Мисија библиотекара (2)

Књига је памћење учинила безграничним – казивања векова чини доступним читавом свету. Али, је ли заиста тако?

Први део текста можете прочитати овде

Но, вратимо се теми која нас највише занима. Стигли смо до последње тачке – наглашавам да је последња како бих вас окрепио и одагнао умор својствен слушаоцима – до последње тачке која изискује од нас најбуднију пажњу будући да ће се тема о књизи и о библиотекару, до сада прилично расплинута, скоро идилична, одједном преобразити у драму. Та драма, по мом мишљењу, осликава најаутентичнију мисију библиотекара. Досад смо се бавили само чињеницама из давнина, сликама из њене прошлости. Али управо се пред нама помаљају контуре једног новог задатка неупоредиво узвишенијег тежег, битнијег. Могло би се рећи да је до сада ваша професија уживала у музици умилног плеса и прелудија – Tanz und Vorspiel. Од сада ствар постаје озбиљна, почиње драма.

НОВА МИСИЈА
До половине XIX века наша друштва на Западу осећала су потребу за књигом и та потреба је имала позитиван предзнак. Појаснићу, што сажетије, шта желим да кажем овом реченицом. Као што сам на почетку рекао, живот са којим смо суочени нама је дат, али нам није дат у готовом облику. Ми га морамо уобличити. Наиме, живот се састоји од низа проблема и потешкоћа које је нужно разрешити: како физичких, попут потребе да се прехранимо, тако и такозваних духовних, попут потребе да не умремо од досаде. На те потешкоће човек реагује измишљајући физичка и духовна оруђа чиме себи олакшава борбу са њима. Збир свих олакшица које човек себи ствара јесте култура.

Брижљиво уобличене идеје најбољи су пример тог оруђа које постављамо између нас и потешкоћа што нас окружују. Јасна идеја о неком проблему попут чаробног штапића претвара целокупну његову непријатну тежину у пријатно и ненадано олакшање. Али идеја је неухватљива, бљесне у нама на трен, као чудом, и таман што смо је јасно сагледали, она већ згасне. Неопходно је да памћење уложи напор како би је сачувало. Но наше памћење није у стању да сачува чак ни све властите идеје, а изузетно је важно да сачувамо и идеје потекле од других људи. То је изузетно важно да управо стога чини кључно обележје човекове природе.

Данашњи тигар мора да буде тигар као да пре њега није било ниједног тигра; он не користи миленарна искуства која су стекли његови сродници у звонким шумским дубинама. Сваки тигар је први тигар, сваки пут мора испочетка да започиње своју професију тигра. Међутим, данашњи човек није на почетку бивствовања као човек, већ наслеђује претходне облике бивствовања, идеје, животна искуства својих предака, и увек наставља од нивоа људске прошлости наталоженог под његовим стопама. Суочен са ма којим проблемом, човек није усамљен, препуштен личној реакцији, већ су уз њега стално све идеје, открића, реакције његових предака, или бар прегршт њих. Његов живот је акумулација других живота; стога је, суштински, његов живот прогрес. Нећемо сада расправљати да ли прогрес ка бољем, ка горем, или ка ничему.

Зато је било изузетно важно оруђу по имену идеја придодати неко друго оруђе које би олакшавало проблем чувања свих идеја. То друго оруђе је књига. Што је већа акумулација прошлости, већи је и прогрес. И тек што је открићем штампе једва некако био решен технички проблем недвољног броја књига, догодило се да је темпо историје почео да се убрзава, прогрес је бивао све бржи, да би данас достигао ритам који и нама свима делује вртоглаво, а замислите како би деловао људима из спокојнијих епоха. Господо, није реч само о томе да наше машине обављају производњу запањујуће брзо, да превозна средства малтене митолошким брзинама преносе наша тела; реч је о томе да свеукупна стварност, наш живот, односно историја у целини, невероватно поспешује учесталост сопствених промена; а самим тим своје апсолутно кретање, свој прогрес. Све се то углавном догађа захваљујући олакшици по имену књига.

Ето због чега су наша друштва имала потребу за књигом; била је то потреба за олакшицом, за благородним оруђем. Али оруђе које је човек измислио да би олакшао себи извесну димензију живота полако се претвара у нов, сасвим непознат проблем, најденом се окреће против човека, постаје бунтовно и непослушно, те почиње да изазива непредвидиве и погубне последице. Због тога неће престати потреба за њим, јер оно ће и даље олакшавати проблем због којег којег је очито било и измишљено; међутим, сада ће то оруђе, иако нам је неопходно, придодати нашем животу нову и неочекивану муку. Раније нам је било чиста олакшица и стога је у нашем животу имало само позитиван предзнак. Сада се однос између тог оруђа и нас компликује и оно стиче негативан предзнак.

Човек узима књигу са полице у Њујоршкој јавној библиотеци (Фото: AFP)
Човек узима књигу са полице у Њујоршкој јавној библиотеци (Фото: AFP)

Господо, није у питању никаква хипотеза. Све што човек измишља и ствара како би себи олакшао живот, све оно што називамо културом и цивилизацијом, у датом тренутку се окреће против човека. Наиме, као што свака творевина наставља своје постојање у свету, изван субјекта који ју је створио, и књига ужива властито битисање, преобраћа се у ствар, у свет наспрам човека; препуштена својој неумитној и јединственој судбини, она не хаје за наум због којег ју је човек створио не би ли разрешио неочекивану невољу. То је вечни усуд творца. Она се већ догодила хришћанском Богу: створио је анђела са великим мистичним крилима а онда се анђео побунио против Њега. Створио је човека без икаквих крила, сем крила маште, али човек се такође побунио, окренуо се против свога Творца и почео да му задаје проблеме. Кардинал Кузански је изванредно рекао да човек ствара јер је у бити слободан, али су његова слобода и стварање омеђени одређеним пролазним тренутком, заробљени одређеним околностима: стога заслужује звање Deus occasionatus, Бог у датој прилици. Природно је да се и против њега окрену његове творевине.

Наше време надасве носи обележје овог трагичног преокрета. Економија, техника, разне олакшице које човек измишља, стављају му данас омчу око врата и прете да га задаве. Науке су непојмљиво набубриле, умножиле се и специјализовале, те премашују човекове потребе – доводе га до очаја и море попут природних пошасти. Човек је суочен са опасношћу да постане роб својих наука. Учење више није otium, scholé, као некад у старој Грчкој; оно је преплавило човеков живот и већ прети да се излије преко његових граница. На помолу је карактеристичан преокрет настао побуном људских творевина против свога творца: уместо да се учи да би се живело, мораће се да се живи да би се учило.

Ништа ново – свесни смо да се и раније током историје догађало исто. Човек се губи у властитом богатству: његова култура што попут џунгле неизмерно буја око њега, на крају ће га угушити. Такозване историјске кризе, коначно, управо су то. Човек не може да буде превише богат: уколико му се нуди претеран број могућности и олакшица, плутаће као дављеник у њима јер се у мору неизмерних могућности избора губи осећај за оно што је потребно то је од памтивека обележавало трагичан усуд аристократија: све се, на крају, дегенеришу, јер им атрофира енергија услед обиља средстава, обиља олакшица.

Није ли сувишно размишљати о томе да ли се у западним друштвима већ осећа како је књига постала побуњено оруђе које је донело још један проблем више? У Немачкој се читају књиге господина Јингера у којима проналазимо реченице попут ове: „Штета је што смо овај ниво културе у нашој историји достигли без неопходног броја аналфабета!“ Рећи ћете да претерује. Али разбијмо илузије: претеривање је увек претеривање у нечему што је истинито.

Широм Европе влада утисак да је превише књига; потпуно супротно него у доба ренесансе. Књига је престала да буде илузија и постала терет! Чак и научник уочава да му огромну потешкоћу у раду причињава сналажење у библиографији неопходној за његово истраживање. Не заборавите, чим се неко оруђе које је човек створио окрене против њега, друштво се увек и сместа окреће против те творевине, преиспитује њену делотворност, бива му антипатична и поставља пред њу захтев да испуни своју првобитну мисију једноставне олакшице. У томе је, дакле, драма: књига је неопходна на овим историјским висинама, али књига је себе довела у велику опасност будући да је постала опасна по човека.

Могло би се рећи да једна људска потреба престаје да буде искључиво позитивна и почиње да се пуни негативним набојем оног тренутка када постане неопходност. Заиста није добро да је нешто строго неопходно, иако га имамо у изобиљу па нам његова употреба и коришћење не изазивају никакву нову потешкоћу. Основно обележје неопходности је да се једноставно осећамо робовима неке потребе. У том смислу ваљало би рећи да се друштвене потребе саме од себе уздижу на ниво државног питања тек када су већ постале негативне. Зато је све чиме се држава бави прилично тужно, веома мучно и немогуће је да у потпуности буде лишено непријатног изгледа болнице, касарне, затвора.

Међутим, негативан карактер се помаља у целости онда када оруђе створено да нам олакша живот спонтано почиње да причињава неочекиване потешкоће и угрожава човека. То се данас полако дешава са књигом и због тога широм Европе скоро потпуно ишчезава негдашња радост пред одштампаним делом. Ово, по мени, такође значи да ваша професија улази у доба своје зрелости. Уколико је живот рад, онда се свако од његових доба разликује по преовлађујућем начину људског делања. Младости је обично својствено да не ради зато што неки посао мора да се уради, јер је неодложан. Поступа сасвим супротно: чим осети присилу да уради нешто што је неодгодиво, прво ће настојати да то избегне, а ако не успе, обавиће задатак тужно и мрзовољно. Овај недостатак логике припада величанственој ризници несагласја које, на њену срећу, краси младост.

Студент чита књигу у библиотеци у једној школи у Балтимору (Фото: Gabriella Demczuk/The New York Times)
Студент чита књигу у библиотеци школе у Балтимору (Фото: Gabriella Demczuk/The New York Times)

Млада особа се са усхићењем бави само оним што јој изгледа необавезно, то јест оним на шта није приморана, што савршено лако може бити замењено нечим другим, исто толико угодним и примамљивим. Потребно јој је уверење да увек од ње зависи да ли ће напустити неки посао и прионути на други, чиме се избегава осећај заточеништва унутар јединог посла. Све у свему, млада особа се не везује за оно што ради или, што се своди на исто, чак и када ради најмарљивије и најпожртвованије, скоро никада не ради до краја озбиљно, она дубоко у својој бити одбија обећање за сва времена, више јој прија осећај лепршаве спремности да већ следећег тренутка ради нешто друго, различито, па чак и сасвим супротно. Своје конкретно занимање доживљава као живи пример једног од непресушног броја послова којима би се сваког часа могла предати.

Захваљујући том прикривеном лукавству, привидно успева у својој амбицији: да ради све у исто време, да одједном буде све што човек може бити. Узалудан је покушај да му то оспоравамо; млад човек је у својој бити ретко кад веран себи; он се попут тореадора бравурозно поиграва са својом мисијом. Његов рад је помало налик на дечју игру и скоро увек је чист оглед, испробавање, échantillon sans valeur.

У зрелом добу понашање је супротно. Ужива се у стварности, а стварност се доживљава као рад, што је управо супротно хировитости; више нам није свеједно да ли је нешто урађено или не, јер нам то нешто изгледа недостижно, хитно. У том добу живот спознаје истину о себи и открива суштинску, ноторну чињеницу да се не могу живети сви животи, већ да, сасвим супротно, живети личним животом значи не живети туђе животе него се окренути ка сопственом. Та жива свест да у сваком тренутку свога живота не можемо ни да будемо, нити да радимо, ништа друго до једно једино, одбацује све оне неумерене жеље при избору нашег јединог пута.

Одбојан нам је младалачки нарцизам који може да ради било шта, баш зато што му је привлачно то било шта, и при том надмено умишља да нешто ради. У зрелом добу обично се пажња и труд поклањају искључиво оном што је илузорно избегавати јер је неодложно. Отуда потиче наклоност ка врхунским проблемима која већ носе печат конфликта, тј. потребе са негативним предзнаком. Уколико ову различитост између личних животних доба применимо на колективни „живот“ и у оквиру њега на професије, открићемо да је ваша професија стигла до тренутка када се мора суочити са књигом као конфликтом. Дакле, та чињеница, по мом уверењу, изискује нову мисију билиотекара, неупоредиво значајнију од свих претходних. До сада су људи књигу углавном третирали као предмет, као материјални објект. Од данас морамо прићи књизи као каквом организму: мораћемо да вршимо полицијску контролу над књигом и постанемо укротитељи побеснеле књиге.

КЊИГА КАО КОНФЛИКТ
Најозбиљнија негативна својства књиге очито су следећа:

1. Књига има превише. Чак и у односу на крајње сужен број тема којима свако понаособ поклања пажњу, количина књига коју човек треба да прочита је толико огромна да премашује границе његовог времена и његове моћи апсорбовања. Пука оријентација у библиографији неопходној за неку тему представља данас завидан напор сваком аутору, чисто траћење и губитак времена. Ако ипак реши да учини такав напор, суочава се са чињеницом да не може прочитати све што би морао да прочита. То га приморава да чита брзо, да чита лоше и, поврх свега, остане испуњен утиском немоћи и пораза пун скептицизма према властитом делу. Уколико свака нова генерација буде и даље, попут претходних, нагомилавала штампани папир, проблем створен прекомерним бројем књига биће ужасан. Култура је извукла и ослободила човека из првобитне џунгле да би га сад гурнула у џунглу књига, ништа мање непроходну и загушујућу.

Бесмислено је настојање да се тај конфликт разреши претпоставком како човек нема потребу за читањем књига нагомиланих временом, или да је таква тврдња једно од многих испразних општих места афектације пред „културом“, живо присутне годинама уназад. Истина је сасвим супротна. Испод површине нашег времена почео је да ниче, иако га људи још увек не опажају, нови и радикални императив интелигенције: императив историјске свести. Он ће убрзо избити на површину и тада ће постати сасвим очигледно убеђење да ће човек морати, ради јасног сагледавања властитог бића и сопствене судбине, претходно да кристалише историјску свест о себи самом, а то значи да се озбиљно посвети проучавању историје, као што се око 1600. озбиљно посветио проучавању физике. Тада историја неће бити утопија науке као што је до сада била, већ истинска спознаја. Да би то постала, недостају јој многе врхунске компоненте, а надасве једна, она најнеопходнија: прецизност. Овај атрибут прецизности, наизглед формалан и спољашњи, први се појављује када куцне час за веродостојно утемељење неке науке.

Историја која ће се стварати сутра неће неће нашироко распредати о епохама и вековима, она ће артикулсати прошлост сводећи је на веома кратке етапе органског карактера, на генерације, и покушаће да крајње строго дефинише структуру човековог живота у свакој од њих. Да би остварила овај задатак неће се задовољавати истицањем појединих  дела која се произвољно одређују као „репрезентативна“, већ ће јој истински и збиља бити потребно да прочита све књиге настале у одређеном временском раздобљу и помно их проучи. Тако би се дошло до нечега што бих ја назвао „статистиком идеја“ како би се строго прецизирао хронолошки тренутак рађања једне идеје, процес њене екпанзије, тачан период њеног трајања у виду колективне законитости и потом доба њеног опадања, укалупљивања у пуко опште место и напокон, њен задатак за хоризонт историјског времена.

Библиотекарка у Народној библиотеци у Денверу прераспоређује књиге на полицама (Фото: Helen H. Richardson/The Denver Post)
Библиотекарка у Народној библиотеци у Денверу распоређује књиге на полицама (Фото: Helen H. Richardson/The Denver Post)

Цео тај огромни подухват неће моћи да се успешно приведе крају уколико библиотекар не покуша да сведе његову тежину на подношљиву меру, растерећујући беспотребних напора људе чија тужна мисија јесте и мора да буде ишчитавање многих књига, неизмерног броја књига: научнике, лекаре, филологе, историчаре. За аутора је неопходно да у потпуности буде елиминисан проблем сакупљања унапред утврђене и претражене библиографије о одређеној теми. То се још не догађа зато што нажалост библиографска техника није на висини нашег времена. Мора се, дакле, створити једна нова библиографска техника строгог аутоматизма. Помоћу ње ће бити остварен крајњи циљ свега што је ваша служба започела пре неколико векова каталогизацијом.

2. Не само да је превише књига већ се стално и обилато, попут летњих пљускова, на нас сручују нове. Многе од њих су бескорисне или глупе па њихово присуство или чување значи још једну баласт људском роду ионако страдалном под осталим теретима. Занимљиво је да истовремено често уочавамо, унутар сваке дисциплине, помањкање одређених књига чији нас недостатак кочи у даљем истраживању. Проблем је много озбиљнији него што би се могло претпоставити само успутном напоменом. Неизмеран број важних одговора на најразличитија питања остаје недоречен услед несавладивих препрека у виду празнина у претходним истраживањима. И вишак и помањкање књига потичу из истог извора; књиге се штампају без некаквог система, скоро потпуно препуштене спонтаности и случајности.

Да ли је одвећ утопијска слика блиске будућности када ће друштво задужити вашу професију да регулише издаваштво како би се избегло објављивање непотребних књига и како, насупрот томе, не би недостајале оне преко потребне за решавање круга горућих проблемасваке епохе? Сви људски послови  у почетку су спонтано и неуређено делање; али сви они, када услед властите разгранатости постану компликовани и почну да оптерећују, бивају подвргнути организовању. Чини ми се да је прави тренутак за колективно организовање производње књига. Што се тиче саме књиге као појаве својствене људском роду, за њу је то питање живота, или смрти.

Не треба реаговати будаластом тврдњом према којој се такво организовање коси са слободом. Слобода се није појавила на овој планети да би сломила кичму здравој памети. Управо зато што је неко желео да она обави тај задатак, зато што је постојало да баш она буде моћно оруђе безумља, слобода данас проживљава тешке сате широм планете. Колективно организовање књижарства нема нечег заједничког са питањем слободе, као што са њом нема никакве везе ни такође наметнута потреба за уређењем саобраћаја у великим градовима. Довољно је да такво организовање – којим би се отрежало издавање бескорисних или глупих књига и подржало објављивање дела чије је одсуство погубно – нема ауторитарни карактер, као што га нема ни унутрашња организација рада у једној доброј академији наука.

3. Такође, библиотекар ће у будућности морати да усмерава неупућеног читаоца кроз непроходну џунглу књига и да буде терапеут, хигијеничар његове лектире. То нас суочава са обрнутом ситуацијом у односу на ону из 1800. године. Данас се чита превише: удобност да се уз занемарив или скоро ништавни напор може усвојити гомила идеја похрањена у књигама и часописима полако навикава човека, а просечног човека је већ навикла, да не размишља својом главом и не преиспитује прочитано, што је једини пут истинског усвајања идеја. Реч је о најпогубнијем, суштински најнегативнијем својству књиге. Стога завређује да му се посветимо, што ћу управо и учинити, завршно разматрање. Добар део данас нараслих страховитих јавних проблема потиче из чињенице да су просечне главе накљукане по инерцији усвојеним идејама, половично схваћеним, обеснаженим – накљукане, дакле, псеудоидејама. Зато замишљам билиотекара будућности као некаву врсту филтера постављеног између бујице књига и човека. Све у свему, господо, мисија библиотекара, по мом суду, мораће да буде, не као до сада, проста администрација предмета по имену књига, већ довођење у склад, mise au point, виталне функције оличене књигом.

ШТА ЈЕ КЊИГА?
Много се говори – и ја то сада чиним у скромној мери – о мисији библиотекара, о томе шта он ради или би морао да ради са књигама. Но занимљиво је да се при том обично ништа не каже о самој књизи – о том енититету којим библиотекар оперише по природи своје професије. Подразумева се да слушаоци знају шта је књига и да им је то знање присутно у свести током излагања. Зар није реч о утопији? Штавише: Да ли слушалац – у овом случају ви – сме да подразумева како је и предавачу то знање блиско и у његовој је свести током излагања? Не доводимо ли себе у опасност да слушамо човека који нам износи своја размишљања о нечему што сматра да се подразумева, самим тим о нечему о чему можда никад није ни размишљао будући да је у питању „позната ствар“?

У многим интелектуалним разматрањима вечито се догађа исто: да од онога што је суштинско, битно, полазимо као од нечега „што се подразумева и што је позната ствар“ па тако доспевамо у зачарани круг бесмисла. И питању је једна од највећих бољки размишљања, надасве савременог. Стога ће се свака мисао или свака изговорена реч о књизи која није свом силином прожета кристално јасном свешћу о томе шта је књига – та страховита људска реалност – бити лишена аутентичног смисла, бити мртва ствар, гомила фраза чију бит не схватамо те, самим тим, чиста бесмислица.

„Старе књиге“, слика Хуана Алвареза Себриана
„Старе књиге“, слика Хуана Алвареза Себриана

Не желим да кажем како је увек, чим се поведе реч о књизи, неопходно дуго излагање о тој теми. Потпуно ми је неважна количина изговорених речи: једино захтевам да их буде довољно – а мудрој глави и једна је довољна. И због тога – а не зато што то не знате, већ што један овакав конгрес и узвишеност овог скупа изискују кристално јасну свест и неку врсту званичне констатације у чему и од чега се састоји књига – осећам обавезу да вас подсетим на оно што знате боље од мене: шта је књига. Пре двадесет три века, у Федру, Платон се осмелио да нам то појасни; у поменутом делу он поставља и разрешава сва питања која се тичу књиге. Прочитајте поново његову чаробну дефиницију крила, анђела, душе, дефиницију књиге! Уколико допунимо Платонов текст, произилази следеће:

Књиге су „записана казивања“ – λόγους γεγραμμένους – а казивање, несумњиво, није ништа друго до једно од човекових делања. Знамо да се свако делање увек остварује из неког разлога и са неким циљем; ова два чиниоца дефинишу делање и захваљујући њима на свету постоји јединствена стварност. Огромна је грешка поистоветити делање са нечим што се обично назива активношћу: атом који вибрира, камен који пада, ћелија која се размножава простом деобом, сви су они активни али не „делају“. И само размишљање или хтење, гледано строго са аспекта психичких функција, јесте активност, а не „делање“. Када с неким циљем и због нечега покренемо активност нашег размишљања или наших мишића, тек тада „деламо”.

Кажемо: „Где су кључеви?“, „Скрените лево!“, „Љубави моја!“. У свим овим случајевима, оправданост односно циљ нашег казивања је изван њега, далеко га премашује. Ове речи изговарамо зато да би се нешто догодило, да би се могао отворити неки орман, да би се скретало само у одређеном правцу, да би вољена жена знала за наша осећања. Но, када геометричар изложи своју новооткривену геометријску теорему, он својим исказом не жели да обухвати ништа изван ње; напротив, све што је желео, рекао је, и ту је крај. У овом случају казивање садржи сврховитост, оправданост у себи самом. Исто се дешава и са сонетом о ружи. Песник ствара сонет само и једино да би га створио, да би сонет постојао, да би постојало његово поетско казивање.

У наведеној другој врсти казивања појављује се, дакле, суштинско казивање обогаћено једном њему иманентном врлином. У чему је кључна разлика у односу на претходне исказе? Несумњиво у томе што геометричар не мисли да је о троуглу рекао нешто што би било згодно рећи из овог или оног разлога, већ управо оно што се мора рећи о троуглу, као што се песнику чини да је о ружи рекао нешто што о њој мора бити речено. У првом случају казивање се користило као средство, оно је било у служби других циљева, док је потоњем казивању циљ само казивање, оно се задовољава и оправдава својим једноставним исказом. Истовремено долазимо на помисао да животно делање, животна функција, а то је казивање, достиже врхунац само онда када се исказује нешто што мора бити речено о нечем, те да сваки други облик казивања припада домену његове ниже, другоразредне употребе.

Само такво казивање суштински захтева промишљање и стога мора да буде записано. Бесмислено је чувати свакодневну реченицу: „Где су кључеви?“ која је била мотивисана пролазном нужношћу. Мало је смисленије истаћи натпис општинске наредбе на неком јавном паноу: „Скрените лево“ и, уопште, записати законе како би сви били упознати са њима, што би имало одговарајуће друштвене консеквенце. Међутим, то не значи да искази у виду закона, сами по себи, завређују да буду сачувани. Књига је, дакле, узорно казивање и, као такво, у својој бити прожето захтевом да буде записано, сачувано, јер када је записано и сачувано, стичемо утисак да га неки безимени глас непрестано и за вечита времена изговара, као што тибетанске „ветрењаче молитви“ поверавају ветру своју непресахлу молитву. То је прво својство књиге као аутентичне виталне функције: она је моћна будући да увек казује нешто што се мора рећи – τά δέοτα είρηχότος.

Суштина злоупотребе тог облика људског живота оличеног књигом присутна је увек када неко реши да напише књигу а да претходно нема шта да каже у сфери онога што се мора рећи и што до тада већ није написано. Док је књига била преокупација појединца, задржавала је, релативно нетакнут, свој изворни смисао. Али чим се преобратила у друштвени интерес, чим је стварање књига ушло у сферу политике, економије или престижа, отпочела је производња лажне књиге, неких штампаних предмета који доносе профит захваљујући спољашнњој сличности са правом књигом. Ништа изненађујуће, будући да се повинује суштинској законитости свега друштвеног. У поређењу са личним животом, све колективно је, мање или више неаутентично и лажно. Само страшно незнање које данас царује о томе шта је заправо колективни „живот“, друштво, итд, спречава нас да то јасно сагледамо.

Мноштво старих књига у библиотеци (илустрација)
Мноштво старих књига у библиотеци (илустрација)

Но све до сада назначено није довољно да би се знало шта је књига. Наравно, треба истаћи да се дешава нешто занимљиво чим се казивање сачува, односно запише. Тог тренутка му се обезбеђује квалитет који само по себи нема: трајност. Казивање је, попут свега живог, трошно. И у његовом случају, родити се значи умирати из часа у час. Казивање припада времену, а време је велики убица. Човек може делимично да спасе своје казивање од немилосрдног пропадања захваљујући памћењу, јер њему је страно све темпорално. Пре исписане књиге није било другог начина да се сачувају и прикупљају стечена знања – о прошлости, властитој или туђој – сем памћења. Подстрек памћењу ради тог конкретног циља дао је, рецимо у Индији, скоро невероватне резултате.

Али оно је непреносиво, нераздвојиво од личности. На тој чињеници почива стамени темељ ауторитета стараца: они су знали највише, јер су имали најдуже памћење, били су „живе енциклопедије“ у већој мери него млади људи, представљали су, да тако кажемо, најдебље књиге. Откриће писма, а за њим појава књиге, укинуло је монопол знања сазданог на памћењу и срушило ауторитет старих људи.

Књига је, дакле, памћење учинила објективним материјлизујући га; у принципу га је такође учинила и безграничним – казивања векова чини доступним читавом свету. Али, је ли заиста тако? Да ли алфабет поседује толику магијску моћ те успева, сам од себе, да спасе живу бит од њене неумитне смрти? Да ли је записано казивање, само зато што је записано, остало живо? – ζώντα. Или, што се своди на исто, казује ли и даље оно што је желело да каже?

Све што човек ради одвија се у границама датих околности. Нарочито се то односи на казивање. Оно увек израста из неке ситуације и везано је за њу. Али је, истовремено, не исказује: оставља је прећутану, подразумева је. Што значи да је свако казивање непотпуно, да је фрагмент себе самог и да му животна сцена на којој се родило даје најсмисленије значење.

Замислите све прећутане претпоставке без којих је и најпростије математичко правило неразумљиво. Да бисмо га схватили, требало би, и то је неопходни минимум, имати на уму да се оно односи на нешто што се зове наука или теорија. Наука, тј, теорија, није ништа друго до ситуација у којој се човек суочио са стварима једног дана на одређеним просторима наше планете. Она траје, у суштинском смислу, већ много векова, па и дан-данас, због чега јасно схватамо математичко правило. Али нити је била од почетка света и века нити је извесно да ће вечно трајати.

Одједном долазимо до парадокса, и непријатног и неизбежног, наиме: казивање се, превасходно, састоји од ћутања, од ствари које се прећуткују јер су познате или у потпуности неизврециве; на њих се, међутим, као на земљу хранитељицу, ослања свака наша реч, написана или изговорена. Наше речи су, строго узевши, неодвојиве од животне ситуације из које извиру. Без ње су лишене прецизног значења, јасности.

Писмом се задржава казивање, али оно може да сачува једино речи, не и живе интуиције које творе целовитост његовог значења. Животна ситуација у свом незадрживом галопу, односи је на сапима. Стога, задржавши пуке речи, књига је сачувала тек пепео истинског размишљања. Да би оно васкрсло и заживело, није довољна само књига. Неопходно је да читалац износва у себи репродукује дату животну ситуацију из које је поникло то размишљање. Само тада се може тврдити да су реченице у књизи схваћене, те да је негдашње казивање спасено од заборава. Платон каже да су мисли једне књиге само тада наша легитимна деца – υίϊςγνησίυς – јер само тада бивају истински проматране, поново заоденуте у своју првобитну јасност – έναργές. Али то ће моћи да учини једино неко ко ходи истим путем као и аутор – τώ ταύτόν ϊχνσς μετιόντ – неко ко је још пре читања и сам размишљао о истој теми те зна све њене стазе и богазе.

Статуа Платона у Атини
Статуа Платона у Атини

Када се не ради тако, када се много чита а мало размишља, књига постаје ужасно делотворно оруђе за фалсификовање човековог живота: „Ако се људи уздају у написано, повероваће да су схватили идеје преусмеравајући их искључиво споља, захваљујући њиховим видљивим ознакама, а не изнутра, својим бићем… Накљукани умишљеним знањима, која нису истински стечена, повероваће да могу да суде о свему, премда заиста не знају ништа и, поврх свега, биће несносни јер, уместо да буду мудри, као што би требало, биће само крцати фразама“. Рекао је Платон пре двадесет и три столећа.

 

(КРАЈ)

 

Преузето из часописа: Књижевна реч: Магазин за књижевност, уметност, културу и друштвена питања, бр. 511, година XXIX, Београд, НИП Књижевна реч, 2000.

 

Хосе Ортега и Гасет (1883-1955), био је шпански филозоф и есејиста, највеће и најславније име шпанске мисли модерног доба.

 

Насловна фотографија: Wikipedia

 

Избор, наслов и опрема текста Нови Стандард