Putinove ustavne promene ili utvrđivanje sistema

Smisao Putinovih promena je da ljudi poput Navaljnog ni za 20-30 godina ne završe u Kremlju. Ako se slučajno probiju, sistem će ih otkloniti

Suverenitet Rusije mora biti bezuslovan. „Rusija može biti i ostaće Rusija samo kao suverena država“, izgovorio je 15. januara ove godine predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin obraćajući se po 16. put poslanicima oba doma ruske Savezne skupštine. Ali Putin se,iznoseći „mnogo očigledno važnih predloga“ za promenu Ustava Rusije, nije obratio samo poslanicima, već svim državljanima Ruske Federacije: „Ova godina će umnogome biti prelomna. Pred Rusijom je obaveza da rešava probojne istorijske zadatke. To možemo samo svi zajedno. Kad ovo kažem, nemam u vidu samo nas koji smo u ovoj dvorani, već sve građane Rusije“. O predloženim ustavnim promenama građani RF izjasniće se na referendumu: „Smatram da je neophodno da ruski državljani glasaju o celom paketu predloženih izmena Ustava… Konačna odluka mora biti donesena samo na osnovu tih rezultata“, zaključio je Putin. „Glasanje o usvajanju predloga će, međutim, biti `sve ili ništa`“, konstatuje se u jednom komentaru. Uzgred, ne postoji ustavna obaveza da se o izmenama Ustava odlučuje na referendumu. Izmene Ustava iz 2008. usvojene su ne referendumom, već glasovima poslanika Državne dume i Saveta Federacije.

U stvari, ono što predlaže predsednik Rusije je rekonfiguracija čitavog državnog sistema, promena ravnoteže vlasti i novi način na koji će funkcionisati ruska država. U širem smislu, Putin predlaže „transformaciju Rusije“; bilo je uzbudljivo čuti, piše Artur Evans, kako Putin, naviknut da razmišlja u dimenzijama globalne geopolitike, ovog puta „govori o onome što je važno za obične ljude, ovde i sada“ i „o besplatnim obrocima za decu u školi“. Ovog puta, dodaje isti autor, „Putinova adresa izazvala je veoma snažne reakcije, ne samo u Rusiji“. Da li je preterana ocena da je u pitanju svojevrsna „revolucija odozgo“? „Želeli ste revoluciju bez krvi? Evo je!“, napisala je na Tviteru urednica RT Margarita Simonjan.

Sudeći po liberalnoj opoziciji, u pitanju je samo pokušaj Putina da osigura svoju ličnu poziciju i posle 2024. godine; ili, kako je rečeno na nedavnom mitingu proameričke opozicije u Moskvi (19. januara), o „državnom udaru“. Za Sergeja Navaljnog, „glavni zaključak Putinovog govora“ je sledeći: „Kakvi idioti i/ili prevaranti su oni koji su govorili da će Putin otići sa vlasti 2024. Za putinski režim novo je – dobro zaboravljeno staro, inače je nemoguće objasniti povratak sovjetskim idealima. Kao i u SSSR-u, danas u Rusiji ne ostaje mesta za liberalne vrednosti i demokratske principe“. Kad govori o „liberalnim vrednostima“, Navaljni je možda u pravu.

OPERACIJA „NASLEDNIK“
Prvo i najvažnije: to je prioritet nacionalnog prava nad međunarodnim. Zahtevi međunarodnog prava i ugovora, kao i odluke međunarodnih tela će se primenjivati samo u onoj meri u kojoj nisu u suprotnosti sa Ustavom Ruske Federacije. Takođe, predsednik Putin zahteva da vladini službenici nemaju strano državljanstvo ni dozvole boravka u drugim zemljama. „Put ka Zapadu je zatvoren za ovu kategoriju,“ objašnjava komentator televizije Carigrad, zato što je cilj vlasti jedan jedini: „služenje ruskom narodu i državi“. „Smisao i misija državne službe je upravo u služenju, a čovek koji bira taj put mora da donese odluku da svoj život poistovećuje sa Rusijom, našim narodom i ničim drugim, bez ikakvih polutonova“, rekao je Putin.

Na ustavnom nivou, ruski predsednik Vladimir Putin poziva na „utvrđivanje obaveznih uslova za zvaničnike koji su na pozicijama kritičnim za osiguranje bezbednosti i suvereniteta zemlje“. A to su šefovi subjekata Federacije, članovi Saveta Federacije, poslanici Državne dume, članovi Vlade, federalni ministri i njihovi zamenici, šefovi drugih federalnih tela i sudije. Svi oni ubuduće „neće moći imati strano državljanstvo, dozvolu boravka ili bilo koji drugi dokument koji im omogućava da stalno borave na teritoriji druge države“.

Zahtevi su još stroži kad je u pitanju kandidat za predsednika Rusije: za njega se zahteva stalni boravak u Rusiji najmanje 25 godina, kao i nepostojanje stranog državljanstva ili dozvole boravka u drugoj državi, ne samo u vreme učešća na izborima, već i u bilo koje vreme pre toga. To je onaj deo obraćanja u kome je bilo reči o uslovima koje mora da ispuni Putinov naslednik, a koji će biti precizirani u Ustavu. Sve ovo je zaista „početak procesa tranzicije vlasti“, ali ne osiguravanja lične pozicije Putina na čelu zemlje, kao što to tendenciozno tumače zapadni mediji. Kako u svom komentaru pod naslovom Operacija „Naslednik“ primećuje Pavel Šipilin: „Vladimir Putin je predložio konfiguraciju državnog sistema kako bi se država zaštitila od slučajnih ljudi na vlasti“.

Predsednik Rusije Vladimir tokom svog obraćanja poslanicima Savezne skupštine, Moskva, 15. januar 2020. (Foto: kremlin.ru)
Predsednik Rusije Vladimir Putin tokom obraćanja poslanicima Savezne skupštine, Moskva, 15. januar 2020. (Foto: kremlin.ru)

Odnosno: „Svi sledeći predsednici Rusije suočiće se sa sistemom provera koji im neće dozvoliti da radikalno izmene svoju politiku ili se odreknu suvereniteta, čak i ukoliko to žele. To je smisao amandmana na Ustav koji je predložio Putin.“ To znači da će jedan deo i dalje prozapadno orijentisanih ruskih političkih elita biti jednostavno odstranjen iz sistema vlasti. Reditelj Nikita Mihalkov primećuje da je prilično velik broj ljudi u auditorijumu doživeo „neku konvulziju“ kada je rečeno da osoba koja ima dvostruko ili trostruko državljanstvo više neće moći da zauzima neku visoku državnu funkciju. Nedavno je savetnik ruskog predsednika Vladislav Surkov, uslovno „zapadnjak“, konstatovao da je „epsko putovanje Rusije ka Zapadu završeno“, i da se Rusija odrekla „svoje nade o integraciji sa Zapadom“.

A u tom složenom „sistemu provera“ treba tražiti i smisao promena procedure za izbor premijera, pri čemu se jedan deo predsedničkih ovlašćenja prenosi na Državnu dumu. U promenjenom sistemu formiranja vlasti, Državna duma će odobravati kandidaturu premijera, potpredsednika i svih ministara. Biće konsolidovana i uloga Državnog saveta (tela kojeg je ustanovio Putin) u Ustavu. Ali Rusija ostaje „snažna predsednička republika“.

LEKCIJE JELjCINSKE EPOHE
Putin je okončao i sve rasprave o svom „trećem mandatu“, a to je ono čime se već godinama opsesivno bave liberalni mediji, na Zapadu i u samoj Rusiji. Pitanje „trećeg mandata zaredom“ na mestu predsednika federacije, prema njegovom mišljenju, nije od principijelne važnosti, ali to se neće menjati; ograničenje ostaje na snazi. Da li Putin sebe posle 2024. vidi na nekom drugom mestu, s koga će, kao što smatraju zapadni analitičari, sebi osigurati ličnu moć i posle okončanja drugog mandata, produžavajući život sistemu „putinske autokratije“? „Da li će on možda postati predsednik Državnog saveta“, i to kao „novog centra političke gravitacije?“, pita se Šipilin. „Možda hoće. Ali, moram da uznemirim liberale: nije mu to cilj. Putin nije zabrinut zbog prenosa vlasti 2024. godine, kao što oni naivno misle, već za jačanje, cementiranje političkog sistema koji je građen preko četvrt veka.“

Štaviše, on je već danas „siguran u svog naslednika, čije ime mi još ne znamo. Ali kao pravi strateg, predsednik postavlja temelj zgrade koja bi trebalo da stoji, ako ne vekovima, onda bar tokom mnogo decenija“. Pogotovo u vreme koje je „prelomno“ i u kome je u igri ne samo geopolitička budućnost i pozicija Rusije, već i geopolitička budućnost planete. Državni savet je zamišljen kao instanca koja brzo reaguje i donosi odluke koje ne trpe odlaganja.

Još jasnije: nedavno je Mihail Hodorkovski, pozivajući istomišljenike da izađu na barikade, podsetio da „Putin nije večan“. „Svestan ovih planova kao niko drugi, kao i konačnosti svog zemaljskog života“, piše Šipilin, „ruski predsednik sprečava liberale da se probiju na vlast i uspostave svoja pravila…Zato on čini sve kako ljudi poput Hodorkovskog ili Navaljnog, kao i njihovi naslednici, ni posle dvadeset ili trideset godina, ne završe u Kremlju. A ako se slučajno probiju, sistem će ih otkloniti, tako da neće moći da prodaju zemlju ili je opljačkaju.“

Ruski opozicioni lider Aleksej Navaljni (Foto: AP)
Ruski opozicioni lider Aleksej Navaljni (Foto: AP)

Ništa drugo se i nije moglo očekivati, jer Rusija, ma šta o tome mislili na Zapadu, nije „slučajna zemlja“, u kojoj se na vlast dolazi prevratima, podrškom iz inostranstva – putem državnih udara i obojenih revolucija, ili koju vodi samo jedan čovek, pa bio on i krunisani monarh – car, predsednik koji je izabran na demokratskim izborima ili generalni sekretar partije. Stabilnost i nesmetan razvoj zemlje zahteva kontinuitet vlasti. Ustavne reforme su način da se takav kontinuitet osigura, bez velikih potresa do kojih mogu dovesti nagle smene na čelu zemlje i radikalne promene (spoljno)političkog kursa. Prema mišljenju TV voditelja i novinara Vladimira Solovjeva, „`Putinov Ustav` će već biti Ustav suverene Rusije“ (za razliku od onog iz 1993, „Jeljcinovog“, koga su „pisali američki savetnici“). Rusija je, očigledno, naučila teške lekcije iz 1991. i čitave jeljcinske epohe, kada je rasturanje Sovjetskog Saveza izazvalo katastrofu koja je zemlju bacila na kolena.

SIMBIOZA TRADICIONALIZMA I LEVICE
Zato je možda razumljivo što je ovaj deo Putinove poruke ostavio onaj prvi, možda i važniji, u senci. „Ustavna reforma pomračila je prvi deo poruke“, primećuje novinar Dmitrij Smirnov. A u njemu je bilo reči o stvarnim teškoćama s kojima se danas suočava Rusija, pre svih onim demografskim, o potrebi transformacije i razvoja zemlje, jer „sudbina Rusije, njena istorijska perspektiva, zavisi (najpre) od toga koliko će nas biti… zavisi od toga koliko će se dece roditi u ruskim porodicama za godinu dana, za pet, za deset godina, kako će oni odrasti, šta će postati, šta će uraditi za razvoj zemlje i koje vrednosti će podržavati u životu“.

Rusija je, upozorio je Putin, ponovo ušla u težak demografski period. Demografski pokazatelji približni su onim u evropskim zemljama, ali to za Rusiju jednostavno „nije dovoljno“. Ono što predlaže ruski predsednik je „izrada dugoročne politike podrške porodici“, koja „polazi od specifičnih životnih situacija“ sa kojima se danas suočava ruska porodica. Na prvom mestu, tu je „akutni problem koji je direktna pretnja našoj demografskoj budućnosti – a to su niski prihodi značajnog dela naših građana“. Mere koje predlaže Putin su konkretne, a za njihovo sprovođenje potrebna su ozbiljna sredstva, što podrazumeva značajno povećanje budžetskih rashoda i temeljne zakonodavne promene u zemlji.

Šta zapravo u toj vitalnoj oblasti predlaže Putin? Ovde očigledno nije u pitanju „politikantska ili kozmetička kombinatorika“, kojoj je cilj da „popravi narušeni predsednikov politički rejting“, već dalekosežne i suštinske promene u čitavom ruskom društvu i uloge koju u njemu ima država. Prema mišljenju komentatora portala Logično, Putin je „napravio savršenu simbiozu tradicionalnih vrijednosti i lijevih socijalnih politika, čime je dokazao da ti ti termini nemaju isto značenje kao u XX stoljeću“. „Ako u socijalnom smislu“, pita ovaj komentator, „to nije skretanje u lijevo, što je onda?“

„Budući da je Evropa razorila svoje socijalne države, čak i skandinavske zemlje, čini se da trenutno ne postoji zemlja na svijetu koja ima više stvarnih, a ne fiktivnih socijalnih programa za stanovništvo nego Rusija.“ Putin namerava da ovom cilju prilagodi i zdravstveni i prosvetni sistem, i da promeni ulogu koju država ima u privredi. Zaključak s kojim se možemo uslovno složiti: „U ekonomskom smislu, Vladimir Putin državni kapitalizam prirodno pretvara u `socijalizam`, a sve to čini bez nevladinih organizacija i donacija“ (N. Babić). Jedno je izvesno: to je u potpunom skladu sa nedavnom konstatacijom Putina da je liberalizam kao sistem „prevaziđen“.

ZABLUDE O RUSIJI
Treba li ove Putinove poteze shvatiti „ozbiljno“, ili ih tumačiti isključivo u kontekstu borbe političkih i finansijskih elita za vlast, grčevitih napora da se vlast osvoji ili očuva, kao što to čine ruska liberalna opozicija i zapadni mejnstrim mediji? Zapad nikad nije tumačio Rusiju na odgovarajući način. Rusija je do sada, u najboljem slučaju, na Zapadu viđena kao „skromna regionalna sila“. Njeni uspesi su ignorisani ili potcenjivani, čak i kad su bili očigledni: na unutrašnjem planu, sredinom dvehiljaditih, kada je država ojačana i kad je obnovljeno njeno jedinstvo. Na spoljnopolitičkom planu, na Bliskom istoku, u Siriji na primer, kada je zaustavila realizovanje zapadnih (američkih) planova o „Novom Bliskom istoku“. Ona danas ponovo igra ulogu velike svetske geopolitičke sile.

Vojna vozila sa zastavama Rusije i Sirije patroliraju u blizini Manbija, 15. oktobar 2019. (Foto: Omar Sanadiki/Reuters)
Vojna vozila sa zastavama Rusije i Sirije patroliraju u blizini Manbidža, 15. oktobar 2019. (Foto: Omar Sanadiki/Reuters)

Rusija se na Zapadu i dalje posmatra isključivo kroz prizmu zapadnih stereotipa i predrasuda. Takve „greške“ skupo su u prošlosti plaćali i Rusija i Zapad. Na te zablude o ovoj zemlji je, izgleda, neophodno neprekidno podsećati: „Ne pretimo nikome, niti nastojimo da nametnemo svoju volju. Uveravam svakoga: naši koraci za jačanje nacionalne bezbednosti preduzeti su blagovremeno i u dovoljnoj meri. Prvi put, to želim da naglasim, prvi put u celoj istoriji postojanja nuklearnog raketnog oružja, uključujući sovjetski period i moderno vreme, nikoga ne sustižemo, već, naprotiv, druge vodeće države sveta tek treba da stvore oružje koje Rusija već poseduje.“

A neophodno je i suprotstaviti se lažima, pokušajima da se ponovo napiše i preinači njena istorija: „Za Rusiju je 9. maj najveći i najsvetiji praznik. Ponosni smo na generaciju pobednika, poštujemo njihov podvig, a naše sećanje nije samo ogromna počast herojskoj prošlosti – ono služi i našoj budućnosti, inspiriše nas, jača naše jedinstvo. Dužni smo da branimo istinu o pobedi, u suprotnom, šta da kažemo svojoj deci ako se laž poput kuge proširi svetom?“

Spoljna bezbednost zemlje obezbeđena je „decenijama u narednom periodu“, što joj daje priliku za predah, za miran razvoj, i „omogućava nam da učinimo mnogo više na rešavanju najurgentnijih unutrašnjih pitanja“. Tim pitanjima Putin namerava da se bavi u nastavku svog mandata. Izgleda da je za to odabrao pravi trenutak, primećuje jedan komentator, jer će na vlasti biti dovoljno dugo da nadgleda proces sprovođenja ustavnih promena i izvrši eventualne korekcije tamo gde dođe do zastoja.

PORAZ LIBERALA
Konačno, da li su sve ove tek najavljene promene došle iznenada i neočekivano? Prema ruskim izvorima, „vest o ostavci bila je veliko iznenađenje za ministre (ako ne za sve, onda mnoge) i osoblje kabineta. Ujutro su se pripremali za običan radni dan“.

Odlazak Medvedeva sa mesta premijera nije toliko neočekivan. On nije politička figura sa velikom specifičnom težinom. (Medvedev snosi i najveći deo krivice za ekonomske neuspehe proteklih godina). Prema gotovo opštem mišljenju, reč je, makar i o samo privremenom, porazu „sistemskih liberala“. „Izvori u ruskom biznisu i vladi novo zaduženje Medvedeva tumače kao pozlaćeni sat – utešnu nagradu zbog poraza u trci za Putinovog naslednika. Njegov odlazak propraćen je Putinovim rečima: „Nije sve urađeno, ali sve se nikada ne dobija…“. Podjednako je jasno da su „frakcija Medvedeva, kao i proameričke pristalice Alekseja Kudrina (Računovodstvena komora), Germana Grefa (Sberbank) i Anatolija Čubajsa (državna kompanija za visoku tehnologiju Rusnano), kratkotrajni gubitnici reorganizacije koju je predložio Putin“.

Što se tiče novog premijera, dosadašnjeg šefa Savezne poreske službe Rusije Mihaila Mišustina, on svakako nije ime na koje se ranije računalo. „Još jedno iznenađenje?“, pita komentator televizije Carigrad. „Kako za koga. Za većinu posmatrača da (kandidature Sergeja Sobjanjina, Alekseja Kudrina, Vjačeslava Volodina, Antona Siluanova, itd.). Međutim, glavna urednica RT Margarita Simonjan potvrdila je svoju reputaciju insajdera `broj jedan`pišući o Mišustinu kao premijeru pedeset minuta pre njegovog imenovanja.“

Novi premijer Rusije Mihail Mišustin se obraća poslanicima, Moskva, 16. januar 2020. (Foto: ALEXANDER NEMENOV/AFP via Getty Images)
Novi premijer Rusije Mihail Mišustin tokom obraćanja poslanicima Državne dume, Moskva, 16. januar 2020. (Foto: Alexander Nemenov/AFP via Getty Images)

Da li je slabo poznati Mišustin „kec iz rukava Vladimira Putina“ (kao što misli generalni direktor Centra za političke informacije Aleksej Muhin)? Prema ekonomisti Nikiti Kričevskom: „Mišustin je najbolje što Putin može da ponudi. To kažem iz ličnog iskustva sa novim premijerom“. Mišustin ima reputaciju efikasnog tehnokrate, sposobnog i preduzimljivog menadžera. Ali on nije naslednik. On je samo tehnički premijer, tehničko lice koje obećava da će ispuniti ono što se od njega zahteva, i neko ko je dovoljno udaljen od obračuna političkih elita.

Ako je promena za većinu bila neočekivana, to ne znači da nije dugo i pažljivo pripremana. To je neprijatno iznenađenje najpre za sam Zapad. „Putin voli da šokira“, smatra komentator Si-En-Ena, „i ovog puta je uspeo.“ Putin je do sada već dokazao da ima osobine državnika i da u njegove posebne lične kvalitete spadaju pažljivo odmeravanje odnosa snaga i spretni manevri, čak i u situacijama u kojima se čini da mu okolnosti nimalo ne idu naruku.

 

Boris Nad je pisac, publicista i saradnik nedeljnika Pečat i portala Novi Standard. Autor je više knjiga i zbornika, od kojih je poslednja „Američka ideologija“ (Beograd, Pešić i sinovi, 2018)

 

Naslovna fotografija: kremlin.ru

 

Izvor Novi Standard