Активисти за људска права држе транспарент са натписом „Ослободите Ујгуре“ испред Беле куће, Вашингтон, 10. април 2009. (Фото: Flickr/futureatlas.com)

Amerika će poraziti Kinu ideologijom ljudskih prava

Istaknuti strateg „duboke države“ smatra da će SAD pobediti u hladnom ratu protiv Kine ako se budu držale recepta iz prošlog hladnog rata

Sjedinjene Države i Kina su ukopane na pozicijama rivaliteta povodom trgovine, tehnologije, vojne kontrole Južnog kineskog i Istočnog kineskog mora, a sve više i povodom ideologije i ljudskih prava. Ove dve zemlje već par godina vode sajber rat, pri čemu je došlo do kineskih napada na sistem Pentagonovog personala, kao i na registre održavanja plovila američke ratne mornarice. Obe strane jačaju vojsku na način koji nagoveštava konflikt velikih sila. Međutim, ni jedna strana ni najmanje ne smatra svojim interesom otpočinjanje nasilnog sukoba. Ukratko, ovo je hladni rat, ali drastično drugačiji od hladnog rata koji se odvijao između Sjedinjenih Država i Sovjetskog Saveza.

Kulturni geni Kine i njeni geografski kapaciteti prevazilaze one koji su odlikovali Sovjetski Savez. Dok je severna obala Sovjetskog Saveza bila blokirana ledom najveći deo godine, a istorijska Rusija se ispoljavala kao frigidna i nesigurna kopnena sila sa malo prirodnih granica, što je ulivalo sveobuhvatni i iscrpljujući „cinizam“ u njen nacionalni duh – kako je primetio Džozef Konrad – Kina, sa obalom u umerenoj zoni koja se proteže 9.000 milja duž jedne od glavnih svetskih pomorskih ruta, predstavlja mineralima bogat kontinent (nije jasno da li autor namerno ili slučajno Kinu naziva kontinentom; prim. prev.), sposoban da bude i kopnena i pomorska sila.

Štaviše, 3.500 godina duga istorija sukcesije dinastija u Kini – u kojoj je ona Mao Cedungova samo poslednja u nizu – daje joj zaveštanje institucionalnog poretka i samouverenosti bitno veće nego što je to slučaj sa Rusijom. Rusija proizvodi malo potrošačkih dobara zgodnih za izvoz, dok kineska mobilna mreža pete generacije, čiji razvoj predvodi Huavej, predstavlja čvrstog konkurenta čak i za nas same, a ta kompanija je ostvarila prihode od 122 milijarde dolara samo u 2019. godini. Tu je, takođe, i ključna uloga Kine u lancima snabdevanja za širom sveta najtraženije električne proizvode, pre svega Epl i Ajfon. To nije stari Sovjetski Savez koji je mogao da proizvodi hidrogenske bombe i jedva bilo šta drugo.

OD OGROMNOSTI DO SIĆUŠNOSTI
Dok se izvorni Hladni rat u suštini vrteo oko sticanja prednosti u igri nuklearnog istrebljenja, srž ovog hladnog rata biće sajber i kompjuterska dominacija, varirajući od niza potrošačkih proizvoda do pomorskog ratovanja, pri čemu će se pomorski obračuni budućnosti svoditi na to čiji će inteligentni borbeni sistem biti u stanju da brže neutrališe onaj drugi. U prvom Hladnom ratu sve je bilo u ogromnosti: od tenkovskih bataljona do nuklearnih bojevih glava. U ovom drugom ono glavno biće u mikroskopskoj sićušnosti: od silikonskih čipova do elektronskih provodnika.

Dok je prethodni hladni rat označio vrhunac industrijskog doba, američko-kineski hladni rat najavljuje drugu fazu postindustrijske globalizacije. Globalizacija koja je trajala više od tri decenije nakon pada Berlinskog zida imala je efekat ujedinjavanja sveta i stvaranja novih srednjih klasa kroz slobodnu trgovinu i razmenu ideja – od praksi menadžmenta do naučnog znanja. Ova druga faza, naklonjenija pesimistima, pre će podeliti planetu u različite političke, trgovinske, potrošačke i tehnološke domene. Na kraju krajeva, globalizacija nikada nije bila beskonfliktni bezbednosni poredak – kako se prvobitno reklamirala – nego pre vrednosno neutralni, privremeni stadijum ekonomskog razvoja.

U prvom hladnom ratu, predsednik Ričard Nikson i savetnik za nacionalnu bezbednost Henri Kisindžer su se približili komunističkoj Kini kako bi napravili balans protiv Sovjetskog Saveza. Ovog puta mala je nada za približavanje Rusiji radi balansiranja protiv Kine, pošto su Kina i Rusija sada saveznici, umesto da budu na ivici vojnog sukoba kao 1969, tj. dve godine pre tajnog Kisindžerovog putovanja u Peking.

Demonstracije protiv Kine ispred sedišta Ujedinjenih nacija u Ženevi, 6. novembar 2018. (Foto: Rojters/Denis Balibous)

Ali nije sve drugačije u odnosu na prvi hladni rat, a nije ni sve teže. Neke stvari su večite. Diplomatija i dalje ima vrhovnu ulogu, a ljudska prava ostaju ključni i potcenjeni alat uticaja.

Prvobitni hladni rat odlikovali su samiti, sporazumi o nuklearnom oružju, vruće linije i helsinški proces o ljudskim pravima. Upravo zato što Sjedinjene Države i Sovjetski Savez nisu mogli da se slože povodom pitanja na čijoj je strani bila sama istorija, odlučili su da iscrtaju pravila i granice oko svog nadmetanja, kako bi sprečili da ono postane nuklearno. Međutim, predsednik Donald Tramp je do sada eskivirao tradicionalnu diplomatiju sa Kinom, a primat je dao uskom dijalogu o trgovini. Pošto je Tramp opsesivno sveo američko-kineski hladni rat na jednu spornu temu, odrekao se izgradnje poverenja o širokom spektru pitanja u korist pristupa „na sve ili ništa” povodom jednog jedinog pitanja, što podriva napredak u Južnom kineskom moru, pitanju represije muslimanskih ujgurskih Turaka u zapadnoj Kini, i tako dalje.

LjUDSKA PRAVA, A NE ORUŽJE
Patnja miliona muslimana u provinciji Sinkjang je poučna. Kongres se ujedinjuje duž partijskih linija kako bi osudio tretman ove manjine od strane kineskog režima. Međutim, iako hvale vredan, ovaj potez bi mogao da se pokaže i kao sterilan, jer će samo podstaći Peking da se ukopa na svojim pozicijama. Imajući u vidu periodični trgovinski rat zajedno sa dosadašnjim odsustvom generalnog, kontinuiranog dijaloga između dva protivnika, ovaj korak Kongresa će predsedniku Siju Đinpingu delovati kao samo još jedan američki napad na legitimitet Kine. Na kraju krajeva, dok muslimani u zapadnoj Kini nama predstavljaju pitanje ljudskih prava, Kinezima predstavljaju strateško pitanje: zapadna Kina je vekovima bila najslabiji i najnestabilniji deo kineskog carstva, a njegova stabilizacija, zajedno sa drugim pograničnim regionima, jeste ono što ovoj zemlji pruža istorijski redak luksuz da se fokusira na pomorsku moć. Otuda, brutalna čizma Kine u Sinkjangu i njen agresivni pomorski prodor u Južnom kineskom moru i Indijskom okeanu su integralno povezani fenomeni.

Korist od sveobuhvatnog dijaloga za izgradnju poverenja sa Kinom – nalik na onaj koji je Vašington u srednjim i poznim etapama Hladnog rata imao sa Pekingom i Moskvom – je u tome što se pitanja ljudskih prava, poput tretmana Ujgura, mogu postavljati i razmatrati, uz mogućnost određenog poboljšanja situacije koje Kinezi ne bi videli kao davanje koncesije, a mi ga ne bismo predstavljali kao sopstvenu pobedu.

Štaviše, u odsustvu takvog neprekidnog, opsežnog dijaloga sa Pekingom – koji je Trampova administracija sada spremna da uspostavi, za šta joj treba odati priznanje – naše držanje prema Kini će postepeno dobiti čisto militarističku auru. Ovo bi moglo da otuđi liberalne elite u Americi koje su u velikoj meri prihvatile učešće u prvom hladnom ratu. Ali bi akcentovanje ljudskih prava i ličnih sloboda – imajući u vidu visokotehnološki orvelijanski sistem Kine – moglo da spreči ovakav rasplet. To (stavljanje akcenta na ljudska prava i lične slobode) će takođe pružiti prednost i u ekonomskoj borbi koja će biti teža nego ona protiv Sovjeta – jer kako novim hladnim ratom dominira tehnologija, a lanci snabdevanja se razdvajaju, sposobnost Kine da zadovolji svetsku potrošnju biće jednaka našoj.

Ovaj drugi hladni rat, koji se odvija na prepunoj planeti čija se anksioznost intenzivira strastima i besovima društvenih mreža, tek je u početnim stadijumima. Cilj, kao i u prvom hladnom ratu, jeste negativna pobeda: ne poraziti Kineze, nego strpljivo čekati njihov kraj, isto kao što smo dočekali kraj Sovjeta – jer u nekom momentu u budućnosti, kako njena srednja klasa bude sazrevala i nastavljala da se širi, kontinentalna Kina će se suočiti sa sopstvenom verzijom unutrašnjih nemira koji potresaju Hongkong, Latinsku Ameriku i Bliski istok.

Demonstranti u Hongkongu nose maske sa zastavama Hongkonga u crnoj varijanti i tzv. Istočnog Turkestana preko kojih se nalazi ruka s grbom Komunističke partije Kine koja pokriva usta, 08. decembar 2019. (Foto: AP Photo/Mark Schiefelbein)
Demonstranti u Hongkongu nose maske sa motivima zastave Hongkonga i tzv. Istočnog Turkestana preko kojih se nalazi ruka s grbom Komunističke partije Kine koja pokriva usta, 8. decembar 2019. (Foto: AP Photo/Mark Schiefelbein)

Postoje fundamentalne razlike između dva hladna rata. Ali kako bi istrajali moramo da se fokusiramo na sličnosti: na potrebu za otvorenim dijalogom i našu „tešku artiljeriju“ – liberalne vrednosti koje se suočavaju sa sve nametljivijim tehnologijama. I ovaj hladni rat bi mogao da se završi odjekom 1989. godine – tako što će se pokazati da je unutrašnji poredak jedne strane izdržljiviji od unutrašnjeg poretka druge.

 

Robert Kaplan je upravni direktor za globalne makro studije u Evroazija grupi. Njegova najnovija knjiga je „Povratak u svet Marka Pola: Rat, strategija i američki interesi u 21. veku“

 

Preveo Vladan Mirković

 

Naslovna fotografija: Bloomberg News/Bloomberg

 

Izvor The National Interest