Ко Русима подмеће кривицу за Холокауст?

Интернационални Дан сећања на Холокауст протиче више у захтевима актуелне политике, нарочито пољске, него у достојанству историјског сећања

У четвртак у Јерусалиму, а наредног понедељка у пољском Освјенћиму… ових дана обележава се седамдесет пета годишњица ослобађања немачког концентрационог логора Аушвиц-Биркенау. Интернационални Дан сећања на Холокауст протиче више у захтевима актуелне политике него у достојанству меморије. Касни превод на немачки шест деценија старог романа „Псалам 44″ Данила Киша о бекству две жене из Аушвица спада у ову другу категорију.

Политика је увек била присутна приликом обележавања 27. јануара 1945, дана кад је руска Црвена армија ослободила концентрациони логор Аушвиц-Биркенау. Ништа необично, актуелна политика је увек и свуда у потрази за историјом која је оправдава; она је легитимни паразит свих добрих и лоших идеја. Али кад је пратила комеморације Аушвица као појединачно најстрашније станице Холокауста, симбола читавог процеса уништења европских Јевреја, актуелна политика се до сада држала у позадини. Била је дискретни посматрач, силом ситуације натерана да не скреће превише пажње на себе.

С тим је сада готово. Ове године, актуелна политика се такмичи за што бољу позицију у комеморативним церемонијама Дана Холокауста. Читаоци су већ имали прилику да на сајту РТС-а прочитају чланак о политичкој позадини која се ове године амбициозно прогурала у сам центар јавне пажње. Зато овде само нешто мало више о пољским намерама преуређења једног затвореног историјског поглавља.

ДРУГИ СВЕТСКИ, ЧИЈИ РАТ?
Српска политика је сасвим исправно донела одлуку да истицањем заставе с Давидовом звездом на згради Председништва подигне релевантност овогодишњег обележавања Дана сећања на Холокауст, као и да комеморације у Јерусалиму и Освјенћиму третира у хијерархијском односу – прва важнија од друге. У игри је ништа мање него одбрана важеће историјске интерпретације о кривици за Други светски рат.

Актуелни проблеми са политичким запоседањем Дана сећања на Холокауст  почели су пре неколико година, кад је пољски парламент донео закон којим се забрањује да се нацистички концентрациони логори уништења зову „пољски логори” у било ком смислу. Логори уништења су посебна категорија унутар широке групе конц-логора, издвајају се од осталих систематичним, индустријски и плански организованим механизмом убијања. Има их пет – Аушвиц/Биркенау (Освјенћим), Треблинка, Белзец, Собибор, Мајданек – и сви су подигнути на територији Пољске.

Подигли су их немачки нацисти, то је чињеница коју немачка држава и дан-данас морално плаћа. Немачком председнику Штајнмајеру је на Форуму у Јад Вашему прошлог четвртка допуштено да одржи говор с једним јединим разлогом – како би у колективно немачко име још једном затражио опроштај. У том смислу, израелски протокол се јасно држао правне кривице за злочине Холокауста.

Председник Русије Владимир Путин држи говор на Петом светском Холокауст форуму у Меморијалном центру Јад Вашем, Јерусалим, 23. јануар 2020. (Фото: Абир Султан/АП)

Данашња демократска Немачка је у историјско-државном континуитету наследник нацистичке Немачке, дакле, наследила је и њену одговорност и срамоту за почињено. Из неког разлога, службена Варшава је, након уласка Пољске у ЕУ, почела да се понаша као да су логори били њени, па је законом било потребно потврдити да нису. Одакле та идеја Варшави? Има момената, али они остају дифузни и неизречени.

На пример, ако се гледа документарна серија Клода Ланцмана “Schoah” из 1985, наћи ће се неколико епизода које имплицитно иду у смеру да су нацисти с разлогом изабрали Пољску за локацију логора уништења. Да су се, опет имплицитно, осећали добро у специфичној форми пољског антисемитизма. Са данашње тачке гледишта, законска забрана термина „пољски логор” се показује као први корак у амбициознијем преструктурирању историје Другог светског рата.

Други, озбиљнији, уследио је овог лета, кад је била јасна жеља службене Варшаве да се кривица за избијање рата подели између Немачке и Русије. Пакт Хитлера и Стаљина из августа 1939. (Молотов-Рибентроп пакт) је требало да постане нова, кључна, пивотална тачка у интерпретацији избијања рата – да без тог Пакта, без суодговорности Москве, Хитлер не би окупирао Пољску. У светлу само неколико изабраних историјских чињеница – да је Хитлер напао Пољску 1939, а не Стаљин, да је нацистичка Немачка напала Русију и на њеној територији водила рат све до краја 1943/почетка 1944. (а не обрнуто), те да су управо јединице руске Црвене армије ослободилe Аушвиц – тешко је веродостојно бранити пољску интепретацију о подели историјске кривице између Берлина и Москве.

Свеједно, Брисел већ годинама реагује с пуно гледања у страну када из источноевропских чланица стижу интерпретације о подели одговорности између Хитлера и Стаљина, у крајњем ефекту данашње Немачке и Русије, за отпочињање Другог светског рата. Да ли се у Бриселу тако мисли је небитно. Оно што се рачуна је да се он понаша као да је та специфична тачка ревизионизма мираз који су источноевропске чланице донеле у ЕУ, па га треба некако интегрисати у општу историјску масу европских народа.

ХОЛОКАУСТ, ЧИЈИ АКТ?
Тако се ове године поклопило неколико неповољних политичких продора. Пољски премијер Дуда је хтео да искористи скуп прошлог четвртка у Јерусалима да би Русе оптужио за суодговорност у избијању рата. Кад су му израелски домаћини забранили да држи говор – и то непосредно после Путина, био је пољски захтев – Дуда је увређено остао код куће. Израелска страна је, сасвим разумљиво, против политизације Холокауста, али је домаћин свеједно искористио скуп као прилику да вербално подигне ниво непријатељства са Ираном – Иран би био „нови извршилац” Холокауста.

Бивши савезници у рату – САД, Велика Британија и Француска – стали су на страну легитимне верзије о избијању Другог светског рата. Проминентно су се појавили на скупу у Јерусалиму у четвртак, а не у пољском Освјенћиму у понедељак. Споменута тројка је у конкретном случају морално стала на страну свог ратног савезника, Русије. Али Пољска је, поред Румуније и Балтика, њихов главни адут у актуелном геостратешком захвату одвајања Европе од Русије, па ту остаје довољно простора за политичке игре наредних година.

Потпредседник САД Мајкл Пенс, председник Пољске Анджеј Дуда и премијер Израела Бенјамин Нетанјаху, Варшава, 13. фебруар 2019.

Сама Немачка, с њом и Аустрија као део историјског Трећег рајха, из разумљивих разлога много више пази да не направи погрешан корак и на било који начин суделује у актуелној политизацији Дана сећања на Холокауст. Немачки и аустријски медији су ових дана с много пажње, новинарске енергије и труда у лепом писању дочекали немачки превод романа Данила Киша „Псалaм 44″, који је у српском оригиналу изашао још пре шест деценија.

Кад Пољаци политизују историју, Немци и Аустријанци историзују уметност. Тако је превод романа „Псалaм 44″, уз моменат изабран за његово појављивање, овде схваћен као касна литерарна правда за Киша, али више од тога и враћање достојанства комеморацијама Холокауста као сингуларно најдубљег момента на лествици историјског бешчашћа. Роман је објавио Кишов немачки издавач Хансер из Минхена, предговор је написала Илма Ракуса, досадашња преводитељка Кишових дела на немачки.

За читаоце РТС-а је изабран чланак британско-аустријског теоретичара литературе и новинара Томаса Ротшилда, рођеног у емиграцији 1942, припадника шире породице бечких Ротшилда. Текст Ротшилда о Кишу као врхунском писцу и његовој поетици неиздрживог и неопростивог, појавио се у суботњем културном додатку Spectrum аустријског дневног листа Пресе, 18. јануара 2020.

У наставку текст за наше читаоце нудимо превод чланка у целости.

„ЈЕДНО ДЕТЕ ЈЕ УБИЈЕНО”
Написан 1960, тек сада преведен на немачки: Роман Данила Киша „Псалaм 44″ о бекству две жене из конц-логора Биркенау. Годинама касније, једна од њих се нађе у КЗ-туризму. Детаљно, у једном даху и са моћним сликама. Милан Кундера, изврстан познавалац европског романа, естета и особа непорецивог литерарног укуса, ценио га је још шездесетих година и стављао у исту раван са Денијем Дидроом, Робертом Музилом, Херманом Брохом и Францом Кафком.

Публика немачког говорног подручја упознала га је кроз упоран, надахнути преводилачки рад Илме Ракузе. Реч је о југословенском и српском књижевнику Данилу Кишу (1935-1989). И Киш, као и Илма Ракуза, има једног јужнословенског, једног мађарског родитеља: шта их, ако не то, предестинира да обоје буду грађани Европе?

Са великим закашњењем, сада је Кишов немачки издавач Хансер објавио његов 1960. написани и две године касније у Београду штампани роман „Псалaм 44″, превод Катарина Волф-Грисхабер (Katharina Wolf-Grießhaber). „Псалaм 44″ је о Марији која са бебом и у друштву сапатнице Жане бежи из концентрационог логора Аушвиц-Биркенау.Поља, трећа пријатељица, управо је умрла у логору, њу су морале да оставе иза себе.

Четири петине романа заузима припрема за бекство. Киш ради са стилским средствима растезања времена. Свака секунда се детаљно описује – спољни ток догађаја, радње, мисли, избрушени дијалози, визије, сви они се слажу у тело сећања и посматрају под временском лупом. Крајњи ефекат је парадоксалан, радња се не успорава већ, напротив, добија на темпу.

Са врло мало цртица, а пуним ефектом, скицира Киш споредне фигуре из Маријине прошлости и садашњости. Језа се спушта читаоцу низ леђа када чита како нацистички доктор Ниче разговара са Јакобом, оцем Маријиног у Аушвицу зачетог и управо рођеног сина. У хладним, неутралним реченицама Ниче објашњава јеврејском доктору Јакобу све предности смртоносног циклона, „у којој мери је гасна комора хуманије средство од, рецимо, гиљотине”.

У женској бараци, Марија мисли на предратни антисемитизам, онај који је претходио конц-логорима, сећа се филма који су им показивали католички мисионари у једној сеоској школи у Војводини. Сећа се мале Илонке Кутај како јој говори: „Твој тата је разапео Христа. Ако и није, додао је ексере. И ти си додавала ексере”. Зашто нико не спомиње те „петсто педесет милиона, пута милијарду, пута неколико трилиона, понављане реченице”, кад се данас постави питање који је мотив имао атентатор у Халеу[1] кад је хтео да побије посетиоце синагоге?

На епизоду о Илонки Кутај је у курзиву прикачен дуги говор Маријиног оца ћерки, љутој јер зна да није држала никакве ексере. Тај говор изгледа као страно тело у роману и чита се као есеј, као опомена самог аутора Киша, који овде проговара властитим гласом: „Не ради се о мржњи према црнима, Ирцима или Јеврејима, не ради се о етничким, расистичким, или националним ентитетима, већ једино и искључиво о људској нетолеранцији, која у боји коже, у обичајима, у било чему што се у једном одређеном миљеу сматра свима заједничко, тражи повод за акцију.

Јер кад би се радило само о бици за опстанак, тада неправда, злочин и насиље не би били толерисани, не би, у најмању руку, били оправдавани у име неких расних или националних принципа. И не би се рекло једно црно или јеврејско дете је убијено, него би се рекло једно дете је убијено. И не би се постављало идиотско питање о боји коже или религијског припадности, које смањује одговорност за такве чини, или ту одговорност чак потпуно брише…

Наравно, ништа није лакше него пронаћи разлог за мржњу и изговор за злочине, зато што је једној бројчано мањој, дакле слабијој етничкој, религиозној или националној групи једноставно прикачити неки општи порок, као на пример похлепу, тврдичлук, глупост, склоност алкохолизму или нешто друго, свеједно шта, само да се у датом моменту може прогласити смртним грехом. Већ тај механизам ствара услове да се један злочин априори оправдава.”

Данило Киш

У току година које су прошле од писања „Псалма 44″, у области литерарних, још више филмских представа конц-логора створени су клишеи који, парадоксално, утолико неуверљивије делују, уколико се ближе историјској стварности. Код Данила Киша таквих клишеа нема. Он ништа не улепшава, зато што се прецизност описа и његов непогрешиви осећај за језик отимају општим местима. Њему није потребна ни демонизација, ни типски лик „доброг нацисте” да буде веродостојан.

Од сарказма једног Георга Таборија једнако је удаљен као и од сентименталитета Стивена Спилберга. Дуги реченички гроздови смењују се са непотпуним кратким реченицама. Између њих влада царство језичких визуелизација. На једном месту израња слика „црног кристала три речи”. О беби се током бекства каже, у стилу Исака Бабеља “…мала зверчица је плакала у згуснутој тами ноћи, а тај глас се подизао као биљка пењачица, као гране чудесно зелене биљке док избија из голе лубање, из пепела неког огњишта, из утробе кадавера излази и пење се, а из даљине на тај звук одговарају топови, објављујући страшну љубав народа.”

Бекство успева. Оптимистички крај за једну мрачну књигу. У последњем поглављу пре епилога перспектива се пребацује са Марије на Јакоба. Коначно га је једно писмо нашло и довело к њој, која је толико чезнула за њим. Коначно су заједно! Епилог прескаче шест година и показује Марију, Јакоба и њиховог сина како путују у Биркенау да посете логор у ком је мали рођен. Ту се одједном нађу у суреалном моменту конц-логорског туризма и схватају да их је послератни нормалитет прегазио.

Док чекају са групом туриста, у собу улази туристички водич и зове их у обилазак Аушвица „као кроз вашар”. Водич (“Führer”) је мистериозни логорски помоћник Макс, њен организатор бекства из Аушвица, кога Марија никад није лично видела. Кишово мајсторско дело „Гробница за Бориса Давидовича” је један од најзахтевнијих литерарних обрачуна са стаљинизмом. Чињеницу да је та књига из 1976. преведена на немачки још 1983, а старији „Псалам 44″, објављен у српском оригиналу још 1960, тек сада, тешко је доживети као случајност.

Јер „Гробница…” је о стаљинизму, то је за Немце једноставно, док је „Псалам” о немачком концентрационом логору. Одатле закашњење. Невидљива политичка цензура очито није постојала само у ДДР-у.

_____________________________________________________________________________
УПУТНИЦЕ:
[1] Томас Ротшилд спомиње терористички напад у граду Хале, Саксонија-Анхалт, од 9. октобра прошле године, када је немачки антисемита Стефан Балијет покушао да изврши масакр у синагоги на Јом Кипур. Синагога је била добро утврђена, што је исто тема за себе, да европске синагоге по безбедности личе на војна утврђења. Фрустриран јер му је онемогућен приступ, Балијет је убио двоје пролазника и у бекству ранио још двоје, пре него што је савладан од полиције.

 

Извор РТС