Трамп током састанка са грчким премијером Киријакосом Мицотакисом у Белој кући, Вашингтон, 07. јануар 2020. (Фото: REUTERS/Jonathan Ernst)

У прилог непостојању иницијативе да дође до пуне ескалације указује неколико вести:

– Медији су пренели вест AFP да су Американци, према изјави заменика команданта Иранске револуционарне гарде, контра-адмирал Али Фадавија иранској државној телевизији,„прибегли дипломатским мерама… чак су рекли да ако хоћете да се осветите, осветите се пропорционално ономе што смо (САД) урадили“. Ирански министар спољних послова је у телевизијском интервјуу рекао да је „швајцарски изасланик јутрос пренео будаласту поруку од Американаца и да је „добио одлучан писмени одговор….“

– Војни саветник врховног вође Ирана ајатолаха Алија Хамнеја Хосеин Деган, је за Си-Ен-Ен изјавио: „Рат је започела Америка. Ову фазу рата може завршити само ударом по Американцима – раван ономе који су они нама нанели. Наш удар биће војни и усмерен против војних објеката САД“. Деган је нагласио да руководство Ирана никада није стремило нити стреми ка рату.

Ни реакције регионалних савезника САД не указује на вољу да сукоб ескалира:

– AFP и AP су известили да је ирачки премијер Абдул-Махди изјавио да је Сулејмани убијен приликом посете на којој је требало да достави одговор иранског врха на ранију поруку Саудијске Арабије у вези разговора о деескалацији, у којој комуникацији је ирачка влада имала улогу посредника.

– Cаудијски престолонаследник Мохамед бин Салман је са америчким државним секретаром Мајком Помпеом разговарао о смањењу тензија и што би се могло учинити да се „одржи мир и стабилност на Блиском истоку у овом немирном периоду“.

– Министар спољних послова УАЕ, Анвар Гаргаш,позвао је на „мудрост и умереност“, уместо „сукоба и ескалације“.

Слична је ситуација са америчким НАТО савезницима. Политичко руководство ове организације нема моћи да утиче на политику САД и углавном се држи реторике која је више удворичка Вашингтону него што изражава релевантне ставове. Тренутно оличено у Јенсу Столтенбергу, оно је само карикатура политичког чиниоца, налик администрацији ЕУ у Бриселу. Нешто релевантнија слика може се извести из реакција најмоћнијих европских држава. Велика Британија ће у мореуз Ормуз послати два ратна брода, што није посебан показатељ будући да ова држава већ гради поморску базу у локалном Катару.Шефови две државе које имају традиционалне интересе у Ирану, британски премијер Борис Џонсон и француски председник Емануел Макрон, изјавили су подршку председнику Трампу, али политичке поруке које званично шаљу позивају на уздржаност. Амерички државни секретар је већ изјавио да САД нису задовољне реакцијом европских савезника. Ове државе су, реално, сведене на безбедносни патрљак САД, те ни оне не могу пресудно утицати на америчку спољну политику, али немају разлог да радо прихватају амерички авантуризам. Чак и у случају да Иран блокира мореуз Ормуз, европске државе не би биле принуђене да ратују, јер кроз Ормуз пролази само око 30 одсто нафте за Запад.

Питање нафте је такође чинилац у процени даљег развоја. Прва реакција на удар САД јесте да су цене нафте скочиле и инвеститори продају акције и прелазе на имовину попут злата и државних записа. Међутим, будући да Иран извози сирову нафту, а главни регионални конкурент Судијска Арабија прерађену, реално је да ће у случају проблема са понудом вредност саудијског производа скочити, што би се позитивно одразило на акције националне компаније Арамко. У контексту нафте, највећи интерес за пролаз кроз Персијски залив имају Кина, Аустралија, Индија, Јапан и Јужна Кореја, који одатле купују највећи део производње. Ове државе сигурно немају интерес да буде рата у Заливу.

Припадници Иранске револуционарне гарде патролирају у близини задржаног британског танкера за превоз нафте у Ормуском мореузу, 21. јул 2019. (Фото: Hasan Shirvani/MIZAN NEWS AGENCY/AFP/Getty Images)
Припадници Иранске револуционарне гарде патролирају у близини задржаног британског танкера за превоз нафте у Ормуском мореузу, 21. јул 2019. (Фото: Hasan Shirvani/MIZAN NEWS AGENCY/AFP/Getty Images)

Важан чинилац су процеси и утицаји у оквиру система одлучивања САД и Ирана. Оно што је за очекивати јесте да ће Иран извршити неки напад на војни циљ. Уколико тако не поступи, политичко руководство би се суочило са незадовољством оружаних снага, а посебно утицајне Револуционарне гарде, као и са губитком угледа код великог броја грађана. С друге стране, неспорно је (посебно после недавних противрежимских демонстрација) да и у Ирану постоји опозиција која жели да подиђе САД, наводно зарад подизања животног стандарда. То ствара опасност, будући да САД имају савезнике у региону, да се у случају рата развије пета колона (попут оне у Сирији). Председник Рохани је дошао на кампањи унапређења стандарда и неуспех би на политичкој сцени извесно избацио гарнитуру која је скрајнута после смене Рафсанџанија.

У САД, анкете су показивале да је већина грађана против рата са Ираном, али је питање како би реаговало на иранску реторзију. Претња председника Трампа да ће САД гађати 52 виталне мете у случају иранског напада, додуше, делују као ултиматум, али ирански одговор у виду награде за убиство председника Трампа указује да Иран нема намеру да одустане од чувања образа и да је спреман да подиже лествицу. То доводи до опасне спирале. Прича како САД брину о америчким жртвама има само релативно упориште, јер оружане снаге САД су пуне људи који се ангажују како би добили држављанство, а од ратовања највећу корист имају компаније војни добављачи, које ионако не сносе много људских жртава. Насупрот томе је то да противници председника Трампа имају тему за окупљање. Тако је председница Конгреса, Ненси Пелоси издала саопштење да је одлука о нападу била самовласна, јер Конгрес није одобрио војну акцију против Ирана. Обе стране ће пред изборе бити подложне утицају, кроз прикупљање средстава за кампању.

Оно што је бесповратно промењено је однос према америчком присуству на Блиском истоку. У Јемену и Либану политички и војни трендови би могли да наставе у смеру који одговара интересима Хезболаха и Хута, лојалних Ирану. У том контексту, Сирија је све ближе остваривању територијалне целовитости, а у том смислу је посебно битно да су своја нафтна поља источно од Еуфрата дали у концесију Кинезима. Коначно, турски парламент је усвојио закон којим се омогућује влади да пошаље трупе у Либију, на позив владе у Триполију коју је признала УН. Како је Турска са Либијом потписала споразуме ради експлоатације налазишта гаса у Медитерану, реално је да ће медитеранске земље, Грчка и Кипар, као и Израел, које су амерички савезници, отворити нови сукоб који ће ограничити америчким снагама стратешку дубину.

ПОУКА ЗА СРБИЈУ
Две се вредносне одлике које би требало имати у виду. Прва је спремност високих функционера САД (неолибералне и неоконзервативне провенијенције) да прибегавају насиљу, у виду агресије (попут у Сирији) или тероризма (у случају атентата на Солејманија), укључујући и кроз једностране санкције које намећу Трезор и Конгрес САД. Ако се сетимо агресије на СР Југославију, 1999. године, можемо да видимо образац глобалног хегемонизма САД, чије присуство, у својој суштини има малигну компоненту.

Малигно присуство се оправдава поставком о америчкој „изузетности“. Та изузетност је нешто чиме правдају, поред примене силе, вредносну промену нација које не желе да прихвате било шта што је у интересу САД. Наметање ирационалне поставке нужно изискује пропаганду и лагање. Тако САД изостављају да је оно што проглашавају повод за убиство Солејманија била реакција на ракетирање и убиство десетине припадника легалне шиитске милиције у Ираку (иначе бораца против терориста ИСИС). Исто тако, упорно истичу погинуле Американце у региону у којем су протекле деценије милиони људи страдали или избегли. У том контексту се могу присетити подметања приче о убиству цивила у Рачку, где је у ствари била борба између полиције и терориста, као повод за агресију на нашу земљу. Лажи се, по правилу, шире пропагандом, тако што се бесконачно понављају, преко глобалних медија, корумпираних научника и индустрије забаве. Нико не примећује парадокс, да се други криве за оно што они сами и њихови савезници раде.

Свако ко не прихвата глобалну хегемонију, створену ради одржавања империјализма и доминације, као и са њом повезане протагонисте неолибералног глобализма, као природно окружење, изложен је етикетирању да је кочница модернизма, популиста, националиста… Попут условљавања интеграције Србије у ЕУ терминима који су ударали на идентитет и „националну свест“, у септембру 2019. године, један од заговорника атентата на Сулејманија, сенатор Грејем је у Подгорици похвалио способност Црне Горе „да нађе свој идентитет који ће бити усклађен са Западом“. Тада је изјавио: „Снаге које желе да подривају напредак Црне Горе на њеном путу ка демократији и које су подривале напоре ка њеном путу ка НАТО-у, такође су снаге које раде против нас. Важно је да их поразимо овде“.

Црногорски председник Мило Ђукановић и амерички сенатор Линдзи Грејем се рукују током састанка у Подгорици, 04. септембар 2019. (Фото: Твитер)
Црногорски председник Мило Ђукановић и амерички сенатор Линдзи Грејем се рукују током састанка у Подгорици, 04. септембар 2019. (Фото: Твитер)

Месец дана касније, Подгорицу је обишао иједан од протагониста атентата на Сулејманија, државни секретар Помпео. Тада је (више од два месеца пре подношења црногорском парламенту Закона о слободи вероисповести), као приоритет у контексту очувања доброг темпа економског раста и наставка процеса интеграција, поменуо и потребу унапређења верских слобода кроз израду закона по највишим европским стандардима.

Испоставило се да „највиши европски стандард“ подразумева да се удари само на Српску православну цркву (једину од четири традиционалне верске заједнице у Црној Гори), која је темељ идентитета најмање 30 одсто тамошњег становништва. Ако знамо како је ударено на Руску православну цркву у Украјини, не треба сумњати да ће неолиберални глобалисти и хегемони наставити да теже Србији без Срба привржених СПЦ. Отуда се и код нас намеће проблем, који фокусира и министар Зариф: престанак малигног утицаја хегемониста.

POST SCRIPTUM
Иран је, како је и најавио, после сахране Солејманија, извршио ударе на две америчке базе у Ираку, о чему је претходно обавестио власти те државе. САД нису објавиле жртве, а Иран тврди да их је било осамдесет. Како је ирански министар и најавио, захтев Ирана је да оружане снаге САД напусте Блиски исток. Ни једна од држава америчких савезника није стала на страну САД, него позивају на уздржаност. Светског рата, по свему судећи, неће бити. Али, са климањем перспективе опстанка у важном региону, хегемони су принуђени да активирају друга кључна жаришта.

У том контексту, у перспективи је потенцијално на удару и простор Србије. О средствима сузбијања дејства хибридног ратовања, каква су за очекивати, могло би се писати нашироко, али у овом тренутку једна мера се чини системски суштинска – спречити тајно деловање на јавно мњење. На том плану, чини се, први корак би био да се хитно обезбеди објављивање власништва и финансирања у свим медијима, укључујући и на интернету. Није спорна слобода говора и информисања, али је важно да грађани знају са којих позиција се пласирају информације које им се објављују.

 

Мирослав Стевановић је ванредни професор на Академији за националну безбедност у Београду и Правном факултету Универзитета Мегатренд. Екслузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Oleh Atta Kenare/AFP/Getty Images

 

Извор Нови Стандард