Активисти за људска права држе транспарент са натписом „Ослободите Ујгуре“ испред Беле куће, Вашингтон, 10. април 2009. (Фото: Flickr/futureatlas.com)

Америка ће поразити Кину идеологијом људских права

Истакнути стратег „дубоке државе“ сматра да ће САД победити у хладном рату против Кине ако се буду држале рецепта из прошлог хладног рата

Сједињене Државе и Кина су укопане на позицијама ривалитета поводом трговине, технологије, војне контроле Јужног кинеског и Источног кинеског мора, а све више и поводом идеологије и људских права. Ове две земље већ пар година воде сајбер рат, при чему је дошло до кинеских напада на систем Пентагоновог персонала, као и на регистре одржавања пловила америчке ратне морнарице. Обе стране јачају војску на начин који наговештава конфликт великих сила. Међутим, ни једна страна ни најмање не сматра својим интересом отпочињање насилног сукоба. Укратко, ово је хладни рат, али драстично другачији од хладног рата који се одвијао између Сједињених Држава и Совјетског Савеза.

Културни гени Кине и њени географски капацитети превазилазе оне који су одликовали Совјетски Савез. Док је северна обала Совјетског Савеза била блокирана ледом највећи део године, а историјска Русија се испољавала као фригидна и несигурна копнена сила са мало природних граница, што је уливало свеобухватни и исцрпљујући „цинизам“ у њен национални дух – како је приметио Џозеф Конрад – Кина, са обалом у умереној зони која се протеже 9.000 миља дуж једне од главних светских поморских рута, представља минералима богат континент (није јасно да ли аутор намерно или случајно Кину назива континентом; прим. прев.), способан да буде и копнена и поморска сила.

Штавише, 3.500 година дуга историја сукцесије династија у Кини – у којој је она Мао Цедунгова само последња у низу – даје јој завештање институционалног поретка и самоуверености битно веће него што је то случај са Русијом. Русија производи мало потрошачких добара згодних за извоз, док кинеска мобилна мрежа пете генерације, чији развој предводи Хуавеј, представља чврстог конкурента чак и за нас саме, а та компанија је остварила приходе од 122 милијарде долара само у 2019. години. Ту је, такође, и кључна улога Кине у ланцима снабдевања за широм света најтраженије електричне производе, пре свега Епл и Ајфон. То није стари Совјетски Савез који је могао да производи хидрогенске бомбе и једва било шта друго.

ОД ОГРОМНОСТИ ДО СИЋУШНОСТИ
Док се изворни Хладни рат у суштини вртео око стицања предности у игри нуклеарног истребљења, срж овог хладног рата биће сајбер и компјутерска доминација, варирајући од низа потрошачких производа до поморског ратовања, при чему ће се поморски обрачуни будућности сводити на то чији ће интелигентни борбени систем бити у стању да брже неутралише онај други. У првом Хладном рату све је било у огромности: од тенковских батаљона до нуклеарних бојевих глава. У овом другом оно главно биће у микроскопској сићушности: од силиконских чипова до електронских проводника.

Док је претходни хладни рат означио врхунац индустријског доба, америчко-кинески хладни рат најављује другу фазу постиндустријске глобализације. Глобализација која је трајала више од три деценије након пада Берлинског зида имала је ефекат уједињавања света и стварања нових средњих класа кроз слободну трговину и размену идеја – од пракси менаџмента до научног знања. Ова друга фаза, наклоњенија песимистима, пре ће поделити планету у различите политичке, трговинске, потрошачке и технолошке домене. На крају крајева, глобализација никада није била бесконфликтни безбедносни поредак – како се првобитно рекламирала – него пре вредносно неутрални, привремени стадијум економског развоја.

У првом хладном рату, председник Ричард Никсон и саветник за националну безбедност Хенри Кисинџер су се приближили комунистичкој Кини како би направили баланс против Совјетског Савеза. Овог пута мала је нада за приближавање Русији ради балансирања против Кине, пошто су Кина и Русија сада савезници, уместо да буду на ивици војног сукоба као 1969, тј. две године пре тајног Кисинџеровог путовања у Пекинг.

Демонстрације против Кине испред седишта Уједињених нација у Женеви, 6. новембар 2018. (Фото: Ројтерс/Денис Балибоус)

Али није све другачије у односу на први хладни рат, а није ни све теже. Неке ствари су вечите. Дипломатија и даље има врховну улогу, а људска права остају кључни и потцењени алат утицаја.

Првобитни хладни рат одликовали су самити, споразуми о нуклеарном оружју, вруће линије и хелсиншки процес о људским правима. Управо зато што Сједињене Државе и Совјетски Савез нису могли да се сложе поводом питања на чијој је страни била сама историја, одлучили су да исцртају правила и границе око свог надметања, како би спречили да оно постане нуклеарно. Међутим, председник Доналд Трамп је до сада ескивирао традиционалну дипломатију са Кином, а примат је дао уском дијалогу о трговини. Пошто је Трамп опсесивно свео америчко-кинески хладни рат на једну спорну тему, одрекао се изградње поверења о широком спектру питања у корист приступа „на све или ништа” поводом једног јединог питања, што подрива напредак у Јужном кинеском мору, питању репресије муслиманских ујгурских Турака у западној Кини, и тако даље.

ЉУДСКА ПРАВА, А НЕ ОРУЖЈЕ
Патња милиона муслимана у провинцији Синкјанг је поучна. Конгрес се уједињује дуж партијских линија како би осудио третман ове мањине од стране кинеског режима. Међутим, иако хвале вредан, овај потез би могао да се покаже и као стерилан, јер ће само подстаћи Пекинг да се укопа на својим позицијама. Имајући у виду периодични трговински рат заједно са досадашњим одсуством генералног, континуираног дијалога између два противника, овај корак Конгреса ће председнику Сију Ђинпингу деловати као само још један амерички напад на легитимитет Кине. На крају крајева, док муслимани у западној Кини нама представљају питање људских права, Кинезима представљају стратешко питање: западна Кина је вековима била најслабији и најнестабилнији део кинеског царства, а његова стабилизација, заједно са другим пограничним регионима, јесте оно што овој земљи пружа историјски редак луксуз да се фокусира на поморску моћ. Отуда, брутална чизма Кине у Синкјангу и њен агресивни поморски продор у Јужном кинеском мору и Индијском океану су интегрално повезани феномени.

Корист од свеобухватног дијалога за изградњу поверења са Кином – налик на онај који је Вашингтон у средњим и позним етапама Хладног рата имао са Пекингом и Москвом – је у томе што се питања људских права, попут третмана Ујгура, могу постављати и разматрати, уз могућност одређеног побољшања ситуације које Кинези не би видели као давање концесије, а ми га не бисмо представљали као сопствену победу.

Штавише, у одсуству таквог непрекидног, опсежног дијалога са Пекингом – који је Трампова администрација сада спремна да успостави, за шта јој треба одати признање – наше држање према Кини ће постепено добити чисто милитаристичку ауру. Ово би могло да отуђи либералне елите у Америци које су у великој мери прихватиле учешће у првом хладном рату. Али би акцентовање људских права и личних слобода – имајући у виду високотехнолошки орвелијански систем Кине – могло да спречи овакав расплет. То (стављање акцента на људска права и личне слободе) ће такође пружити предност и у економској борби која ће бити тежа него она против Совјета – јер како новим хладним ратом доминира технологија, а ланци снабдевања се раздвајају, способност Кине да задовољи светску потрошњу биће једнака нашој.

Овај други хладни рат, који се одвија на препуној планети чија се анксиозност интензивира страстима и бесовима друштвених мрежа, тек је у почетним стадијумима. Циљ, као и у првом хладном рату, јесте негативна победа: не поразити Кинезе, него стрпљиво чекати њихов крај, исто као што смо дочекали крај Совјета – јер у неком моменту у будућности, како њена средња класа буде сазревала и настављала да се шири, континентална Кина ће се суочити са сопственом верзијом унутрашњих немира који потресају Хонгконг, Латинску Америку и Блиски исток.

Демонстранти у Хонгконгу носе маске са заставама Хонгконга у црној варијанти и тзв. Источног Туркестана преко којих се налази рука с грбом Комунистичке партије Кине која покрива уста, 08. децембар 2019. (Фото: AP Photo/Mark Schiefelbein)
Демонстранти у Хонгконгу носе маске са мотивима заставе Хонгконга и тзв. Источног Туркестана преко којих се налази рука с грбом Комунистичке партије Кине која покрива уста, 8. децембар 2019. (Фото: AP Photo/Mark Schiefelbein)

Постоје фундаменталне разлике између два хладна рата. Али како би истрајали морамо да се фокусирамо на сличности: на потребу за отвореним дијалогом и нашу „тешку артиљерију“ – либералне вредности које се суочавају са све наметљивијим технологијама. И овај хладни рат би могао да се заврши одјеком 1989. године – тако што ће се показати да је унутрашњи поредак једне стране издржљивији од унутрашњег поретка друге.

 

Роберт Каплан је управни директор за глобалне макро студије у Евроазија групи. Његова најновија књига је „Повратак у свет Марка Пола: Рат, стратегија и амерички интереси у 21. веку“

 

Превео Владан Мирковић

 

Насловна фотографија: Bloomberg News/Bloomberg

 

Извор The National Interest