Misija bibliotekara (1)

Kroz istoriju bibliotekara možemo sagledati duboke tajne evolucije zapadnog sveta i shvatiti kako je knjiga postala društveno neophodna

Želeo bih da svojim ponašanjem nastavim tradicionalnu vrlinu koju su još stari Grci i Rimljani jednodušno uočili kod Španaca: vrlinu gostoljubivosti. U ovom trenutku i u ovoj prilici čini mi se da je najbolji izraz gostoljubivosti, po dolasku stranca u moj dom, da ga napustim i na neki način sam privremeno postanem stranac. Danas smo se okupili kako bismo jedni drugima uputili svoju reč. Budući da je moj starostavni dom, španski jezik, mnogima od vas slabo pristupačan, pomislio sam, vođen željom da potražim delotvoran pristup vašim dušama te ne doprinesem da u potpunosti izgubite jedan sat vašeg života, a oni su nam prilično izbrojani, kako moram učiniti napor i izložiti se avanturi da vam se obratim na jeziku koji veoma slabo poznajem, na kojem ću biti prinuđen da često zamuckujem i posrćem, koji čak ni ne izgovaram dobro, ali na kojem ćete me, verujem, dobro razumeti. Takođe, očekujem vašu blagonaklonost i nadam se da me nećete potkazati policiji zbog erozija koje ću stvoriti u osetljivom tkivu francuske gramatike.

Pre svega, želeo bih da vam skrenem pažnju kako se ovo što ćete čuti neće u potpunosti podudarati sa naslovom kojim sam, kao i vi, i sam zatečen čitajući program ovog kongresa. Moram to istaći jer je naslov – „Misija bibliotekara“ – opširan i zastrašujući, i prihvatiti ga zdravo za gotovo predstavljalo bi preteško breme i veliki zahtev. Ne usuđujem se da vas podučavam bilo čemu u vezi sa izuzetno složenim tehnikama koje su sastavni deo vašeg rada, vama sasvim dobro poznate, dok su za mene one hermetička tajna. Prinuđen sam, dakle, da se povučem u najtešnji kutak ogromnog prostranstva nagoveštenog ovim naslovom.

Reč „misija“ mi, već sama po sebi, pomalo uliva strah ukoliko sam primoran da je upotrebim u svoj silini njenog značenja. Naravno, isto se dešava i sa neizmernim brojem drugih reči u svakodnevnoj upotrebi. Ukoliko bi najednom počele da funkcionišu u svom punom i verodostojnom značenju, ukoliko bi naš um dok ih izgovaramo ili slušamo jasno i najednom shvatao njihovo celovito značenje, zapanjili bismo se, ili bar bili preneraženi suštinskim dramatizmom što ih prožima. Srećom, naš uobičajeni jezik upotrebljava ih suženo i mehanički, skoro i ne razumevajući ih, u jednom oslabljenom, zapretenom, maglovitom značenju; rečima operišemo spolja, vešto klizimo po njima ne uranjajući u njihove unutrašnje ponore. I tako, dok ih izgovaramo, naše reči izvode vratolomije poput cirkuskih tigrova i lavova budući da smo im mi, njihovi ukrotitelji, prethodno umanjili krvoločnost adekvatnom dozom morfijuma ili hloroforma.

LIČNA MISIJA
Dovoljno će biti da, pomoću jednog primera, na tren zavirimo u unutrašnjost reči „misija“. Misija, već na prvi pogled, označava ono što čovek mora da radi u svom životu. Dakle, misija je nešto što je svojstveno isključivo čoveku. Bez čoveka nema misije. Ali ta potreba na koju aludira izraz „mora da radi“, jedno je prilično čudno stanje i nimalo ne liči na nužnost koja primorava kamen da teži ka zemljanom centru. Kamen ne može da ne gravitira, a čovek veoma lako može da ne radi ono što mora da radi. Nije li to zanimljivo? Stoga je potreba potpuno suprotna nužnosti, ona je poziv. Postoji li išta galantnije? Čovek je pozvan da pristane na sopstvenu potrebu. Kamen koji bi bio obdaren prosečnom pameću, uočivši to, verovatno bi pomislio: „Kakva je sreća biti čovek! Ja nemam izbora sem da neumoljivo ispunjavam zakon svoga bitisanja: moram da padam, večno da padam… Za razliku od mene, čoveku nije nametnuto nešto što mora da radi, što mora da bude, već mu je to predloženo.“ Ali naš imaginarni kamen bi tako razmišljao jer je samo prosečne pameti.

Kada bi bio izuzetno pametan, primetio bi da je ta čovekova privilegija užasna. Ona podrazumeva da se u svakom trenutku svoga života čovek suočava sa raznovrsnim mogućnostima delanja, bivstvovanja, te da se sam, isključivo na sopstvenu odgovornost, neprestano mora odlučivati za jednu od njih. A da bi se odlučio, želeo to ili ne, mora u sopstvenim očima opravdati svoj izbor, to jest mora da otkrije onu od mogućih akcija koja u datom trenutku čini najstvarnijim njegov život, onu koja je najsmislenija, najviše njegova. Ukoliko ne izabere takvu akciju, zna da je prevario samoga sebe, da je krivotvorio vlastitu stvarnost, da je učinio ništavnim jedan trenutak svog životnog vremena, čiji su trenuci, kao što sam već rekao, izbrojani.

Nema u ovome što govorim nikakvog misticizma: očigledno je da čovek ne može da načini ni jedan jedini korak a da ga ne opravda pred svojim vlastitim, duboko ličnim, tribunalom. Kada se kroz jedan sat budemo našli pred vratima ove zgrade, moraćemo da se, hteli ne hteli, odlučimo kuda ćemo zakoračiti: da bismo to odlučili, iskrsnuće nam pred očima slika nečega što moramo uraditi tokom popodneva, što opet zavisi od svega onoga što moramo uraditi sutra, a sve to skupa i konačno od nama najbliskije opšte slike života, života koji moramo da živimo kako bismo bili ono što najverodostojnije jesmo. Zato svaka naša akcija postavlja pred nas neumitan zahtev da potekne iz celovite anticipacije naše sudbine te bude izvedena iz opšteg programa predodređenog našem bitisanju. I to podjednako važi za junaka i časnog čoveka kao i za izopačenog ili podlaca; i izopačeni čovek je primoran da pred sobom opravda svoje postupke tražeći njihov smisao i ulogu u određenom životnom programu. U svakom drugom slučaju ostao bi sapet, paralizovan, poput Buridanovog magarca.

Među malobrojnim spisima koje je nakon smrti ostavio Dekart, nalazi se jedan, napisan dvadesetih godina, naslovljen Quod vitae sectabor iter?Kojim životnim putem poći? Reč je o citatu jednog stiha u Ausonijevom prevodu, drevne pitagorejske pesme: De ambiquitate eligendae vitaeO kolebljivosti pri životnom izboru.

Bronzana skulptura „Mislilac“ Ogista Rodena ispred njegovog muzeja u Filadelfiji (Foto: visitphilly.com)
Bronzana skulptura „Mislilac“ Ogista Rodena ispred njegovog muzeja u Filadelfiji

Čoveku je, očigledno, snažno uvreženo u svesti da mora izabrati vlastiti život, sopstveno bitisanje. Zaista zadivljujuće jer podrazumeva da – za razliku od svih ostalih bića na ovome svetu kojima je unapred dato i već predodređeno bitisanje i ona upravo zato što postoje da bi odmah bila to što jesu – čovek je jedina i skoro nepojmljiva stvarnost koja postoji iako nema čvrsto predodređeno bitisanje; on nije odmah i unapred ono što jeste, već oseća potrebu da izabere šta će biti. Kako će izabrati? Nesumnjivo tako što će sebi, u svojoj mašti, predočiti mnoge moguće tipove života, i dok ih bude zamišljao, primetiće da ga jedan najviše očarava, spontano privlači, da ga mami odnosno priziva. To priznanje koje osećamo spram određenog tipa života, taj imperativni zov ili krik koji se razlama sa najdubljeg dna našeg bića, jeste vokacija.

Vokacijom čoveku nije nametnuto već predloženo šta mora da radi. Život, shodno tome, nosi obeležje ostvarenja jednog imperativa. Od nas zavisi želimo li da ga ostvarimo ili ne, hoćemo li biti verni ili neverni svojoj vokaciji. Premda sama vokacija, odnosno ono što istinski moramo da radimo, ne zavisi od nas. Ona stiže do nas u vidu neumoljivog predloga. Stoga svaki ljudski život ima misiju. Reč misija znači sledeće: svest da svaki čovek ima svoje najautentničnije bitisanje koje je pozvan da ostvari. Ideja misije je, dakle, suštinski nerazlučiva od čovekove prirode i budući da sam već rekao: bez čoveka nema misije, sada možemo dodati: bez misije nema čoveka.

PROFESIONALNA MISIJA
Šteta što sada nismo u mogućnosti da se podrobnije bavimo ovom temom, jednom od najplodonosnijih i najtežih; temom o odnosu između čoveka i njegovog posla. Jer život je, pre svega, posao. Nismo mi sebi podarili život već je on nama darovan; zatečeni smo u njemu ne znajući ni kako ni zašto; ali ta činjenica da nam je dar – život – poklonjen, istovremeno podrazumeva i da moramo nešto da uradimo sa njim, svako sa svojim životom. Ili, što se svodi na isto: da bismo živeli, moramo stalno nešto da radimo, sve dok nam smrt ne zakuca na vrata. Da, život je posao.

Da, u životu ima mnogo posla, a najvažniji od svih je da se čovek izbori i uspe da radi ono što mora da radi. Zato pogledom pretražujemo po okolini, odnosno svom društvenom okruženju, i otkrivamo u njemu splet tipičnih života, života koji imaju izvesnu zajedničku opštu crtu: u stvari, otkrivamo lekare, inženjere, profesore, fizičare, filosofe, ratare, industrijalce, trgovce, vojnike, zidare, obućare, učiteljice, glumice, balerine, monahinje, krojačice, dvorske dame. Na prvi pogled ne sagledavamo individualni život ispoljen u svakom lekaru ili svakoj glumici ponaosob, već samo shematsku, generičku arhitekturu tog života. Oni se međusobno razlikuju po vrsti ili tipu posla koji u njima preovladava – recimo, uporedimo posao vojnika i posao naučnika. Dakle, te shematske životne putanje jesu profesije, karijere, ili koloseci bivstvovanja i mi ih otkrivamo kao već formirane, očigledne, određene, regulisane u našem društvu. Među njima biramo onu koja će biti naša, naš curriculum vitae.

Isto se dogodilo i nama. U doba adolescencije ili rane mladosti kada čovek, manje ili više jasno, donosi svoje najpresudnije odluke, otkrili ste da je u vašem društvenom okruženju, pre vašeg dolaska na svet, već bila profilisana slika određenog tipa života i načina čovekovog bitisanja kao bibliotekara. Niste morali vi da je izmišljate; već je bila tu, a ovo „tu“ označava društvo kojem ste pripadali.

Dakle, slika života i tip čovekovog posla svojstveni zanimanju bibliotekara već su postojali pre vas i bilo vam je dovoljno da se okrenete oko sebe pa da ih uočite i sagledate taj način bivstvovanja mnogih muškaraca i žena. Ali nije oduvek bilo tako. U mnogim epohama nije bilo bibliotekara, premda je već bilo knjiga – da ne pominjem ona davna vremena u kojima nije bilo ljudi vaše profesije jer nije bilo ni knjiga. Da li to znači da u epohama u kojima nije bilo bibliotekara iako su postojale knjige, nije bilo ljudi koji su se bavili knjigama na način prilično sličan vašoj današnjoj službi? Naravno, bilo je pojedinaca koji se nisu, poput ostalih, zadovoljavali samo čitanjem knjiga, već su ih sakupljalii sređivali, katalogizirali i čuvali. No da ste se tada rodili, ma koliko gledali oko sebe, ne biste delanje tog čoveka prepoznali kao posao bibliotekara u današnjem značenju te reči, već bi vam njegovo ponašanje ličilo na nešto što zaista i jeste bilo: na ekscentrično osobenjaštvo, nekakvo potpuno lično ponašanje, na vrlinu svojstvenu isključivo tom pojedincu poput zvonkog glasa ili skladnih pokreta koji bi ga ukrasili. Dokaz je u činjenici da bi nakon njegove smrti, skupa sa njim, umiralo i njegovo zanimanje, ne bi se održalo duže od života pojedinca koji mu se predano posvetio.

Kristofer Vilijams, „Velečasni Tomas Šenklend, velški bibliotekar“, 1923. (Foto: Wikioo)
Kristofer Vilijams, „Velečasni Tomas Šenklend, velški bibliotekar“, 1923.

Moje reči će biti jasnije ukoliko se na tren preselimo na drugi pol evolucije te postavimo sebi pitanje šta se danas dešava nakon smrti upravnika neke javne biblioteke. Danas ostaje da živi praznina nastala po njegovom odlasku, njegovo zanimanje neoskrnavljeno traje u obliku službenog položaja, koji država, opština ili korporacija podržavaju svojom kolektivnom voljom i vlašću, iako ga  privremeno niko ne zauzima, te se čak i dalje izdvajaju davanja za taj upražnjeni položaj. Stoga sakupljanje, sređivanje i katalogiziranje knjiga danas ne znače puko individualno ponašanje, slučajnu vokaciju nekog čoveka, već položaj ili mesto u društvu, nezavisno od pojedinca, koje društvo podržava, zahteva i određuje. Staranje o knjigama sada je bezlično, ustanovljeno kao karijera ili profesija, te ga zato uočavamo čim se osvrnemo oko sebe i ono je jasno i čvrsto profilisano, poput javnog spomenika. Karijere ili profesije jesu vrste ljudskih delatnosti koje su, očito, društvu potrebne. A jedna od njih je, od pre nekoliko vekova, i delatnost bibliotekara. Danas je svakoj zajednici na Zapadu potreban određeni broj lekara, sudija, vojnih lica…pa i bibliotekara. Reklo bi se, upravo zato što ta društva moraju da leče svoje članove, da im dele pravdu, da ih brane i podstaknu na čitanje.

Evo, opet se pojavljuje isti izraz koji sam već upotrebio, ali on se sada ne odnosi na čoveka nego na društvo. Društvo takođe mora da radi određene stvari. Takođe ima svoj sistem potreba, misija. Suočavamo se, dakle – i to je mnogo važnije no što se možda pretpostavlja – sa dvojstvom: čovekova misija, nešto što svaki čovek mora da radi kako bi bio ono što suštinski jeste, nasuprot profesionalnoj misiji, u našem slučaju misiji bibliotekara, onom što jedan bibliotekar mora da radi kako bi bio dobar bibliotekar. Izuzetno je važno da ih ne pobrkamo.

Prvobitno je, nema sumnje, sve što danas čini neku profesiju ili službu bilo genijalno, stvaralačko nadahnuće pojedinca koji je osetio duboku potrebu da svoj život posveti jednom do tada nepoznatom zanimanju, pojedinca koji je izmislio novu delatnost. Bila je to njegova misija, njegova neophodnost. Istovremeno sa smrću tog čoveka zamrla bi i njegova misija; ali kako vreme bude proticalo, zajednica, odnosno društvo, uočava da joj je takvo ili slično zanimanje neophodno za opstanak i procvat konglomerata ljudi što čini društvo. Tako je, na primer, u starom Rimu, živeo čovek koji je pripadao gensu Julija, po imenu Gaj i s nadimkom Cezar. Njemu je pošlo za rukom da uradi niz stvari koje do tada niko nije uradio, recimo da proglasi pravo Rima na isključivo upravljanje svetom i pravo pojedinca na isključivo upravljanje Rimom. To ga je stajalo života. Ali u potonjoj generaciji, rimskom društvu je bilo potrebno da neko ponovo učini ono što je uradio Gaj Julije Cezar, te je praznina koju je taj čovek ostavio za sobom, sa svojim apsolutno ličnim profilom, postala objektivna, obezličena u nazivu poglavarske titule; reč Cezar, ime jedne lične misije, počela je potom da označava kolektivnu potrebu.

No, uočite duboku promenu kojoj je izložena svaka ljudska delatnost čim iz lične potrebe ili misije preraste u kolektivnu potrebu ili službu, odnosno profesiju. U slučaju lične potrebe, čovek samo radi nešto što on, i jedino on, mora da radi, potpuno slobodno i na svoju isključivu odgovornost. Nasuprot tome, kada čovek obavlja neku profesiju, obavezuje se da radi nešto što je društvu potrebno. On se dakle, mora odreći dobrog dela svoje slobode; primoran je da sebe obezliči, da ne odlučuje o svojim akcijama isključivo sa ličnog stanovišta, već kolektivnog, kako ne bi bio loš profesionalac te izložen teškim posledicama kojima društvo, a ono je izuzetno okrutno, kažnjava sve one koji mu loše služe.

Možda će sledeća paradigma pojasniti šta želim da kažem. Ukoliko izbije požar u kući u kojoj neki čovek živi skupa sa mnogim drugim osobama, on može iz krajnje ličnih razloga, jer su mu možda dušu preplavili očaj i beznađe, ništa da ne učini kako bi ga ugasio; ideja da će mu se telo ubrzo pretvoriti u prah i pepeo čini ga čak srećnim. Ali, ukoliko nekim čudom preživi i utvrdi se da je mogao ugasiti požar koji je odneo mnoge živote, društvo će ga kazniti budući da nije učinio ono što je zbog društva – tj. zbog kolektivne a ne lične potrebe – morao da učini. Dakle, profesije su, za ljude koji ih obavljaju takva vrsta posla; one su, poput požara, neodložni zadaci kojima neizbežno treba poći u susret i koje društvena situacija postavlja pred nas, želeli mi to ili ne. Zato se nazivaju službama i zato se prevashodno svi državni poslovi određuju kao službe – država je oličenje sveg društvenog u superlativu, njegovo oličenje u prenaglašenom, narogušenom, što će reći u preteranom obliku.

Lingvisti se suočavaju sa teškoćama pri određivanju etimologije reči služba, oficio, kojom su Latini označavali dužnost, a suočavaju se sa njima jer, kao što im se inače često dešava, ne d0čaravaju sebi jasno autentične životne okolnosti u kojima je ta reč nastala. Uočiti da officium potiče od ob i facere, gde predlog ob, kao i obično, znači brzo poći u susret ka nečem, u ovom slučaju delanju, ne predstavlja nikakvu semantičku poteškoću. Officium znači delati smesta, bez oklevanja, označava nešto što je hitno, neodložan posao. Upravo je to suštinska ideja dužnosti. Kada nam se nešto predstavi kao dužnost, naznačava nam se da je izlišna naša procena o nužnosti našeg delanja ili nedelanja. Mi je možemo izvršiti ili ne izvršiti, ali činjenica da se nešto mora uraditi ne dovodi se u pitanje i jedino zato se naziva dužnošću.

Američki vatrogasci gase veštački izazvan požar u trening centru u Mičigenu (Foto: Air National Guard photo/Staff Sgt. William Hopper)
Američki vatrogasci gase veštački izazvan požar u trening centru u Mičigenu

Stoga se pri određivanju suštine misije bibliotekara ne sme poći od čoveka koji je obavlja, od njegovih ukusa, radoznalosti, podesnosti, kao ni od apstraktnog ideala koji bi pretendovao da jednom za svagda definiše pojam biblioteke, već od društvene potrebe kojoj naša profesija služi. A ta potreba, poput svega tipično ljudskog, nije nepromenljiva veličina, već je u svojoj biti podložna promeni, kretanju, razvoju – ona je, jednom rečju, istorijska.

XV VEK
Svima vama je bolje nego meni poznata prošlost vaše profesije. Ako je namah sebi predočite, uočićete koliko se jasno delatnost bibliotekara uvek menjala strogo i u saglasju sa onim što je knjiga kao društvena potreba značila u određenom trenutku.

Ukoliko bi sada bilo moguće valjano rekonstruisati tu prošlost, sa zaprepašćenjem bismo otkrili da kroz istoriju bibliotekara možemo, kao pod snopom svetlosti, sagledati najskrivenije i duboke tajne evolucije zapadnog sveta. To potvrđuje da smo našu temu, naizgled potpuno neobičnu i ekscentričnu – profesija bibliotekara – zahvatili na pravi način, odnosno u njenoj istinskoj i sveukupnoj stvarnosti. Kad god neku temu, makar najsažetiju i najprizemniju, sagledamo u njenoj verodostojnoj stvarnosti, ona nas istog trenutka dovodi u dodir sa svim ostalim stvarnostima, postavlja nas nekako u centar sveta da bi nam zrakasto, u svim pravcima, otkrila potresne, beskrajne perspektive univerzuma. Ali, ponavljam, sada ne možemo čak ni načeti duboku istoriju vaše profesije. Taj zadatak ovde ostaje nagovešten, desideratum, na koji bi neko od vas, darovitiji od mene, trebalo da se usudi i ostvari ga. Meni je pomenuto saglasje između bibliotekarevog delanja i potrebe koju je knjiga značila iz epohe u epohu u zapadnim društvima, sasvim očito.

Da bismo uštedeli vreme, zanemarićemo Grčku i Rim: za njih je knjiga, ukoliko naš opis mora da bude precizan, bila nešto veoma čudesno. Govorićemo samo o novim narodima koji počinju da bujaju na ruševinama stare Grčke i Rima. Dakle, kada se, po prvi put, nazire ljudska figura bibliotekara utkana u osnovu društvenog pejzaža? Hoću da kažem – kada je neki savremenik, pretražujući pogledom po svojoj okolini, mogao da uoči, javno istaknutu i očiglednu, fizionomiju, ili siluetu bibliotekara? Nesumnjivo, početkom renesanse. A to znači, neposredno pred pojavu štampane knjige! Tokom srednjeg veka, staranje o knjigama još uvek nije društvena delatnost, ne izbija na videlo javnosti: ono je prikrivena, tajnovita delatnost, moglo bi se reći intestinalna, zatočena u skrovitom okrilju manastira. Čak se ni na univerzitetima ne pridaje značaj tom trudu. Na njima su se čuvale knjige jer su bile neophodne kao sredstva za podučavanje, potpuno isto kao što su se čuvale i posude za održavanje čistoće. Gvardijan, čuvar knjiga u samostanu, nije bio osoba od nekog posebnog značaja. Tek u osvit renesanse, na površini javnog, konture bibliotekara počinju da se naziru i izdvajaju od ostalih generičkih tipova života.

Kakva slučajnost! Upravo u tom trenutku knjigu, u njenom najstrožem značenju – dakle, ne misli se na religioznu knjigu niti knjigu zakona, već knjigu napisanu rukom pisca, što znači knjigu koja jedino pretenduje da bude knjiga, ne ni otkrovenje niti Zakonik – društvo prvi put doživljava kao potrebu. Mali broj pojedinaca je to osetio mnogo ranije, ali je njihovo osećanje bilo nalik na vlastito osećanje bola ili žudnje – reč je o potpuno ličnom osećanju. Međutim, pojedinac sada otkriva da je izlišno njegovo izvorno osećanje potrebe, on je opaža u vazduhu, u atmosferi, kao nešto što je neko, ne zna se ko, već uočio, jer mu se čini da je i „drugi“ osećaju, u najširem značenju reči „drugi“ koja oličava zagonetni supstrat svega društvenog. Iluzija knjige, nada u knjigu, više nisu bile sadržaj nečijeg pojedinačnog života, već su imale bezlično, anonimno obeležje, svojstveno svemu što čini zakonitosti kolektiviteta.

Istorija je, gospodo, nadasve istorija nastanka, razvoja i nestanka određenih društvenih zakonitosti. Njih čine shvatanja, načela, naklonosti, poricanja, strahovanja kojima je prožeto društveno okruženje svakog pojedinca i na koje, hteo ne hteo, mora da računa, kao što mora da računa na fizičku prirodu. Potpuno je nebitno da li je pojedinac u skladu sa njima: prisustvo određenih zakonitosti ne zavisi od činjenice da li mi pristajemo na njih; naprotiv, jasnije ih uočavamo čim se zbog nepristajanja na njih sudarimo sa njihovom granitnom čvrstinom.

U tom smislu, sve do renesanse, potreba za knjigom nije bila jedna od društvenih zakonitosti. Ali čim je to postala, smesta je izronio bibliotekar u vidu profesije. Budimo još precizniji. Potreba za knjigom zadobija u renesansi obeležje vere u knjigu. Naime, otkrovenje, reč Božja koju je Gospod izdiktirao čoveku, gubi snagu te se sva očekivanja okreću jedino ka onome što čovek misli svojom glavom, što će reći ka onome što čovek piše. Čudna i ogromna avantura zapadnog dela ljudskog roda! Eto, tek što smo počeli da rešetamo istoriju vaše profesije, odmah smo, kao u duboku klopku, upali u utrobu evropske evolucije!

Laurencijus de Voltolina „Henrik od Nemačke sa svojim učenicima“
Laurencijus de Voltolina „Henrik od Nemačke sa svojim učenicima“

Društvena potreba za knjigom u ovoj epohi oličena je nastojanjem da ima knjiga, budući da ih je malo. Takvom modelu potrebe odgovara slika genijalnih renesansnih bibliotekara, velikih lovaca na knjige, dovitljivih i upornih. Katalogizacija još uvek nije hitna. Međutim, domoći se knjige, napraviti knjigu, herojski je podvig. U XV smo veku. Nimalo nije slučajno što se upravo u toj epohi, u doba izuzetno snažne potrebe za što većim brojem knjiga, rađa štampa.

XIX VEK
Sportskom akrobatikom preskočićemo tri veka i zaustaviti se na 1800. godini. Šta se u međuvremenu dogodilo sa knjigama? Objavljene su mnoge. Štampanje je pojeftinilo. Više se ne oseća manjak knjiga; toliko ih je da je potrebna njihova katalogizacija. To je u sferi materijalnog. U sferi sadržajnog, potreba društva se takođe promenila. Kao da se ispunio dobar deo nadanja polaganih u knjigu. Baš tada se u svetu događa nešto čega ranije nije bilo: pojavljuju se nauke koje se tiču prirode i prošlosti, tehničkih saznanja. Sada više nije potrebna potraga za knjigama – ona je prestala da bude istinski problem – nego se javlja potreba za većim čitanjem, kreće se u potragu za čitaocima. I zaista, u ovoj etapi umnožava se broj biblioteka i bibliotekara. Iako se tom profesijom bavi mnogo ljudi, i dalje je reč o spontanoj društvenoj profesiji. Još uvek Država nije od nje načinila službu.

Odlučujući korak u razvoju vaše karijere preduzet je nekoliko decenija potom, oko 1850. dakle, vaša profesija je kao državna služba veoma mlada; ovaj detalj o starosti vaše profesije izuzetno je značajan, jer istorija i sve istorijsko, to jest sve ljudsko, ima svoje životno vreme; a životno vreme uvek ima svoj uzrast, tako da je sve ljudsko uvek u dobu detinjstva, mladosti, zrelosti ili starosti. Strepim pomalo što vam usput ukazujem na ovu perspektivu jer se bojim da ćete mi, podstaknuti snažnom znatiželjom, postaviti pitanje o uzrastu vaše profesije, odnosno da će vas zanimati da li je biće bibliotekara istorijski mlado, u zrelom dobu ili možda već vremešno. Videćemo, videćemo ukoliko sam uopšte u stanju da vam kažem nešto o tome!

Ali vratimo se pomenutom trenutku u razvoju, trenutku kada je pre otprilike sto godina profesija bibliotekara bila zvanično ustanovljena. Najznačajniji preokret u jednoj profesiji – sigurno mislimo isto – događa se kada zanimanje koje je društvo do tada spontano podržavalo najednom preraste u državnu birokratiju. Čemu se duguje, ili bar, šta je uvek simptom tako važnog preokreta? Država je takođe društvo, ali ne u celini; ona odražava samo jedan oblik ili jedan deo društva. Društvo drže na okupu, ukoliko nema države, navike, običaji, javno mnjenje, jezik, slobodno tržište, itd, itd – sve u svemu, raspršene i neprecizne zakonitosti. Zahvaljujući državi, karakter postojećih, delotvornih zakonitosti svojstvenih svemu društvenom poprima vrhunsku snagu: deluju stameno, savršeno jasno i precizno.

Država proističe iz zakona koji su skoro matematički strogo, taksativno nabrojani. Zbog toga sam u prethodnom delu izlaganja nagovestio da je državno uređenje ekstremni oblik zajedništva. Ukoliko to primenimo na naš sadašnji problem, možemo zaključiti da neka profesija neće postati državna, zvanična, sve dok kolektivna potreba koju ona zadovoljava ne postane preko svake mere snažna, neodgodiva, doslovno – hitna. Država ne dopušta nepotrebna zanimanja u svojoj orbiti. Društvo stalno ima osećaj da mora da uradi mnoge stvari, ali država vodi računa da se umeša samo onde gde je preko potrebno, neodložno nešto uraditi. Nekada se smatralo da je za opstanak društva izuzetno neophodno protumačiti predskazanja i ostala tajanstvena znamenja od bogova upućena narodima. Upravo je iz tog razloga ceremonija gatanja po letu i pesmi ptica postala institucionalizovana državna služba, a auguri i hruspici izuzetno značajne birokrate.

Dakle, Francuska revolucija je, nakon melodramatične pometnje, izmenila evropsko društvo. Drevnu aristokratsku anatomiju potisnula je samozvana demokratska anatomija. Novonastalo društvo bilo je krajnja posledica pomenute vere u knjigu, nadahunte renesansom. Demokratsko društvo je čedo knjige, ono odražava trijumf knjige napisane ljudskom rukom, rukom pisca, nad knjigom kao Božijim otkrovenjem i knjigom zakona koje je propisala autokratija. Pobuna naroda izvedena je u ime svega što se naziva razumom, kulturom, itd. Ovi nejasni entiteti na kraju će u srcima ljudi zauzeti isto središnje mesto koje je nekada zauzimao Bog, ništa manje nejasan entitet. Ljudi imaju nekakvu čudnu sklonost da se prevashodno hrane nejasnoćama.

Znači, približno oko 1840, knjiga više nije potreba u smislu iluzije, nade, već budući da je iščezao nebeski i tradicionalni autoritet Boga, knjiga je preostala kao jedina, poslednja instanca na kojoj bi se temeljilo društvo. Ono se moralo grčevito uhvatiti za nju kao za slamku spasa. Knjiga postaje društveno neophodna. Zato u toj epohi dolazi do pojave visokotiražnih izdanja. Mase vape za tiražima skoro kao za vazduhom i oni im se, poput boce sa kiseonikom, moraju hitno prineti kako bi se umirile. Posledica svega toga je da prvi put tokom istorije zapadnog sveta kultura postaje regione di Stato. Država ozvaničava nauke i književnost. Knjigu prepoznaje kao javnu funkciju i suštinski politički organizam. Stoga se profesija bibliotekara birokratizuje – zbog državnog interesa.

Biblioteka Aleksandrina u Aleksandriji, Egipat
Biblioteka Aleksandrina u Aleksandriji, Egipat

Tokom ovog procesa istorijskog razvoja života u Evropi stigli smo do faze kada knjiga postaje puka potreba. Bez nauke, bez tehnike, fizički ne mogu da opstanu veoma gusto naseljena evropska društva čiji je nivo života prilično visok. A naročito ne mogu duhovno da žive bez velikog repertoara ideja. Jedina maglovita mogućnost za delotvornost demokratije jeste ukoliko mase prestanu da budu mase silom dejstva ogromne doze kulture, podrazumeva se delotvorne kulture, koja bi očito izvirala iz svakog čoveka jer je on ne bi samo pasivno primao, slušao ili čitao o njoj. Od samog početka XIX vek to sasvim jasno opaža. Pogrešno je misliti da taj vek isprobava demokratiju a da, a priori, nije prihvatio realnost njene male verovatnoće. Savršeno jasno je shvatio šta mora da uradi – pročitajte ponovo Sen-Simona, Ogista Konta, Tokvila, Makolija – te je to i pokušao: u početku ležerno, a potom drsko.

 

(KRAJ PRVOG DELA)

 

Preuzeto iz časopisa: Književna reč: Magazin za književnost, umetnost, kulturu i društvena pitanja, br. 511, godina XXIX, Beograd, NIP Književna reč, 2000.

 

Hose Ortega i Gaset (1883-1955) bio je španski filozof i esejista, najveće i najslavnije ime španske misli modernog doba i autor kultne knjige „Pobuna masa”

 

Naslovna fotografija: Wikimedia

 

Izbor, naslov i oprema teksta Novi Standard