О смрти сера Роџера Скрутона

Одласком Роџера Скрутона Британија је изгубила великог филозофа, а конзервативна мисао једног од својих најинспиративнијих заступника

У недељу 12. јануара, у 75. години преминуо је британски филозоф сер Роџер Скрутон (Roger Scruton), најзначајнији савремени представник традиционалног конзервативизма. Свако ко се интересовао за политичку филозофију, а посебно за конзервативну мисао, морао се срести са његовим именом, односно неким од његових дела. Ипак, Скрутон је био много више од обичног специјалисте или политичког проповедника чији је циљ задобијање присталица и стварање верника. Загледан у вечна питања која окружују људско постојање, Скрутон је написао значајне књиге из историје филозофије, етике и естетике; писао је о праву, култури, музици, архитектури, вину, лову, екологији, сексуалности, песимизму, души света, људској природи, цркви и Богу; аутор је неколико романа; творац је две опере, као и документарца о лепоти који је урађен за Би-Би-Си. Иза Роџера Скрутона остало више од педесет књига, као и безбројна предавања, есеји и чланци. У његову заоставштину мора се уврстити и часопис Salisbury Review који је основао још 1982. године и који и данас излази. Све то га је чинило једним од највишестранијих и најпродуктивнијих филозофа нашег времена.

Његов глас имао је тежину и ван његове домовине. Са пажњом су га слушали у САД, Мађарској и Чешкој, где је још у време владавине комунистичке диктатуре више пута држао предавања, учествујући на тај начин у изградњи чешке алтернативне јавности, што је у то време са собом повлачило и немали ризик. Ипак, Скрутон је тада личним примером указао на везу између мисли и чина. Његови поштоваоци широм света слажу се да су његова постигнућа изузетна, а један бивши студент назвао га је „човеком већим од свог времена“.

КОНЗЕРВАТИВАЦ
Конзервативна филозофија била је тема која је Скрутона окупирала током читавог живота. Једна од његових првих књига, и уједно најпознатије дело носи наслов The Meaning of Conservatism (1980). Већ тада је било јасно да је реч о филозофу који стоји насупрот духу времена, јер Скрутон не само да је био у опозицији према доминацији левице, него се изазивачки поставио и према свима онима који су конзервативизам желели да сведу на пароле о међународном слободном тржишту и личној слободи, односно онима који су конзервативну мисао изједначавали са одбраном статуса кво или политиком конзервативне странке. Следиле су књиге Conservative Thinkers: Essays from The Salisbury Review (1988), Conservative Thoughts: Essays from The Salisbury Review (1988), Conservative Texts: An Anthology (ed.) (1992), A Political Philosophy: Arguments for Conservatism (2006), How to Be a Conservative (2014). Последња Скрутонова књига Conservatism: An Invitation to the Great Tradition (2017) такође се бавила конзервативном традицијом, односно њеном предисторијом, развојем и садашњим стањем.

Рођен 1944. године Скрутон је припадао генерацији образованој у левичарском духу. Отац му је био социјалиста, синдикалац и члан лабуристичке странке, а Роџер је у Кембриџу као студент био близак левим идејама. Како је сам говорио његово окретање конзервативизму било је плод личног искуства. Маја 1968. године Скрутон је у Паризу гледао до чега је довела идеологија нове левице и њени свеобухватни пројекти. Посматрао је нереде, нападе на полицију и аутомобиле у пламену, на чијој ватри је требало да сагори читав свет да би се изградиле утопије које су постојале само у главама левичарских политичких пророка.

Студенти са моткама бацају каменице на полицију, Париз, 06. мај 1968. (Фото: Bruno Barbey/Magnum Photos)
Студенти са моткама бацају каменице на полицију, Париз, 06. мај 1968. (Фото: Bruno Barbey/Magnum Photos)

Истовремено је слушао те исте пророке који су са удобних позиција оне „самозадовољне хулигане средње класе“ и рушитеље бранили као борце за „слободу“, „једнакост“ и „социјалну правду“. Згађен над оним што је чуо и видео, Скрутон се тада окренуо свом знаменитом земљаку Едмунду Берку, који је више од сто година раније слушао сличне демагоге и гледао исте острашћене фанатике. Тада је схватио значај очувања духовних ствари у немирним временима, односно колико је добре ствари лако уништити, а тешко изградити, што посебно важи за ствари које су колективна имовина, као што су мир, слобода, закон, јавни дух… Постало му је јасно и да је жеља да се оно конкретно, блиско и познато разори у име апстрактног и непознатог односно у име магловитих обећања не само израз глупости и неодговорности, него и врло опасна заблуда.

Разумео је и да је слобода могућа једино као конкретна слобода у оквиру поретка и закона, те да без институција човек не постоји као свесни субјект. Проучавање енглеске правне традиције cоmmon law-a, уверило га је да власт и насиље нису иста ствар, да се институције и правила не намећу, него да органски и спонтано настају одоздо. Своје схватање конзервативизма Скрутон је темељио на традицији Habeas corpus-a. То није била некаква безнадежно апстрактна и посвуда важећа сува доктрина конзервативизма, него покушај очувања сопственог наслеђа и традиције којој је припадао.

Париско искуство одвело је Скрутона у конзервативни табор, али му је такође указало на последице левичарских учења, односно опасност коју она представљају за опстанак једног друштва. Левичарским мислиоцима (Грамшију, Хабермасу, Фукоу, Дворкину, Сартру, Алтисеру, Лукачу и другима) Скрутон је посветио књигу Thinkers of the New Left (1985) у којој их је изложио оштрој критици. Интелектуалистичкој моди и новим, заводљивим, али погрешним идејама супротстављао је стару, досадну, али истиниту филозофију. Та књига му није створила пријатеље у већински левичарској академској јавности. Напротив, она је штетила његовој каријери. Истовремено, та књига, настала девет година након Солжењициновог захтева да се не живи у лажи, била је акт пркоса и непристајања. Скрутон је својим животом и делом сведочио да конзервативизам није незамерање и конформизам. Његов Salisbury Review био је далеко од тога да чини уступке тачеризму, са којим се могао сложити само делимично.

Иако неподмитљиво чврст у сопственим уверењима, Скрутон је био далеко од било какве идеолошке заслепљености. Његов конзервативизам умео је да пронађе делиће истине и у противничким позицијама и да их прихвати. Заљубљен у енглеску провинцију одбијао је да еколошко питање препусти левичарима и онима који своје идеолошке циљеве маскирају зеленим покривачем. Конзервативно схватање екологије изложио је у књизи Green Philosophy: How to Think Seriously About the Planet (2011).

СКРОМНИ СЕР
Посебну пажњу Скрутон је поклањао питању нације, односно одбрани националне државе, која је за њега била важна тековина Запада која га разликује од остатка света. Наглашавао је да идеја грађанства зависи од постојања нације и дељеног начина живота, а да правни поредак почива на територијалности, односно на постојању јасних граница у оквиру којих поредак важи. У складу са тим, био је и скептичан према глобализацији, односно оним тенденцијама које значе брисање и разлагање културних специфичности. Без заједнице и једног саморазумљивог „ми“, без базичног консензуса и поверења унутар заједнице сама од себе отпадају и сва друга политичка питања.

Роџер Скрутон седи за столом у својој кући (Фото: ft.com)
Роџер Скрутон седи за столом у својој кући (Фото: ft.com)

Бранећи националну државу, Скрутон је јасно стајао против бриселске уније и био један од најважнијих заговорника изласка Британије из ЕУ. За Скрутона није било никакве сумње да читава европска цивилизација зависи од опстанка националних граница и националне државе, те да је Европска унија која је намерила да избрише националне границе сама највећа претња демократији. Сама Унија створила је класу политичара који више никоме не одговарају. Истовремено је чврсто стајао у супротности према идеологији мултикултурализма и упозоравао на разорне последице политике отворених граница.

Поред политике, Скрутонова преокупација било је и питање лепоте, односно критика естетског релативизма, а у неколико последњих година посветио се и религијским питањима. У извесном смислу, код Скрутона је политика увек играла подређену улогу у односу на културу, уметност, религију, породицу и пријатељство, јер ту се стварају и преносе наше вредности, а не у области политике и економије. Скрутон се плашио друштва у коме нема ничег светог, нема љубави, лепоте и среће, већ се све своди на економију и забаву. Сматра је да у животу постоје многи циљеви чије испуњење не зависи од економије, те је победу економије над политиком држао за опасну и суштински дехуманизујућу. Економским експертима је замерао да никако не схватају да oikonomia без oikos-a престаје да буде практична наука и постаје идеологија.

Изражена својственост, нонконформизам и суверено држање донели су Скрутону много тешкоћа у животу. Па ипак, и поред бројних напада његово дело није могло остати без заслужених признања, која су у већем броју стизала из иностранства – Чешке и Мађарске. Због заслуга на пољу филозофије, подучавања и јавног образовања Скрутон је 2016. године понео титулу сера. Ипак, ни витешка титула није значила да су напади на Скрутона и етикетирања престали и остао је осећај да је он у својој земљи остао недовољно прихваћен. И почетком 2019. године „молио се да Велики Инквизитор кога су устоличиле друштвене мреже пронаћи другу мету“, а хајци су се придружили и поједини функционери торијевске странке. Како је констатовао Даглас Мареј, Скрутону је даван простор у медијима само када је требало „разоткрити десничарско чудовиште“, што је био случај и са последњим интервјуом који је дао.

Судећи према ономе што су о њему рекли људи који су га познавали, Скрутон је по природи био далеко од било какве огорчености. Он није био пророк који је желео да прогони невернике. Писао је да „посао конзервативизма није да исправља људску природу или да је обликује у складу са некаквим концепцијама о идеалном рационалном бирачу“ него да „покушава да разуме како друштва функционишу и да направи простор потребан за њихово успешно деловање“. Био је скроман, добронамеран, задовољан и захвалан онако како могу бити задовољни људи који су помирени са несавршеношћу света и који су у њему умели да пронађу ствари које у живот уносе смисао и које свет чине домом, а не кавезом. „Упркос свему, има много тога на чему треба да будем захвалан“ записао је у својим последњим данима. Фарму на којој је живео називао је „Скрутопија“. До краја живота уживао је у лову на лисице.

Инвеститура Роџера Скрутона у Бакингемској палати (Фото: Press Association)
Инвеститура Роџера Скрутона у Бакингемској палати (Фото: Press Association)

У једном кратком осврту на Скрутоново дело, берлински професор Тил Кинцел назвао је Скрутонову филозофију „конзервативизмом на највишем замисливом нивоу“. Одласком Роџера Скрутона Британија је изгубила великог филозофа, а конзервативна мисао једног од својих најинспиративнијих заступника.

 

Насловна фотографија: winenews.it

 

Извор Стање ствари