Против модерног света

Kриза српства je на тајанствен начин повезана са кризом света, a на нашој судбини показују се скривене суштине од светског значаја

Приказ књиге Светислава Пушоњића „Идоли поробљеног света“, Виогор, Београд, 2019

У својим прозним и песничким књигама Светислав Пушоњић (збирке песама Између редова и Горштак са асфалта, збирка приповедака Изван њиховог домашаја, роман Једва проходан живот) спроводи једну уникатну „побуну против модерног света“, која није ни уметничка интерпретација овог или оног фиксираног идеолошког становишта, нити се ослања на доминантне традиције критике модернизма у европској култури. Што не значи да је Пушоњић као писац и мислилац без својих претеча и „сабораца“, али његов уметнички процес, стално у напрегнутој потрази за „живим животом“ и његовим изворима, није сводив на утицај ниједног од њих, нити га је уопште смислено сагледавати као мрежу утицаја, паралела и референци, већ као аутентичан стваралачки акт у ком је „дух“ важнији од „слова“.

Наравно, како недавно рече Слободан Деспот, када пишете уметничку књижевност имате шансу да ће вас читати и неистомишљеници, пошто постоји културолошки уврежен став о универзалној природи уметничког посредовања стварности и идеја о тој стварности, док ће вас, ако се прихватите писања есејистике, нарочито на актуелне и друштвено, политички или културно осетљиве теме, читати само истомишљеници или они који читају „по задатку“. Такав је терен на који ступа Светислав Пушоњић својом збирком у периодици углавном раније објављених есеја Идоли поробљеног света (Виогор, Београд, 2019), у којима на дискурзиван начин експлицира, уопштава, апстрахује и развија идеје које изражавају „поглед на свет“ карактеристичан и за његову уметничку књижевност.

Како наслов књиге сугерише, предмет Пушоњићевих есеја је модерни свет и систем идеја и вредности на којима почива, као и свет у својој палости, односно универзализована пројекција људских страсти и као такав поље непрестаног сукоба између различитих носилаца моћи око борбе за доминацију и контролу – било економску и „физичку“, било дискурзивну или парадигматску. Тај свет је, према томе, поробљен како од актуелних носилаца глобалне моћи – подједнако на идеолошкој и на дубљој, цивилизацијској равни – тако и од страсти које нас одвајају од аутентичних људских потреба и целовитости нашег бића. Најзад, трећа реч у наслову – идоли, указује да се Пушоњићево интересовање усмерава у првом реду на симболичке или идејно-вредносне компоненте тог света, као „обоготворене“ конструкте у чије име се олако жртвују не само квалитет и пуноћа људског живота, него и живот као такав.

У континуитету са уметничким стваралаштвом свог оца Витомира Пушоњића, такве идеје код овог аутора имају свој извор у егзистенцијалноj ситуацији преласка из села у град и социјалном феномену урбанизације науштрб развоја и друштвено-економске одрживости сеоских насеља, којем је идеолошки придодат карактер предуслова модернизације. Овакво схватање модернизације, као у основи механизма доминације и контроле на глобалном плану, према Пушоњићу обједињује све доминантне идеологије савременог доба, чинећи у неку руку њихов супстрат.

ДУБИНСКИ КОНФЛИКТ
Поред сагледавања глобалних последица тако виђене модернизације, Пушоњића посебно интересује позиција српског народа у таквим процесима, као и колико су они утицали на неспорно тешку историјску судбину српског народа у двадесетом веку и времену у ком живимо. Аутора занима особен карактер и „духовна суштина“ нашег народа, како би лакше могао да објасни и пронађе мотивацију за „стигматизованост“ и континуирана страдања читавог једног националног колектива у процесима који су формирали доминантни лик савременог – не више само „западног“ – света.

Континуитет страдања српског народа у 20. веку за аутора је „необјашњив“, као и размере „антисрпства“, које је постало истински „планетарни феномен“. Аутор не дозвољава „нормализацију“ и релативизацију ни размера страдања Срба ни систематске и врло вешто и усмеравано вођене кампање против њих и најдубљих основа њиховог колективног идентитета, и као да жели да пробуди читаоца за реалност и натера га да се суочи са њеним правим ликом, без – подједнако опасних – омамљујућих улепшавања, искушења пасивизације или самомржње.

Спомен-подручје Јасеновац у Хрватској, велико стратиште Срба (Фото: Радомир Јовановић/Центар за међународну јавну политику)
Спомен-подручје Јасеновац у Хрватској, велико стратиште Срба (Фото: Радомир Јовановић/Центар за међународну јавну политику)

„Као да нас некаква натчовечанска мржња, недокучиво зло“, пише аутор, „хоће заувек избрисати не само са лица земље, већ и из памћења човечанства. Не чуди стога што очај, туга и апатија овладавају душама савремених Срба и што се они од виталних људи радосног и борбеног духа претварају у народ потиштених, измрцваренх и раскорењених“ (страна 7).

Сав труд Светислава Пушоњића, као уметника, мислиоца и издавача, усмерен је управо у правцу превладавања оваквог „стања духа“ савремене српске нације и трагања за основама које би могле да нам понуде енергију за један нови почетак, а који би у највећој мери повео остварењу потенцијала и назначења наше националне културе. Јер, ипак, према Пушоњићу, „и под притиском тако мучних стања и упркос безнадежним околностима, ми више него икад желимо да опстанемо као заједница и као духовна суштина“, при чему се, како аутор сматра, не ради само о тежњама мотивисаним национализмом или о искључиво политичком опредељењу, него о „дубоком осећању власности и насушној потреби за њом“, и даље – о „мистичном страху пред могућношћу ишчезнућа или утапања у светско безобличје, што би значило стопостотни тријумф земаљских сила – тријумф зла“ (7).

Аутор, стога, не верује, попут већине припадника домаће интелигенције (која махом „не представља органски изданак сопственог народа, јер не осећа његово оригинално биће нити има жив однос према њему“), да се криза српске позиције унутар историјски савремених културно-цивилизацијским кретања може решити на „прагматичан начин“, применом одређених политичких мера и прихватањем задатих правила игре, већ се, радикално закључује Пушоњић, ради о „дубинском конфликту између Србије и Света, који има дубљи смисао, васељенски карактер и светски значај“ (9).

Позивајући се на Жарка Видовића, аутор тврди како је „криза српства на тајанствен начин повезана са кризом света и кризом личности на којој такав свет почива“ и да се „на нашој судбини показују скривене суштине од општељудског и светског значаја“ (10). Тумачећи савремену кризу глобалних размера у оквирима критике отуђења, индивидуализма, хедонизма и егоизма, Пушоњић сматра де је савремени, прецизније „модерни“ човек, као „жртва вишевековног прогреса“, заправо „саучесник у уништавању вредносног система, историјског наслеђа, архетипова и образаца сопствене заједнице“ (11). Такав човек, „очишћен од конкретности, тргнут од своје крвне, завичајне и духовне заједнице“, престаје да буде личност и постаје индивиуа, нешто „апстраховано и обезличено, изгубљено и дезоријентисано, осуђено на робовање времену и околностима. осуђено на вечни себични страх за себе и своју најприземнију егзистенцију, без нада да тај понижавајући страх икада превлада и доспе до своје надвременске суштине“ (12).

ДУША СРБИЈЕ ЖИВИ
Идеолошки прокламованој (а често и насиљем наметаној) „принудној слободи“ савремености, аутор супротставља слободу која налази у „спремности да се живи у Истини у Правди као реалним манифестацијама људског бића и да се бране по било коју земаљску цену (14). Управо у таквом схватању – и практиковању! – слободе, према Пушоњићу, и „лежи највећа српска кривица пред Светом“, због тога што су се без обзира на околности „Срби понашали слободно, као личности, онако како то одавно не чине ни далеко већи, богатији и бројнији“ (14).

Протестни скуп навијача Црвене звезде испред Амбасаде Црне Горе, Београд, 02. јануар 2020. (Фото: Танјуг/Милица Николић)
Протестни скуп навијача Црвене звезде испред Амбасаде Црне Горе, Београд, 02. јануар 2020. (Фото: Танјуг/Милица Николић)

У складу са Косовским заветом, који обједињује колективно-историјску судбину и тајну личности, аутор сматра да је такво опредељење српског народа најпре плод „страсне жеље да се остане доследан тајни човека и васељенским принципима на којима почива личност, односно њена божанска суштина, слобода и достојанство“. Због тога, пише аутор, „историјско српство мора постати целина са савременим српством, које се од њега отуђило“ (15).

И поред апатије и дефетизма у који је, наизглед потпуно и неповратно, утонуло српско друштво, аутор ипак види шансу за преокрет, буђење енергије способне да код српског народа пробуди осећање сопственог колективног назначења, за сада, додуше, још у облику притајене и неартикулисане „побуне у бићу народа“, а чије је „место“ и даље друштвена маргина. „Религиозна супстанца је ту“, каже Пушоњић, „сви митови и кодекси су ту. Ништа није уништено, само је потиснуто“, и даље – „Душа Србије живи. Знаци противљења су свуда“ (24).

Задатак једне обновљене културе била би артикулација тих често несвесних и „ирационалних“ тежњи, које се налазе на друштвеној и културној маргини али имају снагу и утемељење снажније од свих споља наметнутих конструката, с тим да се таква артикулација, према аутору, „не сме затворити само у форме православне или националне интелектуалне кружоковштине која води у беживотно, апстрактно па често и фарисејско имитирање традиције и прошлости, већ „Душа Србије мора добити ткиво, то јест видљиве облике који ће бити живи и привлачни и који ће у бићу нације наићи на одзив“ сличан народном стваралаштву у доба ропства под Турцима (26). Душа Србије се таквим културним замахом „мора претворити у матерњу мелодију“, коју не може стварати самопрокламована и отуђена елита него „људи слободног срца, неоптерећени политичким амбицијама и нереалним фикцијама, (…) људи скромни, искрени и простодушни, али истовремено бунтовни и непокорни пред туђинским духовним, културним, политичким и војним освајачким најездама“ (27).

Вођен сликом Срба као „народа широке душе и слободног срца, коме је више пасовало раштркано, слободно и неспутано живљење међу ливадама, шумама и горама, него тискање у градовима“, и заснивајући, паралелно са руском семиотичарком Татјаном Цивјан, али независно од ње, концепт српског менталитета и духа као „чобанског“, Светислав Пушоњић призива тренутак када ће Срби коначно „рећи своју реч“ и дати свој прилог у борби не само против тлачитеља свих могућих врста, већ и самом „свету овом“, односно „Царству земаљском“, који има космичке, есхатолошке и сотириолошке размере.

Верници са иконама на молебану у Храму Христовог Васкрсења, Подгорица, 31. децембар 2019. (Фото: mitropolija.com)
Верници са иконама на молебану у Храму Христовог Васкрсења, Подгорица, 31. децембар 2019. (Фото: mitropolija.com)

Укратко, култура за Светислава Пушоњића, у овој његовој провокативној и подстицајној књизи, није легитимизација носилаца моћи и производња идола, него позив на „повратак животу са песмом и подвигом“ (89), као начина да се осмисли наше овоземаљско и нужно пролазно трајање, омогућавајући му учешће у вечности. Пушоњић тај позив износи срчано али конкретно, без затварања очију пред реалношћу оваквом каквом нам се показује, али ни пред (истинитом) реалношћу онаквом каква би могла и можда морала бити, а која нас призива и од нас тражи одговор.

 

Текст је првобитно објављен у Зборнику Матице српске за друштвене науке, 171 (3/2019).

 

Насловна фотографија: Спутњик/Александар Милачић

 

Извор Нови Стандард