Израел, Пољска и Русија: годишњица, историја и политика

Ако је неспорно ко је поднео највеће жртве и ко је имао пресудну улогу у победи савезника у Другом светском рату, избијање тог сукоба тек ће бити предмет полемика

Често се ових дана цитира мисао америчког писца Виљема Фокнера: “Прошлост никада није мртва; она није чак ни прошла”. Јер, од годишњице до годишњице везане за Други светски рат, све је јача борба за сећања и тумачења историје. Тако је и пред овогодишње обележавање ослобођења Аушвица и дана Холокауста, на релацији Брисел–Варшава–Москва–Израел.

Међународни дан Холокауста је 27. јануар, у знак сећања на дан када је Црвена армија 1945. ослободила злогласни нацистички концентрациони логор Аушвиц. Пред почетак Форума о Холокаусту у Јерусалиму, 23. јануара, директор Музеја Аушвиц–Биркенау у Пољској, Пјотр Цивински, критиковао је тамошње организаторе. Рекао је да је главни догађај требало да буде онај у Пољској, који ће се одржати у понедељак, 27. јануара, на дан ослобођења логора. Тврди да Фондација Светског форума о Холокаусту жели да замени годишњи догађај у Аушвицу.

Марко Бабић, професор на Универзитету у Варшави, каже – “не да замени, већ да буде конкуренција”. “Ако ћемо искрено”, додаје Бабић, “листа гостију из света политике је много јача у Јерусалиму, него у Аушвицу. У Израел је на Форум о Холокаусту дошло више десетина шефова држава и влада, и једно је од највећих таквих окупљања у историји Израела. У Форуму жале због критика из Пољске, јер, кажу, догађај се концентрише на формирање глобалног савеза за борбу против растућег антисемитизма.

Председник Израела Рувен Ривлин је у среду, поздрављајући госте, рекао да “је Јад Вашем водећи центар за истраживање Холокауста”. “Улога политичких лидера је да обликују будућност, оставимо историју историчарима”, рекао је Ривлин.

БЕЗ ПРЕДСЕДНИКА ПОЉСКЕ НА ФОРУМУ
А то није лако. Зато у Јерусалим није дошао пољски председник. Анджеј Дуда бојкотује Форум јер је Владимир Путин стављен на листу говорника, а он није. А желео је, каже, да укаже на ревизију историје Другог светског рата, којом се, сматра, Путин све чешће бави. Из Израела је саопштено да Анджеју Дуди није понуђено да говори на Форуму јер Пољска није била међу земљама ослободиоцима, а да немачки председник говори јер преузима одговорност за учињено.

Марко Бабић каже да је то консеквенца пољске политике последњих година која уме да буде и русофобична и еврофобична. “Пољска је у некој врсти изолације”, додаје, “и то се види на обележавању једног тужног догађаја и видимо мешање политике и историје”. “Иначе и амерички потпредседник Мајк Пенс је у Јерусалиму, а другоразредни амерички политичар долази у Аушвиц. Кад говоримо о великом савезу са САД, види се на терену да није баш тако”, казао је Бабић.

“ДИСТОРЗИЈА ИСТОРИЈЕ”
С друге стране, то што председник Пољске није на листи говорника, неретко се повезује пољским законом из 2018, који Израел сматра спорним. “Израел критикује Пољску и председника због Закона о Холокаусту”, објашњава историчар Стефан Радојковић из Музеја жртава геноцида. “У закону се забрањује спомињање пољског саучесништва у уништењу Јевреја Пољске. Немци су главни и одговорни за то, али имали су сараднике међу Пољацима. То им Израел замера”, објашњава Радојковић.

Директор Музеја Аушвиц каже да је посреди дисторзија историје. Било је, додаје, примера да су Пољаци током рата Јевреје јавно критиковали, пљачкали и чак убијали. Али било је и појединаца и организација које су биле активне у спасавању Јевреја. То пластично описује речима да “бомба која је пала на Хирошиму није јапанска само зато што је тамо ударила”.

“Над Пољском је та сенка”, каже дугогодишњи дописник из Берлина Мирослав Стојановић. “Пошто је Аушвиц на њиховој територији, не желе да се везује за њих јер је то нацистички логор. Пољска је тада била окупирана, сасвим је разумљиво та горчина код њих. Кад год се помене Аушвиц , везује се за Пољску”, истакао је Стојановић. Пољско министарство спољних послова је пред догађај у Јерусалиму упутило позив Путину да говор не користи за манипулацију историјом.

ПАКТ И РЕЗОЛУЦИЈЕ
Све напетијим односима између Варшаве и Москве, који су кулминирали пред Форум у Јерусалиму, помогао је и Брисел. У септембру 2019. Европски парламент је усвојио резолуцију којом “позива земље ЕУ да јасно осуде злочине и агресију коју су починили тоталитарни комунистички режими и нацистички режим”.

Стефан Радојковић сматра да постоји континуитет резолуција и декларација. “Прва је 2005. декларација Европског парламента која почиње са праксом изједначавања комунизма и нацизма. То је касније настављено у Савету Европе 2006. Ту је и Прашка декларација у Сенату Републике Чешке и касније још једна резолуција Европског парламента 2008, где се 23. август проглашава за дан Европе у знак сећања на пакт Рибентроп–Молотов, где се изједначавају, како пише, стаљинизам и нацизам”, напомиње Радојковић.

Прошлогодишња резолуција Европског парламента описује Други светски рат као “непосредан резултат” пакта о ненападању између Совјетског Савеза и Трећег рајха, названог Рибентроп–Молотов по министрима спољних послова који су га потписали 1939. године. Споран је тзв. “тајни протокол” који је указивао да Немачка и Совјетски Савез желеле да поделе Европу на сфере утицаја.

Историчар Алексеј Тимофејев наводи да је тај протокол говорио о територијама које су припадале царској Русији и које су 1917, услед активности револуционарних влада, биле одвојене. “СССР је, потписујући протокол, урадио корисну и паметну ствар. За Совјетски Савез било је јако битно одложити напад на себе и одложити га на годину или две. Било је важно почети тај рат, не у усамљеном стању, него у савезништву са другим државама које су тада већ у конфликту”, сматра Тимофејев.

Радојковић верује да до инфлације европских резолуција и декларација долази после 2004. године, односно после највећег проширења ЕУ, у коју тада улазе и земље које су некада биле део СССР-а. “Пошто морају да покажу да су демократске земље, њихова прошлост мора да буде изразито продемократска и да се направи отклон од комунистичке прошлости. Оне свој идентитет граде ка ЕУ, ка заједници демократских земаља. Али кад се гради идентитет, он се гради у односу на оно што не желите да будете. У овом тренутку они не желе да се перципирају као део некадашњег совјетског блока, односно Варшавског пакта”, истакао је Радојковић.

АРХИВИ, ИСТОРИЈА И РЕВИЗИЈА
После резолуције Европског парламента из децембра, Владимир Путин не да није штедео речи већ је пребацио део одговорности за избијање рата на саму Пољску. Рекао да су отворене неке нове архиве и цитирао је дневник пољског амбасадора у Немачкој пред Други светски рат. Чак га је назвао “антисемитском свињом”.

Мирослав Стојановић напомиње да је поменуо посебно амбасадора Јозефа Липског, који је био амбасадор у Берлину од 1934. до 1939. “Он је послао телеграм у Варшаву, где каже да му је Хитлер рекао да је решио да се отараси Јевреја, да их ликвидира и да оно што је остало пресели у Африку, у неку колонију. И онда шаље коментар, где пише да је био одушевљен том Хитлеровом изјавом и да ће му, ако то оствари, подићи величанствени споменик у Варшави”, истакао је Стојановић.

Марко Бабић напомиње да треба запамтити да је Пољска, када се поново појавила на историјској сцени, одмах суочила са два проблема. “То су Немачка и совјетска Русија. Обе су све време међуратног периода сматрале да је Пољска ‘сезонска држава’ која је тренутно ту, али свима смета и требало би је ликвидирати. Пољска је зато покушавала политички да балансира, а то се завршило катастрофом 1939. године”, казао је Бабић.

Тимофејев сматра да “Пољска више нема тај апсолутни идеални симбол као некада, што је опевано у чувеној песми ‘Пољска, земља која никад није дала квислинга’. Ови догађаји мало урушавају потпуну невиност Пољске у међуратном периоду”.

Бабић подсећа да је антисемитизма било у великом броју европских земаља пре Другог светског рата. Сматра да је “Путиново подвлачење пољског антисемитизма инструмент показивања да Пољска ни тада, а ни данас није тако демократска каквом би хтела да се покаже. Цела прича о тумачењу историје служи као објашњење данашњих политика русофобије једног дела европских држава”.

КАТИНСКА ШУМА – РАНА ЗА ПОЉСКУ
У наставку дебате која се развила после оштрих речи Путина, пољски премијер Моравјецки је рекао да он користи Други светски рат да сакрије проблеме које Русија данас има. Да су рат започели Совјети и нацисти, рекла је и америчка амбасадорка у Пољској, на шта је из Русије добила договор да је добро ако дипломатију боље познаје од историје.

Почетком века и у неким другим политичким приликама Путин и Европа су се приближавали. Руски председник је говорио да је пакт Молотов–Рибернтроп био велика грешка, а када је премијер Пољске био Доналд Туск, чак је отишао у Катинску шуму, где је током рата стрељано око 4.500 пољских официра.

Катинска шума остала је рана за Пољску и зато што је неколико дана после посете Туска и Путина, 20 километара одатле, крај Смоленска, пао авион са 96 путника, међу којима је био председник Лех Качињски. Од тада, односи се погоршавају. Уопште, Пољска, балтичке земље и Украјина су у затегнутим односима са Русијом. И сваки час у данашња неслагања укључују историју.

Председник Владимир Путин неће бити у Аушвицу 27. јануара. Музеј му је упутио позив, али је он рекао да има друге обавезе. И већ је очигледно, ако је неспорно ко је поднео највеће жртве и ко је имао пресудну улогу у победи савезника у Другом светском рату, избијање тог сукоба тек ће бити предмет полемика. Историчари кажу да су овакви догађаји време да садашњост служи прошлости, али да се често дешава обрнуто. Политичари у Јерусалиму данас се у једном слажу, никад нема превише догађаја који подсећају на Холокауст.

 

Аутор Наташа Ђулић Бановић

 

Насловна фотографија: Pool photo by Abir Sultan

 

Извор РТС, 24. јануар 2020.