Pismo sa Kosova ili gde ćemo ako i nama otmu svetinje

Posle toliko godina tuge i patnje, imamo opravdanu sumnju da postojeći teror može postati još gori. Gde ćemo ako nam uzmu svetinje?

Badnje veče u Lipljanu. Srbi okupljeni u porti. Uz vatru dostojanstveno stoji Petar Kostić sa bratom Lazarom. Rođen je u vreme bombardovanja u Beogradu, ali je odrastao u Lipljanu. Lazar je dve godine mlađi. Pametna i dobra deca – Petar studira elektrotehniku – sa roditeljima Dojčinom i Jelenom žive u delu grada gde Srba više nema. Njihov otac je ugledni inženjer elektrotehnike koji nije želeo da mu deca odrastaju bilo gde drugo nego u svojoj kući. Svako popodne su sa njima dolazili do lipljanske porte kako bi se igrali sa drugom srpskom decom iz grada. (Sloboda kretanja je i dalje takva da deca nigde ne mogu sama, i najsigurniji deo grada već 20 godina je upravo porta.) Jelena mi je pričala da ih same nisu puštali ni u dvorište ispred kuće. Uvek su bili pod nadzorom, jer su ulicom prolazili Albanci. Pratili su ih u školu, čekali ispred škole, igrali se sa njima, učili, dovodili u crkvu na pričest.

Nedaleko od Kostića, ispred stare crkve, zajedno sa decom božićne pesme peva Bogdanka Mirić, direktorka lipljanske osnovne škole. Završila je muzičku akademiju, i to da okupi decu i sa njima zapeva postala je tradicija svake Badnje večeri. Ona sa suprugom Slavomirom nije napuštala svoj stan u Lipljanu. U njemu su, ali i crkvenoj porti, podigli svoje dve ćerke: Milicu i Sanju. Sećam se kako su mi pričali da im je teško što je Sanja jedino dete u razredu. „Da je ne odvedemo do porte da se malo druži sa ostalom decom, ne znam kako bi uspeli da se borimo sa njenom usamljenošću. Tražila je da joj kupimo psa, jer hoće društvo celog dana. Ne shvata da ni to ne može, jer i pas treba da se šeta a to je u ovim uslovima opasno“, rekao mi je jednom prilikom Slavomir.

Milica je dosta starija od sestre, i Mirići su u svom stanu od nje dočekali i unuče. Stan su napustili u martu 2004. godine kada je zgrada zapaljena, a njih su pripadnici Kfora evakuisali tako što su decu bacali kroz prozor u naručje vojnika, a njih sprovodili kroz vatru i dim. Čim se stan obnovio, vratili su se i opstali. Oni su jedina srpska porodica koja u Lipljanu živi u stambenoj zgradi. Slavomir i Bogdanka su prosvetni radnici, kao što su bili i njihovi roditelji.

Lipljanski paroh otac Srđan Stanković, vidno uzbuđen što je na Badnje veče u porti okupljen veliki broj Srba, rekao je, između ostalog, da sve što se događa u Crnoj Gori povodom spornog zakona o slobodi veroispovesti, može da se desi i nama na Kosovu i Metohiji, usvajanjem nekog sličnog zakona. Svako ko je od nas bio u porti u tom trenutku osetio je nelagodu, zapitavši se šta će ako do toga dođe. Na pamet mi pade da Miriće srećem jedino u crkvi, jer u njihov deo grada ne zalazim. Kostiće takođe, odnosno kod njih sam jednom bila u proteklih 20 godina. U stvari, sve Lipljančane najčešće viđam u crkvi. Porta crkava Svetog Flora i Lavra i Vavedenja Presvete Bogorodice – stara crkva – naše su utočište. Zagrljaj u koji bežimo svih ovih godina kada zulum Albanaca krene.

MANASTIR U SUŠICI
Badnjak je naložen i u novoosnovanom manastiru Svetog Dimitrija u selu Sušica nadomak Gračanice. Jedno je od retkih sela, ako ne i jedino, u ovom delu Kosova i Metohije,  u kojem je i pre 1999. godine živelo na desetine albanskih porodica. Trenutno u selu živi 350 Srba i oko 240 Albanaca. Pomenuti manastir nalazi se u delu sela gde žive Albanci.

Sušica se pominje prvi put početkom 14. veka u povelji kralja Milutina. Osim u Gračaničkoj povelji, selo se pominje i u turskom popisu iz 1455. godine, kada je imalo 30 srpskih kuća, zatim u Pomeniku manastira Svete Trojice kod Mušutišta 1465. i u Devičkom tipiku 1778. godine. Sušica je napuštena 1690. godine u Velikoj seobi pod patrijarhom Arsenijem Trećim Čarnojevićem . Prema podacima, mnoge porodice su se sklonile na Šar planinu i u obližnja brda, pa su se kasnije njihovi potomci vratili na stara ognjišta. Sadašnji sastav stanovništva je od sredine 18. veka. Prve albanske porodice doselile su se mnogo kasnije.

Manastir Svetog Dimitrija u Sušici (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Manastir Svetog Dimitrija u Sušici (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Srbi iz Sušice ne kriju sreću zbog obnavljanja manastira i kažu da je to na dobro svih Srba, bez obzira gde žive. Oni pričaju da su porta i crkva oduvek bili mesto njihovog okupljanja i da su ove jeseni proslavili prvu hramovnu slavu. Zabrinuti zbog svega što se dešava u Crnoj Gori ne isključuju mogućnost da se u skorije vreme tako nešto nađe na dnevnom redu takozvanog kosovskog parlamenta. „Toliko smo se borili da očuvamo našu crkvu i taman kada je sve obnovljeno i postavljeno kako treba da bude, muči nas briga zbog svega što se dešava. Nije to daleko od nas, naprotiv. Ovi će jedva čekati. Godinama unazad sve srpsko na Kosovu i Metohiji nazivaju kosovskom kulturnom baštinom, i šta je to ako ne uvod u nešto mnogo gore“, pričaju Sušičani koji su crkvu decenijama sami obnavljali. Njihovu brigu dele igumanija Irina i sestra Hristina, koje  u manastiru žive nepunih godinu dana, po blagoslovu episkopa raško-prizrenskog Teodosija.

U selu pričaju da je ktitor dobro poznavao ovo područje – veruje se da je zadužbina nekog vlastelina iz doba Stefana Dečanskog ili cara Dušana – jer je za mesto budućeg hrama izabrao idealan položaj. To je mesto između dva prilično duboka potoka koji su u ono vreme imali  dosta vode i gustih visokih šuma okolo. Iznad crkve je brdo Veletin, čije su kelije i isposnice često posećivali srpski patrijarsi. U srednjem veku u selu je postojala pravoslavna crkva posvećena Svetom Dimitriju, ali je ona srušena početkom 19. veka.

Sušičku crkvu srušio je Jašar-paša Džinić, poturica albanskog porekla, poznat po rušenju srpskih pravoslavnih svetinja. Od njihovog kamena gradio je mostove na Sitnici i u selu Vragolija u opštini Kosovo Polje. Crkva počinje da se obnavlja 1992. godine odlukom meštana Sušice, na mestu koje su zvali Crkvište. Obnova je krenula prilozima meštana, ali i preduzeća i firmi iz Prištine čiji su direktori u to vreme bili Srbi. Do 1997. sa radovima se stiglo do pola, da bi intenzivnija gradnja počela u leto iste godine. Gradnju crkve preuzeo je tada Zavod za zaštitu spomenika kulture Prištine, a njeno finansiranje Skupština grada Prištine i Ministarstvo kulture Srbije. Do kraja 1998. godine, crkva u Sušici je ozidana.

U poslednjih 20 godina više puta je bila obijana i pljačkana, ali i velikom voljom meštana i sveštenstva lagano završavana. Oslikavanje crkve počelo je u jesen 2014. godine i to je besplatno uradio ikonografski Atelje Minić iz Beograda. Osvećenje crkve, zvona i gostoprimnice početkom oktobra 2015. obavio je vladika Teodosije sa sveštenstvom i monaštvom eparhije. Tako je posle 23 godine crkva Svetog Dimitrija završena – obnovljena na prvim temeljima.

NAJČEŠĆE PITANjE
Trećeg dana Božića, na litiji u Gračanici a potom i molebanu u manastirskoj porti, okupilo se nekoliko hiljada Srba iz različitih krajeva Kosova i Metohije. Došli su da daju podršku Srbima u Crnoj Gori i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Litiju je predvodio i moleban služio vladika Teodosije. „Možda drugi i ne znaju koliko nama ovde na mučeničkom Kosovu i Metohiji znače naše svetinje, i koliko su nam značile u istoriji. Posebno nam mnogo znače u ovim godinama nevolja i iskušenja koje prolazimo, kako bi očuvali naše narodno jedinstvo i našu rešenost da ostanemo svoji na svome, da ne izgubimo svoje ime, čast i dostojanstvo. Obnavljajući naše porušene svetinje na Kosovu i Metohiji pokazali smo jasno da se nikada ne smemo odreći onoga što nas je vekovima povezivalo i spajalo. Čuvajući svetinje mi čuvamo sebe kao narod Božiji, kao decu Svetog Save“, rekao je vladika u svojoj besedi.

Gde ćemo ako nam uzmu svetinje? To je pitanje koje ovih prazničnih dana Srbi sa Kosova i Metohije najčešće postavljaju. Posle toliko godina tuge i patnje, imamo opravdanu sumnju da postojeći teror može postati još gori. Izglasa se zakon i odjednom ništa više nije naše – toliko je sve prosto i ujedno podlo. Imanja i kuće nam već otimaju, još da krenu na crkve.

Vekovi koji su utkani u crkvu Svetog Dimitrija u Sušici neće biti validan dokaz da je to srpsko – druge svetinje da ne pominjem. Za Petra i Lazara porta u Lipljanu ima posebno značenje. Ona je sastavni deo njihovih života – važan deo njihovog sveta. Ako im se i to oduzme, odnosno ako srpsko ime zameni takozvano kosovsko, da li će uspeti da sačuvaju svoje ognjište kao šta ga njihov otac čuva? Ne samo Kostići, Mirići, već bilo koja srpska porodica u Lipljanu, na Kosovu i Metohiji.

Litija u Gračanici za podršku Srbima u Crnoj Gori, 09. januar 2020. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)
Litija u Gračanici za podršku Srbima u Crnoj Gori, 09. januar 2020. (Foto: Janja Gaćeša/Novi Standard)

Zbog svega što smo prošli i preživeli – malo je toga dobrog – jedino nam ostaje da se molimo za Srbe u Crnoj Gori. Da se molimo i da nas na Kosovu i Metohiji Gospod sačuva takvog iskušenja, jer ni u kog drugog vere nemamo.

 

Janja Gaćeša je dugogodišnji dopisnik Novog Standarda iz Gračanice

 

Naslovna fotografija: Janja Gaćeša/Novi Standard

 

Izvor Novi Standard