Америчко-кинески односи на раскршћу

Хоће ли Кина и САД успети да изграде однос који подразумева сарадњу у областима од глобалног значаја и истовремено надметање на другим пољима?

Председник Трамп прогласио је привремено примирје у свом трговинском рату са Кином. Економисти истичу да је су са трговинског аспекта обе земље на добитку, али стратези се жале да је Кина, у погледу релативне моћи, стекла више. Потпредседник Мајк Пенс је недавно истакао да је у протеклих 17 година кинески БДП порастао за више од девет пута, и да би Кину требало да сматрамо стратешким ривалом. Реторика ранијих администрација о сарадњи са Кином је нестала, а колико год Пенс то порицао, многи посматрачи верују да је раздвајање већ почело.

Бивши аустралијски премијер Кевин Рад недавно је сажео многе појединости америчко-кинеске економске међузависности. У трговини, 19 одсто кинеског извоза одлази у Сједињене Државе, док Кина прима само осам одсто укупног америчког извоза. Међутим, упркос овој асиметрији у односу два напрема један, Америка у овој игри не држи све карте у својим рукама, и Кина то зна.

Што се тиче страних директних инвестиција (СДИ), укупна вредност америчких СДИ у Кину износи 269 милијарди долара, док је вредност кинеских СДИ у Сједињеним Државама достигла цифру од 145 милијарди долара, али годишње стопе протока капитала опадају јер обе стране пооштравају политику ограничења. На тржиштима капитала, свеукупни финансијски однос тежак је више од пет билиона долара, укуључујући готово два билиона долара у листинзима кинеских компанија на америчким берзама и 1,3 билиона долара у званичном кинеском држању америчких државних обвезница. Кевин Рад тврди да, упркос стратешким потешкоћама, две владе неће раздвојити ове аранжмане.

Студенти кинеског порекла на Универзитету Колумбија приликом церемоније доделе диплома, Њујорк, 20. мај 2015.

Технологија је најосетљивија област због кинеске неомеркантилистичке политике. Кинески програм „Направљено у Кини 2025“ (Made in China 2025) и циљ да Кина буде водећа земља у области вештачке интелигенције до 2030. године навели су америчку владу и компаније да буду опрезнији у погледу високог степена технолошке међузависности. У области образовања и талената, преко три милиона кинеских студената се школовало на америчким универзитетима у протеклих 20 година, а преко 350.000 кинеских студената сваке године студира у Сједињеним Државама, мада је дошло до пада броја новоуписаних.

Поред тога, војна и еколошка међузависност се не могу раздвојити. У војном погледу, обе земље држе једна другу као таоца нуклеарног одвраћања. Упркос тежњама за стратешком ракетном одбраном, постоји много начина за испоруку оружја за масовно уништење. Штавише, обе земље су позитивно ангажоване на успоравању ширења таквог оружја. Иако је некада била пролифератор, Кина је постала заговорник међународног режима неширења.

Климатске промене могу нанети велику штету животној средини у обема земљама. Топљење глечера на Хималајима и на Гренланду ће нанети озбиљне трошкове. Кина је данас надмашила Сједињене Државе као највећи произвођач гасова са ефектом стаклене баште, а заједно Кина и Сједињене Државе производе 40 одсто укупне глобалне емисије. Ниједна држава не може да реши овај проблем сама, нити га може игнорисати. Климатске промене следе законе физике, а не политике. Док неке врсте међузависности производе асимтеричне рањивости које се могу употребити као стратешко оружје, неке друге врсте производе обострану рањивост коју је тешко избећи без мера сарадње. Ако је моћ способност да се утиче на друге да би се постигли исходи које неко жели, важно је разликовати моћ над другима од моћи с другима. У неким случајевима, као што су климатске промене, моћ може бити остварена једино у сарадњи с другима.

Вероватно је да ће се доћи до одређеног раздвајања међузависности, посебно у областима које се односе на технологију која директно утичу на националну безбедност. Обе стране ће желети да ограниче рањивости које угрожавају критичну инфраструктуру или имају значајне последице за војне позиције или политичку стабилност. Била би грешка, на пример, дозволити Хуавеју да изграђује наше телекомуникационе мреже, а Кина је из безбедносних разлога дуго ограничавала компаније попут Гугла или Фејсбука. Смањивање стратешког ризика без наметања непотребних трошкова је тешко јер замршене ланце снабдевања није лако распетљати. Али билатерални и мултилатерални преговори могу помоћи да се спречи да делимично технолошко раздвајање покрене стампедо ка пуном протекционизму.

Брзи економски раст Азије преусмерио је моћ у тај регион, али Азија има своју унутрашњу равнотежу. Кинеску моћ уравнотежују Јапан, Индија и Аустралија, између осталих. Нико не жели да њиме доминира Кина, мада нико не жели ни да буде део хладноратовске стратегије обуздавања која би подразумевала економски развод од Кине. Ако Сједињене Државе одрже своја савезништва, мали су изгледи да Кина може протерати САД из Западног Пацифика, а још мањи да ће доминирати светом. Имамо добре карте у рукама кад се ради о традиционалном стратешком ривалиству са Кином.

Доналд Трамп и кинески изасланик за трговинска питања Лу Хи након потписивања прве фазе трговинског споразума, Вашингтон, 15. јануар 2020.

Теже је одговорити на питање да ли ће Сједињене Државе и Кина заузети ставове који ће омогућити сарадњу у производњи глобалних јавних добара и управљање међузависношћу, уз истовремено надметање у другим областима. Претерани страхови и анализе најгорих сценарија отежавају такву уравнотежену политику, а нагли покушаји раздвајања могли би довести до креирања неуспешне стратегије која би смањила нашу моћ.

 

Џозеф Нај је професор на Харвардовој Кенеди школи за јавну управу. Чланак је преузет из његове књиге „Да ли је морал битан? Председници и спољна политика од ФДР-а до Трампа.

 

Превео Радомир Јовановић

 

Извор The National Interest