Rusija i Turska – strateški savez ili savez iz nužde?

Mogu li Moskva i Ankara svoju rastuću saradnju pretvoriti u punopravno partnerstvo ili će se neslaganja oko Sirije i Libije ispostaviti kao prevelika?

Dok se Sjedinjene Države i Iran nalaze na ivici rata u Iraku, ruski predsednik Vladimir Putin sastao se 8. januara sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom u Istanbulu kako bi pokrenuli dugo očekivani gasovod Turski tok i najavili novi dogovor o prekidu vatre u Libiji.

Dva dana kasnije, Moskva i Ankara obznanili su da su postigli još jedan dogovor o prekidu vatre u Idlibu, poslednjem uporištu pobunjenika u Siriji koje se suočavalo sa ofanzivom kopnenih snaga odanih Asadu i ruskom vazdušnom podrškom.

Ovaj poslednji susret Putina i Erdogana dolazi usred rastućih tenzija između Ankare i Vašingtona, dva dugogodišnja NATO saveznika. Sjedinjene Države su ljutito protestovale zbog odluke Turske da kupi vazdušni odbrambeni sistem S-400, kao i zbog turskih vojnih operacija na severoistoku Sirije. Erdoganova administracija je, sa svoje strane, zapretila da će zatvoriti dve glavne američke vojne baze u Turskoj ako Kongres usvoji dugo planirani paket sankcija protiv Ankare.

GARANTI STABILNOSTI
Šta sve veći raskol između Sjedinjenih Država i Turske znači za Rusiju? Mogu li Moskva i Ankara svoju rastuću saradnju pretvoriti u punopravno partnerstvo, ili će se njihova neslaganja oko Sirije i Libije ispostaviti kao prevelika? Nešnel interest je razgovarao sa turskim i ruskim ekspertima kako bi saznao njihove stavove o ovim pitanjima.

Na ceremoniji otvaranja gasovoda, Putin je predstavio Rusiju i Tursku kao garante stabilnosti na Bliskom istoku, koji se još uvek oporavlja od ubistva iranskog generala-majora Kasema Solejmanija od strane Sjedinjenih Država.

„Živimo u komplikovanom svetu, i nažalost u regionu u kojem se nalazimo vidimo sve više naznaka da se situacija dodatno pogoršava“, rekao je on. „Ali Turska i Rusija prikazuju potpuno različito ponašanje – što je primer interakcije i saradnje u korist naših naroda i naroda Evrope, i čitavog sveta“.

Predsednik Rusije Vladimir Putin se obraća publici tokom zajedničke konferencije sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom tokom ceremonije puštanja u rad Turskog toka, Istanbul, 08. januar 2020. (Foto: REUTERS/Umit Bektas)
Predsednik Rusije Vladimir Putin se obraća publici tokom zajedničke konferencije sa turskim predsednikom Redžepom Tajipom Erdoganom na ceremoniji puštanja u rad Turskog toka, Istanbul, 08. januar 2020. (Foto: REUTERS/Umit Bektas)

Gasovod Turski tok je deo napora Rusije da poveća svoj izvoz gasa u Evropu. Gasovod će godišnje transportovati i do 31,5 milijardi kubnih metara ruskog gasa do Turske i južne Evrope preko Crnog mora. Sjedinjene Države su zapretile sankcijama turskim kompanijama uključenim u projekat izgradnje Turskog toka, tvrdeći da gasovod jača energetsku zavisnost Evrope od Rusije.

Putin i Erdogan su takođe ponudili da posreduju u postizanju dogovora o prekidu vatre između zaraćenih strana u libijskom građanskom ratu, koji je stupio na snagu 12. januara u ponoć. Rusija i Turska su poslednjih meseci postali glavni akteri u osmogodišnjem sukobu. Ankara podržava vladu Fajeza el Saradža u Tripoliju priznatu od strane UN-a, a turski parlament je ranije ovog meseca odobrio slanje trupa kao pomoć Saradžu. Premda Moskva formalno ne podržava istočnolibijsku vladu feldmaršala Halife Haftara, pojavili su se izveštaji o ruskim plaćenicima koji se bore zajedno sa Haftarovim trupama. Iako je Haftar u početku s gnušanjem odbio sporazum o prekidu vatre, nekoliko dana kasnije je popustio. U ponedeljak su Haftar i Saradž stigli u Moskvu na mirovne pregovore.

Nekada ljuti rivali, Rusija i Turska u proteklih nekoliko godina počele da popravljaju odnose. Turska je zaključila ugovor o nabavci prestižnog ruskog sistema protivvazdušne odbrane S-400, a prva isporuka je stigla prošlog leta. U oktobru su Putin i Erdogan potpisali dogovor o čišćenju severoistočne Sirije od kurdskih milicija i uspostavljanju zone zajedničkog patroliranja.

ALARMI U VAŠINGTONU
Novo partnerstvo između Moskve i Ankare upalilo je alarme u Vašingtonu. Jedanaestog decembra je američki ministar odbrane Mark Esper optužio Tursku da se povukla iz NATO-ove orbite u korist saradnje sa Rusijom.

Istog dana, Odbor za spoljne odnose Senata glasao je za nacrt zakona kojim se Turskoj nameću sankcije zbog kupovine ruskog sistema S-400 i njenih vojnih operacija na severoistoku Sirije. Neke od glavnih odredbi tog zakona uključuju sankcije protiv visokih turskih zvaničnika, sankcije protiv glavne turske banke, ograničenja u prodaji oružja Turskoj, i izveštaj o neto vrednosti bogatstva Erdogana i njegove porodice.

Erdogan je na potencijalne sankcije reagovao ljutito. Upozorio je da će, ukoliko zakon bude stupio na snagu, Turska proterati američke vojnike iz vazduhoplovne baze Indžirlik, u kojoj je smešteno oko 50 američkih nuklearnih projektila, i baze Kuredžik, u kojoj je smeštena NATO radarska stanica. Turski predsednik „ne preti praznom puškom“, ističe Mesut Kašin, profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu Jeditepe u Istanbulu.

Američki lovački avion F-15 poleće iz vazduhoplovne baze Indžirlik, 15. decembar 2015. (Foto: AP Photo)
Američki lovački avion F-15 poleće iz vazduhoplovne baze Indžirlik, 15. decembar 2015. (Foto: AP Photo)

Rekao mi je da bi sankcije mogle imati „efekat zemljotresa“ na višedecenijsko američko-tursko savezništvo. „Ako nam uvedete ove sankcije, Turska će možda rešiti da zatvori baze Indžirlik i Kuredžik. To je realnost“, ističe  Kašin. Ali odgovor Ankare se verovatno ne bi završio na tome. Kašin je objasnio da bi Turska mogla da odgovori na rastući pritisak od strane Sjedinjenih Države time što bi se približila Moskvi i Teheranu. Prema njegovim rečima, nekoliko neposrednih opcija za Tursku bilo bi da potpiše sporazum o nabavci ruskih borbenih helikoptera Su-35 i kupi veći broj motora za avione iz Rusije. „Čak i ako Turska bude na gubitku, Sjedinjene Države će pretrpeti najveću štetu (od sankcija)”, istakao je Kašin.

Međutim, u Moskvi postoji veliki skepticizam u pogledu spremnosti Ankare da raskine sa Zapadom. „Mislim da niko u Rusiji ne očekuje ozbiljno da će Turska napustiti svoje obaveze pred NATO-om i raskinuti savez sa Sjedinjenim Državama. Nisam čuo nikoga ko je misli da je to moguće“, rekao je Fjodor Lukjanov, glavni urednik časopisa Rusija u globalnoj politici.

Lukjanov je tvrdio da se Erdoganov raskol sa Vašingtonom oko S-400 manje ticao njegove želje za usklađivanjem sa Rusijom, a više demonstracije nezavisnosti turske spoljne politike. Ipak, priznaje da nedavni potezi Ankare pružaju priliku Moskvi da se približi dugogodišnjem američkom savezniku. „Apsolutno nema iluzija da će Turska postati saveznik Rusije. Ali to da se Turska menja i da se oseća ograničeno u okviru NATO-a, to je očigledno“, rekao je Lukjanov.

Uprkos svojim dugogodišnjim i ponekad gorljivim razlikama u odnosu na građanski rat u Siriji, Rusija i Turska su nedavno pojačale saradnju u upravljanju sukobom. Prema Lukjanovu, ovo novo partnerstvo predstavlja brak iz nužnosti. „Razlog (za povećanu saradnju) nisu zajednički interesi ili uzajamno poverenje između dve strane. Po mom mišljenju, tu nema ni jednog, ni drugog“, rekao je on. „Ali Moskva i Ankara shvataju da bez nekih zajedničkih akcija i kompromisa ni Rusija ni Turska neće biti u stanju da postignu ono što žele da postignu u Siriji“.

Iako su, za obe zemlje, ulozi manji u Libiji, Putin i Erdogan takođe žele da izbegnu sukobe oko severnoafričke države, objašnjava Kiril Semenov, ekspert za Bliski istok pri ruskom Savetu za međunarodne odnose. „Rusija podržava Haftara, ali ga ne podržava u toj meri da mu omogući pobedu. Štaviše, Moskva shvata da mu to ne može doneti pobedu“, poručuje Semenov.

Kalifa Haftar se rukuje sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovim, Moskva, 13. januar 2020. (Foto: Russian Foreign Ministry/ Handout/Anadolu Agency)
Halifa Haftar se rukuje sa ministrom spoljnih poslova Rusije Sergejem Lavrovim, Moskva, 13. januar 2020. (Foto: Russian Foreign Ministry/ Handout/Anadolu Agency)

„Libija nije glavni problem za Rusiju i Tursku. Naprotiv, postoji prilika za obe zemlje da preuzmu aktivniju ulogu u libijskom procesu. Moguće je čak i da se nadaju da će međusobnom saradnjom izbaciti druge zemlje iz tog procesa.“

 

Naslovna fotografija: Alexander Zemlianichenko/Associated Press

 

Izvor The National Interest