Ф. Родић: Студент и политика

Откако су се појавили на политичкој сцени, лидери покрета „Један од пет милиона“ махом наступају као некакви морални ауторитети и арбитри, и уображавају да су некаква сила

Како смо од изреке “младост – лудост” дошли до тога да не само што се неки студенти “самосматрају” најпаметнијима, него им и други придају значај који далеко надилази њихове капацитете?

Не тако давно гледао сам документарац о студентским демонстрацијама из 1989. на пекиншком тргу Тјенанмен. У филму снимљеном поводом 30 година од онога што Запад назива “покољем”, док кинеске власти негирају “геноцид” над студентима, види се један од демонстраната како после интервенције на тргу, уплакан, у камеру изражава страховање за будућност Кине. Време је показало да је његова бојазан била неоправдана, јер је Кина данас светско економско чудо, које је по многобројним параметрима надмашило и Сједињене Државе. Са ове дистанце јасно је да би страх био оправданији у случају да су “продемократски демонстранти” у оно време успели. Шта би онда било вероватније – да Кина постане једна од најмоћнијих држава на свету, или да се врати у стање израбљиване колоније, што је била у 19. и на почетку 20. века? Одговор на ово питање можемо наћи у сопственом дворишту ако погледамо кроз шта све пролазимо од “победе демократије” 5. октобра.

Сада смо у ситуацији у којој студенти опијени својим младалачким жаром верују да могу да ведре и облаче, да самовољно одређују шта је исправно мишљење и понашање, намећу којекакве ултиматуме… Последњи пример је уобразиља студената предводника покрета “Један од пет милиона” да имају моћ да одређују политичким партијама могу ли, или не, да излазе на парламентарне изборе. Студенти су, наиме, запретили да ће, ако Нова странка Зорана Живковића и Странка модерне Србије предвођена Татјаном Мацуром у року од седам дана не прогласе бојкот, покрет који предводе изаћи на изборе. Шта су они тачно тиме хтели да поруче, мистерија је за многе, и то не само за вођство партија у питању него и треће стране попут програмског директора ЦеСИД-а Бојана Клачара или новинара Ђорђа Влајића. Делује као да је циљ њихове претње и њиховог изласка на изборе, ако до тога дође, не борба за демократију и плурализам мишљења или остваривање доброг резултата на биралиштима, него кампања против оних који се не слажу са догмама које су наметнули људи који умишљају да имају монопол на опозиционарство власти Александра Вучића. Занимљив је моменат у којем декларисани борци за слободу себи дају за право да процењују ко је “правоверан” а ко није, и због тога има да буде прокажен и лишен права да слободно одређује свој политички пут и потезе. Опијени оним што сматрају невиђеним успехом постигнутим такође наметањем некаквог ултиматума, одлуком Београдског универзитета у вези са спорним докторатом Синише Малог, мисле да су свемоћни. А њихова улога ни у свему томе није баш најпозитивнија.

Нису опасни, да се разумемо, њихов суманути ултиматум и уобразиља да су они ти који могу да одређују ко ће шта и како да ради и мисли. Откако су се појавили на политичкој сцени, лидери овог студентског покрета махом наступају као некакви морални ауторитети и арбитри, и занесени својом младошћу и неискуством уображавају да су некаква сила и преозбиљно се схватају. Претерана сигурност у себе, која их карактерише, пре је знак неинтелигенције и неискуства него било чега другог. Опасно је то што би ти људи да имају икакву реалну моћ примењивали исти модел понашања и мишљења, те не би бирали средства да елиминишу политичке и идеолошке противнике, намећући потпуно једноумље. Драстичан пример колико далеко може да се оде у оваквој занесености и заслепљености догматизмом имали смо у Камбоџи у време Црвених Кмера, који су се у највећој мери и ослањали на “снагу” омладине која је зилотски и бескомпромисно спроводила све неопходне мере. То је посебно случај када има ко старији и вештији да их лепо “усмерава”.

Управо та пријемчивост за манипулацију, наивност и својеглавост, које карактеришу младу душу, јесте разлог због којег многи злоупотребљавају омладину и труде се да јој у јавној свести дају далеко већи значај од оног који заиста заслужују. Од културне револуције Мао Цедунга, преко најчешће насилних “устанака” на америчким универзитетима против Доналда Трампа, до готово магичних моћи које се приписују Грети Тунберг. Говори се како су студенти некаква авангарда, будућност, посебно надарена категорија становништва, чије мишљење има посебну тежину, те се има нарочито уважавати. А истина је сасвим обрнута. Ради се о људима који су тек на почетку свог животног пута и учења, који су још потпуно зависни од осталих сегмената друштва и не доприносе му ни на један конкретан начин. Уместо да слушају и упијају, они би да подучавају друге. Истина, има међу њима и старијих, попут Срђана Марковића, али ни он, иако је већ добрано у четвртој деценији, не показује знакове зрелости коју би у својим годинама требало да има, упркос томе што још (у овом случају се може додати и “увек”) студира.

 

Аутор Филип Родић

 

Насловна фотографија: Танјуг/Раде Прелић

 

Извор Вечерње новости, 26. јануар 2020.