I. Miladinović: Kako su i zašto Turci spalili mošti Sv. Save

„Prvi“ srpski ustanak desio se 210 godina pre bune u Orašcu i to u Banatu. Smatra se da je to bio povod da Turci spale mošti Svetog Save

Srećni li su narodi koji imaju dosadnu istoriju – napisao je još u 18. veku Monteskje, pravim imenom Šarl Luj de Sekonda, francuski filozof, pisac, i politički teoretičar. Očito mi Srbi ne spadamo u te srećne narode čija je istorija jednostavna poput operetske jednočinke. Naša je teška drama u kojoj jedan krvavi čin, unedogled, biva zamenjen drugim, još krvavijim. U svemu oskudni, istorijom smo bogati. Mogli bismo da je izvozimo, ali se za nju niko ne otima… Da budemo Srbi, to je samo nama zapalo… A mi, takvi kakvi jesmo, toliko bogati prošlošću, jedan značajan ustanak srpskog naroda protiv turske vlasti, i to prvi, koji možda baš nije u rangu sa onima s početka 19. veka, koji su podigli vožd Karađorđe i knjaz Miloš, potpuno smo marginalizovali u našoj istoriografiji. Ne spominje se u školskim udžbenicima, i o njemu se malo zna i piše.

Ovaj “prvi” srpski ustanak desio se jedan vek pre Velike seobe Srba pod patrijarhom Arsenijem Crnojevićem i 210 godina pre nego što je Crni Đorđe podigao bunu u Orašcu, i to ne u Šumadiji, već u Banatu koji se tada protezao istočno do Karpata, južno do Dunava, zapadno do Tise i Dunava i severno do Moriša. Predvodili su ga vršački episkop Teodor Nestorović, vojvoda Sava Temišvarac, Velja Mironić i četovođa Janko Lugošanin Halabur. Njihovo sedište bilo je u Vršcu, a priključilo im se više od šest stotina sela. Prvi put posle pada srpske despotovine 1459. godine, Srbi su se pobunili protiv turske vlasti. Inače, malo je poznato da je Banat, kao srpska zemlja, poslednji pao pod tursku vlast 1552. godine. Istoričar dr Miloš Savin došao je do podataka da je još u vreme ugarskog kralja Matije Korvina (1443-1490) ovaj predeo naselilo oko 150.000 Srba. A posle pada despotovine, u narednom veku pristiglo ih je još 200.000. O masovnosti ove pobune najbolje govore stihovi iz narodne pesme nastale u to vreme:

“Sva se butum zemlja pobunila,
Šest stotina podiglo se sela,
Svak` na cara pušku podigao!”

Ustanak je brzo dobio zamajac. Palo je nekoliko bitnih turskih utvrđenja na levoj obali Dunava, osvojena je i spaljena tvrđava u Novoj Moldovi, spaljena je drvena tvrđava u Pančevu. U maju 1594. godine, ustanici osvajaju mesta Vilagošvar i Jenopolje (danas u Rumuniji), a već početkom juna i Bečkerek (Zrenjanin). Iz oslobođenog Bečkereka jedna četa ustanika krenula je prema Bečeju (Novom Bečeju), a druga prema Titelu. Oba ova grada i sva veća mesta u Banatu, osim Temišvara, bila su u rukama ustanika. Uhode su Turcima slale izveštaje da se ustanak proširio od Budima do Beograda.

Neposredan povod za srpski ustanak bio je rat koji je Turska objavila Austriji 1593. godine. Na Zapadu, Austrija nije mogla da nađe saveznike za odbranu od Turaka ni uz pomoć pape Klimenta Osmog. Mlečani su odbijali da se odazovu papinim i austrijskim pozivima u rat protiv Turaka zbog svoje slabosti i trgovačkih interesa. Francuska je neprestano nastojala da obnovi savez sa Turcima i ponovo uspostavi svoj uticaj na Portu. Španija se nakon poraza svoje armade u vodama Lamanša 1588. klonila sukoba u Sredozemlju. Male italijanske države takođe su imale trgovačke interese za opstanak Turske u Evropi.

Tako je Austrija morala da nastavi ratovanje samo uz podršku nemačkih država, ugarskog sabora i Češke. Papa se obraćao za pomoć i pravoslavnim državama (Erdelj, Vlaška, Moldavija, Rusija), ali se one nisu odazvale pozivu. Zato se Austrija okrenula vojvodama Vlaške i Moldavije, a naročito Srbima, koji su činili većinu u Južnoj Ugarskoj. To je bio prvi korak Zapada u stvaranju opšteg hrišćanskog saveza protiv Turaka.

Srpski prvaci iz Banata podržani od pećkog patrijarha Jovana Kantula (1592-1614), bili su uvereni da će sukob hrišćanske Evrope sa Turskom biti od koristi i za njihov narod. Zato su, ne čekajući da se ovaj savez ostvari, odmah nakon objave rata između Turske i Austrije 1593, počeli da formiraju, najpre manje hajdučke čete, a zatim već sledeće godine, uspeli da ih ujedine u veće odrede. U početku su samo napadali turske karavane, ali kako se broj boraca povećavao, preduzimani su i veći poduhvati, napadane su turske tvrđave i utvrđena mesta.

Ovi uspesi srpskih ustanika ozbiljno su zabrinuli Portu u Carigradu pa je za temišvarskog beglerbega, umesto Hasan-paše, postavljen Sofi Sinan-paša, koji je odmah sa 11.000 vojnika krenuo na srpske ustanike. Početkom juna 1594. godine dolazi do prvog velikog sukoba između srpske i turske vojske. Turci su tom prilikom pretrpeli strahovit poraz. Od 11.000 vojnika spaslo se samo hiljadu, a među poginulima bio je i sin Sinan-paše. Posle pregrupisavanja i popune turske vojske, Sofi Sinan-paša ponovo je krenuo na Srbe, ali je opet bio potučen. Tom prilikom poginuli su Sofi Sinan-paša i još trojica begova. Ubrzo posle toga Srbi su osvojili Lipovo i za kratko vreme vojevanja poubijali 25.000 Turaka.

Na tok pobune uticao je i megdan jednog od vođa srpskih ustanika i turskog komandanta Vršca. Kada je jedna četa Srba opkolila Vršačku kulu, njen zapovednik Arslan-beg je izazvao na dvoboj četovođu Janka Halaburu, ne sluteći da će u tom duelu bukvalno izgubiti glavu. Halabura je izazivaču, pred obema vojskama, odsekao glavu. Njegov junački čin osokolio je ustanike koji su oslobodili Vršac.

Priča o ovom megdanu je stigla i do samog turskog sultana Murata Trećeg (1574-1595) i toliko ga naljutila da je na Banat poslao velikog vezira Sinan-pašu i temišvarskog Hasan-pašu sa ogromnom vojskom pristiglom čak iz Sirije. Uvidevši da ne mogu sami da nastave ratovanje protiv obučene i organizovane otomanske vojske, vođe ustanka, episkop Teodor, ban Sava Temišvarac i vojvoda Velja Mironić tražili su iznova pomoć, najpre od susednih erdeljskih vojvoda, posebno od vlaškog vojvode Batorija, kome su nudili mesto velikog vojvode i upravljanje oslobođenim teritorijama. Ali, on je izneverio njihova očekivanja. Jedino je Austrija u tim teškim trenucima ustanka poslala oko 800 obučenih vojnika kao pomoć. Međutim, na putu za Banat, Austrijance je presreo odred Tatara koji ih je do nogu potukao, te nisu ni stigli do Banata. Tako su banatski Srbi u odsudnom trenutku ostali potpuno sami.

Do sudbonosne bitke između banatskih Srba i Turaka došlo je kod Bečkereka, današnjeg Zrenjanina, 10. juna 1594. godine. Turske snage brojale su oko 30.000 vojnika, a ustaničke oko 4.300 boraca. U neravnopravnoj borbi ustanici su potučeni, spaslo se svega oko 300 boraca, i njih su turske snage gonile sve do Temišvara, gde su ih konačno potukle. Najveći deo stanovništva je sa vladikom Teodorom potražio spas u Transilvaniji.

Na početku ustanka episkop Teodor Nestorović je blagoslovio pobunjenike i podelio im barjake s izvezenim likom Svetog Save, koji su kao simbol vere i slobode nosili s ponosom u svim bitkama. Sinan-paša, da bi se na sličan način suprotstavio nacionalnom zanosu srpskog naroda i svetosavskoj zastavi, naređuje da se čak iz Damaska donese zelena zastava muslimanskog proroka Muhameda.

Kako ovaj pokušaj sa zastavom proroka Muhameda nije zaplašio ustanike Sinan-paša kao kaznu za ovu bunu naređuje da se mošti Svetog Save, najvećeg srpskog svetitelja donesu iz manastira Mileševe, te da se 359 godina nakon njegove smrti spale. To je trebalo da uništi svetiteljev veliki kult u narodu, a sa njim i sve nade za oslobođenje od Osmanlija. Legenda kaže da je ovaj zločinački čin bio propraćen nepogodom, gradom i olujom. Pepeo srpskog prosvetitelja raznet je na sve strane. Time je duhovni otac Srba uzeo učešća u stradanju svog naroda pod Turcima.

Različite hronike pominju različite godine i različito mesto paljenja svetiteljevih moštiju. Jedni to vezuju za Veliki petak 1594. godine, a drugi za Veliki petak 1595. godine. Zvanični podaci kažu da su mošti spaljene u subotu, 27. aprila 1594. godine. I to na mestu da se plamen vidi nadaleko, na brdu Vračaru. Vračar je odabran zbog toga što se kada je mirna noć navodno dobro vidi iz južnog Banata. Ako pođemo od činjenice da je najviša tačka nadmorske visine u Beogradu na mestu gde je danas Narodna skupština, onda je sasvim logično da je mesto spaljivanja na Tašmajdanu koji je na nešto nižoj koti i da je moglo da se vidi iz južnog Banata. Postoji i treća teza, da njegov kult nije okupljao samo pravoslavne Srbe, da su mošti Svetog Save pohodili i dolazili im na poklonjenje i rimokatolici i muslimani. Po ovoj pretpostavci, poturice iz okoline Mileševe krišom su obilazili njegov grob radi molitve i krštenja, pa su navodno zbog ovog spaljene mošti.

Francuski putopisac Žan-Šesno beleži 1547. godine da muslimani poštuju grob svetitelja Save i da ga se boje. Jedan od najuglednijih mletačkih diplomata Benedikto Ramberti je ostavio svedočanstvo iz 1553. da Turci i Jevreji daju veću milostinju manastiru Mileševi negoli Srbi. On, takođe, beleži da je turski sultan Murat Treći bio zabrinut jer su se muhamedanci, nakon hodočašća Sv. Savi, vraćali u veru predaka.

Protođakon Vladislav Vulović prateći hronološki tok istorijskih zbivanja isključuje dilemu da su mošti Svetog Save mogle biti spaljene 1594. godine, jer “dotadašnji ustanak Srba, još suviše malih razmera, (bio je) sasvim nedovoljan razlog za jednog velikog vezira da se reši na takvu kaznu, za koji je mogao misliti da će veoma loše uticati na sve Srbe i njihovo sveštenstvo. Nije potrebno biti veliki državnik, pa nesumnjivo moći predvideti da će taj postupak samo podstaći Srbe da ustanak koji je još tinjao pretvore u pravi plamen”. Osim toga, za takav postupak “motivi su morali biti dublji. Takav motiv prema mrtvima nije bio u običajima Turaka; telesa kraljeva Milutina i Dečanskog i telo kneza Lazara i drugih srpskih svetitelja ostala su pošteđena sve do naših vremena”.

I šta je prava istina, gde su spaljene mošti Svetog Save i gde je “pravi” Vračar? Zašto u novijoj istoriji ne postoje ozbiljnija istraživanja koja bi pokušala da odgovore na pitanje o lokaciji spaljivanja moštiju? Možda odgovor leži i u pričama i verovanju da mileševski monasi Turcima nisu predali mošti svetitelja, i da se one čuvaju u nekom od manastira Srpske pravoslavne crkve u istočnoj Srbiji. Nekim čudom sačuvana je leva šaka svetitelja bez malog prsta, koja se nalazi u manastiru Mileševa kod Prijepolja, kao i njegovo arhiepiskopsko žezlo. Za nauk nam ostaju reči Miloša Crnjanskog koje ne smemo da zaboravimo: “Duž celog Dunava naša groblja, sahranjeno bogatstvo. Treba tamo da sačuvamo svoje zadužbine, tornjeve i zvona i ponos svoje prošlosti, iako je nesrećna.”

SUROVA ODMAZDA
U odmazdi prema banatskim ustanicima Sinan-paša je bio nemilosrdan. Vršačkog vladiku Teodora Nestorovića, moralnog i duhovnog pastira svoga naroda, na prevaru je uhvatio i naredio da ga živog oderu. To je bila najstrašnija kazna za primer i zastrašivanje ostalih ustanika. Godine 1994. na inicijativu tada episkopa banatskog, kasnije episkopa žičkog Hrizostoma, kalendaru Srpske pravoslavne crkve pridodat je sveštenomučenik Teodor Vršački. Na predlog vladike Nikanora, centralni Gradski trg od 2009. nosi ime Svetog Teodora Vršačkog.

VRŠAC SE ODUŽIO JUNAKU
Megdan Janka Halabure i detalji iz borbe sa Arslan-begom – odrubljena begova glava nabodena na Halaburinu sablju kako se vijori iznad vršačkog zamka – našli su se na grbu grada Vršca, koji je ustanovljen početkom 19. veka i takav je i danas. I jedna gradska ulica nosi njegovo ime. Aprila 2013. godine, na platou ispod Vršačke kule, svečano je otkrivena spomen-ploča junaku iz banatskog ustanka.

 

Autor Ivan Miladinović

 

Naslovna fotografija: kupindo.com

 

Izvor Večernje novosti, 26. februar 2020.

Pratite nas na YouTube-u