М. Станковић: Вратимо дуг Михајлу Пупину

Храм Светог Саве који се налази на Светосавском платоу и доминира Београдом право је место где би требало да се налази споменик Пупину

После сто година, нажалост, дошло је и крајње време да се подигне прави споменик Михајлу Пупину, човеку који је оставио неизбрисив траг у историји српског народа и државе Србије. Идеолошки разлози су били пресудни што Београд на својој туристичкој мапи још нема споменик Михајла Пупина.

Храм Светог Саве који се налази на Светосавском платоу и доминира Београдом право је место где би требало да се налази споменик Пупину. Тиме бисмо вратили наш велики дуг који имамо према њему.

Пупин је знао да је Србе Војвођане из осамнаестог века јачао не само дух православља, већ и панславизам – да се одрже у својој вери и у свом народу, а и да не подлегну унијаћењу. Пупин у својој аутобиографији пише о панславизму, али и изузетно значајан текст о Светом Сави којег је добар део света упознао преко Пупинове аутобиографије From Immigrant to Invеntor преведене на све светске језике.

Пупину је било јасно да архитектура и сликарство Српске православне цркве представљају најзначајније наслеђе и богатство Србије. То је био и разлог да 1918. године у Лондону објавио књигу Serbian Ortodox Church, која говори о српским црквама и манастирима у Србији, Косову и Метохији и у Македонији.

Личним примером Пупин је изузетно помогао не само подизању, већ и одржавању манастирског храма Свети Сава у Либертвилу. За Пупина је најлепши чин био када су Срби из Америке и Канаде добили свог првог епископа, а данас Светог Мардарија Либертвилског. У Либертвилу је 27. маја 1927. године одржан народни црквени сабор за Америку и Канаду. Михајло Пупин је тада рекао да „без православног духа нема ни српске народности”.

Из Пупиновог приватног писма професору др Павлу Миљанићу види се да не би било морално ни данас да му се подигне споменик код Екектротехничког факултета поред споменика Николе Тесле, не због самог Тесле, него због свега онога шта је Пупин доживео у несвакидашњој улози као први српски генерални конзул Србије у Њујорку, посебно током Балканских ратова и Првог светског рата. А да и не говоримо о његовом значајном историјском уделу током Мировне конференције у Паризу 1919. године. Нажалост, Београд ни тада, а ни касније, није прихватио Пупинову велику моралну, финансијску и медијску помоћ српском народу и Србији у току оба рата, али и касније.

А ево шта је писао Михајло Пупин проф. др Павлу Миљанићу: „Године 1919. позове ме београдска влада да, као гост државе, пропутујем Србију и проучим стање ратне сирочади Кад сам се са мога пута кроз Србију вратио у Београд, у јуну месецу те године, добијем позив да одржим предавање пред ђацима Београдског универзитета. Истог дана кад сам требао да одржим то предавање дође ми у посету ректор универзитета, покојни професор Ђока Станојевић, и извести ме да се међу неким ђацима припрема демонстрација против мене. Прихватим његов савет и одустанем од заказаног предавања. Бојао сам се да би та демонстрација учинила ружан утисак на американског посланика у Београду, па и на мој Колумбија универзитет. И на цео американски народ, чије је добро расположење према Србији било тада врло потребно српској ратној сирочади. Ја сам лако разумео непријатељско расположење ђака према мени јер, заведени од неких српских новинара, они су у мени видели само једног окорелог техничког материјалисту који није никад завирио у идеални свет апстрактне науке.”

А како је Пупин заиста представљао Србију, види се из његовог одговора једном новинару у току Великог рата: „… Ипак, драго ми је што сте дошли, јер случај Србије до сада није представљен америчкој јавности како треба. Знамо да имамо ваше разумевање и захвални смо на томе, али требало би да сазнате више о нама. Овде само ја могу да причам о Србији, а немам времена да пишем. Овај рат ме је натерао да запоставим чак и свој научни рад, своја предавања на Колумбији. С друге стране, шта је то све када има толико хуманог посла који чека и када се моја земља суочава са питањем живота и смрти?” (Бруклин дејли игл, 21. фебруар 1915)

Сједињене Америчке Државе 1916. године још нису била ушла у Велики рат, а републиканац Теодор Рузвелт, бивши председник Сједињених Држава, позвао је Михајла Пупина на посебан састанак и, тада му је између осталог рекао и ово: „Ја вам завидим што сте Србин!”

Као професор, научник, проналазач, јавна личност и први српски конзул у САД, Пупин је стварао праву слику о српском народу и Србији, коју су прихватили и амерички председници: Теодор Рузвелт, Вудро Вилсон, Ворен Хардинг, Калвин Кулиџ и Херберт Хувер. За разлику од Вудроа Вилсона, сви остали председници били су републиканци, као и сам Михајло Пупин.

У књизи The Citizen’s Almanac (2011, намењеној новим усељеницима, представљена је историја САД. Најзначајнији научници који нису рођени у САД су: Александар Бел, Алберт Ајнштајн и Михајло Пупин.

 

Аутор Мирослав Станковић

 

Насловна фотографија: reddit.com

 

Извор Политика, 13. јануар 2020.