Шта се дешава са америчком спољном политиком?

Хаотичност спољне политике САД са Трампом доживљава врхунац, али не ради се само о њему. Вашингтон већ деценијама нема спољнополитичку стратегију

У мојој претходној колумни, описао сам „безмозгашке“ квалитете Трампове администрације у приступу према Блиском истоку, а нарочито према Ирану. Посебно сам истакао да администрација нема праву стратегију, макар уколико тај термин схватамо као сет јасних циљева, удружених са кохерентним планом деловања за њихово остваривање, при чему се узимају у обзир очекиване реакције других.

Уместо тога имамо пуку силеџијску присилу, отуђену од јасних циљева, коју врши председник-незналица који пати од слабе контроле својих импулса. Након готово три године на функцији, председник Доналд Трамп је успео да увећа опасност од рата, натера Иран да постепено обнови свој нуклеарни програм, испровоцира Ирак да затражи од Америке да напусти његову територију, пробуди озбиљне сумње у поузданост и расуђивање САД, узбуни савезнике у Европи, а Русију и Кину насупрот томе прикаже као бастионе мудрости и реда. Трампова администрација је несумњиво показала да ликвидације страних званичника сматра легитимним средством спољне политике, а да ратне злочинце треба глорификовати – што су кораци које ће мрачне владе широм света са задовољством поздравити и имитирати.

СТРАТЕШКИ ХАОС У АЗИЈИ
Нажалост, ова стратешка кратковидост битно превазилази Блиски исток. Узмимо, на пример, далеко важније питање Кине. У заслуге Трампове администрације се мора убројати то што препознаје Кину као јединог могућег такмаца са којим ће Сједињене Државе вероватно морати да се суочавају за много наредних деценија. Међутим, свест о овом проблему не представља велики подвиг некаквог генијалног ума. Разумни људи би могли да буду у спорењу око размера кинеског изазова, али само би слепцу промакле забрињавајуће импликације успона Кине.

Онај ко би стратешки размишљао, настојао би да пронађе начине за ограничавање утицаја Кине тако да саме Сједињене Државе буду изложене најмањем могућем трошку и ризику. Схватио би да Америка не може да заустави или поништи економски раст Кине (нарочито не тако да истовремено не науди и себи), али би марљиво радио на томе да задржи што је више земаља могуће на својој страни у питањима која су заиста значајна, укључујући напредне технологије. Штавише, стратешки промишљен приступ налаже да се Кини онемогући стицање доминантне позиције у потенцијално одлучујућим технологијама, као што су квантни компјутери и вештачка интелигенција. Осим тога, он изискује и ласерски прецизан фокус на очување стабилне дипломатске позиције у Азији, а касније и на тражење начина да се направи јаз између Кине и Русије. Уз све то нарочито је важно да се пажња, време, ресурси и политички капитал не траће на питања од секундарног значаја.

А шта је Америка учинила уместо тога? За оне којима је промакло, Трамп је напустио Транспацифичко партнерство – што је био шамар за 11 азијско-пацифичких земаља које су вредно радиле на постизању споразума који би им пружио неке скромне економске користи, држећи их чвршће везаним за америчку економију. Трамп је потом покренуо сопствени трговински рат против Кине. Али уместо да на своју страну придобије и друге кључне економске силе, он је и њима претио трговинским ратовима, или их је чак и покренуо. Уместо да наметне Кини уједињени фронт, Америка се мање-више усамљено суочава са Кином, и то са озбиљно умањеним утицајем. Резултат је очекиван: трговински компромис за спас образа који ствар враћа на почеатк, док напредак у обуздавању Пекинга изостаје.

Потом је Трамп покренуо свој „ријалити програм“ са Северном Корејом: најпре претећи „ватром и бесом“, да би убрзо био насамарен празним обећањима Ким Џонг Уна на њиховом првом састанку. Резултат: нема напретка у односима САД и Северне Кореје, нема задржавања њеног нуклеарног програма, а широм Азије је пољуљано поверење у америчко расуђивање.

Амерички председник Доналд Трамп разговара са лидером Северне Кореје Ким Џон Уном током њиховог првог састанка у Сингапуру, 12. јун 2018. (Фото: AP Photo/Evan Vucci)
Амерички председник Доналд Трамп у обраћању лидеру Северне Кореје Ким Џонг Уну током њиховог првог састанка у Сингапуру, 12. јун 2018. (Фото: AP Photo/Evan Vucci)

За то време, Трамп је највећи део времена у протекле три године провео непогрешиво вређајући кључне америчке савезнике у Европи и претећи да ће повући Америку из НАТО-а. Гле чуда: Када су амерички званичници покушали да убеде своје савезнике да не купују кинеску технологију – а нарочито да не купују 5G дигиталну опрему Хуавеја – „откачиле“ су их владе земаља које више нису биле расположене да чине услуге Трампу. Кинеске дипломате које покушавају да очувају позиције Хуавеја брзо су искористиле узастопне Трампове грешке, саопштавајући европским званичницима да су посвећенији мултилатерализму и технолошкој отворености него Сједињене Државе, уз истовремено наглашавање подршке Париском климатском споразуму (што је још један споразум који је Трамп будаласто напустио). Према речима Џулијан Смит из Немачког Маршаловог фонда у Сједињеним Државама: „Кинези су безобразно почели да тврде да је Кина, а не Америка, та која дели више заједничких вредности са Европом. Такође су често подсећали европску јавност да, за разлику од Сједињених Држава, Кина верује у климатске промене и мултилатерализам, што је порука која је посебно јака на местима као што је Немачка“.

А сад узмимо у обзир ово: у моменту када је амерички Стејт департмент у слободном паду, Пекинг појачава своју игру. Кина сада има више амбасада, конзулата и других дипломатских испостава него Сједињене Државе, и све то у ери у којој се за политичко сврставање целог низа битних земаља тек треба изборити. Како је рекао бивши заменик државног секретара САД Вилијам Бернс: „Ушли смо у доба у којем је дипломатија битнија него икада, а одвија се на интензивно такмичарском међународном рељефу. […] Кина то увиђа и рапидно шири своје дипломатске капацитете. САД, за разлику од тога, делују као да су се одлучиле за унилатерално дипломатско разоружавање“. Како сам раније истакао, да би имала било какву наду за успешно парирање Кини у Азији, Америка ће морати да очува чврсте везе са незграпном коалицијом азијских држава, а за то је потребна зналачка, софистикована, стрпљива и посвећена дипломатија, макар онолико кредибилна колико и војска.

Коначно, уместо извођења одмереног и постепеног повлачења са Блиског истока, уз враћање стратегији балансирања које су се Сједињене Државе успешно придржавале од Другог светског рата до краја Хладног рата, Трамп је допустио да га локални сателити, богати донатори и ратоборни саветници увуку у бесмислену конфронтацију са Ираном. Можемо само да замислимо осмехе спољнополитичких виртуоза из Пекинга док посматрају како Америка улеће у још један ћорсокак који је сама направила. Укратко, упркос свести о томе да је кинески изазов најважнија ставка на спољнополитичкој агенди Америке – уз могући изузетак климатских промена – Трамп и компанија воде политику која изгледа скоро као да је намерно скројена тако да Кини пружи што је више могуће предности.

НИЈЕ СВЕ ПОЧЕЛО ОД ТРАМПА
Али то није врхунац лоших вести. Иако је Трампова администрација можда одвела приступ без стратегије на нови ниво, овај проблем је очигледан већ неко време. Бил Клинтон је мислио да ће Сједињене Државе моћи да шире НАТО на исток, изолују и обуздају Ирак и Иран истовремено, преурањено уведу Кину у Светску трговинску организацију и безбрижно промовишу хиперглобализацију, а да се никада не суоче са озбиљним негативним последицама. Џорџ Буш млађи је веровао да би трајно уништење тираније и зла требало да буде главни циљ америчке спољне политике, као и да ће америчка војска брзо трансформисати Блиски исток у море проамеричких демократија. Клинтон је имао више среће него Буш, макар у оној мери у којој су негативне последице његових одлука почеле да се испољавају тек када је напустио Белу кућу, али ни један ни други нису оставили Сједињене Државе у јачој позицији него што су их затекли.

Барак Обама је имао реалистичнији поглед на америчку моћ и давао је већи значај дипломатији, али није много тога учинио да смањи војни ангажман САД у иностранству и у потпуности се залагао за енергичну употребу војне силе. Он је послао још војника у Авганистан 2009, подржао је смену режима у Либији и Сирији и проширио ликвидације особа осумњичених за тероризам помоћу дронова или јединица за специјалне операције. Његова администрација није успела да предвиди реакцију Русије на настојања Запада да се Украјина приближи Европској унији и НАТО-у, а показао је и да није способан да уједини нацију иза свог приступа климатским променама или Ирану. Не би требало заборавити ни да је у последњој години његовог мандата, америчка војска бацила више од 26.000 бомби у седам различитих земаља.

Бивши амерички председник Барак Обама седи за столом у Овалном кабинету у Белој кући (Фото: Official White House photo by Pete Souza)
Бивши амерички председник Барак Обама за столом у Овалном кабинету Беле куће (Фото: Official White House/Pete Souza)

Шта се то овде дешава? Откад су Сједињене Државе постале тако лош стратег? Спољна политика је изазовна работа, препуна неизвесности, а грешке су понекад неизбежне. Али неспособност за стратешко размишљање није уписана у америчку ДНК. Труманова администрација се суочила са невероватним изазовима у епилогу Другог светског рата, али је осмислила стратегију обуздавања, Маршалов план, НАТО, низ билатералних савезништава у Азији и сет економских институција које су деценијама служиле Америци и њеним савезницима. Слично томе, администрација Буша старијег (1989-1993) је управљала распадом Совјетског Савеза, мирним уједињењем Немачке и Првим заливским ратом, и то са значајном дозом суптилности, стручности и уздржаности. Ни једна од ове две администрације није била савршена, али њихово руковање сложеним и новим околностима показује исправан резон и разумевање оног најбитнијег, као и способност изазивања жељених реакција, како од савезника, тако и од противника. Другим речима, у те две администрације су седели добри стратези.

Парадоксално, део проблема данас је невероватни примат који су Сједињене Државе уживале још од краја Хладног рата. Пошто је Америка тако моћна, богата и безбедна, углавном је изолована од последица сопствених дела. Када Америка греши, највећи део цене плаћају други, а до сада се није суочила са конкурентом равним себи који би могао да брзо искористи те грешке. Ратови у Ираку и Авганистану су можда на крају коштали преко шест билиона долара и хиљаде живота, али одсуство регрутације лимитира бригу јавности поводом жртава, а Сједињене Државе плаћају све ове ратове позајмљивањем новца у иностранству, већим дефицитима и испостављањем рачуна будућим генерацијама.

То објашњава зашто је мало Американаца заинтересовано за догађања преко океана, или шта америчка влада чини тамо негде у свету. Према Дијани Хесен, која је урадила темељне интервјуе са групом од 500 Американаца од 2016. године, „већину Американаца много не интересује спољна политика и то је проблем“. У неким другим скорашњим студијама Американци су били упитани да наведу своје главне приоритете, а спољна политика није ушла чак ни у првих десет. Када већина Американаца није у стању да разликује успех од неуспеха – макар у контексту непосредних, опипљивих последица – креатори политике су под мањим притиском обавезе формулисања успешних стратегија, а политичко позирање односи превагу над реалним учинком.

АМЕРИКА НЕ РАЗУМЕ СВЕТ
А ту је и охолост. Американци су себе увек третирали као узор другима, а победа у Хладном рату је оснажила уверење да Сједињене Државе имају магичну формулу за успех у савременом свету. Штавише, такође су веровали да су скоро сви на свету то увидели и да једва чекају да прате америчко вођство, придруже се америчком светском поретку и постепено постану исти као Америка. Убеђени да ветрови историје дувају у њихова једра, амерички лидери су мислили да корачају ка отвореним вратима. Коме је још требала кохерентна, софистикована и брижљиво дизајнирана стратегија када су моћни глобални трендови већ гурали свет у правцу у којем су желели?

Штавише, како Пол Пилар објашњава у својој важној књизи „Зашто Америка не схвата свет“, необично историјско искуство Сједињених Држава, географска изолација, велико домаће тржиште и опште незнање ослабили су способност ове земље да формира одрживе спољнополитичке стратегије. Осмишљавање ефективне спољнополитичке стратегије захтева предвиђање тога како ће други реаговати, али државни званичници – да и не помињемо ширу јавност – често јако слабо познају земље на чије поступке покушавају да утичу. Осим тога, истрајни мит „лонца за претапање“ – који приказује слику имиграната у САД који спремно прихватају нови амерички идентитет, бешавно се уграђујући у ткиво америчког друштва – тера нацију да занемарује моћ национализма, етницитета и других трајних извора локалног идентитета, што на крају резултује потцењивањем изазова који представља изградња нације у измешаним друштвима. Уверене у своју честитост и племените намере, Сједињене Државе подједнако споро схватају да друга друштва можда имају валидне разлоге да сумњају у њихове мотиве или да их сматрају опасним. Заједно посматрано, ови „мртви углови“ су озбиљна препрека за развој ефикасне спољнополитичке стратегије, нарочито у односу на делове света чија су историјска искуства и културни елементи драматично другачији од наших.

Грађани носе америчке заставе на Паради 1.000 застава, Риџкрест, Калифорнија, 08. септембар 2018.

Кључне одлике америчког демократског система такође отежавају осмишљавање и имплементацију кохерентне спољне и безбедносне политике, нарочито када нема јасне опасности која привлачи пажњу и намеће дисциплину у спољнополитичким дебатама. Када је већина јавности индиферентна, политички процес лакше постаје плен домаћих и страних лобија, нарочито у времену у којем новац има тако централну улогу у политици. Уместо аутентичног тржишта идеја у којем се конкуретни политички предлози пажљиво и искрено разматрају, спољна политика постаје арена у којој доминирају најгласнији и најбоље финансирани гласови, односно преференције малих група богатих донатора. А како сам и раније истицао, Сједињене Државе су вероватно рањивије на страни утицај од било које друге велике силе у модерној историји. Уколико камарила ових специјалних интересних група успе да се избори макар за део онога што жели (примера ради – за већи војни буџет, већу пажњу према људским правима, одбацивање споразума о климатским променама, безусловну подршку појединим државама-клијентима, итд.), тада ће опасти способност развоја шире стратегије која би ишла у корист државе. У најбољем случају, Сједињене Државе постају растегнуте на све стране, а у најгорем случају доспевају у ситуацију у којој воде политике које су узајамно контрадикторне и стога самопоражавајуће.

Идеално би било да институције одговорне за формулисање и спровођење спољне политике уче на претходним искуствима. Али како сам другде детаљно елаборирао, у данашњем спољнополитичком естаблишменту постоји сасвим мало одговорности. Лоше идеје опстају без обзира на то колико пута су потучене, а људи који редовно греше углавном напредују све више на хијерархијској лествици, носећи свој неуспех са собом, док они који раде добро бивају маргинализовани. Присетимо се како појединци и/или групе који су осмислили, „продали“ јавности и покренули рат у Ираку остају угледни јавни субјекти и данас, а неки од њих се чак сматрају и квалификованим за будуће функције. Обратимо пажњу на то како се на главним странама Волстрит џорнала, Њујорк тајмса и Вашингтон поста заправо увећао број редовних колумниста који су заговарали тај рат у Ираку, док на њима нема места за било кога ко је исправно предвидео катастрофу коју ће тај рат донети. Ако они који смишљају лоше стратегије не плаћају цену својих поступака, а они који предлажу боље алтернативе остају непрепознати, зашто би ико очекивао да ће овој земљи бити боље?

У искушењу смо да ове разноврсне промашаје видимо као неизбежну последицу постепеног трансформисања Америке из републике у глобалну империју, односно моћну земљу која не може да престане да се меша свуда у свету. Очеви оснивачи су упозорили да република не може да се упушта у мање-више константно ратовање а да не постане корумпирана, и били су у праву. Генерал са пет звездица и бивши председник Двајт Д. Ајзенхауер је такође то схватао. За стално вођење рата потребне су моћне безбедносне институције, све већа тајновитост владе и постепено проширење извршне власти. Кочнице опадају, на кршења домаћег и међународног права се намигује, медији постају делимично преузети и саучеснички устројени, дисиденти бивају ућуткивани или маргинализовани, а председници и њихови мезимци све лакше лажу како би очували популарност или извојевали подршку за политику коју преферирају. Једном када јавни дискурс постане потпуно одвојен од реалног света, долажење до стратегије која ће заправо функционисати у том свету постаје готово немогуће.

Бела кућа ноћу (Фото: Ron Sachs—picture-alliance/dpa/AP Images)
Бела кућа ноћу (Фото: Ron Sachs—picture-alliance/dpa/AP Images)

Како сам навео у својој претходној колумни, достигли смо ниво у којем су спољна и безбедносна политика Сједињених Држава више налик на игроказ. Резултати америчких потеза нису битни – осим за војнике, морнаре, пилоте и дипломате који их непосредно извршавају. Једино што је америчким лидерима битно је како ће све испасти на ТВ-у, Твитеру или пред бирачким телом које је више заинтересовано за забаву него за просвећено или способно руководство. Пошто су Сједињене Државе и даље тако моћне и безбедне, ствари ће вероватно још дуго моћи тако да се одвијају. Вероватно. Али тако неће моћи довека, а Америка ће наставити да пропушта шансе да себе учини безбеднијом, просперитетнијом и да изгради друштво које живи у складу са њеним племенитим идеалима.

 

Стивен М. Волт је професор међународних односа на Харварду

 

Превео Владан Мирковић

 

Насловна фотографија: Andrew Harnik/AP

 

Извор Foreign Policy