Мисија библиотекара (1)

Кроз историју библиотекара можемо сагледати дубоке тајне еволуције западног света и схватити како је књига постала друштвено неопходна

Желео бих да својим понашањем наставим традиционалну врлину коју су још стари Грци и Римљани једнодушно уочили код Шпанаца: врлину гостољубивости. У овом тренутку и у овој прилици чини ми се да је најбољи израз гостољубивости, по доласку странца у мој дом, да га напустим и на неки начин сам привремено постанем странац. Данас смо се окупили како бисмо једни другима упутили своју реч. Будући да је мој староставни дом, шпански језик, многима од вас слабо приступачан, помислио сам, вођен жељом да потражим делотворан приступ вашим душама те не допринесем да у потпуности изгубите један сат вашег живота, а они су нам прилично избројани, како морам учинити напор и изложити се авантури да вам се обратим на језику који веома слабо познајем, на којем ћу бити принуђен да често замуцкујем и посрћем, који чак ни не изговарам добро, али на којем ћете ме, верујем, добро разумети. Такође, очекујем вашу благонаклоност и надам се да ме нећете потказати полицији због ерозија које ћу створити у осетљивом ткиву француске граматике.

Пре свега, желео бих да вам скренем пажњу како се ово што ћете чути неће у потпуности подударати са насловом којим сам, као и ви, и сам затечен читајући програм овог конгреса. Морам то истаћи јер је наслов – „Мисија библиотекара“ – опширан и застрашујући, и прихватити га здраво за готово представљало би претешко бреме и велики захтев. Не усуђујем се да вас подучавам било чему у вези са изузетно сложеним техникама које су саставни део вашег рада, вама сасвим добро познате, док су за мене оне херметичка тајна. Принуђен сам, дакле, да се повучем у најтешњи кутак огромног пространства наговештеног овим насловом.

Реч „мисија“ ми, већ сама по себи, помало улива страх уколико сам приморан да је употребим у свој силини њеног значења. Наравно, исто се дешава и са неизмерним бројем других речи у свакодневној употреби. Уколико би наједном почеле да функционишу у свом пуном и веродостојном значењу, уколико би наш ум док их изговарамо или слушамо јасно и наједном схватао њихово целовито значење, запањили бисмо се, или бар били пренеражени суштинским драматизмом што их прожима. Срећом, наш уобичајени језик употребљава их сужено и механички, скоро и не разумевајући их, у једном ослабљеном, запретеном, магловитом значењу; речима оперишемо споља, вешто клизимо по њима не урањајући у њихове унутрашње поноре. И тако, док их изговарамо, наше речи изводе вратоломије попут циркуских тигрова и лавова будући да смо им ми, њихови укротитељи, претходно умањили крволочност адекватном дозом морфијума или хлороформа.

ЛИЧНА МИСИЈА
Довољно ће бити да, помоћу једног примера, на трен завиримо у унутрашњост речи „мисија“. Мисија, већ на први поглед, означава оно што човек мора да ради у свом животу. Дакле, мисија је нешто што је својствено искључиво човеку. Без човека нема мисије. Али та потреба на коју алудира израз „мора да ради“, једно је прилично чудно стање и нимало не личи на нужност која приморава камен да тежи ка земљаном центру. Камен не може да не гравитира, а човек веома лако може да не ради оно што мора да ради. Није ли то занимљиво? Стога је потреба потпуно супротна нужности, она је позив. Постоји ли ишта галантније? Човек је позван да пристане на сопствену потребу. Камен који би био обдарен просечном памећу, уочивши то, вероватно би помислио: „Каква је срећа бити човек! Ја немам избора сем да неумољиво испуњавам закон свога битисања: морам да падам, вечно да падам… За разлику од мене, човеку није наметнуто нешто што мора да ради, што мора да буде, већ му је то предложено.“ Али наш имагинарни камен би тако размишљао јер је само просечне памети.

Када би био изузетно паметан, приметио би да је та човекова привилегија ужасна. Она подразумева да се у сваком тренутку свога живота човек суочава са разноврсним могућностима делања, бивствовања, те да се сам, искључиво на сопствену одговорност, непрестано мора одлучивати за једну од њих. А да би се одлучио, желео то или не, мора у сопственим очима оправдати свој избор, то јест мора да открије ону од могућих акција која у датом тренутку чини најстварнијим његов живот, ону која је најсмисленија, највише његова. Уколико не изабере такву акцију, зна да је преварио самога себе, да је кривотворио властиту стварност, да је учинио ништавним један тренутак свог животног времена, чији су тренуци, као што сам већ рекао, избројани.

Нема у овоме што говорим никаквог мистицизма: очигледно је да човек не може да начини ни један једини корак а да га не оправда пред својим властитим, дубоко личним, трибуналом. Када се кроз један сат будемо нашли пред вратима ове зграде, мораћемо да се, хтели не хтели, одлучимо куда ћемо закорачити: да бисмо то одлучили, искрснуће нам пред очима слика нечега што морамо урадити током поподнева, што опет зависи од свега онога што морамо урадити сутра, а све то скупа и коначно од нама најблискије опште слике живота, живота који морамо да живимо како бисмо били оно што најверодостојније јесмо. Зато свака наша акција поставља пред нас неумитан захтев да потекне из целовите антиципације наше судбине те буде изведена из општег програма предодређеног нашем битисању. И то подједнако важи за јунака и часног човека као и за изопаченог или подлаца; и изопачени човек је приморан да пред собом оправда своје поступке тражећи њихов смисао и улогу у одређеном животном програму. У сваком другом случају остао би сапет, парализован, попут Буридановог магарца.

Међу малобројним списима које је након смрти оставио Декарт, налази се један, написан двадесетих година, насловљен Quod vitae sectabor iter?Којим животним путем поћи? Реч је о цитату једног стиха у Аусонијевом преводу, древне питагорејске песме: De ambiquitate eligendae vitaeО колебљивости при животном избору.

Бронзана скулптура „Мислилац“ Огиста Родена испред његовог музеја у Филаделфији (Фото: visitphilly.com)
Бронзана скулптура „Мислилац“ Огиста Родена испред његовог музеја у Филаделфији

Човеку је, очигледно, снажно уврежено у свести да мора изабрати властити живот, сопствено битисање. Заиста задивљујуће јер подразумева да – за разлику од свих осталих бића на овоме свету којима је унапред дато и већ предодређено битисање и она управо зато што постоје да би одмах била то што јесу – човек је једина и скоро непојмљива стварност која постоји иако нема чврсто предодређено битисање; он није одмах и унапред оно што јесте, већ осећа потребу да изабере шта ће бити. Како ће изабрати? Несумњиво тако што ће себи, у својој машти, предочити многе могуће типове живота, и док их буде замишљао, приметиће да га један највише очарава, спонтано привлачи, да га мами односно призива. То признање које осећамо спрам одређеног типа живота, тај императивни зов или крик који се разлама са најдубљег дна нашег бића, јесте вокација.

Вокацијом човеку није наметнуто већ предложено шта мора да ради. Живот, сходно томе, носи обележје остварења једног императива. Од нас зависи желимо ли да га остваримо или не, хоћемо ли бити верни или неверни својој вокацији. Премда сама вокација, односно оно што истински морамо да радимо, не зависи од нас. Она стиже до нас у виду неумољивог предлога. Стога сваки људски живот има мисију. Реч мисија значи следеће: свест да сваки човек има своје најаутентничније битисање које је позван да оствари. Идеја мисије је, дакле, суштински неразлучива од човекове природе и будући да сам већ рекао: без човека нема мисије, сада можемо додати: без мисије нема човека.

ПРОФЕСИОНАЛНА МИСИЈА
Штета што сада нисмо у могућности да се подробније бавимо овом темом, једном од најплодоноснијих и најтежих; темом о односу између човека и његовог посла. Јер живот је, пре свега, посао. Нисмо ми себи подарили живот већ је он нама дарован; затечени смо у њему не знајући ни како ни зашто; али та чињеница да нам је дар – живот – поклоњен, истовремено подразумева и да морамо нешто да урадимо са њим, свако са својим животом. Или, што се своди на исто: да бисмо живели, морамо стално нешто да радимо, све док нам смрт не закуца на врата. Да, живот је посао.

Да, у животу има много посла, а најважнији од свих је да се човек избори и успе да ради оно што мора да ради. Зато погледом претражујемо по околини, односно свом друштвеном окружењу, и откривамо у њему сплет типичних живота, живота који имају извесну заједничку општу црту: у ствари, откривамо лекаре, инжењере, професоре, физичаре, философе, ратаре, индустријалце, трговце, војнике, зидаре, обућаре, учитељице, глумице, балерине, монахиње, кројачице, дворске даме. На први поглед не сагледавамо индивидуални живот испољен у сваком лекару или свакој глумици понаособ, већ само схематску, генеричку архитектуру тог живота. Они се међусобно разликују по врсти или типу посла који у њима преовладава – рецимо, упоредимо посао војника и посао научника. Дакле, те схематске животне путање јесу професије, каријере, или колосеци бивствовања и ми их откривамо као већ формиране, очигледне, одређене, регулисане у нашем друштву. Међу њима бирамо ону која ће бити наша, наш curriculum vitae.

Исто се догодило и нама. У доба адолесценције или ране младости када човек, мање или више јасно, доноси своје најпресудније одлуке, открили сте да је у вашем друштвеном окружењу, пре вашег доласка на свет, већ била профилисана слика одређеног типа живота и начина човековог битисања као библиотекара. Нисте морали ви да је измишљате; већ је била ту, а ово „ту“ означава друштво којем сте припадали.

Дакле, слика живота и тип човековог посла својствени занимању библиотекара већ су постојали пре вас и било вам је довољно да се окренете око себе па да их уочите и сагледате тај начин бивствовања многих мушкараца и жена. Али није одувек било тако. У многим епохама није било библиотекара, премда је већ било књига – да не помињем она давна времена у којима није било људи ваше професије јер није било ни књига. Да ли то значи да у епохама у којима није било библиотекара иако су постојале књиге, није било људи који су се бавили књигама на начин прилично сличан вашој данашњој служби? Наравно, било је појединаца који се нису, попут осталих, задовољавали само читањем књига, већ су их сакупљалии сређивали, каталогизирали и чували. Но да сте се тада родили, ма колико гледали око себе, не бисте делање тог човека препознали као посао библиотекара у данашњем значењу те речи, већ би вам његово понашање личило на нешто што заиста и јесте било: на ексцентрично особењаштво, некакво потпуно лично понашање, на врлину својствену искључиво том појединцу попут звонког гласа или складних покрета који би га украсили. Доказ је у чињеници да би након његове смрти, скупа са њим, умирало и његово занимање, не би се одржало дуже од живота појединца који му се предано посветио.

Кристофер Вилијамс, „Велечасни Томас Шенкленд, велшки библиотекар“, 1923. (Фото: Wikioo)
Кристофер Вилијамс, „Велечасни Томас Шенкленд, велшки библиотекар“, 1923.

Моје речи ће бити јасније уколико се на трен преселимо на други пол еволуције те поставимо себи питање шта се данас дешава након смрти управника неке јавне библиотеке. Данас остаје да живи празнина настала по његовом одласку, његово занимање неоскрнављено траје у облику службеног положаја, који држава, општина или корпорација подржавају својом колективном вољом и влашћу, иако га  привремено нико не заузима, те се чак и даље издвајају давања за тај упражњени положај. Стога сакупљање, сређивање и каталогизирање књига данас не значе пуко индивидуално понашање, случајну вокацију неког човека, већ положај или место у друштву, независно од појединца, које друштво подржава, захтева и одређује. Старање о књигама сада је безлично, установљено као каријера или професија, те га зато уочавамо чим се осврнемо око себе и оно је јасно и чврсто профилисано, попут јавног споменика. Каријере или професије јесу врсте људских делатности које су, очито, друштву потребне. А једна од њих је, од пре неколико векова, и делатност библиотекара. Данас је свакој заједници на Западу потребан одређени број лекара, судија, војних лица…па и библиотекара. Рекло би се, управо зато што та друштва морају да лече своје чланове, да им деле правду, да их бране и подстакну на читање.

Ево, опет се појављује исти израз који сам већ употребио, али он се сада не односи на човека него на друштво. Друштво такође мора да ради одређене ствари. Такође има свој систем потреба, мисија. Суочавамо се, дакле – и то је много важније но што се можда претпоставља – са двојством: човекова мисија, нешто што сваки човек мора да ради како би био оно што суштински јесте, насупрот професионалној мисији, у нашем случају мисији библиотекара, оном што један библиотекар мора да ради како би био добар библиотекар. Изузетно је важно да их не побркамо.

Првобитно је, нема сумње, све што данас чини неку професију или службу било генијално, стваралачко надахнуће појединца који је осетио дубоку потребу да свој живот посвети једном до тада непознатом занимању, појединца који је измислио нову делатност. Била је то његова мисија, његова неопходност. Истовремено са смрћу тог човека замрла би и његова мисија; али како време буде протицало, заједница, односно друштво, уочава да јој је такво или слично занимање неопходно за опстанак и процват конгломерата људи што чини друштво. Тако је, на пример, у старом Риму, живео човек који је припадао генсу Јулија, по имену Гај и с надимком Цезар. Њему је пошло за руком да уради низ ствари које до тада нико није урадио, рецимо да прогласи право Рима на искључиво управљање светом и право појединца на искључиво управљање Римом. То га је стајало живота. Али у потоњој генерацији, римском друштву је било потребно да неко поново учини оно што је урадио Гај Јулије Цезар, те је празнина коју је тај човек оставио за собом, са својим апсолутно личним профилом, постала објективна, обезличена у називу поглаварске титуле; реч Цезар, име једне личне мисије, почела је потом да означава колективну потребу.

Но, уочите дубоку промену којој је изложена свака људска делатност чим из личне потребе или мисије прерасте у колективну потребу или службу, односно професију. У случају личне потребе, човек само ради нешто што он, и једино он, мора да ради, потпуно слободно и на своју искључиву одговорност. Насупрот томе, када човек обавља неку професију, обавезује се да ради нешто што је друштву потребно. Он се дакле, мора одрећи доброг дела своје слободе; приморан је да себе обезличи, да не одлучује о својим акцијама искључиво са личног становишта, већ колективног, како не би био лош професионалац те изложен тешким последицама којима друштво, а оно је изузетно окрутно, кажњава све оне који му лоше служе.

Можда ће следећа парадигма појаснити шта желим да кажем. Уколико избије пожар у кући у којој неки човек живи скупа са многим другим особама, он може из крајње личних разлога, јер су му можда душу преплавили очај и безнађе, ништа да не учини како би га угасио; идеја да ће му се тело убрзо претворити у прах и пепео чини га чак срећним. Али, уколико неким чудом преживи и утврди се да је могао угасити пожар који је однео многе животе, друштво ће га казнити будући да није учинио оно што је због друштва – тј. због колективне а не личне потребе – морао да учини. Дакле, професије су, за људе који их обављају таква врста посла; оне су, попут пожара, неодложни задаци којима неизбежно треба поћи у сусрет и које друштвена ситуација поставља пред нас, желели ми то или не. Зато се називају службама и зато се превасходно сви државни послови одређују као службе – држава је оличење свег друштвеног у суперлативу, његово оличење у пренаглашеном, нарогушеном, што ће рећи у претераном облику.

Лингвисти се суочавају са тешкоћама при одређивању етимологије речи служба, oficio, којом су Латини означавали дужност, а суочавају се са њима јер, као што им се иначе често дешава, не д0чаравају себи јасно аутентичне животне околности у којима је та реч настала. Уочити да officium потиче од ob и facere, где предлог ob, као и обично, значи брзо поћи у сусрет ка нечем, у овом случају делању, не представља никакву семантичку потешкоћу. Officium значи делати сместа, без оклевања, означава нешто што је хитно, неодложан посао. Управо је то суштинска идеја дужности. Када нам се нешто представи као дужност, назначава нам се да је излишна наша процена о нужности нашег делања или неделања. Ми је можемо извршити или не извршити, али чињеница да се нешто мора урадити не доводи се у питање и једино зато се назива дужношћу.

Амерички ватрогасци гасе вештачки изазван пожар у тренинг центру у Мичигену (Фото: Air National Guard photo/Staff Sgt. William Hopper)
Амерички ватрогасци гасе вештачки изазван пожар у тренинг центру у Мичигену

Стога се при одређивању суштине мисије библиотекара не сме поћи од човека који је обавља, од његових укуса, радозналости, подесности, као ни од апстрактног идеала који би претендовао да једном за свагда дефинише појам библиотеке, већ од друштвене потребе којој наша професија служи. А та потреба, попут свега типично људског, није непроменљива величина, већ је у својој бити подложна промени, кретању, развоју – она је, једном речју, историјска.

XV ВЕК
Свима вама је боље него мени позната прошлост ваше професије. Ако је намах себи предочите, уочићете колико се јасно делатност библиотекара увек мењала строго и у сагласју са оним што је књига као друштвена потреба значила у одређеном тренутку.

Уколико би сада било могуће ваљано реконструисати ту прошлост, са запрепашћењем бисмо открили да кроз историју библиотекара можемо, као под снопом светлости, сагледати најскривеније и дубоке тајне еволуције западног света. То потврђује да смо нашу тему, наизглед потпуно необичну и ексцентричну – професија библиотекара – захватили на прави начин, односно у њеној истинској и свеукупној стварности. Кад год неку тему, макар најсажетију и најприземнију, сагледамо у њеној веродостојној стварности, она нас истог тренутка доводи у додир са свим осталим стварностима, поставља нас некако у центар света да би нам зракасто, у свим правцима, открила потресне, бескрајне перспективе универзума. Али, понављам, сада не можемо чак ни начети дубоку историју ваше професије. Тај задатак овде остаје наговештен, десидератум, на који би неко од вас, даровитији од мене, требало да се усуди и оствари га. Мени је поменуто сагласје између библиотекаревог делања и потребе коју је књига значила из епохе у епоху у западним друштвима, сасвим очито.

Да бисмо уштедели време, занемарићемо Грчку и Рим: за њих је књига, уколико наш опис мора да буде прецизан, била нешто веома чудесно. Говорићемо само о новим народима који почињу да бујају на рушевинама старе Грчке и Рима. Дакле, када се, по први пут, назире људска фигура библиотекара уткана у основу друштвеног пејзажа? Хоћу да кажем – када је неки савременик, претражујући погледом по својој околини, могао да уочи, јавно истакнуту и очигледну, физиономију, или силуету библиотекара? Несумњиво, почетком ренесансе. А то значи, непосредно пред појаву штампане књиге! Током средњег века, старање о књигама још увек није друштвена делатност, не избија на видело јавности: оно је прикривена, тајновита делатност, могло би се рећи интестинална, заточена у скровитом окриљу манастира. Чак се ни на универзитетима не придаје значај том труду. На њима су се чувале књиге јер су биле неопходне као средства за подучавање, потпуно исто као што су се чувале и посуде за одржавање чистоће. Гвардијан, чувар књига у самостану, није био особа од неког посебног значаја. Тек у освит ренесансе, на површини јавног, контуре библиотекара почињу да се назиру и издвајају од осталих генеричких типова живота.

Каква случајност! Управо у том тренутку књигу, у њеном најстрожем значењу – дакле, не мисли се на религиозну књигу нити књигу закона, већ књигу написану руком писца, што значи књигу која једино претендује да буде књига, не ни откровење нити Законик – друштво први пут доживљава као потребу. Мали број појединаца је то осетио много раније, али је њихово осећање било налик на властито осећање бола или жудње – реч је о потпуно личном осећању. Међутим, појединац сада открива да је излишно његово изворно осећање потребе, он је опажа у ваздуху, у атмосфери, као нешто што је неко, не зна се ко, већ уочио, јер му се чини да је и „други“ осећају, у најширем значењу речи „други“ која оличава загонетни супстрат свега друштвеног. Илузија књиге, нада у књигу, више нису биле садржај нечијег појединачног живота, већ су имале безлично, анонимно обележје, својствено свему што чини законитости колективитета.

Историја је, господо, надасве историја настанка, развоја и нестанка одређених друштвених законитости. Њих чине схватања, начела, наклоности, порицања, страховања којима је прожето друштвено окружење сваког појединца и на које, хтео не хтео, мора да рачуна, као што мора да рачуна на физичку природу. Потпуно је небитно да ли је појединац у складу са њима: присуство одређених законитости не зависи од чињенице да ли ми пристајемо на њих; напротив, јасније их уочавамо чим се због непристајања на њих сударимо са њиховом гранитном чврстином.

У том смислу, све до ренесансе, потреба за књигом није била једна од друштвених законитости. Али чим је то постала, сместа је изронио библиотекар у виду професије. Будимо још прецизнији. Потреба за књигом задобија у ренесанси обележје вере у књигу. Наиме, откровење, реч Божја коју је Господ издиктирао човеку, губи снагу те се сва очекивања окрећу једино ка ономе што човек мисли својом главом, што ће рећи ка ономе што човек пише. Чудна и огромна авантура западног дела људског рода! Ето, тек што смо почели да решетамо историју ваше професије, одмах смо, као у дубоку клопку, упали у утробу европске еволуције!

Лауренцијус де Волтолина „Хенрик од Немачке са својим ученицима“
Лауренцијус де Волтолина „Хенрик од Немачке са својим ученицима“

Друштвена потреба за књигом у овој епохи оличена је настојањем да има књига, будући да их је мало. Таквом моделу потребе одговара слика генијалних ренесансних библиотекара, великих ловаца на књиге, довитљивих и упорних. Каталогизација још увек није хитна. Међутим, домоћи се књиге, направити књигу, херојски је подвиг. У XV смо веку. Нимало није случајно што се управо у тој епохи, у доба изузетно снажне потребе за што већим бројем књига, рађа штампа.

XIX ВЕК
Спортском акробатиком прескочићемо три века и зауставити се на 1800. години. Шта се у међувремену догодило са књигама? Објављене су многе. Штампање је појефтинило. Више се не осећа мањак књига; толико их је да је потребна њихова каталогизација. То је у сфери материјалног. У сфери садржајног, потреба друштва се такође променила. Као да се испунио добар део надања полаганих у књигу. Баш тада се у свету догађа нешто чега раније није било: појављују се науке које се тичу природе и прошлости, техничких сазнања. Сада више није потребна потрага за књигама – она је престала да буде истински проблем – него се јавља потреба за већим читањем, креће се у потрагу за читаоцима. И заиста, у овој етапи умножава се број библиотека и библиотекара. Иако се том професијом бави много људи, и даље је реч о спонтаној друштвеној професији. Још увек Држава није од ње начинила службу.

Одлучујући корак у развоју ваше каријере предузет је неколико деценија потом, око 1850. дакле, ваша професија је као државна служба веома млада; овај детаљ о старости ваше професије изузетно је значајан, јер историја и све историјско, то јест све људско, има своје животно време; а животно време увек има свој узраст, тако да је све људско увек у добу детињства, младости, зрелости или старости. Стрепим помало што вам успут указујем на ову перспективу јер се бојим да ћете ми, подстакнути снажном знатижељом, поставити питање о узрасту ваше професије, односно да ће вас занимати да ли је биће библиотекара историјски младо, у зрелом добу или можда већ времешно. Видећемо, видећемо уколико сам уопште у стању да вам кажем нешто о томе!

Али вратимо се поменутом тренутку у развоју, тренутку када је пре отприлике сто година професија библиотекара била званично установљена. Најзначајнији преокрет у једној професији – сигурно мислимо исто – догађа се када занимање које је друштво до тада спонтано подржавало наједном прерасте у државну бирократију. Чему се дугује, или бар, шта је увек симптом тако важног преокрета? Држава је такође друштво, али не у целини; она одражава само један облик или један део друштва. Друштво држе на окупу, уколико нема државе, навике, обичаји, јавно мњење, језик, слободно тржиште, итд, итд – све у свему, распршене и непрецизне законитости. Захваљујући држави, карактер постојећих, делотворних законитости својствених свему друштвеном поприма врхунску снагу: делују стамено, савршено јасно и прецизно.

Држава проистиче из закона који су скоро математички строго, таксативно набројани. Због тога сам у претходном делу излагања наговестио да је државно уређење екстремни облик заједништва. Уколико то применимо на наш садашњи проблем, можемо закључити да нека професија неће постати државна, званична, све док колективна потреба коју она задовољава не постане преко сваке мере снажна, неодгодива, дословно – хитна. Држава не допушта непотребна занимања у својој орбити. Друштво стално има осећај да мора да уради многе ствари, али држава води рачуна да се умеша само онде где је преко потребно, неодложно нешто урадити. Некада се сматрало да је за опстанак друштва изузетно неопходно протумачити предсказања и остала тајанствена знамења од богова упућена народима. Управо је из тог разлога церемонија гатања по лету и песми птица постала институционализована државна служба, а аугури и хруспици изузетно значајне бирократе.

Дакле, Француска револуција је, након мелодраматичне пометње, изменила европско друштво. Древну аристократску анатомију потиснула је самозвана демократска анатомија. Новонастало друштво било је крајња последица поменуте вере у књигу, надахунте ренесансом. Демократско друштво је чедо књиге, оно одражава тријумф књиге написане људском руком, руком писца, над књигом као Божијим откровењем и књигом закона које је прописала аутократија. Побуна народа изведена је у име свега што се назива разумом, културом, итд. Ови нејасни ентитети на крају ће у срцима људи заузети исто средишње место које је некада заузимао Бог, ништа мање нејасан ентитет. Људи имају некакву чудну склоност да се превасходно хране нејасноћама.

Значи, приближно око 1840, књига више није потреба у смислу илузије, наде, већ будући да је ишчезао небески и традиционални ауторитет Бога, књига је преостала као једина, последња инстанца на којој би се темељило друштво. Оно се морало грчевито ухватити за њу као за сламку спаса. Књига постаје друштвено неопходна. Зато у тој епохи долази до појаве високотиражних издања. Масе вапе за тиражима скоро као за ваздухом и они им се, попут боце са кисеоником, морају хитно принети како би се умириле. Последица свега тога је да први пут током историје западног света култура постаје регионе ди Стато. Држава озваничава науке и књижевност. Књигу препознаје као јавну функцију и суштински политички организам. Стога се професија библиотекара бирократизује – због државног интереса.

Библиотека Александрина у Александрији, Египат
Библиотека Александрина у Александрији, Египат

Током овог процеса историјског развоја живота у Европи стигли смо до фазе када књига постаје пука потреба. Без науке, без технике, физички не могу да опстану веома густо насељена европска друштва чији је ниво живота прилично висок. А нарочито не могу духовно да живе без великог репертоара идеја. Једина магловита могућност за делотворност демократије јесте уколико масе престану да буду масе силом дејства огромне дозе културе, подразумева се делотворне културе, која би очито извирала из сваког човека јер је он не би само пасивно примао, слушао или читао о њој. Од самог почетка XIX век то сасвим јасно опажа. Погрешно је мислити да тај век испробава демократију а да, а приори, није прихватио реалност њене мале вероватноће. Савршено јасно је схватио шта мора да уради – прочитајте поново Сен-Симона, Огиста Конта, Токвила, Маколија – те је то и покушао: у почетку лежерно, а потом дрско.

 

(КРАЈ ПРВОГ ДЕЛА)

 

Преузето из часописа: Књижевна реч: Магазин за књижевност, уметност, културу и друштвена питања, бр. 511, година XXIX, Београд, НИП Књижевна реч, 2000.

 

Хосе Ортега и Гасет (1883-1955) био је шпански филозоф и есејиста, највеће и најславније име шпанске мисли модерног доба и аутор култне књиге „Побуна маса”

 

Насловна фотографија: Wikimedia

 

Избор, наслов и опрема текста Нови Стандард