M. Stanković: Vratimo dug Mihajlu Pupinu

Hram Svetog Save koji se nalazi na Svetosavskom platou i dominira Beogradom pravo je mesto gde bi trebalo da se nalazi spomenik Pupinu

Posle sto godina, nažalost, došlo je i krajnje vreme da se podigne pravi spomenik Mihajlu Pupinu, čoveku koji je ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda i države Srbije. Ideološki razlozi su bili presudni što Beograd na svojoj turističkoj mapi još nema spomenik Mihajla Pupina.

Hram Svetog Save koji se nalazi na Svetosavskom platou i dominira Beogradom pravo je mesto gde bi trebalo da se nalazi spomenik Pupinu. Time bismo vratili naš veliki dug koji imamo prema njemu.

Pupin je znao da je Srbe Vojvođane iz osamnaestog veka jačao ne samo duh pravoslavlja, već i panslavizam – da se održe u svojoj veri i u svom narodu, a i da ne podlegnu unijaćenju. Pupin u svojoj autobiografiji piše o panslavizmu, ali i izuzetno značajan tekst o Svetom Savi kojeg je dobar deo sveta upoznao preko Pupinove autobiografije From Immigrant to Inventor prevedene na sve svetske jezike.

Pupinu je bilo jasno da arhitektura i slikarstvo Srpske pravoslavne crkve predstavljaju najznačajnije nasleđe i bogatstvo Srbije. To je bio i razlog da 1918. godine u Londonu objavio knjigu Serbian Ortodox Church, koja govori o srpskim crkvama i manastirima u Srbiji, Kosovu i Metohiji i u Makedoniji.

Ličnim primerom Pupin je izuzetno pomogao ne samo podizanju, već i održavanju manastirskog hrama Sveti Sava u Libertvilu. Za Pupina je najlepši čin bio kada su Srbi iz Amerike i Kanade dobili svog prvog episkopa, a danas Svetog Mardarija Libertvilskog. U Libertvilu je 27. maja 1927. godine održan narodni crkveni sabor za Ameriku i Kanadu. Mihajlo Pupin je tada rekao da „bez pravoslavnog duha nema ni srpske narodnosti”.

Iz Pupinovog privatnog pisma profesoru dr Pavlu Miljaniću vidi se da ne bi bilo moralno ni danas da mu se podigne spomenik kod Ekektrotehničkog fakulteta pored spomenika Nikole Tesle, ne zbog samog Tesle, nego zbog svega onoga šta je Pupin doživeo u nesvakidašnjoj ulozi kao prvi srpski generalni konzul Srbije u Njujorku, posebno tokom Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata. A da i ne govorimo o njegovom značajnom istorijskom udelu tokom Mirovne konferencije u Parizu 1919. godine. Nažalost, Beograd ni tada, a ni kasnije, nije prihvatio Pupinovu veliku moralnu, finansijsku i medijsku pomoć srpskom narodu i Srbiji u toku oba rata, ali i kasnije.

A evo šta je pisao Mihajlo Pupin prof. dr Pavlu Miljaniću: „Godine 1919. pozove me beogradska vlada da, kao gost države, proputujem Srbiju i proučim stanje ratne siročadi Kad sam se sa moga puta kroz Srbiju vratio u Beograd, u junu mesecu te godine, dobijem poziv da održim predavanje pred đacima Beogradskog univerziteta. Istog dana kad sam trebao da održim to predavanje dođe mi u posetu rektor univerziteta, pokojni profesor Đoka Stanojević, i izvesti me da se među nekim đacima priprema demonstracija protiv mene. Prihvatim njegov savet i odustanem od zakazanog predavanja. Bojao sam se da bi ta demonstracija učinila ružan utisak na amerikanskog poslanika u Beogradu, pa i na moj Kolumbija univerzitet. I na ceo amerikanski narod, čije je dobro raspoloženje prema Srbiji bilo tada vrlo potrebno srpskoj ratnoj siročadi. Ja sam lako razumeo neprijateljsko raspoloženje đaka prema meni jer, zavedeni od nekih srpskih novinara, oni su u meni videli samo jednog okorelog tehničkog materijalistu koji nije nikad zavirio u idealni svet apstraktne nauke.”

A kako je Pupin zaista predstavljao Srbiju, vidi se iz njegovog odgovora jednom novinaru u toku Velikog rata: „… Ipak, drago mi je što ste došli, jer slučaj Srbije do sada nije predstavljen američkoj javnosti kako treba. Znamo da imamo vaše razumevanje i zahvalni smo na tome, ali trebalo bi da saznate više o nama. Ovde samo ja mogu da pričam o Srbiji, a nemam vremena da pišem. Ovaj rat me je naterao da zapostavim čak i svoj naučni rad, svoja predavanja na Kolumbiji. S druge strane, šta je to sve kada ima toliko humanog posla koji čeka i kada se moja zemlja suočava sa pitanjem života i smrti?” (Bruklin dejli igl, 21. februar 1915)

Sjedinjene Američke Države 1916. godine još nisu bila ušla u Veliki rat, a republikanac Teodor Ruzvelt, bivši predsednik Sjedinjenih Država, pozvao je Mihajla Pupina na poseban sastanak i, tada mu je između ostalog rekao i ovo: „Ja vam zavidim što ste Srbin!”

Kao profesor, naučnik, pronalazač, javna ličnost i prvi srpski konzul u SAD, Pupin je stvarao pravu sliku o srpskom narodu i Srbiji, koju su prihvatili i američki predsednici: Teodor Ruzvelt, Vudro Vilson, Voren Harding, Kalvin Kulidž i Herbert Huver. Za razliku od Vudroa Vilsona, svi ostali predsednici bili su republikanci, kao i sam Mihajlo Pupin.

U knjizi The Citizen’s Almanac (2011, namenjenoj novim useljenicima, predstavljena je istorija SAD. Najznačajniji naučnici koji nisu rođeni u SAD su: Aleksandar Bel, Albert Ajnštajn i Mihajlo Pupin.

 

Autor Miroslav Stanković

 

Naslovna fotografija: reddit.com

 

Izvor Politika, 13. januar 2020.

Pratite nas na YouTube-u