На ивици националног понора

Српство се у Црној Гори налази пред нестанком. Они који руководе Србијом и СПЦ, уколико не желе да буду одговорни, морају хитно да реагују

Сви знамо шта проусташка и зеленашка власт у Црној Гори – ништа мање него што су то били Секула Дрљевић и Савић Марковић Штедимлија – жели да постигне на националном плану. Циљ јој је потпуно затирање српских корена земље на чијем је челу, те постепено али потпуно асимиловање остатка декларисаних Срба, односно заокруживање новоствореног црногорског тзв. националног идентитета на темељу супротности вредностима којима су вековима били одани преци данашњих Црногораца.

Ради тога се од стране званичне Црне Горе чини готово све оно што је радила НДХ, само на мек, постмодеран начин. Од класичног, тако смо стигли до идентитетског геноцида, заснованог на разним видовима дискриминације и притиска на грађане Црне Горе који се изјашњавају као Срби или не скривају своје српске корене, и на прогону српског језика, културе и цркве. Све то је скопчано са готово тоталитарном пропагандом срачунатом на дубинско испирање мозгова.

Актуелна офанзива против СПЦ – несумњиво најзначајније српске не само верске већ и националне институцијe у Црној Гори (али и генерално) – логичан је елемент у пакленом мозаику који слаже Ђукановић са својим помагачима. План је да на следећем попису становништва – који ће бити спроведен током сада већ не далеке 2021. године – број Срба буде преполовљен, а оних који се не плаше да кажу да је њихов матерњи језик српски смањен за око 30 процената. Да би тако и било, припрема се нова пописна методологија која би олакшала фалсификовање резултата, али се и интензивира прогон Српске православне цркве и политичких чинилаца у Црној Гори који су препрека окончању идентитетског геноцида над Србима и српством.

ПОПИС И НОЖ
Док се наведено дешава и припрема у Црној Гори, званична Србија је пасивна. Исто важи и за Патријаршију. Није довољно да јадикују над оним што се дешава. Такође и позерске али стерилне реакције ту ништа не значе. Оне су само део политичког театра, чини се намењеног анестезирању грађана Србије. У поређењу са оним што сада ради политичка и црквена власт у Београду (а другој није оправдање то да је под притиском државног врха, као ни њему да му прети Милова хидра или њени глобални заштитници), понашање њихових претходника из времена Недићеве Србије (и то у много тежим условима и са много мање полуга моћи) на пољу борбе за заштиту Срба и српских интереса ван Србије делује изузетно патриотски. При томе, да нагласим, за српство је једнак губитак када неко Србе потире путем идентитетског геноцида, као и када то чини на класично-геноцидни начин као Павелић. И попис и нож чине да нестајемо.

Државни и црквени врх на подручју Србије – која је и по уставу национална држава српског народа, па је и дужна да га штити и када се не ради о њеним грађанима – то прилично неактивно посматра, понављам то још једном. А много тога би могли да учине. При томе не мислим на било шта што излази из оквира међународног права и савремених цивилизацијских стандарда. То знају и они који код нас на критику одговарају манипулативним питањима и констатацијама: „Зар треба да ратујемо?“, „Испровоцираћемо реакцију НАТО-а“, „Отераћемо стране инвеститоре од којих зависи будућност нашег народа“, „Што нешто није учињено када се Црна Гора одвајала?“. Све су то глупости. Србија данас много тога може да учини на миран али аргументован начин, али то из неког разлога не чини.

Српско питање у Црној Гори одавно је морало да буде са наше стране официјелно интернационализовано. Према европским стандардима, националне заједнице морају да буду заступљене у државној управи адекватно свом броју . У црногорској администрацији на централном нивоу има и мање од пет посто Срба (у њиховој државној безбедности их уопште нема), а са локалном управом свега око осам процената припадника нашег народа је запослено у јавним структурама, иако је његов удео (говорим о људима који имају храбрости да се јавно попишу и изјасне као Срби) у популацији Црне Горе око 30 одсто. И да ли је Србија то питање покренула пред Европском унијом? Није чак ни површно, а камоли озбиљно како је дужна то да учини.

Председник Србије Александар Вучић и Његова светост патријарх српски г. Иринеј на састанку у Патријаршији, Београд, 04. јануар 2020. (Фото: Танјуг/Председништво Србије)
Председник Србије Александар Вучић и Његова светост патријарх српски г. Иринеј на састанку у Патријаршији, Београд, 04. јануар 2020. (Фото: Танјуг/Председништво Србије)

Исто важи и за тренутни осорни насртај црногорске државе на имовину СПЦ, односно стварање „законских“ основа за предстојећу отимачину, за који је суодговоран и наш црквени врх. Држава или Црква већ су морале да се поводом тога обрате Организацији за европску безбедност (ОЕБС), Савету Европе, институцијама ЕУ, Уједињеним нацијама. Свим међународним форумима где постоји могућност да се тако нешто учини (а на многим местима и те како постоји). При томе наш наступ тамо треба да буде правно утемељен, смирен и неострашћен, али упоран. Таква акција не би могла да не да резултат с обзиром шта Подгорица ради. И они који су јој склони тада не би могли потпуно да игноришу њено у бољшевичком духу насилно и демократском – па чак и квазидемократском – амбијенту у потпуности противно понашање.

Наравно, да би тако уистину и било, акција Србије не сме да буде само институционална. Важна је и легитимна међународна пропагандна активност. Наша власт прилично добро уме да реагује на том пољу када се осети угроженом. Налази разне канале како би преко најугледнијих светских медија пласирала поруке које жели. Зашто онда преко новинара са којима има линкове, путем директних огласа, али и кроз разне видове сарадње са нашом дијаспором не би било покренуто питање антицивилизацијског насртаја на имовину СПЦ у Црној Гори у европским и америчким средствима масовног информисања? Ако Запад нешто разуме, онда је то значај владавине права у контексту имовинских односа.

Да не буде дилеме, у Црној Гори се буквално ради о ономе што су чинили бољшевици. Иде се на то да све цркве, манастири и друга имовина СПЦ настала пре 1918. буде конфискована. Тако су комунисти поступали са онима које су прогласили „народним непријатељима“. Нема ту ни трунке права, демократске процедуре, владавине закона. Ради се о тоталитарној отимачини која се надвила над светињама СПЦ. И то Србија – јасно и гласно, каналима далеког домета – свима у свету мора да каже. То укључује и непосредно информисање разних компанија које послују у Црној Гори, од ланаца хотела па надаље. Јер, као што тамошњи режим комунистичке провенијенције (на то обавезно мора да се укаже европској и америчкој пословној и широј јавности) сада покушава да отме црквену имовину, сутра ће можда покушати исто да учини са поседима страних инвеститора.

Када се једном сруши имовинска сигурност, свако може да дође на ред за конфискацију. Верујте ми, таква аргументација упућена од страна званичне Србије или врха СПЦ – у форми директних писама управама компанија које раде или намеравају да раде у Црној Гори, преко медијских наступа и огласа у водећим светским пословним новинама – привукла би велику пажњу и нанела озбиљну штету властима Црне Горе. Ни НАТО ту не би могао много да помогне. Имовина је многима изнад свега.

МИЛОВ ЛОБИ У СРБИЈИ
Београд је дужан да тако поступи на продуктиван начин. Стерилне ствари које се уместо тога чине како би био створен привид да се нешто ради – мало значе. То што ће медији под контролом власти да се свађају са званичном Подгорицом, то што ће тако поступати наши лидери – како би то рекао наш народ – „мачку о реп“. Од тога нико нема користи осим црногорског и овдашњег естаблишмента. Једни другима, по принципу „што смо им скресали“, пумпају патриотски рејтинг, и ништа више од тога. А црногорски антисрпски воз иде све даље и даље. Да ствари буду још горе, неки београдски таблоиди и електронски медији који се везују за власт поступају шизофрено. Један дан нападају Мила Ђукановића и његов режим, а други дан – и то у околностима када и руски патријарх истиче митрополита црногорско-приморског као кључног браниоца православља у Црној Гори и позива на солидарност са Српском црквом у тој земљи – брутално и примитивно блате Амфилохија.

Делује да то наилази на одобравање и неких црквених кругова у Србији. Да не идеализујемо „вођство“ СПЦ (ма где оно било), и ту постоје различите фракције, интереси, комбинације, и са њима повезане ниске страсти. Тако је и у другим црквеним структурама, од Ватикана до Москве. Али нека граница, као и када се ради о државном врху, не сме да се пређе, а њу чини све оно што угрожава опстанак нашег народа. Он је данас суштински угрожен у Црној Гори и у таквим околностима све наше унутрашње, црквене или политичке, „ратне секире“, морају да се бар привремено закопају. Сада је једино битна одбрана националних интереса, а тренутно се она прелама преко судбине СПЦ у Црној Гори. Ко то не види или неће да види, или је обневидео од егоизма и лично-клановске острашћености, или је и директно (а не само индиректно) у функцији пословно-криминалне хидре повезане са Милом Ђукановићем, а врло присутне у разним друштвеним сферама Србије.

Председник Црне Горе Мило Ђукановић (Фото: oslobodjenje.ba)
Председник Црне Горе Мило Ђукановић

Колико су оне активне на плану креирања јавног мњења код нас и посебно друштвеног контекста у вези са најновијим дешавањима у Црној Гори, види се по низу потеза које закулисно повлаче. Тзв. „Aпeл 88“, кojим je нeкoликo дeсeтинa jaвних личнoсти из Србије и рeгиoнa oсудилo угрoжaвaње Црнe Гoрe oд стрaнe звaничнoг Бeoгрaдa, очито је инициран од стране Ђукановићевог лобија. Циљ је да и оно мало што Србија предузима, пре свега за потребе јавности у Србији и Црној Гори, буде представљено као сувише много. Тако су лансирани и многи (ако не баш и сви) напади на митрополита Амфилохија из редова не само анти-Србије, већ и лажних патриота или макар патриотских корисних идиота. Ако њему може (као и многим другим владикама, а камоли политичарима) штошта да се замери, ако је и правио грешке – сада је то небитно. Преусмеравање пажње на крајње негативан начин на њега има за циљ да збуни и пасивизира јавност Србије и да пошаље поруку православном народу Црне Горе, окупљеном око Митрополије, да је Србија незаинтересована за његову судбину. То треба да допринесе његовој деморализацији.

И то није све: агенти утицаја (али и класични агенти) подгоричког режима инфилтрирани су у бројне владајуће и опозиционе партије (у оснивању неких странака, и то из владајућег блока, како се сматра, Ђукановић је из својих рачуна имао значајну улогу) и државне институције, од оних из безбедностно-обавештајне сфере, до оних повезаних са усмеравањем привредних токова. Што се тиче самог врха власти, он то не само да не може да не зна, већ не може и да у некој мери – у пакленим играма људи повезаних са поглавником Црне Горе – у томе не учествује. Питање је само да ли колаборира из лично-партијских интереса, настојећи да купи време пре него што макар по питању одбране српских интереса у Црној Гори крене својим путем, или су ствари, на овај или онај начин, много горе.

Сагледајмо то на примеру тзв. „Апела 88“. Ту уз разне излапеле и истрошене али и даље аутентичне тзв. другосрбијанце има и много оних који су у разним комбинацијама са садашњом влашћу. Од корисника синекура које она додељује за ћутање или благонаклоно климање главом, до плаћања за лажно-опозиционо контрирање. Наравно, ту је – уз покојег „независног“ србофоба – и сорошевски регионални антисрпски конгломерат који по потреби сарађује или се свађа са званичним Београдом. Свима њима је тачка спајања Милова екипа. Тако смо стигли до нове интерпретације већ постављеног питања: да ли Ђукановићева криминално-пословно-политичка асоцијација позајмљује многе полуге моћи садашњој српској власти и на тај начин на њу има велики утицај (може све то да окрене против ње) или су заједнички направиле монструозни амалгам?

Последње може да буде у црној или сивој варијанти. Друга подразумева само опасну колаборацију. Ако је „само“ то случај, дошло је крајње време да се она прекида. И због српства у Црној Гори и због саме Србије. После турског јарма и титоистичког ропства само нам још фали да и даље чамимо у феудалним лавиринтима које контролише зеленашки мафијашки конзорцијум. Тим пре што ћемо тако и иструнути. Нема тог ризика који званични Београд нема дужност да преузме како би се Србија ослободила тог зла и упоредно отпочела праву борбу за српске интересе у Црној Гори. А она не може да буде по принципу „корак напред, корак назад”. Половичне мере, а тим пре оне које имају само позерски карактер, неће дати плодове. Потребна је систематска и енергична акција Србије срачуната на пружање свестране подршке нашем народу и цркви у Црној Гори (укључујући и паметни, а не национално-штетни, притисак на оне за које се евентуално, основано или не, сматра да тамо шурују са Милом) и свеобухватна а мудра интернационализација српског црквеног и националног питања у тој држави.

ВРЕМЕ ЗА РАСКИДАЊЕ ЛАНАЦА
Ако се тако брзо не поступи, српство у Црној Гори ће претрпети неповратну штету. За сада она, колико год била велика, ипак није фатална. Но, приближавамо се понору за који ће бити одговорне световна и црквена власт у Београду. На попису становништва Црне Горе 2003. године – пошто је дефинитивно напуштена комунистичка вишеслојна конструкција која је можда и ради лакшег наметања црногорског опредељења укључивала национално двојство (актуелно црногорство и српске корене) – 32 одсто њених грађана се изјаснило као Срби, док је 63,5 процената њих изабрало српски језик као матерњи (то су били људи свесни српских корена у раније толерисаном смислу).

Већ 2011. године – услед страшних притисака црногорског режима и уз половичну подршку Србије српској ствари у Црној Гори (која је у много чему била већа него данас) – тамо се 29 одсто грађана декларисало као Срби, док је 43 одсто њих изјавило да говоре српским језиком. Ако се на предстојећем попису 2021. догоди да број Срба и оних који и даље смеју да искажу истину да је њихов језик српски озбиљно опадне, то ће ићи на душу садашњег званичног Београда. Исто важи и за наше светиње ако на било који начин буде релативизована њихова припадност СПЦ. Но, ту ће бити једнако одговорна и црквена власт. Историја ће о онима који воде Србију а и СПЦ умногоме судити и на основу онога што учине за опстанак српства у Црној Гори. Како га ту буду бранили, тако ће штитити и сваки други његов део – од Косова, преко Војводине, до Републике Српске – када на неком другом простору кулминира национална опасност.

Дошло је крајње време да се због наших предака и потомака, али и ради историјског сећања на садашње генерације и власт коју оне имају (бирају је или бар толеришу) раскину ланци који спутавају Србију да предузме одлучну и дуготрајну – али, понављам, утемељену у међународном праву и пракси препознатој као легитимној у савременом свету (за шта има много простора) – акцију одбране угроженог српства у Црној Гори. Ако се крене тим путем, резултати неће изостати. Макар нећемо трпети даље губитке, а верујем да ће доћи и до позитивног оживљавања наше ствари у Црној Гори. Међутим, ако то ускоро не буде учињено, ако се само буде констатовало шта нам се спрема (припрема народа на пораз методологијом „кувања жабе“) а избегавало да се томе супротставимо као држава, онда се не ради о изнуђеној колаборацији са злом, већ о његовој метастази која је захватила виталне органе државног и друштвеног тела Србије.

Верници на божићној литургији у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 07. јануар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)
Верници на божићној литургији у Храму Христовог Васкрсења у Подгорици, 07. јануар 2020. (Фото: Борис Мусић/mitropolija.com)

Очито је циљ разних глобалних и регионалних центара моћи да српство у исконском смислу нестане и буде сведено само на Србију. Таква Србија би у националном смислу била једнако нова и погана као и оно што се сада прави од Црне Горе. Не желим ни да помислим да ико битан у нашем државном и црквеном вођству у томе саучествује, а камоли да такав дух преовладава, али врло брзо ћемо знати одговор. Ако се званична Србија муњевито а продуктивно не ангажује у одбрани СПЦ, српског народа и његовог културног наслеђа у Црној Гори – одговор ће бити ужасан. А онда нек се спреми и Република Српска на оно што је чека, а већински народ Србије нека прихвати истину да пасивношћу помаже копање раке својој кланој а још незакланој нацији, и тако постаје нешто аналогно дукљанизованим Црногорцима.

 

Насловна фотографија: Танјуг/АП

 

Извор Печат