Отварање 2020. не слути на добро

У одговору на убиство свог генерала Иран се највероватније неће зауставити на ракетирању америчких база у Ираку, а то не слути на добро

Након атентата на иранског генерала Сулејманија и његове најближе сараднике, који се одиграо у ноћи између 2. и 3. јануара, ствари су кренуле у правцу даље конфронтације и незахвално је прогнозирати до ког степена ће се ићи у отвореном сукобу Ирана, са једне стране, и Израела и САД, са друге стране.

Овај атентат је развеселио неке од сунитских политичких кругова који већ дуже време са нелагодом гледају на иранско ширење по Либану, Ираку и Јемену, док су други уздржанији, а (очекивано) разбеснео је регионалне шиите са којима Иран деценијама војно и политички сарађује. Напад који је изведен дуго је припреман и није проистекао из неког од твитова које амерички председник свакодневно штанцује, већ су главешине америчке војске процениле да треба ликвидирати једног од најспособнијих иранских генерала, док су пре тога искалкулисали који ће бити одговори противничке стране.

Наивно је мислити да су ово потези који „не приличе великој сили“ јер велике силе управо раде овакве ствари, убијају без најаве своје противнике, окупирају суверене државе и крше норме непостојећег међународног права на кога се по правилу позивају слабији.

ЗАОШТРАВАЊЕ
Обзиром да је у среду Трамп изјавио да неће бити војног одговора америчке војске, такве ставове треба примити са великом резервом јер је познато да он обзнањује једно, а да се сасвим супротно дешава на терену. Тако је и 2018. године најављено велико повлачење из Сирије које се ни до данас није десило јер америчка армија, њихове локалне милиције и којекакве приватне војске (које су по правилу под командом активних и пензионисаних западних официра и обавештајаца) и даље контролишу нафтне изворе на североистоку Сирије. Колико им је лако да повуку трупе са једног дела света, још им је лакше да довуку нове. Притом, Америци уопште нису потребне остале чланице НАТО пакта да би војно деловала по Ирану и њиховим локалним милицијама.

Обзиром да израелска и америчка војска годинама бомбардују циљеве по Сирији без правог одговора друге стране, и овај потез спада у сличну тактику анти-иранске коалиције. Основни мотиви америчког војног присуства у региону су безбедност Израела и пљачкање ресурса, па је небитно ко се тренутно налази у Белој кући и какав ће тим окупити.

Иранци носе ковчег прекривен заставама Израела и САД-а и прелепљен сликама Доналда Трампа и Бенјамина Нетанјахуаа, Техеран, 06. јануар 2019. (Фото: TTA KENARE/AFP via Getty Images)
Иранци носе ковчег прекривен заставама Израела и САД-а и прелепљен сликама Доналда Трампа и Бенјамина Нетанјахуа, Техеран, 06. јануар 2019. (Фото: ATTA KENARE/AFP via Getty Images)

Да би се америчке базе изместиле из региона неопходан је светски рат у коме би та страна доживела потпуни војни пораз, а то не делује реално. Друге велике силе, попут Русије и Кине, нису способне да се директно конфронтирају и ратују са америчко-израелском коалицијом, коју помажу и прозападни режими у региону, а на чијем челу је саудијски. С тим у вези треба гледати и на појачану израелско-саудијску економску сарадњу те политичко изоловање палестинског руководства у Рамали.

Супротно предвиђањима појединих аналитичара, Иран је одмах одговорио на амерички напад, гађајући војне циљеве у Ираку, а на томе се највероватније неће зауставити. Узмуваност и упутства које америчке амбасаде у региону издају својим држављанима недвосмислено показују да ће се ескалација заоштравати у наредним недељама и месецима.

НЕ СЛУТИ НА ДОБРО
Из примера Ирака можемо видети како су деценијама давили ту државу санкцијама и периодичним ваздушним ударима. Друга фаза Арапског пролећа, протести и смене власти у Алжиру, Тунису, Судану, Египту, Ираку, Ирану и Либану директно су повезани са израелско-америчким експанзионизмом. Није озбиљно причати о ирачком суверенитету и одлукама тамошњих институција након 2003. године када је та држава окупирана од коалиције предвођене Америком и савезницима, подељена по верској и етничкој линији, где се систематски радило на радикализовању и гурању тих конфесија једне на другу. Биће потребне године да се те верске поделе превазиђу.

Што се тиче иранског нуклеарног програма који је својевремено обустављен, режим у Техерану ће убрзано радити на производњи атомских бомби, али је питање да ли ће у томе успети или ће му израелско-америчка коалиција порушити инфраструктуру. Исто важи и за иранска нафтна постројења на западу земље и у Персијском заливу која су у непосредној близини америчких војних база којима је Иран окружен. Та постројења могу врло лако постати мете америчко-израелских пројектила уколико дође до даљих сукоба.

Иранци машу заставама и држе слику обезглављеног Доналда Трампа, Техеран, 06. јануар 2020. (Фото: Ebrahim Noroozi/AP)
Иранци машу заставама и држе слику обезглављеног Доналда Трампа, Техеран, 06. јануар 2020. (Фото: Ebrahim Noroozi/AP)

Америчко-израелску агресију треба посматрати и кроз призму афера које су везане за Доналда Трампа и Бенјамина Нетанјахуа, као и коалиције коју овај други планира у Кнесету. Кад год су се политичке врхушке у САД и Израелу налазиле у некој врсти кризе, изазивале би нове ратове и тиме добијале на популарности. Ако је 2011. година почела бомбашким нападима исламиста на коптску цркву, а касније се развила у серију побуна познатијих као Арапско пролеће, ни отварање 2020. године убиством генерала Сулејманија и његових сарадника не може да слути на добро.

 

Стефан Бранисављевић је новинар са дугогодишњим пребивалиштем у Јордану. Ексклузивно за Нови Стандард.

 

Насловна фотографија: Financial Times

 

Извор Нови Стандард