Н. Бабић: Сирија, Либија и Ердоганова порука Путину

Одлука турских власти да директно контактирају с онима које и даље сматрају непријатељским „сиријским режимом“ може указивати на две велике ствари

Као што смо рекли јучер је поновно почела операција сиријске војске против терористичких група у Идлибу. То се догодило због сталних провокација и бомбардовања милитаната сиријске Ал каиде, над којима Турска нема никакву контролу, иако их штити и шаље им хуманитарну помоћ само да задрже цивиле у Идлибу и да не крену према сјеверу. Турски предсједник Ердоган је и овај пут рачунао на утицај који Русија има на Дамаск, али су и Руси подржали офанзиву сиријске војске, што значи да ће се играти по правилима само ако их се сви придржавају, што у Идлибу није случај.

Али треба рећи да је уочи 13. јануара, прије преговора о Либији, у Москви одржан значајан састанак представника главних тајних служби Сирије и Турске. Високи званичници двију земаља састали су се први пут од почетка сиријског рата 2011. године. Током протеклих девет година није било директних контаката између високих званичника двију сусједних земаља. Одржан је један контакт на нижем нивоу у пограничној турској провинцији Хатај, и то је све што се зна.

Али сада су се у руској пријестоници срели начелник турске Националне обавјештајне организације Хакан Фидан и директор Сиријске канцеларије за националну безбедност генерал Али Мамлук. Главна тема састанка, према информисаним изворима, била је ситуација у зони деескалације Идлиб, гдје су од 12. јануара, очигледно неуспјешно, Русија и Турска покушавали успоставити нови режим примирја.

Турска страна је током контакта између начелника обавјештајних служби двију земаља инсистирала на “испуњењу споразума из Сочија” од 17. септембра 2018., који предвиђа стварање демилитаризоване зоне на сјеверозападу Сирије, а сиријска страна на томе да Анкара није испунила свој дио споразума и није деблокирала руте Алепо-Латакија и Алепо-Хама, нити је раселила радикалне исламистичке милитанте из демилитаризоване зоне. Генерал Мамлук је Хакану Фидану отворено рекао да Дамаск намјерава потпуно ослободити Идлиб.

Због тога се двије стране нису успјеле договорити ни о чему. Али сам по себи је такав састанак до недавно једноставно био немогућ. Одлука турских власти да директно контактирају с онима које и даље сматрају непријатељским “сиријским режимом” може указивати на двије велике ствари.

Прво, Анкара се готово у потпуности помирила с чињеницом да ће Башар ел Асад остати на челу Сирије и да је дугорочни фактор с којим ће морати све више контактирати, поготово због тога што Русија и Иран показују све веће повјерење у Асада.С тим у вези, неочекивани сигнал турском предсједнику Ердогану је била и изненадна посјета Владимира Путина Дамаску 7. јануара, на сам православни Божић. Тек након посјете сиријској пријестоници и састанка с Асадом у командном мјесту, предсједник и врховни командант руских оружаних снага је са сарадницима отишао у Анкару у унапријед планирану радну посјету.

Друго, ситуација у Великом Идлибу, подручју које укључује провинцију Идлиб и дијелове провинција Хама, Алепо и Латакија, поприма карактер у којем је могућа војнополитичка управа Турске. Најновији пројект Анкаре у облику такозване „умјерене оружане опозиције“, протурски “Национални ослободилачки фронт”, на прагу је да се подијели и своје “кадрове” пребаци под команду исламистичког савеза Хајат Тахрир ел Шам у којем водећу улогу има Ал Нусра Фронт, односно сиријска Ал каида.

Низ пораза у Идлибу које су “Националном ослободилачком фронту”, уз ваздушну подршку руских трупа у Сирији, нанијеле сиријске владине снаге, доводи до радикализације “релативно умјерених милитаната” из протурског фронта и њиховог удаљавања од Турске. У том контексту треба посматрати и намјерна бомбардовања положаја сиријске војске код Абу Духура и гранатирања града Алепа и његовог ширег подручја, посебно југозапада, гдје су распоређене проиранске шиитске милиције, либанонски Хезболах и ирански војни савјетници.

Након свега, напад сиријске војске из смјера Јарјаназа и Абу Духура, те тешка артиљеријска ватра и ваздушни удари по свим војним циљевима на источном ободу енклаве и по војним објектима у унутрашњости Идлиба, био неминован. Дамаск је морао одговорити на неспремност Турске, а учествовање руског ваздухопловства у кампањи је такођее директна порука Анкари да сиријска Ал каида и њени сателити морају бити уништени, јер се и Турска на то обвезала споразумом из 2018.

Подсјетимо, Турска и Русија су постигле договор о новом примирју у сиријском Идлибу. Примирје је ступило на снагу 12. јануара, а турско министарство одбране је одмах навело да би због прекида ватре требале престати и ваздушне и копнене борбене операције. Но, чини се да је то било само једно од низ примирја, рачунајући оно кључно договорено 31. августа прошле године, јер су се сукоби наставили на свим кључним дијеловима фронте у Великом Идлибу. На примирје Турске и уз посредовање руске стране објављено је примирје између владиних снага и милитантних група. Прије тога је влада Сирије, тијеком успјешне офанзиве, успјела протјерати исламистичке милитанте из бројних великих насеља у провинцијама Хама и Идлиб.

Идлиб и даље остаје посљедњи бастион такозване „сиријске наоружане опозиције“, коју чине протурски “Национални ослободилачки фронт” и савез Хајат Тахрир ел Шам, али се подручје њихове контроле смањује. У децембру је сиријска војска уз подршку руског ваздухопловства наставила офанзиву на југоисточном дијелу фронта у Идлибу. Током операције је ослобођено око 40 насеља.

И сада смо имали састанак генерала Мамлука, који је, вјероватно, Хакану Фидану изнио разуман приједлог у оквиру којег би ријешили проблем сиријске Ал каиде, курдских милиција на сјеверу, што је за Турку од виталног интереса, а одговор је био да се стање на терену врати какво је било у септембру 2018. Можда не уз повратак ослобођених територија, али изнова уз повлачење тешког наоружања и војних јединица с линије фронте, што Хајат Тахрир ел Шам и протурски “Национални ослободилачки фронт” опет не би учинили.

Према наводима сиријских државних медија, на трилатералном састанку је посредовала и Русија, преноси портал Ал монитор са сједиштем у Вашингтону. Сиријци су на захтјев Фидана одговорили тражењем од Турске да у потпуности поштује сиријски суверенитет и територијални интегритет и да одмах повуче своје снаге. Као што смо навели, генерал Али Мамлук је тражио од Анкаре да поштује споразум из Сочија потписан у септембру 2018., те да Идлиб ослободи од присуства терориста и тешког наоружања, те да деблокира ауто-путеве Алепо-Латакија (М4) и Алепо-Хама (М5).

Турска делегација на високом нивоу, у којој су били и турски министар спољних послова Мевлут Чавушоглу и министар одбране Хулуси Акар, стигло је у Москву на разговоре о двије кључне међународне кризе у којима учествују и Русија и Турска, ратове у Либији и Сирији. Чињеница да су се истог дана у руској пријестоници одржали критични преговори о Либији можда одвратила већину пажње са сиријског питања. Ипак, највиши турски званичници донијели су за све неочекивану одлуку да се састану са сиријским колегама у Москви, што је велики пробој руске дипломатије.

Службени сиријски медији нису споменули да су се делегације бавиле другим питањима, од којих је једно вјеројватно разрађивање новог Споразума из Адане, како би обје земље ријешиле курдско питање на сјевероистоку Сирије. Међутим, ако се није могао постићи договор о Идлибу, логично је да се нема шта преговарати о курдском питању. Барем не засад.

Сирији свакако иде у прилог исход недавне кампање на сјевероистоку земље, који је био изнад Асадових очекивања. Дамаск успоставља контролу над територијима које држе Сиријске демократске снаге, иако су многа подручја, укључујући нафтна поља, под контролом курдских милиција и америчке војске.

О условном „неуспјеху“ се може говорити само због Трампове одлуке да не повуче своје трупе и да задржи војну присутност на сјевероистоку Сирије. То је, барем за сада, онемогућило сиријске милиције да пређу на страну сиријске војске и да се интегришу у  владине снаге. Но, сиријска и руска војска поступно преузимају важне базе и инфраструктуру и надзор над сиријско-турском границом, а негдје улазе у насеља и враћају цивилну владину управу.

И док се процес реинтеграције сјевероистока Сирије одвија полако и без употребе силе, у Идлибу се очекивало да ће бити покренута нова фаза офанзиве кодног назива „Зора Идлиба“, која је покренута 19. децембра. Значајна војна побједа у Идлибу би надокнадила “неуспјех” брзог повратка цијелог сјевероистока.

Прије најновијег краткотрајног примирја је највеће достигнуће сиријске војске било ослобађање Јарјаназа. Владине снаге су дошле све до предграђа Марат ел Нумана, симбола такозване „сиријске револуције“ и важног упоришта исламистичких милитаната. Град, смјештен на ауто-путу М5, такођер је стратешки важан. Контрола над градом отвара пут даљњем напретку према Саракибу и пуној контроли над овом артеријом. Турска се надала да ће споразуми о прекиду ватре између Москве и Анкаре ефикасно спријечити напредак Асадових снага и спријечили их да уђу у Марат ел Нуман, што је представљено као главна мета офанзиве. Ердоган се надао да ће још једна фаза операције у Идлибу завршити ограниченим, тактичким војним успјехом за Дамаск.

Сиријска влада може бити незадовољна што није искористила повољан тренутак и при расулу исламистичких линија обране избила на ауто-путеве М4 и М5, или чак ријешити питање Идлиба једном заувијек. Опет је одложила реализацију планова и уступила мјесто дипломатији.

МОСКВИ ЈЕ КОНАЧНО ЈАСНО ДА ЕРДОГАН НЕЋЕ УЧИНИТИ НИШТА
Оно што је важно у овој причи је чињеница да Ердоган у преговорима не пристаје на компромис и наступа с позиције сила. То се видјело у преговорима о Либији, гдје је марионета Муслиманског братства, такозвани премијер Фајез ал Сарај од генерала Хафтара, који контролише цијелу Либију, осим Мисрате и Триполија, тражио уступке, а прије неколико дана је летио у Анкару молити за помоћ само како Либијска национална армија не би ушла у либијску пријестоницу. Ердоган је одговорио слањем 2.000 бораца из Сирије у Либију, а касније и контингента турске војске, али на терену није постигао ништа.

Када је чуо захтјеве Сараја, генерал Хафтар је напустио преговоре и одлетио из Москве за Бенгази. Није хтио потписати никакво примирје ни споразум под таквим условима. Ердоган је изгубио контролу и новинарима је љутито рекао „како ће генерал Хафтар добити лекцију какву заслужује“.

„Најприје је Хафтар рекао „да“, а онда „не“ и, на жалост, побјегао је из Москве, не потписавши примирје. Наше колеге су свој потпис ставили и ми смо свој дио обавили, остало је на пољу господина Путина“, изјавио је Ердоган у говору пред члановима своје странке, чиме је руског предсједника „упутио“ да изврши притисак на Хафтара, који је „узео два дана паузе“ да се консултује са својим сарадницима.

Но, примирје још није потписао, нити га је Москва на то присиљавала, а руске снаге су се укључиле у војне операције у Идлибу, што би требало бити довољно да Ердоган разумије да и он мора испунити обећања која је дао приликом потписивања претходних споразума.

Дакле, одмах се знало да је примирје у Идлибу привремено рјешење. Упркос успјеху Русије у увјеравању Асада у његову корисност, свима је било јасно да неће бити даљег предаха. Извор из сиријске војске рекао је за Ал монитор прије нове кампање да се споразум о прекиду ватре након 25 дана може продужити само “ако Идлиб ријеши проблем радикала, а остале побуњеничке групе прекину везе с Хајат Тахрир ел Шамом и придруже се протурском блоку спремном на преговоре“.

На папиру, кад је ријеч о такозваним „умјереним опозиционим фракцијама“ на терену, односно онима које формално нису под командом Ал Нусра Фронта, укључујући Национални ослободилачки фронт, сви су од октобра 2019. формално дио такозване протурске Сиријске националне војске (СНВ). Међутим, у стварности  није учињено ништа на интеграцији тих група у СНВ. Тачније, четврта, пета, шеста и седма бригада су четири нова корпуса којима би се требале придружити прве три бригаде које су учествовале у подручјима операција „Штит Еуфрата“ и „Маслинова грана“ у Африну. Осим тога, сада је ваљда свима јасно да Идлибом управља сиријска Ал каида и то Ердоган више не може скривати.

Стога су сви приједлози, као онај да локална опозициона вијећа одвоје умјерену опозицију од радикала, губљење времена. Тачно је да ће најновија кампања узроковати још јену ескалацију у Идлибу, али сиријске и руске тајне службе истовремено раде на томе да се подстакне војна ескалација између Хајат Тахрир ел Шама и такозване „умјерене опозиције“ иза које стоји Турска. Стога Ердоган гријеши ако мисли да је сада „лопта на пољу Владимира Путина“, било у Либији или у Сирији.

Турска може и мора, ако жели да се избјегне велика офанзива, одвојити своје милиције од Хајат Тахрир ел Шама, а ако то не учини, Русија ће дићи своје ваздухопловство и подржати сиријску војску у кампањи ослобађања Идлиба. Хоће ли се то догодити одједном или ће, што је можда боља опција, покрајина ослобађати комад по комад, покушавајући у међувремену изазвати сукоб међу исламистима, то није важно.

 

Аутор Н. Бабић

 

Насловна фотографија: Sergei Karpukhin/Reuters

 

Извор logicno.com, 17. јануар 2020.