F. Rodić: Nikola Samardžić i njegovo shvatanje „pravoslavne džamahirije“

Nikola Samardžić je u svom poslednjem tekstu za Danas povezao „pravoslavnu džamahiriju“ i staljinizam. Šta je tačno mislio pod tim?

Jedna je stvar kada gomilu gluposti čovek pročita u kolumni koju piše priučeni “megatrend novinar”, a sasvim je druga kada se čovek sa elementarnim neznanjem suočava čitajući rad čoveka koji je profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, pa makar to bio i Nikola Samardžić.

Kada čitate tekstove kolumniste-volontera beograskog lista Danas Nikole Krstića, diplomca Fakulteta za kulturu i medije Univerziteta Megatrend, koji je dosadašnju blistavu karijeru gradio radeći za renomirane medije poput “Vugla” ili “Vajb magazina”, za koje nije čuo niko van izuzetno uskog kruga samoproklamovane “intelektualne elite”, pitate se da li ovaj autor piše kolumne ili mantre. Doista, njegovi radovi neodoljivo podsećaju na mantranje, hinduističku praksu upornog ponavljanja reči za koje se veruje da imaju psihološku i duhovnu moć. Svaki tekst ovog “novinara” liči kao jaje jajetu, sastavljen iz neumornog ponavljanja magičnih reči o “velikosrpskom nacionalizmu” kao “vihoru zla” koji traje već 30 godina, po čemu bi mogao biti sličan njegovom tekstu koji kao da neprekidno traje otkako je prvi put seo da “piše”. A i tema je u stvari uvek jedna te ista – “bacanje cveća na tenkove (…) krvoločne zveri koja je puštena iz kaveza”.

Misleći da piše o Srbiji, navodeći da je ova zemlja “pokazala svoju supermoć da živi u psihotičnim halucinacijama koje sama stvara”, autor nehotice u stvari savršeno iscrtava autoportret. Da ima nekog prijatelja koji je istovremeno i iskren i pametan, rekao bi mu da se vrati poslu agenta za nekretnine, a da filozofiranje batali u potpunosti, uključujući i u kafani, a kamoli u novinama.

Na mlaćenje prazne slame jednog deteta koje se bori da odraste i postane čovek još se i može gledati sa izvesnom simpatijom i sažaljenjem, ali kako da se postavimo kada poput “maksima” po diviziji lupeta čovek koji bi trebalo da se smatra ozbiljnim i ispaljuje 1.200 gluposti u minutu? Nikola Samardžić, zvezda čiji je sjaj u poslednjem “Utisku nedelje” pomutio samo još “vispreniji” Aleksandar Olenik, u najnovijem tekstu za Danas, navodi doslovce da i vlast i opozicija, reagujući na aktuelnu krizu u Crnoj Gori, u svom nacionalističkom i totalitarističkom zanosu javnost pozivaju na to da postanemo “pravoslavna džamahirija s političkim korenima u staljinizmu”. Ubeđen da, da bi se bilo tribun, mora da se trabunja, Samardžić spaja nespojivo i pokazuje neznanje koje bi trebalo da bude nekarakteristično za jednog univerzitetskog profesora istorije.

Šta je tačno hteo da kaže kovanicom “pravoslavna džamahirija”? Da li to profesor veruje da se reč “džamahirija” odnosi na totalitarnu teokratsku državu? Koji je to put kojim profesor istorije dolazi do takvog zaključka? To ima smisla koliko i mišljenje da tribun trabunja. Reč “džamahirija”, koju je pokojni lider Libije Moamer Gadafi dodao zvaničnom nazivu svoje zemlje, sa arapskog jezika prevodi se kao “država masa”, a izvedena je iz arapske reči za “republiku”. Sve i da je hteo da kaže da nam se zagovara stvaranje “pravoslavne republike”, u šta čisto sumnjamo, trebalo bi da zna da pravoslavlje nikada nije imalo nikakvu sklonost ka preuzimanju (ili stvaranju) države, odnosno svetovne vlasti, a da, i kada bi to bio slučaj, takva država svakako ne bi imala oblik republike ili neke “države masa”, nego bi na njenom čelu bio “božji pomazanik”, odnosno kralj.  Postojanje teokratske države pre je karakteristika zapadnog hrišćanstva i Zapada, kojem Samardžić teži svakim atomom svojeg bića, nego pravoslavlja i Istoka.

Za jednog istoričara još je nedopustivije da na bilo koji način povezuje pravoslavlje i staljinizam, posebno u kontekstu u kojem bi neka pravoslavna država svoje političke korene imala u staljinizmu. Na stranu sad to što je ozbiljno logičko pitanje kako filozofija stara najmanje dve hiljade godina svoje korene može imati u političkoj doktrini nazvanoj po čoveku rođenom u 19. veku. Nešto manja intelektualna akrobacija je ideja da bi politički pokret koji bi za svoju suštinu imao pravoslavlje bilo kakav svoj koren mogao tražiti kod čoveka čiji se progon crkve i vernika nije sastojao samo iz uništenja Crkve Hrista Spasitelja podignute u slavu ruske pobede nad Napoleonom. To da pravoslavci svoje izvorište traže u staljinizmu bio bi klasičan primer “stokholmskog sindroma” u kojem bi se žrtva počela zbližavati sa svojim krvnikom.

To Samardžiću, možda, i ne deluje kao toliko stran koncept, s obzirom na to koliko se on kao pripadnik naroda koji je NATO zasipao ne samo osiromašenim uranijumom zalaže za članstvo Srbije u Alijansi, a za agresora proglašava upravo onoga ko pokušava da ga spase iz kandži otmičara – Rusiju.

 

Autor Filip Rodić

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor Večernje novosti, 19. januar 2020.