Biković: Ne možemo braniti nacionalni interes ako nemamo jedinstvo

Ne možemo da branimo nacionalni interes ako nemamo bilo kakvo jedinstvo. Ton koji je dopušten u našem javnom životu je već pola poraza

Mislim da će mlada generacija u Srbiji napraviti veliko iznenađenje. Duboko se nadam da su oni pametniji i od mene i od vas. Oni komuniciraju na jedan drugačiji način, jer mi smo tek sada, u poslednjih 10 godina, počeli da se bavimo Srbijom i srpstvom na moderan način. Jugoslovenstvo je potiskivalo nacionalno i mi smo tek sada počeli da se bavimo nacionalnim temama, ali u situaciji kada smo razbijeni, rasejani, ekonomski potlačeni, bombardovani, potisnuti i kolonizovani, mi se borimo za jedno parče neba, svoj kulturni prostor i kulturnu svest. Što je najgore, u tom lutanju kroz dvadeseti vek, u tom otpadništvu od Boga, mi smo se zarazili korupcijom i primitivizmom i mislim da su to naše najveće slabosti.

Ovo u intervjuu za Kurir kaže srpski glumac Miloš Biković, koji je protekle nedelje, dok su iz Moskve stizale vesti da njegov film „Sluga“ u Rusiji obara sve rekorde gledanosti, bio gost festivala Kustendorf, koji na Mećavniku organizuje Emir Kusturica.

– Kada bismo pobedili primitivizam i korupciju, a to može da se desi podizanjem kulturne svesti, onda bi nam za mnoge naše aktuelne probleme, spoljne, unutrašnje, bilo lakše da nađemo rešenje. Sve te spoljne probleme ne možemo da rešimo dokle god sami sebe uništavamo i sami sebi ne pomažemo na tom duhovno-kulturološkom planu. „Ne živi čovek samo od hleba“, nije važna samo ekonomija, nego živi se i od „reči božje“, a to je kulturna svest kada se prevede na savremeni jezik – reči su Bikovića.

Vaš film „Sluga“ po gledanosti obara rekorde u Rusiji. Kako ste uspeli da pogodite žicu ruskog gledaoca?
— Osnovni faktor je dobar scenario s jasnom i vrlo smelom pričom. To je tema koja se tiče ruskog društva danas, to su svi oni mladi i bogati ljudi koji imaju mnogo mogućnosti, a malo smisla, i ne cene ni sebe ni ljude oko sebe. U ruskom društvu uvek je postojao problem nejednakosti i socijalne nepravde, na taj problem su Rusi posebno osetljivi, i prosto se ta socijalna pravda na neki način zadovoljava u ovom filmu, što je još jedan od faktora.

Nedavno ste u Banjaluci, u obraćanju na proslavi Dana Republike Srpske, govorili o Crnoj Gori. O tome da se tamo ne brane samo zdanja i crkve već da se tamo brani i duhovnost i pravo na život, vera… Bojite li se kako će se sve to završiti? –
— Nije isključeno da se završi tragično, ali ovaj ustanak ljudi koji su na ulicama probudio je narod ne samo u Crnoj Gori nego je probudio svest i u Republici Srpskoj i u Srbiji. Ovaj atak na SPC uzrokovao je da se srpski duh probudi, da brani svoje, i ne samo svoje već i svoju veru, koja je više od nas samih. Naša vera nije samo to što smo mi Srbi, već je to ideja o hrišćanstvu i pravoslavlju, mi stojimo na njenom braniku. Ne bih da dajem prognoze, nisam vešt u tome, sve je moguće.

Da li je za vas ovo što se sada dešava u Crnoj Gori iznenađenje? Živeli smo s uverenjem da smo otpali od crkve, od Boga, od vere, a sada smo svedoci nečeg veličanstvenog, otpora kojim narod brani sebe, veru, svoju duhovnost, svoje svetinje…
— Možda, da smo stvarno i iskreno, promišljeno, dosad odlazili u tu crkvu malo češće, a ne samo kada treba da se brani, možda ne bismo došli u situaciju da je sada na ovaj način branimo. Ono što sada tamo vidimo jeste snaga sabornosti na delu. Snaga sabornosti koja može da bude i utešna i veličanstvena.

Imam utisak da smo kao narod razvučeni po frontovima, od Kosova preko RS, Crne Gore, do nekog unutrašnjeg fronta koji je možda najteži, da to za nas polako postaje neko prirodno stanje…
— Nalazimo se na vrlo nezgodnom mestu, gde je stalno promaja. Imamo problem što smo usled svoje temperamentnosti laki na tešku reč, osuđujemo svoje bližnje mnogo lakše nego što ih razumemo. Ta sklonost ka osudi, ogovaranje i letargija odraz su niskog nivoa svesti. Naš nivo kulture je odbrambeni front. Ukoliko bismo imali višu kulturnu svest, samodisciplinu merenja svojih reči i postupaka, ne bi bilo tako lako zavesti nas i posvađati nas. Tolike stvari istovremeno su se obrušile na nas, branimo Kosovo, RS, crkvu u CG, napadi su i u samoj Srbiji. U jezgru srpskog naroda ne smete ni svoju državu da podržite niti kritikujete, zato što ćete odmah biti okarakterisani kao pripadnik ove ili one političke frakcije, a svaka frakcija je demonizovana u Srbiji. Ne postoji nijedna svetla tačka oko koje ćemo svi da se složimo, što nas dovodi u situaciju da su nam nacionalni interesi ugroženi. Ne možemo da branimo nacionalni interes ako nemamo bilo kakvo jedinstvo. Ton koji je dopušten u našem javnom životu je već pola poraza.

Nedavno se pojavio Apel 88, u kome potpisnici tvrde da je za ovo što se dešava u CG, a hoće reći i za sve što se dešava u našem susedstvu, kriv srpski narod, srpska država…
— Ne možete srpski narod uvek i za sve da krivite. Jeste važno za sazrevanje jednog naroda da prihvati odgovornost, ali to ne znači i prihvatanje uloge dežurnog krivca. Prihvatiti ulogu dežurnog krivca vodi samodestrukciji, nacionalnoj patologiji i zapravo, što nam se više nameće uloga dežurnog krivca, to se ovde više raspiruje duh ratobornosti kao neka vrsta kompenzacije.

Brine li vas ovoliki broj mladih ljudi koji konstantno odlaze iz Srbije tražeći sreću na drugom mestu?
— Mladi ljudi odlaze iz mnogih zemalja. Mene više brine to što mi ništa ne radimo, ne činimo, da oni, kad već negde odu, tamo sačuvaju srpsku svest. To je ono što mene brine. Ne možemo da zaustavimo odlazak, možemo da se trudimo da stvorimo što bolje uslove za život, svako na svom frontu. Ja se trudim da napravim što bolje filmove, to je moj front. Da oni budu koliko-toliko kvalitetni da čovek ne zažali što je otišao u srpski bioskop da gleda srpski film. To je moj mali udeo, svako može da se potrudi, ne možemo samo da očekujemo od države. To je ono što mi ne radimo, a druga stvar je kako bismo mogli da ljudima koji su već otišli pomognemo da već u istoj generaciji ne zaborave srpski jezik, da budu zaljubljeni u Srbiju, da i sledeća generacija zna da su Srbi, da iskoristimo one koji žele da pomognu otadžbini, a mi im ne dajemo nikakvu mogućnost da to urade.

FILM „HOTEL BEOGRAD“: PROMOVIŠEM SRBIJU U RUSIJI
Na Kustendorfu ste, pored ostalog, i da biste predstavili novi projekat, film „Hotel Beograd“. O čemu se tu radi?
— „Hotel Beograd“ je komedija koja bi pre svega trebalo, osim što je jedna duhovita ljubavna priča, da Srbiju i Beograd i srpsku scenu predstavi ruskom gledaocu na jedan simpatičan način. Rusi, gledaoci iz bivših sovjetskih republika, ali i svuda u svetu gde se prikazivala serija „Kuhinja“ i „Hotel Eleon“, gde su te serije bile popularne, možda znaju za Srbiju, ali ne znaju kako izgleda i šta mogu da očekuju u Srbiji. Očekujem da ovo bude promocija Srbije i film za tržište o kome govorim.

VREME JE ZA ISTORIJSKE FILMOVE
Kako nam se, kao narodu koji je preživeo genocid u prošlom veku, dogodilo da smo sada mi ti koji su optuženi za genocid, najpre u Srebrenici, a sada iste optužbe dolaze i sa Kosova?
— Kako nam se to desilo, mogli biste da pitate nekog istoričara ili nekoga ko je za to kompetentniji. A ono šta bismo mi mogli da uradimo jeste da ne pričamo šta se desilo i ko je kriv, već šta možemo da uradimo. Mislim da je to mnogo zdraviji način za razgovor. Koji su pravci delovanja? Na primer, da imamo pet serija o Nemanjićima. Neka su tri neuspešne, ali oko jedne jako uspešne imaćemo neku vatru oko koje ćemo moći da se ugrejemo, nešto što ćemo moći da pokažemo strancima koji žele iskreno da saznaju nešto o nama. Nešto čime ćemo moći da se prezentujemo, jer je film jedno univerzalno sredstvo komunikacije.

Mogli smo da napravimo film o Mojkovačkoj bici, film o Kosovskom boju, o dinastiji Tvrtka Kotromanića… Da rehabilitujemo Vuka Brankovića, koji je nepravedno proglašen izdajnikom. O Prvom svetskom ratu, Tesli, Pupinu, Milevi Ajnštajn. Na tome se ništa ne radi, niti postoji fond.

 

Autor Zoran Šaponjić

 

Naslovna fotografija: Tanjug/Dimitrije Goll

 

Izvor Kurir/Iskra, 19. januar 2020.