Русија и Турска – стратешки савез или савез из нужде?

Могу ли Москва и Анкара своју растућу сарадњу претворити у пуноправно партнерство или ће се неслагања око Сирије и Либије испоставити као превелика?

Док се Сједињене Државе и Иран налазе на ивици рата у Ираку, руски председник Владимир Путин састао се 8. јануара са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом у Истанбулу како би покренули дуго очекивани гасовод Турски ток и најавили нови договор о прекиду ватре у Либији.

Два дана касније, Москва и Анкара обзнанили су да су постигли још један договор о прекиду ватре у Идлибу, последњем упоришту побуњеника у Сирији које се суочавало са офанзивом копнених снага оданих Асаду и руском ваздушном подршком.

Овај последњи сусрет Путина и Ердогана долази усред растућих тензија између Анкаре и Вашингтона, два дугогодишња НАТО савезника. Сједињене Државе су љутито протестовале због одлуке Турске да купи ваздушни одбрамбени систем С-400, као и због турских војних операција на североистоку Сирије. Ердоганова администрација је, са своје стране, запретила да ће затворити две главне америчке војне базе у Турској ако Конгрес усвоји дуго планирани пакет санкција против Анкаре.

ГАРАНТИ СТАБИЛНОСТИ
Шта све већи раскол између Сједињених Држава и Турске значи за Русију? Могу ли Москва и Анкара своју растућу сарадњу претворити у пуноправно партнерство, или ће се њихова неслагања око Сирије и Либије испоставити као превелика? Нешнел интерест је разговарао са турским и руским експертима како би сазнао њихове ставове о овим питањима.

На церемонији отварања гасовода, Путин је представио Русију и Турску као гаранте стабилности на Блиском истоку, који се још увек опоравља од убиства иранског генерала-мајора Касема Солејманија од стране Сједињених Држава.

„Живимо у компликованом свету, и нажалост у региону у којем се налазимо видимо све више назнака да се ситуација додатно погоршава“, рекао је он. „Али Турска и Русија приказују потпуно различито понашање – што је пример интеракције и сарадње у корист наших народа и народа Европе, и читавог света“.

Председник Русије Владимир Путин се обраћа публици током заједничке конференције са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом током церемоније пуштања у рад Турског тока, Истанбул, 08. јануар 2020. (Фото: REUTERS/Umit Bektas)
Председник Русије Владимир Путин се обраћа публици током заједничке конференције са турским председником Реџепом Тајипом Ердоганом на церемонији пуштања у рад Турског тока, Истанбул, 08. јануар 2020. (Фото: REUTERS/Umit Bektas)

Гасовод Турски ток је део напора Русије да повећа свој извоз гаса у Европу. Гасовод ће годишње транспортовати и до 31,5 милијарди кубних метара руског гаса до Турске и јужне Европе преко Црног мора. Сједињене Државе су запретиле санкцијама турским компанијама укљученим у пројекат изградње Турског тока, тврдећи да гасовод јача енергетску зависност Европе од Русије.

Путин и Ердоган су такође понудили да посредују у постизању договора о прекиду ватре између зараћених страна у либијском грађанском рату, који је ступио на снагу 12. јануара у поноћ. Русија и Турска су последњих месеци постали главни актери у осмогодишњем сукобу. Анкара подржава владу Фајеза ел Сараџа у Триполију признату од стране УН-а, а турски парламент је раније овог месеца одобрио слање трупа као помоћ Сараџу. Премда Москва формално не подржава источнолибијску владу фелдмаршала Халифе Хафтара, појавили су се извештаји о руским плаћеницима који се боре заједно са Хафтаровим трупама. Иако је Хафтар у почетку с гнушањем одбио споразум о прекиду ватре, неколико дана касније је попустио. У понедељак су Хафтар и Сараџ стигли у Москву на мировне преговоре.

Некада љути ривали, Русија и Турска у протеклих неколико година почеле да поправљају односе. Турска је закључила уговор о набавци престижног руског система противваздушне одбране С-400, а прва испорука је стигла прошлог лета. У октобру су Путин и Ердоган потписали договор о чишћењу североисточне Сирије од курдских милиција и успостављању зоне заједничког патролирања.

АЛАРМИ У ВАШИНГТОНУ
Ново партнерство између Москве и Анкаре упалило је аларме у Вашингтону. Једанаестог децембра је амерички министар одбране Марк Еспер оптужио Турску да се повукла из НАТО-ове орбите у корист сарадње са Русијом.

Истог дана, Одбор за спољне односе Сената гласао је за нацрт закона којим се Турској намећу санкције због куповине руског система С-400 и њених војних операција на североистоку Сирије. Неке од главних одредби тог закона укључују санкције против високих турских званичника, санкције против главне турске банке, ограничења у продаји оружја Турској, и извештај о нето вредности богатства Ердогана и његове породице.

Ердоган је на потенцијалне санкције реаговао љутито. Упозорио је да ће, уколико закон буде ступио на снагу, Турска протерати америчке војнике из ваздухопловне базе Инџирлик, у којој је смештено око 50 америчких нуклеарних пројектила, и базе Куреџик, у којој је смештена НАТО радарска станица. Турски председник „не прети празном пушком“, истиче Месут Кашин, професор међународних односа на Универзитету Једитепе у Истанбулу.

Амерички ловачки авион Ф-15 полеће из ваздухопловне базе Инџирлик, 15. децембар 2015. (Фото: AP Photo)
Амерички ловачки авион Ф-15 полеће из ваздухопловне базе Инџирлик, 15. децембар 2015. (Фото: AP Photo)

Рекао ми је да би санкције могле имати „ефекат земљотреса“ на вишедеценијско америчко-турско савезништво. „Ако нам уведете ове санкције, Турска ће можда решити да затвори базе Инџирлик и Куреџик. То је реалност“, истиче  Кашин. Али одговор Анкаре се вероватно не би завршио на томе. Кашин је објаснио да би Турска могла да одговори на растући притисак од стране Сједињених Државе тиме што би се приближила Москви и Техерану. Према његовим речима, неколико непосредних опција за Турску било би да потпише споразум о набавци руских борбених хеликоптера Су-35 и купи већи број мотора за авионе из Русије. „Чак и ако Турска буде на губитку, Сједињене Државе ће претрпети највећу штету (од санкција)”, истакао је Кашин.

Међутим, у Москви постоји велики скептицизам у погледу спремности Анкаре да раскине са Западом. „Мислим да нико у Русији не очекује озбиљно да ће Турска напустити своје обавезе пред НАТО-ом и раскинути савез са Сједињеним Државама. Нисам чуо никога ко је мисли да је то могуће“, рекао је Фјодор Лукјанов, главни уредник часописа Русија у глобалној политици.

Лукјанов је тврдио да се Ердоганов раскол са Вашингтоном око С-400 мање тицао његове жеље за усклађивањем са Русијом, а више демонстрације независности турске спољне политике. Ипак, признаје да недавни потези Анкаре пружају прилику Москви да се приближи дугогодишњем америчком савезнику. „Апсолутно нема илузија да ће Турска постати савезник Русије. Али то да се Турска мења и да се осећа ограничено у оквиру НАТО-а, то је очигледно“, рекао је Лукјанов.

Упркос својим дугогодишњим и понекад горљивим разликама у односу на грађански рат у Сирији, Русија и Турска су недавно појачале сарадњу у управљању сукобом. Према Лукјанову, ово ново партнерство представља брак из нужности. „Разлог (за повећану сарадњу) нису заједнички интереси или узајамно поверење између две стране. По мом мишљењу, ту нема ни једног, ни другог“, рекао је он. „Али Москва и Анкара схватају да без неких заједничких акција и компромиса ни Русија ни Турска неће бити у стању да постигну оно што желе да постигну у Сирији“.

Иако су, за обе земље, улози мањи у Либији, Путин и Ердоган такође желе да избегну сукобе око северноафричке државе, објашњава Кирил Семенов, експерт за Блиски исток при руском Савету за међународне односе. „Русија подржава Хафтара, али га не подржава у тој мери да му омогући победу. Штавише, Москва схвата да му то не може донети победу“, поручује Семенов.

Калифа Хафтар се рукује са министром спољних послова Русије Сергејем Лавровим, Москва, 13. јануар 2020. (Фото: Russian Foreign Ministry/ Handout/Anadolu Agency)
Халифа Хафтар се рукује са министром спољних послова Русије Сергејем Лавровим, Москва, 13. јануар 2020. (Фото: Russian Foreign Ministry/ Handout/Anadolu Agency)

„Либија није главни проблем за Русију и Турску. Напротив, постоји прилика за обе земље да преузму активнију улогу у либијском процесу. Могуће је чак и да се надају да ће међусобном сарадњом избацити друге земље из тог процеса.“

 

Насловна фотографија: Alexander Zemlianichenko/Associated Press

 

Извор The National Interest