Šta se dešava sa američkom spoljnom politikom?

Haotičnost spoljne politike SAD sa Trampom doživljava vrhunac, ali ne radi se samo o njemu. Vašington već decenijama nema spoljnopolitičku strategiju

U mojoj prethodnoj kolumni, opisao sam „bezmozgaške“ kvalitete Trampove administracije u pristupu prema Bliskom istoku, a naročito prema Iranu. Posebno sam istakao da administracija nema pravu strategiju, makar ukoliko taj termin shvatamo kao set jasnih ciljeva, udruženih sa koherentnim planom delovanja za njihovo ostvarivanje, pri čemu se uzimaju u obzir očekivane reakcije drugih.

Umesto toga imamo puku siledžijsku prisilu, otuđenu od jasnih ciljeva, koju vrši predsednik-neznalica koji pati od slabe kontrole svojih impulsa. Nakon gotovo tri godine na funkciji, predsednik Donald Tramp je uspeo da uveća opasnost od rata, natera Iran da postepeno obnovi svoj nuklearni program, isprovocira Irak da zatraži od Amerike da napusti njegovu teritoriju, probudi ozbiljne sumnje u pouzdanost i rasuđivanje SAD, uzbuni saveznike u Evropi, a Rusiju i Kinu nasuprot tome prikaže kao bastione mudrosti i reda. Trampova administracija je nesumnjivo pokazala da likvidacije stranih zvaničnika smatra legitimnim sredstvom spoljne politike, a da ratne zločince treba glorifikovati – što su koraci koje će mračne vlade širom sveta sa zadovoljstvom pozdraviti i imitirati.

STRATEŠKI HAOS U AZIJI
Nažalost, ova strateška kratkovidost bitno prevazilazi Bliski istok. Uzmimo, na primer, daleko važnije pitanje Kine. U zasluge Trampove administracije se mora ubrojati to što prepoznaje Kinu kao jedinog mogućeg takmaca sa kojim će Sjedinjene Države verovatno morati da se suočavaju za mnogo narednih decenija. Međutim, svest o ovom problemu ne predstavlja veliki podvig nekakvog genijalnog uma. Razumni ljudi bi mogli da budu u sporenju oko razmera kineskog izazova, ali samo bi slepcu promakle zabrinjavajuće implikacije uspona Kine.

Onaj ko bi strateški razmišljao, nastojao bi da pronađe načine za ograničavanje uticaja Kine tako da same Sjedinjene Države budu izložene najmanjem mogućem trošku i riziku. Shvatio bi da Amerika ne može da zaustavi ili poništi ekonomski rast Kine (naročito ne tako da istovremeno ne naudi i sebi), ali bi marljivo radio na tome da zadrži što je više zemalja moguće na svojoj strani u pitanjima koja su zaista značajna, uključujući napredne tehnologije. Štaviše, strateški promišljen pristup nalaže da se Kini onemogući sticanje dominantne pozicije u potencijalno odlučujućim tehnologijama, kao što su kvantni kompjuteri i veštačka inteligencija. Osim toga, on iziskuje i laserski precizan fokus na očuvanje stabilne diplomatske pozicije u Aziji, a kasnije i na traženje načina da se napravi jaz između Kine i Rusije. Uz sve to naročito je važno da se pažnja, vreme, resursi i politički kapital ne traće na pitanja od sekundarnog značaja.

A šta je Amerika učinila umesto toga? Za one kojima je promaklo, Tramp je napustio Transpacifičko partnerstvo – što je bio šamar za 11 azijsko-pacifičkih zemalja koje su vredno radile na postizanju sporazuma koji bi im pružio neke skromne ekonomske koristi, držeći ih čvršće vezanim za američku ekonomiju. Tramp je potom pokrenuo sopstveni trgovinski rat protiv Kine. Ali umesto da na svoju stranu pridobije i druge ključne ekonomske sile, on je i njima pretio trgovinskim ratovima, ili ih je čak i pokrenuo. Umesto da nametne Kini ujedinjeni front, Amerika se manje-više usamljeno suočava sa Kinom, i to sa ozbiljno umanjenim uticajem. Rezultat je očekivan: trgovinski kompromis za spas obraza koji stvar vraća na počeatk, dok napredak u obuzdavanju Pekinga izostaje.

Potom je Tramp pokrenuo svoj „rijaliti program“ sa Severnom Korejom: najpre preteći „vatrom i besom“, da bi ubrzo bio nasamaren praznim obećanjima Kim Džong Una na njihovom prvom sastanku. Rezultat: nema napretka u odnosima SAD i Severne Koreje, nema zadržavanja njenog nuklearnog programa, a širom Azije je poljuljano poverenje u američko rasuđivanje.

Američki predsednik Donald Tramp razgovara sa liderom Severne Koreje Kim Džon Unom tokom njihovog prvog sastanka u Singapuru, 12. jun 2018. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)
Američki predsednik Donald Tramp u obraćanju lideru Severne Koreje Kim Džong Unu tokom njihovog prvog sastanka u Singapuru, 12. jun 2018. (Foto: AP Photo/Evan Vucci)

Za to vreme, Tramp je najveći deo vremena u protekle tri godine proveo nepogrešivo vređajući ključne američke saveznike u Evropi i preteći da će povući Ameriku iz NATO-a. Gle čuda: Kada su američki zvaničnici pokušali da ubede svoje saveznike da ne kupuju kinesku tehnologiju – a naročito da ne kupuju 5G digitalnu opremu Huaveja – „otkačile“ su ih vlade zemalja koje više nisu bile raspoložene da čine usluge Trampu. Kineske diplomate koje pokušavaju da očuvaju pozicije Huaveja brzo su iskoristile uzastopne Trampove greške, saopštavajući evropskim zvaničnicima da su posvećeniji multilateralizmu i tehnološkoj otvorenosti nego Sjedinjene Države, uz istovremeno naglašavanje podrške Pariskom klimatskom sporazumu (što je još jedan sporazum koji je Tramp budalasto napustio). Prema rečima Džulijan Smit iz Nemačkog Maršalovog fonda u Sjedinjenim Državama: „Kinezi su bezobrazno počeli da tvrde da je Kina, a ne Amerika, ta koja deli više zajedničkih vrednosti sa Evropom. Takođe su često podsećali evropsku javnost da, za razliku od Sjedinjenih Država, Kina veruje u klimatske promene i multilateralizam, što je poruka koja je posebno jaka na mestima kao što je Nemačka“.

A sad uzmimo u obzir ovo: u momentu kada je američki Stejt department u slobodnom padu, Peking pojačava svoju igru. Kina sada ima više ambasada, konzulata i drugih diplomatskih ispostava nego Sjedinjene Države, i sve to u eri u kojoj se za političko svrstavanje celog niza bitnih zemalja tek treba izboriti. Kako je rekao bivši zamenik državnog sekretara SAD Vilijam Berns: „Ušli smo u doba u kojem je diplomatija bitnija nego ikada, a odvija se na intenzivno takmičarskom međunarodnom reljefu. […] Kina to uviđa i rapidno širi svoje diplomatske kapacitete. SAD, za razliku od toga, deluju kao da su se odlučile za unilateralno diplomatsko razoružavanje“. Kako sam ranije istakao, da bi imala bilo kakvu nadu za uspešno pariranje Kini u Aziji, Amerika će morati da očuva čvrste veze sa nezgrapnom koalicijom azijskih država, a za to je potrebna znalačka, sofistikovana, strpljiva i posvećena diplomatija, makar onoliko kredibilna koliko i vojska.

Konačno, umesto izvođenja odmerenog i postepenog povlačenja sa Bliskog istoka, uz vraćanje strategiji balansiranja koje su se Sjedinjene Države uspešno pridržavale od Drugog svetskog rata do kraja Hladnog rata, Tramp je dopustio da ga lokalni sateliti, bogati donatori i ratoborni savetnici uvuku u besmislenu konfrontaciju sa Iranom. Možemo samo da zamislimo osmehe spoljnopolitičkih virtuoza iz Pekinga dok posmatraju kako Amerika uleće u još jedan ćorsokak koji je sama napravila. Ukratko, uprkos svesti o tome da je kineski izazov najvažnija stavka na spoljnopolitičkoj agendi Amerike – uz mogući izuzetak klimatskih promena – Tramp i kompanija vode politiku koja izgleda skoro kao da je namerno skrojena tako da Kini pruži što je više moguće prednosti.

NIJE SVE POČELO OD TRAMPA
Ali to nije vrhunac loših vesti. Iako je Trampova administracija možda odvela pristup bez strategije na novi nivo, ovaj problem je očigledan već neko vreme. Bil Klinton je mislio da će Sjedinjene Države moći da šire NATO na istok, izoluju i obuzdaju Irak i Iran istovremeno, preuranjeno uvedu Kinu u Svetsku trgovinsku organizaciju i bezbrižno promovišu hiperglobalizaciju, a da se nikada ne suoče sa ozbiljnim negativnim posledicama. Džordž Buš mlađi je verovao da bi trajno uništenje tiranije i zla trebalo da bude glavni cilj američke spoljne politike, kao i da će američka vojska brzo transformisati Bliski istok u more proameričkih demokratija. Klinton je imao više sreće nego Buš, makar u onoj meri u kojoj su negativne posledice njegovih odluka počele da se ispoljavaju tek kada je napustio Belu kuću, ali ni jedan ni drugi nisu ostavili Sjedinjene Države u jačoj poziciji nego što su ih zatekli.

Barak Obama je imao realističniji pogled na američku moć i davao je veći značaj diplomatiji, ali nije mnogo toga učinio da smanji vojni angažman SAD u inostranstvu i u potpunosti se zalagao za energičnu upotrebu vojne sile. On je poslao još vojnika u Avganistan 2009, podržao je smenu režima u Libiji i Siriji i proširio likvidacije osoba osumnjičenih za terorizam pomoću dronova ili jedinica za specijalne operacije. Njegova administracija nije uspela da predvidi reakciju Rusije na nastojanja Zapada da se Ukrajina približi Evropskoj uniji i NATO-u, a pokazao je i da nije sposoban da ujedini naciju iza svog pristupa klimatskim promenama ili Iranu. Ne bi trebalo zaboraviti ni da je u poslednjoj godini njegovog mandata, američka vojska bacila više od 26.000 bombi u sedam različitih zemalja.

Bivši američki predsednik Barak Obama sedi za stolom u Ovalnom kabinetu u Beloj kući (Foto: Official White House photo by Pete Souza)
Bivši američki predsednik Barak Obama za stolom u Ovalnom kabinetu Bele kuće (Foto: Official White House/Pete Souza)

Šta se to ovde dešava? Otkad su Sjedinjene Države postale tako loš strateg? Spoljna politika je izazovna rabota, prepuna neizvesnosti, a greške su ponekad neizbežne. Ali nesposobnost za strateško razmišljanje nije upisana u američku DNK. Trumanova administracija se suočila sa neverovatnim izazovima u epilogu Drugog svetskog rata, ali je osmislila strategiju obuzdavanja, Maršalov plan, NATO, niz bilateralnih savezništava u Aziji i set ekonomskih institucija koje su decenijama služile Americi i njenim saveznicima. Slično tome, administracija Buša starijeg (1989-1993) je upravljala raspadom Sovjetskog Saveza, mirnim ujedinjenjem Nemačke i Prvim zalivskim ratom, i to sa značajnom dozom suptilnosti, stručnosti i uzdržanosti. Ni jedna od ove dve administracije nije bila savršena, ali njihovo rukovanje složenim i novim okolnostima pokazuje ispravan rezon i razumevanje onog najbitnijeg, kao i sposobnost izazivanja željenih reakcija, kako od saveznika, tako i od protivnika. Drugim rečima, u te dve administracije su sedeli dobri stratezi.

Paradoksalno, deo problema danas je neverovatni primat koji su Sjedinjene Države uživale još od kraja Hladnog rata. Pošto je Amerika tako moćna, bogata i bezbedna, uglavnom je izolovana od posledica sopstvenih dela. Kada Amerika greši, najveći deo cene plaćaju drugi, a do sada se nije suočila sa konkurentom ravnim sebi koji bi mogao da brzo iskoristi te greške. Ratovi u Iraku i Avganistanu su možda na kraju koštali preko šest biliona dolara i hiljade života, ali odsustvo regrutacije limitira brigu javnosti povodom žrtava, a Sjedinjene Države plaćaju sve ove ratove pozajmljivanjem novca u inostranstvu, većim deficitima i ispostavljanjem računa budućim generacijama.

To objašnjava zašto je malo Amerikanaca zainteresovano za događanja preko okeana, ili šta američka vlada čini tamo negde u svetu. Prema Dijani Hesen, koja je uradila temeljne intervjue sa grupom od 500 Amerikanaca od 2016. godine, „većinu Amerikanaca mnogo ne interesuje spoljna politika i to je problem“. U nekim drugim skorašnjim studijama Amerikanci su bili upitani da navedu svoje glavne prioritete, a spoljna politika nije ušla čak ni u prvih deset. Kada većina Amerikanaca nije u stanju da razlikuje uspeh od neuspeha – makar u kontekstu neposrednih, opipljivih posledica – kreatori politike su pod manjim pritiskom obaveze formulisanja uspešnih strategija, a političko poziranje odnosi prevagu nad realnim učinkom.

AMERIKA NE RAZUME SVET
A tu je i oholost. Amerikanci su sebe uvek tretirali kao uzor drugima, a pobeda u Hladnom ratu je osnažila uverenje da Sjedinjene Države imaju magičnu formulu za uspeh u savremenom svetu. Štaviše, takođe su verovali da su skoro svi na svetu to uvideli i da jedva čekaju da prate američko vođstvo, pridruže se američkom svetskom poretku i postepeno postanu isti kao Amerika. Ubeđeni da vetrovi istorije duvaju u njihova jedra, američki lideri su mislili da koračaju ka otvorenim vratima. Kome je još trebala koherentna, sofistikovana i brižljivo dizajnirana strategija kada su moćni globalni trendovi već gurali svet u pravcu u kojem su želeli?

Štaviše, kako Pol Pilar objašnjava u svojoj važnoj knjizi „Zašto Amerika ne shvata svet“, neobično istorijsko iskustvo Sjedinjenih Država, geografska izolacija, veliko domaće tržište i opšte neznanje oslabili su sposobnost ove zemlje da formira održive spoljnopolitičke strategije. Osmišljavanje efektivne spoljnopolitičke strategije zahteva predviđanje toga kako će drugi reagovati, ali državni zvaničnici – da i ne pominjemo širu javnost – često jako slabo poznaju zemlje na čije postupke pokušavaju da utiču. Osim toga, istrajni mit „lonca za pretapanje“ – koji prikazuje sliku imigranata u SAD koji spremno prihvataju novi američki identitet, bešavno se ugrađujući u tkivo američkog društva – tera naciju da zanemaruje moć nacionalizma, etniciteta i drugih trajnih izvora lokalnog identiteta, što na kraju rezultuje potcenjivanjem izazova koji predstavlja izgradnja nacije u izmešanim društvima. Uverene u svoju čestitost i plemenite namere, Sjedinjene Države podjednako sporo shvataju da druga društva možda imaju validne razloge da sumnjaju u njihove motive ili da ih smatraju opasnim. Zajedno posmatrano, ovi „mrtvi uglovi“ su ozbiljna prepreka za razvoj efikasne spoljnopolitičke strategije, naročito u odnosu na delove sveta čija su istorijska iskustva i kulturni elementi dramatično drugačiji od naših.

Građani nose američke zastave na Paradi 1.000 zastava, Ridžkrest, Kalifornija, 08. septembar 2018.

Ključne odlike američkog demokratskog sistema takođe otežavaju osmišljavanje i implementaciju koherentne spoljne i bezbednosne politike, naročito kada nema jasne opasnosti koja privlači pažnju i nameće disciplinu u spoljnopolitičkim debatama. Kada je većina javnosti indiferentna, politički proces lakše postaje plen domaćih i stranih lobija, naročito u vremenu u kojem novac ima tako centralnu ulogu u politici. Umesto autentičnog tržišta ideja u kojem se konkuretni politički predlozi pažljivo i iskreno razmatraju, spoljna politika postaje arena u kojoj dominiraju najglasniji i najbolje finansirani glasovi, odnosno preferencije malih grupa bogatih donatora. A kako sam i ranije isticao, Sjedinjene Države su verovatno ranjivije na strani uticaj od bilo koje druge velike sile u modernoj istoriji. Ukoliko kamarila ovih specijalnih interesnih grupa uspe da se izbori makar za deo onoga što želi (primera radi – za veći vojni budžet, veću pažnju prema ljudskim pravima, odbacivanje sporazuma o klimatskim promenama, bezuslovnu podršku pojedinim državama-klijentima, itd.), tada će opasti sposobnost razvoja šire strategije koja bi išla u korist države. U najboljem slučaju, Sjedinjene Države postaju rastegnute na sve strane, a u najgorem slučaju dospevaju u situaciju u kojoj vode politike koje su uzajamno kontradiktorne i stoga samoporažavajuće.

Idealno bi bilo da institucije odgovorne za formulisanje i sprovođenje spoljne politike uče na prethodnim iskustvima. Ali kako sam drugde detaljno elaborirao, u današnjem spoljnopolitičkom establišmentu postoji sasvim malo odgovornosti. Loše ideje opstaju bez obzira na to koliko puta su potučene, a ljudi koji redovno greše uglavnom napreduju sve više na hijerarhijskoj lestvici, noseći svoj neuspeh sa sobom, dok oni koji rade dobro bivaju marginalizovani. Prisetimo se kako pojedinci i/ili grupe koji su osmislili, „prodali“ javnosti i pokrenuli rat u Iraku ostaju ugledni javni subjekti i danas, a neki od njih se čak smatraju i kvalifikovanim za buduće funkcije. Obratimo pažnju na to kako se na glavnim stranama Volstrit džornala, Njujork tajmsa i Vašington posta zapravo uvećao broj redovnih kolumnista koji su zagovarali taj rat u Iraku, dok na njima nema mesta za bilo koga ko je ispravno predvideo katastrofu koju će taj rat doneti. Ako oni koji smišljaju loše strategije ne plaćaju cenu svojih postupaka, a oni koji predlažu bolje alternative ostaju neprepoznati, zašto bi iko očekivao da će ovoj zemlji biti bolje?

U iskušenju smo da ove raznovrsne promašaje vidimo kao neizbežnu posledicu postepenog transformisanja Amerike iz republike u globalnu imperiju, odnosno moćnu zemlju koja ne može da prestane da se meša svuda u svetu. Očevi osnivači su upozorili da republika ne može da se upušta u manje-više konstantno ratovanje a da ne postane korumpirana, i bili su u pravu. General sa pet zvezdica i bivši predsednik Dvajt D. Ajzenhauer je takođe to shvatao. Za stalno vođenje rata potrebne su moćne bezbednosne institucije, sve veća tajnovitost vlade i postepeno proširenje izvršne vlasti. Kočnice opadaju, na kršenja domaćeg i međunarodnog prava se namiguje, mediji postaju delimično preuzeti i saučesnički ustrojeni, disidenti bivaju ućutkivani ili marginalizovani, a predsednici i njihovi mezimci sve lakše lažu kako bi očuvali popularnost ili izvojevali podršku za politiku koju preferiraju. Jednom kada javni diskurs postane potpuno odvojen od realnog sveta, dolaženje do strategije koja će zapravo funkcionisati u tom svetu postaje gotovo nemoguće.

Bela kuća noću (Foto: Ron Sachs—picture-alliance/dpa/AP Images)
Bela kuća noću (Foto: Ron Sachs—picture-alliance/dpa/AP Images)

Kako sam naveo u svojoj prethodnoj kolumni, dostigli smo nivo u kojem su spoljna i bezbednosna politika Sjedinjenih Država više nalik na igrokaz. Rezultati američkih poteza nisu bitni – osim za vojnike, mornare, pilote i diplomate koji ih neposredno izvršavaju. Jedino što je američkim liderima bitno je kako će sve ispasti na TV-u, Tviteru ili pred biračkim telom koje je više zainteresovano za zabavu nego za prosvećeno ili sposobno rukovodstvo. Pošto su Sjedinjene Države i dalje tako moćne i bezbedne, stvari će verovatno još dugo moći tako da se odvijaju. Verovatno. Ali tako neće moći doveka, a Amerika će nastaviti da propušta šanse da sebe učini bezbednijom, prosperitetnijom i da izgradi društvo koje živi u skladu sa njenim plemenitim idealima.

 

Stiven M. Volt je profesor međunarodnih odnosa na Harvardu

 

Preveo Vladan Mirković

 

Naslovna fotografija: Andrew Harnik/AP

 

Izvor Foreign Policy