Kina odmiče u trci za veštačkom inteligencijom (2)

Država koja prva ovlada veštačkom inteligencijom imaće odlučujuću prednost na bojnom polju. Da li je Kina na putu da u toj trci pobedi Ameriku?

Nastavak prvog dela koji možete pročitati ovde

 

U onoj meri u kojoj je sledeća decenija era implementacije, Kina ima prednost. Pri implementaciji, odlučujuća prednost je obim kvalitetnih podataka. U tom smislu Kina ime prednost kako u domenu svoje zbirke podataka, tako i u domenu kadra „pešadinaca“ spremnih da je obrađuju. Za razliku od toga, ukoliko najveći napredak AI-ja u sledećoj deceniji bude poticao od naučnih proboja, kao što je razvoj „dubokog učenja” (Deep learning), prednost imaju Sjedinjene Države. Činjenica da polovina najvećih imena AI-ja radi za američke kompanije i to što Sjedinjene Države mogu da regrutuju ljude iz celog sveta – dok inherentna uskogrudost Kinu ograničava na sopstvenu populaciju – pružaju prednosti sa kojim Peking ne može da se nosi.

Na Zapadu je dugo vladala vera u to da inovacije, naročito u domenu informacionih tehnologija, mogu da omoguće samo slobodni pojedinci koji rade u otvorenim društvima, kao i da te inovacije neizbežno uvećavaju individualne slobode. Ali, kao što možemo videti na primeru društvenih medija, korporacije i vlade mogu da upotrebe ove tehnologije za manipulisanje umovima i zloupotrebu sloboda. Kina pokazuje šta je moguće postići uz kombinaciju pozitivnih povratnih informacija između njenog autoritarnog sistema pod vođstvom Partije s jedne strane, i napredaka u veštačkoj inteligenciji koji jačaju centralni autoritet sa druge strane. Neprijatna istina je to da je AI moćan alat za autokratsku kontrolu. Stoga, sa tačke gledišta svih onih koji veruju da su ljudska bića obdarena neotuđivim pravima na „život, slobodu i traganje za srećom“, kao i da je demokratija najbolji način da se obezbede ta prava, kinesko posezanje za veštačkom inteligencijom predstavlja paklenu kombinaciju.

Sjedinjene Države će se nadmetati sa Kinom u primeni AI-ja na svim poljima, uključujući ekonomiju, vojsku i društvo. Ali na polju uprave i vladanja, usled sistemskih razlika između dve zemlje, Partija ima prednost u trci za AI jer je Amerika s pravom odlučila da se tu ne takmiči.

„PARTIJA VODI SVE“
AI osnažuje ono što je istoričar preduzetništva Alfred D. Čendler mlađi nazvao „vidljivom rukom“. Čendler je pisao o korporacijama koje, u odsustvu pravnih kočnica za predatorsko ponašanje i antitrast prisilu, stvaraju monopole i oligopole koji dominiraju tržištima. Bez kočnica kakve zapadni ustavi nameću vlastima, Partija može da koristi AI za kontrolu Kine i dominaciju njome na načine koje bi Amerikanci smatrali nezamislivim – i o kojim je sovjetsko rukovodstvo moglo samo da sanja.

Kineski narod je prihvatio ambiciju svog predsednika da Kinu ponovo učini velikom, odnosno, kako je Si to nazvao, ambiciju o  „velikom podmlađivanju kineskog naroda“. Si smatra da ovo zahteva revitalizaciju i revalidaciju Partije kao lenjinističko-mandarinske avangarde naroda. Kako je izjavio prilikom postavljanja preciznih ciljeva za 2021, 2035. i 2049. godinu (ova poslednja je stota godišnjica osnivanja Narodne Republike Kine): „Vlada, vojska, društvo, obrazovanje, sever, jug, istok, zapad – Partija vodi sve“. Napredne informacione tehnologije i AI su ključne komponente ovog programa.

Mnogi od istih onih činilaca koji su subjektima FAANGs (Fejsbuk, Epl, Amazon, Netfliks i Gugl) omogućili vrednost koja se meri bilionima dolara na američkom tržištu, na sličan način jačaju dominaciju Partije u kineskom društvu. Osnovni principi digitalizacije i mrežne teorije koji su uzrokovali uspehe „čvorišnih firmi“ poput onih iz FAANG i BAT (Baidu, Alibaba i Tensent) nabrojani su u članku profesora Marka Jansitija i Karima R. Lakanija za Harvard biznis rivju od 2017, pod naslovom Upravljanje našom čvorišnom ekonomijom.

Prvo, Murov zakon (prema kom se snaga kompjuterskih procesora udvostručuje svake dve godine) dovodi do eksponencijalnog rasta produktivnosti u aktivnostima u kojima su kompjuteri glavni stub. Uporedite sposobnosti prvog ajfona, predstavljenog pre svega jedne decenije, sa time šta današnji modeli mogu da rade. Drugo, tu je i Metkalfov zakon, prema kom se vrednost mreže uvećava sa brojem korisnika, što znači da svaki dodatni korisnik Fejsbuka ili WeChat-a uvećava njihovu vrednost bez ikakvih dodatnih troškova. Treće, Barabasijev zakon identifikuje petlje pozitivnih povratnih informacija koje nastaju kod visoko povezanih čvorišta: što više transakcija se dogodi preko neke digitalne mreže, to je veća ekonomska moć mrežnih čvorišta. Kako Jansiti i Lakani zaključuju: „Jednom kada se čvorište dobro poveže (i počne da uživa uvećan povratak prinosa u jednom sektoru ekonomije (npr. mobilnim telekomunikacijama), imaće krucijalnu prednost i kada počne da se povezuje sa drugim sektorom“. Finansijske transakcije pružaju dobar primer ovoga.

Inženjer Huaveja stoji ispod antene za 5G mrežu u baznoj stanici u Dunguanu, 30. maj 2019. (Foto: REUTERS/Jason Lee)
Inženjer Huaveja stoji ispod antene za 5G mrežu u baznoj stanici u Dunguanu, 30. maj 2019. (Foto: REUTERS/Jason Lee)

Osvrnimo se na poslovnu strategiju Fejsbuka. Stvaranjem platforme na kojoj 2,4 milijarde individua slobodno dele svoje živote sa porodicom i prijateljima, Fejsbuk sakuplja intimne podatke koji mu omogućavaju da shvati ko su njegovi korisnici, do čega im je stalo, šta smatraju da je potrebno deliti sa drugima, šta ih odbija, a šta privlači. Ovo mu daje mogućnost da po ekskluzivnim cenama naplaćuje reklame koje ciljaju mikrogrupe sa namerom da specifične recipijente ubede da odaberu neki proizvod, ideju ili čak kandidata. Mark Zakerberg je to zgrovito sažeo: „Pošto razumemo šta vas interesuje, u stanju smo da vam prikažemo relevantnije reklame“.

Amazon takođe pruža korisne nagoveštaje na koje bi načine Si mogao da koristi AI da izađe na kraj sa njegovom najvećom egzistencijalnom pretnjom – unutrašnjom opozicijom – kroz čvršću kontrolu Partije. Uprkos svojim razlikama, Si i direktor Amazona Džef Bezos imaju jedan ključni zajednički izazov: kako da regrutuju, održe i upravljaju članovima organizacija čije su veličine bez presedana. U Sijevom slučaju, to je 90 miliona članova Partije. Kod Bezosa, radi se o više od sto miliona članova Amazon prajma. U oba slučaja, članovi su raštrkani po ogromnim geografskim prostranstvima, plaćaju godišnje članarine i mogu da odu ukoliko požele, pa je potrebno da im se obezbedi povrat na investiciju. Za oba lidera, očuvanje lojalnog članstva uz istovremeno slamanje konkurencije je vitalno za dugoročni uspeh njihovih organizacija. Na žalost svih onih koji samouvereno i uzastopno predviđaju da će obe organizacije propasti, mi ukazujemo da, makar za sada, deluje da obe napreduju.

AI je Amazonov „tajni sastojak“. Kako Bezos otvoreno kaže: „Mašine koje uče i veštačka inteligencija stoje iza skoro svega što radimo…“ Algoritmi kompanije daju prajm članovima više onoga što žele (tj. obezbeđuju im i sugestije), pomažu Amazonu da nauči korisne detalje o svojim članovima (putem detekcije obrazaca pretraga i kupovina), katalizuju logistiku kako bi ona bila u tanju da duž svih meridijana ispuni preduzeta obećanja, i hvataju prestupnike. A ukoliko to već ne čini, Bezos će uskoro početi da koristi AI za detekciju opasnih spletkaroša koji bi mogli da mu ugroze organizaciju – i za preventivno delovanje protiv njih. Koji od ovih alata Sijeva Kina neće koristiti? AI će uvećati profit preduzetničkog kapitala i vojnu sposobnost sa obe strane Pacifika, ali će izraženo ojačati sistem vladavine u samo jednoj zemlji.

RIZICI TUKIDIDOVSKOG RIVALITETA
Tokom Hladnog rata, ulozi u trci za nuklearno oružje sa Sovjetskim Savezom su bili očigledni. U današnjem tukididovskom rivalitetu između meteorskog uspona Kine i kolosalne dominacije Sjedinjenih Država, koji su rizici od eskalirajuće trke za AI oružje? Sviđalo se to nama ili ne, budući rat će se odvijati putem AI tehnologija. Kako je ministar odbrane Mark Esper nedavno izjavio na konferenciji Nacionalne bezbednosne komisije za veštačku inteligenciju: „Ostvarenja u oblasti AI imaju potencijal da promene karakter vođenja ratova u generacijama koje dolaze. Država koja prva ovlada veštačkom inteligencijom imaće odlučujuću prednost na bojištu za mnogo, mnogo godina“.

Sposobnost AI da ubrza cikluse donošenja odluka  u sukobima će naterati vojske da ga usvoje. U vazdušnoj borbi, piloti polaze od tzv. OODA lanca: osmotri (observe), orijentiši se (orient), odluči (decide), delaj (act). Ukoliko je subjekt A u stanju da „se uvuče“ u OODA lanac subjekta B, onda će A pobediti jer će biti u stanju da izbegne paljbu B i napadne ga tako što će tačno izračunati poziciju B u momentu pristizanja raketa koje je ispalio A. Kako je veštačka inteligencija u stanju da osmotri, orijentiše se, odluči i dela višestruko brže nego čovek, postaće neodgovorno slati ljudskog pilota u borbu bez AI kopilota. Kako je (sada bivši) načelnik Generalštaba SAD Džozef Danford prošle godine rekao: „Ko god ima komparativnu prednost u veštačkoj inteligenciji i sposoban je da na bojno polje postavi sisteme podržane od strane veštačke inteligencije, praktično ima potpunu komparativnu prednost“.

Pokazani uspeh AlphaGo i, skorije, AlphaStar, u pobeđivanju svih takmičara u jednoj od najkompleksnijih video-igara iz žanra strategija u realnom vremenu (misli se na Starcraft, prim.prev.) ukazuje da će u bilo kom strukturisanom nadmetanju između napadača i branioca AI dominirati nad ljudima. Kompanija, država ili tim sa najboljom veštačkom inteligencijom će pobediti. Uzmimo za primer američki fudbal. U onome što komentatori često opisuju kao „partiju šaha“, koordinatori odbrane i napada znaju da ukoliko odbrana pogodi da li će sledeći potez biti „pas“ ili trk, odbrambeni igrači većine NFL timova biće u stanju da efikasno zaustave većinu protivničkih napada. Čitajući sve varijable u situaciji, AI bi trebalo da bude u stanju da promeni odnos snaga na terenu – ili analogno tome u vojnim operacijama na kopnu, moru, u vazduhu i kosmosu.

Istraživači u laboratoriji za ispitivanje veštačke inteligencije pri DeepMind-u prate kako se njihov AlphaStar bori protiv igrača u video-igri StarCraft II (Foto: DeepMind)
Istraživači u laboratoriji za ispitivanje veštačke inteligencije pri DeepMind-u prate kako se njihov AlphaStar bori protiv igrača u video-igri StarCraft II (Foto: DeepMind)

Lider AI domena će takođe biti prvi koji će saznati koje od današnjih vojnih fundamenata će AI zbrisati. Nemačka je otkrila moć podmornica pre Prvog svetskog rata jer je bila lider u njihovom razvoju. Britanski admirali nisu shvatali njihovu smrtonosnu efikasnost sve dok jedna jedina podmornica 1914. nije potopila tri oklopne krstarice za jedno jutro. Do tada je već bilo kasno – Britanci su investirali svoje bogatstvo u izgradnju ratne flote koja je uglavnom postala prevaziđena. Koordinacija dronova i krstarećih raketa kojom je uspešno napadnuta najvrednija infrastruktura Saudijske Arabije i posledično prepolovljen njen izvoz nafte daje neke indicije šta nas čeka „iza ćoška“. Hoće li rojevi dronova sa veštačkom inteligencijom učiniti nosače aviona podjednako prevaziđenim, i to za hiljaditi deo njihove cene? Hoće li AI analize podataka iz svih izvora pocepati „nevidljivi ogrtač“ stelt sistema kao što je F-35 u koji su Sjedinjene Države tako neštedimice ulagale? Prva zemlja koja će ovo saznati biće ona koja se bude nalazila na čelu naučnih dostignuća.

PET PITANjA
Pri pokušajima da shvatimo put neobuzdane konkurencije, pet pitanja bez odgovara nam zadaju brige.

Pre svega, da li bi stvaranje mašina hiljadu puta pametnijih od ljudi moglo da dovede do neke od kataklizmičnih distopija koje su sada popularne u naučnoj fantastici? Do sada smo videli bezbroj primera: od „Skajneta“ iz franšize „Terminator“ – samosvesne mreže koja je odlučila da ubije svoje ljudske stvoritelje – do AI generala koji nadmudruje čovečanstvo kako bi preokrenuo odnos između komandanta i potčinjenog. Skeptični smo. Ali isto tako smo svesni da je ono što smo nekada smatrali jasnim granicama između naučne fantastike i činjenica erodiralo brže nego što smo mogli da zamislimo.

Drugo je „Kisindžerova utvara“. Kao poštovaoce najvećeg živog američkog državnika, inspirisala nas je spremnost nekoga ko je nedavno napunio 96 godina da pokuša da dovoljno shvati tehnologiju kako bi ozbiljno mogao da razmotri njene implikacije (prevod Kisindžerovog članka o veštačkoj inteligenciji možete pročitati ovde; prim. NS). Prema njegovim rečima, „Doba razuma je stvorilo misli i dela koja su oblikovala savremeni svetski poredak. Ali taj poredak je sada u previranju i usred nove, još rapidnije tehnološke revolucije čije posledice nismo uspeli da shvatimo u potpunosti“. Podvlačimo pitanje koje on postavlja: „Hoće li AI, prepušten sebi, neizbežno razviti blage devijacije koje bi, vremenom, mogle da kaskadno dovedu do katastrofalnih ishoda?“

Treće, treba li trenutni stadijum trke za AI, u kojoj su Sjedinjene Države i Kina takmaci, prepoznati kao drugi „Stimson momenat“? U istom mesecu u kojem je bacio prvu atomsku bombu na Hirošimu, predsednik Hari Truman je uvideo da je američki atomski monopol prolazan. Strepeći od toga da bi trka u nuklearnom naoružanju sa Sovjetskim Savezom mogla da se završi nuklearnim armagedonom, upitao je svog ministra rata, Henrija Stimsona, da ozbiljno razmotri mogućnost deljenja ovog monopola sa pomaljajućim sovjetskim konkurentom. Taj poduhvat je propao. Slično nastojanje da se pronađe način da Amerika i Kina udruženo razvijaju vojne primene AI bi takođe mogao da propade. Ali, imajući u vidu rizike, ne bismo li trebali da probamo da učinimo nešto slično?

Četvrto, ako AI trka između Sjedinjenih Država i Kine u suštini prati stazu američko-sovjetskog rivaliteta u razvoju i razmeštanju nuklearnog oružja, koliko je izvesno da se dođe do koncepta ekvivalentnog hladnoratovskom MAD (uzajamno zagarantovano uništenje, od engl. „mutual assured destruction“; prim. prev.)? Kako su obe supersile uvučene u nuklearnu trku rapidno pribavljale robusne arsenale za sekundarni udar, našle su se zaključane u ćorsokak. Nijedna nije mogla da pokrene nuklearni napad na drugu a da ne izazove odgovor koji bi uništio i nju samu. Tehnologija je tako stvorila ultimativni zajednički interes za izbegavanje nuklearnog rata u kom bi obe strane bile glavne žrtve. Uprkos visokim troškovima i ekstremnom riziku, ovaj uslov je doprineo određenoj vrsti opreza i stabilnosti „dugog mira“ u proteklih sedam decenija, koliko nema ratova između velikih sila. U slučaju AI, nismo uspeli da pronađemo bilo kakav analogni koncept.

Vojna vozila nose balističke rakete DF-21D na vojnoj paradi na trgu Tjananmen u Pekingu, 03. septembar 2015. (Foto: Greg Baker/AFP/Getty Images)
Vojna vozila nose balističke rakete DF-21D na vojnoj paradi na trgu Tjenanmen u Pekingu, 03. septembar 2015. (Foto: Greg Baker/AFP/Getty Images)

Peto, postoje li neprepoznati zajednički interesi između Sjedinjenih Država i Kine koji bi mogli da ih nateraju da usvoje i primene lekcije iz Hladnog rata? U nizu situacija u kojim je katastrofa za dlaku izbegnuta – uključujući i Kubansku raketnu krizu – nuklearne supersile su otkrile svoj zajednički interes za sprečavanje pogrešnih procena, nesporazuma i nezgoda koji su mogli da ih odvuku u rat što su želele da izbegnu. Razvile su nove načine za komunikaciju (tzv. „vruću liniju“) kako bi kontrolisale razmeštanja određenih tipova naoružanja (sporazumi o kontroli naoružanja), pa čak i sarađivale na sprečavanju drugih država ili terorista da pribave nuklearno oružje (Sporazum o neproliferaciji nuklearnog oružja). Dok Sjedinjene Države pokušavaju da nađu održivu strategiju za uspostavljanje i očuvanje pozicije vođstva u oblasti AI, verujemo da bi rizici koje nosi neobuzdana trka za ovladavanje veštačkom inteligencijom trebalo da motivišu dalekovide Amerikance i Kineze da zajedno ozbiljno razmotre potencijalno bezbednije alternative, pri tom možda pomažući da se američko-kineski odnosi oblikuju na drugačiji način.

PET PUTOKAZA KA POBEDI
Da li je Kini suđeno da pobedi u trci za AI? Sa populacijom četiri puta većom od američke, nema sumnje da će Kina imati najveće domaće tržište za primenu AI. Višestruko premašujući Ameriku u količini podataka, broju informatičara i sa vlašću koja je AI stavila na mesto glavnog prioriteta, sasvim razumemo kolege koji su pesimistični. Štaviše, procenjujemo da će Sjedinjene Države očuvati tesno vođstvo u narednih pet godina, ali da će nas Kina potom sustići i prevazići veoma brzo ukoliko se nešto ne promeni.

Bez obzira na sve, verujemo da je ovo oblast u kojoj Sjedinjene Države mogu da pobede. Kongres je nedavno uspostavio „Nacionalnu bezbednosnu komisiju za veštačku inteligenciju“ sa Erikom Šmitom na čelu i Bobom Verkom – koji je službovao kao zamenik ministra odbrane kod Obame i Trampa – kao potpredsednikom. Zadatak ovog tela je da formuliše strategiju „koja bi obezbedila da američki nacionalno-bezbednosni aparat dođe u posed alata koji su neophodni za očuvanje globalnog vođstva SAD“. U nadi da ćemo biti od pomoći tom poduhvatu, zaključićemo tekst sa pet putokaza ka pobedonosnoj strategiji.

Prvo, Amerikanci moraju da se probude pred licem izazova koji se inad njih nadvio. Svest o tome da se Sjedinjene Države suočavaju sa ozbiljnim takmacem, u nadmetanju čiji će ishod biti odlučujući za našu budućnost, neophodna je kako bi se uzburkala naša takmičarska krv. Olimpijske igre pružaju zgodnu analogiju za strategiju nadmetanja u oblasti AI. To nas takođe podseća da je takmičenje u suštini dobra stvar. Takmičenje stvara superiorne karakteristike. Učesnici maratona trče brže nego što to čine kada trče sami. Štaviše, takmičenje je temeljna američka vrednost. Slobodna tržišta organizuju takmičarski proces koji daje bolje proizvode po nižim cenama. Nauka i njene primene napreduju dok se istraživački timovi nadmeću za bolje razumevanje sveta.

Drugo, u ovom takmičenju Sjedinjene Države ne mogu da očekuju da će biti najveće – u ovoj kategoriji Kina ima startnu prednost zbog veličine njene populacije. Međutim, ono što Sjedinjene Države mogu da učine jeste da budu najpametnije. U nastojanju da se usavrše i razviju neke od najnaprednijih tehnologija, najpametnijih 0,0001 odsto pojedinaca zaista prave razliku. Sjedinjene Države mogu uspeti tako što će regrutovati talente iz redova svih 7,7 milijardi stanovnika na planeti i omogućiti im da ostvare svoj puni potencijal. Zapravo, američke kompanije su regrutovale više od polovine najboljih sto AI genija u svetu. U oštrom kontrastu sa time, Kina je zatvoreno društvo – praktično ograničeno na 1,4 milijardi ljudi koji govore kineski. Svega hiljadu stranaca je dobilo kinesko državljanstvo prošle godine. Prema tome, iako Amerika neće pobediti na poljima u kojima su sirovi brojevi odlučujući faktor, tamo gde genijalnost, kreativnost i inovacija imaju najveći uticaj, Sjedinjene Države imaju odlučujuću prednost.

Treće, platforme su bitne. Tu Amerika u startu ima veliku i održivu komparativnu prednost: engleski je univerzalni jezik nauke, poslovanja i interneta. Kinezi se suočavaju sa izborom ili da govore engleski, ili da govore sami sebi. Ne samo Kinezi, nego i Francuzi i ostali se često žale da ovo nije fer – a možda i nije. Ali to je činjenica. Kako bi transformisao Singapur iz zemlje trećeg sveta u jedno od najuspešnijih i najprosperitetnijih trgovačkih čvorišta na svetu, Li Guangjao je insistirao na pretvaranju engleskog u primarni jezik (čak je jednom prilikom, savetujući kineske lidere, predlagao da Kina uvede engleski kao primarni jezik). Danas više od polovine od 7,7 milijardi ljudi na svetu govori engleski – a još milijarda ga uči.

Četvrto, američke kompanije imaju značajnu prednost jer su pioniri u uspostavljanju glavnih platformi za veštačku inteligenciju, što obuhvata operativne sisteme (Android i Epl), strukturu naprednih poluprovodnika (ARM) i ubitačne aplikacije – Instagram, Jutjub i Fejsbuk. Instagram svakog meseca ima milijardu aktivnih korisnika, Fejsbuk preko 2,4 milijarde. Iako će kineski konkurenti nesumnjivo pokušati da svrgnu trenutne lidere u platformama i aplikacijama, ukoliko američke kompanije budu dovoljno pametne da nastave sa uvećavanjem mogućnosti svojih korisnika, sa unapređivanjem njihovih iskustava i širenjem broja ljudi koji koriste njihove platforme i aplikacije, Kinezi i drugi koji budu želeli da „razgovaraju sa svetom“ moraće da nastave da se oslanjaju na platforme pod američkom kontrolom.

Peto, dok se žestoko budemo nadmetali sa namerom da održimo američko vođstvo, moramo istovremeno biti svesni i neophodnosti saradnje u oblastima u kojim ni Amerika ni Kina ne mogu da obezbede minimum vitalnih nacionalnih interesa bez pomoći druge strane. Posledice energetske potrošnje čovečanstva na klimatske uslove pružaju upečatljivu ilustraciju. Bilo da Amerika ili Kina nastavi sa emitovanjem gasova staklene bašte po trenutnim stopama, to će za stotinu godina proizvesti biosferu u kojoj ni jedna ni druga država neće moći da prežive. Prema tome, saradnja nema alternativu. Isto važi i u drugim oblastima, uključujući sprečavanje provokacija trećih aktera – na primer Severne Koreje ili Tajvana – koje bi mogle da uvuku Sjedinjene Države i Kinu u katastrofalni rat, kao i kada se radi o saradnji u cilju prevencije ponavljajućih finansijskih kriza, odnosno pretvaranja velike recesije iz 2008. u novu veliku depresiju. Pretpostavljamo da bi mogao da postoji i analogni princip u ograničavanju neobuzdanog razvoja veštačke inteligencije.

Američki admiral Heri Heris se rukuje sa potpredsednikom kineske Centralne vojne komisije Fanom Čanglongom u Pekingu (Foto: Andy Wong/Getty Images)
Američki admiral Heri Heris se rukuje sa potpredsednikom kineske Centralne vojne komisije Fanom Čanglongom u Pekingu (Foto: Andy Wong/Getty Images)

Scenario u kojem države simultano učestvuju u nemilosrdnoj konkurenciji s jedne strane, dok intenzivno sarađuju drugde, diplomatama zvuči kao kontradiktornost. Međutim u svetu biznisa to je standardna praksa. Iako niko još uvek nije skovao zgodan termin za ono što se ponekad naziva „saradnjom“, Epl i Samsung daju moćan primer. Ova dva subjekta su surovi rivali na globalnom tržištu pametnih telefona (na kojem je Samsung pre pet godina postao broj jedan). Ali ko je Eplov najveći snabdevač komponentama za pametne telefone? Samsung. Upuštanje u odnos koji je istovremeno takmičarski i saradnički zahteva oprez, kvalitetno procenjivanje i agilnost u prilagođavanju. No, ako su, kako verujemo da dokazi potvrđuju, tehnologije na ovoj maloj planeti ostavile Ameriku i Kinu sa samo dve opcije, smatramo da će one – ma koliko teško to bilo – uspeti da nađu način da koegzistiraju, naročito ako je jedina alternativa uzajamno uništenje.

 

Grejem T. Elison je profesor državne uprave na Harvardovoj Kenedi školi. Bivši je direktor harvardskog Belfer centra i autor knjige „Osuđeni na rat: Mogu li Amerika i Kina da izbegnu Tukididovu zamku?“

 

Preveo Vladan Mirković

 

Naslovna fotografija: AP Photo/Mark Schiefelbein

 

Izvor The National Interest