Protiv modernog sveta

Kriza srpstva je na tajanstven način povezana sa krizom sveta, a na našoj sudbini pokazuju se skrivene suštine od svetskog značaja

Prikaz knjige Svetislava Pušonjića „Idoli porobljenog sveta“, Viogor, Beograd, 2019

U svojim proznim i pesničkim knjigama Svetislav Pušonjić (zbirke pesama Između redova i Gorštak sa asfalta, zbirka pripovedaka Izvan njihovog domašaja, roman Jedva prohodan život) sprovodi jednu unikatnu „pobunu protiv modernog sveta“, koja nije ni umetnička interpretacija ovog ili onog fiksiranog ideološkog stanovišta, niti se oslanja na dominantne tradicije kritike modernizma u evropskoj kulturi. Što ne znači da je Pušonjić kao pisac i mislilac bez svojih preteča i „saboraca“, ali njegov umetnički proces, stalno u napregnutoj potrazi za „živim životom“ i njegovim izvorima, nije svodiv na uticaj nijednog od njih, niti ga je uopšte smisleno sagledavati kao mrežu uticaja, paralela i referenci, već kao autentičan stvaralački akt u kom je „duh“ važniji od „slova“.

Naravno, kako nedavno reče Slobodan Despot, kada pišete umetničku književnost imate šansu da će vas čitati i neistomišljenici, pošto postoji kulturološki uvrežen stav o univerzalnoj prirodi umetničkog posredovanja stvarnosti i ideja o toj stvarnosti, dok će vas, ako se prihvatite pisanja esejistike, naročito na aktuelne i društveno, politički ili kulturno osetljive teme, čitati samo istomišljenici ili oni koji čitaju „po zadatku“. Takav je teren na koji stupa Svetislav Pušonjić svojom zbirkom u periodici uglavnom ranije objavljenih eseja Idoli porobljenog sveta (Viogor, Beograd, 2019), u kojima na diskurzivan način eksplicira, uopštava, apstrahuje i razvija ideje koje izražavaju „pogled na svet“ karakterističan i za njegovu umetničku književnost.

Kako naslov knjige sugeriše, predmet Pušonjićevih eseja je moderni svet i sistem ideja i vrednosti na kojima počiva, kao i svet u svojoj palosti, odnosno univerzalizovana projekcija ljudskih strasti i kao takav polje neprestanog sukoba između različitih nosilaca moći oko borbe za dominaciju i kontrolu – bilo ekonomsku i „fizičku“, bilo diskurzivnu ili paradigmatsku. Taj svet je, prema tome, porobljen kako od aktuelnih nosilaca globalne moći – podjednako na ideološkoj i na dubljoj, civilizacijskoj ravni – tako i od strasti koje nas odvajaju od autentičnih ljudskih potreba i celovitosti našeg bića. Najzad, treća reč u naslovu – idoli, ukazuje da se Pušonjićevo interesovanje usmerava u prvom redu na simboličke ili idejno-vrednosne komponente tog sveta, kao „obogotvorene“ konstrukte u čije ime se olako žrtvuju ne samo kvalitet i punoća ljudskog života, nego i život kao takav.

U kontinuitetu sa umetničkim stvaralaštvom svog oca Vitomira Pušonjića, takve ideje kod ovog autora imaju svoj izvor u egzistencijalnoj situaciji prelaska iz sela u grad i socijalnom fenomenu urbanizacije nauštrb razvoja i društveno-ekonomske održivosti seoskih naselja, kojem je ideološki pridodat karakter preduslova modernizacije. Ovakvo shvatanje modernizacije, kao u osnovi mehanizma dominacije i kontrole na globalnom planu, prema Pušonjiću objedinjuje sve dominantne ideologije savremenog doba, čineći u neku ruku njihov supstrat.

DUBINSKI KONFLIKT
Pored sagledavanja globalnih posledica tako viđene modernizacije, Pušonjića posebno interesuje pozicija srpskog naroda u takvim procesima, kao i koliko su oni uticali na nesporno tešku istorijsku sudbinu srpskog naroda u dvadesetom veku i vremenu u kom živimo. Autora zanima osoben karakter i „duhovna suština“ našeg naroda, kako bi lakše mogao da objasni i pronađe motivaciju za „stigmatizovanost“ i kontinuirana stradanja čitavog jednog nacionalnog kolektiva u procesima koji su formirali dominantni lik savremenog – ne više samo „zapadnog“ – sveta.

Kontinuitet stradanja srpskog naroda u 20. veku za autora je „neobjašnjiv“, kao i razmere „antisrpstva“, koje je postalo istinski „planetarni fenomen“. Autor ne dozvoljava „normalizaciju“ i relativizaciju ni razmera stradanja Srba ni sistematske i vrlo vešto i usmeravano vođene kampanje protiv njih i najdubljih osnova njihovog kolektivnog identiteta, i kao da želi da probudi čitaoca za realnost i natera ga da se suoči sa njenim pravim likom, bez – podjednako opasnih – omamljujućih ulepšavanja, iskušenja pasivizacije ili samomržnje.

Spomen-područje Jasenovac u Hrvatskoj, veliko stratište Srba (Foto: Radomir Jovanović/Centar za međunarodnu javnu politiku)
Spomen-područje Jasenovac u Hrvatskoj, veliko stratište Srba (Foto: Radomir Jovanović/Centar za međunarodnu javnu politiku)

„Kao da nas nekakva natčovečanska mržnja, nedokučivo zlo“, piše autor, „hoće zauvek izbrisati ne samo sa lica zemlje, već i iz pamćenja čovečanstva. Ne čudi stoga što očaj, tuga i apatija ovladavaju dušama savremenih Srba i što se oni od vitalnih ljudi radosnog i borbenog duha pretvaraju u narod potištenih, izmrcvarenh i raskorenjenih“ (strana 7).

Sav trud Svetislava Pušonjića, kao umetnika, mislioca i izdavača, usmeren je upravo u pravcu prevladavanja ovakvog „stanja duha“ savremene srpske nacije i traganja za osnovama koje bi mogle da nam ponude energiju za jedan novi početak, a koji bi u najvećoj meri poveo ostvarenju potencijala i naznačenja naše nacionalne kulture. Jer, ipak, prema Pušonjiću, „i pod pritiskom tako mučnih stanja i uprkos beznadežnim okolnostima, mi više nego ikad želimo da opstanemo kao zajednica i kao duhovna suština“, pri čemu se, kako autor smatra, ne radi samo o težnjama motivisanim nacionalizmom ili o isključivo političkom opredeljenju, nego o „dubokom osećanju vlasnosti i nasušnoj potrebi za njom“, i dalje – o „mističnom strahu pred mogućnošću iščeznuća ili utapanja u svetsko bezobličje, što bi značilo stopostotni trijumf zemaljskih sila – trijumf zla“ (7).

Autor, stoga, ne veruje, poput većine pripadnika domaće inteligencije (koja mahom „ne predstavlja organski izdanak sopstvenog naroda, jer ne oseća njegovo originalno biće niti ima živ odnos prema njemu“), da se kriza srpske pozicije unutar istorijski savremenih kulturno-civilizacijskim kretanja može rešiti na „pragmatičan način“, primenom određenih političkih mera i prihvatanjem zadatih pravila igre, već se, radikalno zaključuje Pušonjić, radi o „dubinskom konfliktu između Srbije i Sveta, koji ima dublji smisao, vaseljenski karakter i svetski značaj“ (9).

Pozivajući se na Žarka Vidovića, autor tvrdi kako je „kriza srpstva na tajanstven način povezana sa krizom sveta i krizom ličnosti na kojoj takav svet počiva“ i da se „na našoj sudbini pokazuju skrivene suštine od opšteljudskog i svetskog značaja“ (10). Tumačeći savremenu krizu globalnih razmera u okvirima kritike otuđenja, individualizma, hedonizma i egoizma, Pušonjić smatra de je savremeni, preciznije „moderni“ čovek, kao „žrtva viševekovnog progresa“, zapravo „saučesnik u uništavanju vrednosnog sistema, istorijskog nasleđa, arhetipova i obrazaca sopstvene zajednice“ (11). Takav čovek, „očišćen od konkretnosti, trgnut od svoje krvne, zavičajne i duhovne zajednice“, prestaje da bude ličnost i postaje indiviua, nešto „apstrahovano i obezličeno, izgubljeno i dezorijentisano, osuđeno na robovanje vremenu i okolnostima. osuđeno na večni sebični strah za sebe i svoju najprizemniju egzistenciju, bez nada da taj ponižavajući strah ikada prevlada i dospe do svoje nadvremenske suštine“ (12).

DUŠA SRBIJE ŽIVI
Ideološki proklamovanoj (a često i nasiljem nametanoj) „prinudnoj slobodi“ savremenosti, autor suprotstavlja slobodu koja nalazi u „spremnosti da se živi u Istini u Pravdi kao realnim manifestacijama ljudskog bića i da se brane po bilo koju zemaljsku cenu (14). Upravo u takvom shvatanju – i praktikovanju! – slobode, prema Pušonjiću, i „leži najveća srpska krivica pred Svetom“, zbog toga što su se bez obzira na okolnosti „Srbi ponašali slobodno, kao ličnosti, onako kako to odavno ne čine ni daleko veći, bogatiji i brojniji“ (14).

Protestni skup navijača Crvene zvezde ispred Ambasade Crne Gore, Beograd, 02. januar 2020. (Foto: Tanjug/Milica Nikolić)
Protestni skup navijača Crvene zvezde ispred Ambasade Crne Gore, Beograd, 02. januar 2020. (Foto: Tanjug/Milica Nikolić)

U skladu sa Kosovskim zavetom, koji objedinjuje kolektivno-istorijsku sudbinu i tajnu ličnosti, autor smatra da je takvo opredeljenje srpskog naroda najpre plod „strasne želje da se ostane dosledan tajni čoveka i vaseljenskim principima na kojima počiva ličnost, odnosno njena božanska suština, sloboda i dostojanstvo“. Zbog toga, piše autor, „istorijsko srpstvo mora postati celina sa savremenim srpstvom, koje se od njega otuđilo“ (15).

I pored apatije i defetizma u koji je, naizgled potpuno i nepovratno, utonulo srpsko društvo, autor ipak vidi šansu za preokret, buđenje energije sposobne da kod srpskog naroda probudi osećanje sopstvenog kolektivnog naznačenja, za sada, doduše, još u obliku pritajene i neartikulisane „pobune u biću naroda“, a čije je „mesto“ i dalje društvena margina. „Religiozna supstanca je tu“, kaže Pušonjić, „svi mitovi i kodeksi su tu. Ništa nije uništeno, samo je potisnuto“, i dalje – „Duša Srbije živi. Znaci protivljenja su svuda“ (24).

Zadatak jedne obnovljene kulture bila bi artikulacija tih često nesvesnih i „iracionalnih“ težnji, koje se nalaze na društvenoj i kulturnoj margini ali imaju snagu i utemeljenje snažnije od svih spolja nametnutih konstrukata, s tim da se takva artikulacija, prema autoru, „ne sme zatvoriti samo u forme pravoslavne ili nacionalne intelektualne kružokovštine koja vodi u beživotno, apstraktno pa često i farisejsko imitiranje tradicije i prošlosti, već „Duša Srbije mora dobiti tkivo, to jest vidljive oblike koji će biti živi i privlačni i koji će u biću nacije naići na odziv“ sličan narodnom stvaralaštvu u doba ropstva pod Turcima (26). Duša Srbije se takvim kulturnim zamahom „mora pretvoriti u maternju melodiju“, koju ne može stvarati samoproklamovana i otuđena elita nego „ljudi slobodnog srca, neopterećeni političkim ambicijama i nerealnim fikcijama, (…) ljudi skromni, iskreni i prostodušni, ali istovremeno buntovni i nepokorni pred tuđinskim duhovnim, kulturnim, političkim i vojnim osvajačkim najezdama“ (27).

Vođen slikom Srba kao „naroda široke duše i slobodnog srca, kome je više pasovalo raštrkano, slobodno i nesputano življenje među livadama, šumama i gorama, nego tiskanje u gradovima“, i zasnivajući, paralelno sa ruskom semiotičarkom Tatjanom Civjan, ali nezavisno od nje, koncept srpskog mentaliteta i duha kao „čobanskog“, Svetislav Pušonjić priziva trenutak kada će Srbi konačno „reći svoju reč“ i dati svoj prilog u borbi ne samo protiv tlačitelja svih mogućih vrsta, već i samom „svetu ovom“, odnosno „Carstvu zemaljskom“, koji ima kosmičke, eshatološke i sotiriološke razmere.

Vernici sa ikonama na molebanu u Hramu Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)
Vernici sa ikonama na molebanu u Hramu Hristovog Vaskrsenja, Podgorica, 31. decembar 2019. (Foto: mitropolija.com)

Ukratko, kultura za Svetislava Pušonjića, u ovoj njegovoj provokativnoj i podsticajnoj knjizi, nije legitimizacija nosilaca moći i proizvodnja idola, nego poziv na „povratak životu sa pesmom i podvigom“ (89), kao načina da se osmisli naše ovozemaljsko i nužno prolazno trajanje, omogućavajući mu učešće u večnosti. Pušonjić taj poziv iznosi srčano ali konkretno, bez zatvaranja očiju pred realnošću ovakvom kakvom nam se pokazuje, ali ni pred (istinitom) realnošću onakvom kakva bi mogla i možda morala biti, a koja nas priziva i od nas traži odgovor.

 

Tekst je prvobitno objavljen u Zborniku Matice srpske za društvene nauke, 171 (3/2019).

 

Naslovna fotografija: Sputnjik/Aleksandar Milačić

 

Izvor Novi Standard