Kad je Berlin bio srpski

Ko su bili Lužički Srbi, kada su oni vladali Berlinom i zbog čega se danas ovaj bratski narod diskriminiše u savremenoj Nemačkoj?

Stajao sam pred elegantnom malom palatom u gradu Kotbusu, stotinak kilometara južno od Berlina, ne verujući svojim očima. Pored  ulaza, zlatnim slovima bilo je napisano: SERBSKI MUZEJ. Lep dvorac na dva boja, otkrio sam odmah zatim, bio je jedan od najzanimljivijih muzeja u Nemačkoj: „Da, mi smo Srbi“, rekao mi je tada direktor muzeja. „Sa vama, južnim Srbima delimo ime i zajedničko poreklo. Ali mi smo čisti Srbi. Dok ste se vi mešali sa starobalkanskim stanovništvom i drugim narodima mi smo uglavnom ostali onakvi kakvi smo bili pre 1400 godina.“

I to sve na jeziku koji sam jedva razumeo, lužičkosrpskom. Čudnom, arhaičnom, ali shvatljivom i bliskom po sazvučju, po nečemu što se ne tiče toliko morfologije i gramatike koliko duha jezika; ovo je zapazio još Stanislav Vinaver, patrijarh srpske književne avangarde i jedan od najznačajnijih srpskih pisaca svog vremena, koji je pohodio ove prostore dvadesetih godina prošlog veka, dok je službovao kao jugoslovenski kraljevski diplomata u Berlinu.

DVE GLAVNE REČI: BOG I SRBIN
„U blizini Berlina, u blatima i šumama, živi jedno slovensko pleme, koje peva slovenske pesme, govori jezikom srpskim i nosi se starinski“, pisao je Vinaver. „U Budišinu je drugačije. To je Gornja Lužica. Tu su običaji malo izbledeli, pa i jezik, ali je svest mnogo jača… Donji serbski, kraj Berlina, mekši je, topliji i ja bih rekao većma pesnički jezik. Jeste da liči katkad na češki, katkad na poljski, ali ja nalazim u njemu onu srpsku iskrenost koje nema nijedan slovenski jezik, onu prostu svežinu, onu sočnu seljačku neizveštačenost. I sve to vrlo blago, vrlo meko, vrlo osetljivo… Ovaj srpski jezik, sa gustom šumom gramatičkih oblika, sa starinskim cvrkutanjem rascvetalih grana – slavi Boga bolje no naši sadašnji jezici…. Najmanji slovenski narod – a najveće bogatstvo rečnika“, beleži Vinaver.

„S kim god sam razgovarao, čuo sam dve reči. Jedna je Serb. Druga je Bog. Oni ta dva pojma vezuju. Kako će, uostalom, i da se tumači čudo da je, kraj svih napora germanizacije, ipak ostalo preko sto hiljada Slovena koji hoće da žive svojim narodnim životom? Oni to tumače intervencijom božanstva. Bog je sačuvao. Bog ne želi da taj jezik propadne. Sam Bog se stara za njihov jezik. Pitam staroga patrijarha[1] šta je glavna osobina srpskoga jezika i srpskih pesama. Odgovara mi: ljubav. Ljubav naspram prirode, naspram svoje srpske zemlje, svojih običaja, svoje vere. Jedna drevna nežnost, detinjska i topla…  Oni kad kažu: Serb, puna su im usta, puno im je srce, pune su im grudi. Nikada nisam čuo da se reč Srbin izgovara sa toliko ljubavi, sreće, sa takvim mističnim nadahnućem“ (Vinaver, 1925). Eto, srpska reč je živa („serbska rĕc jo žywa“).

Vinaverov lucidni i nadahnuti esej[2], koji sam imao prilike da čitam mnogo kasnije, prava je antropološko-poetička studija koja nam odgovara na pitanje odakle su ne samo ovi nego i svi Srbi i šta im je zajedničko. Snaga sa kojom su se odupirali i kojom se i danas opiru nasilnoj germanizaciji, vitalnost njihovog etničkog i nacionalnog bića i čitava njihova hiljadugodišnja istorija svedoče o neprestanoj borbi za samoodržanje. „Srpstvo je nekada bilo u ogorčenoj borbi sa germanstvom“, nastavlja Vinaver. „Njegova se oblast suzila, i ono je, do pre kratkog vremena, za Nemce, ostalo samo kao neki dekorativni kuriozum u srcu mirnih ravnica, ono što je prijatno štrčalo i odudaralo arhaizmom jezika, dražju prastare nošnje i smernom srdačnošću običaja“.

Uprkos činjenici da su tek ostrvce u germanskom moru, sa svih strana okruženi Nemcima i stalno izloženi asimilaciji, Lužički Srbi uspeli su da očuvaju jezik, običaje, folklor, književnost i samobitnost, rečju etnički identitet najmanjeg, ali veoma ponosnog, slovenskog naroda. „Oni znaju da nisu Nemci, već Sloveni, potonuli u nemačko more“. Kao pripadnici veće grupe Polabskih Slovena nastanjivali su nekada celu gornju Nemačku, ispod Baltika – prostrane teritorije zapadno i istočno od reke Labe, od današnjeg Šlezvig-Holštajna i granice sa Danskom pa sve do Odre i Visle u Poljskoj, podeljeni u brojna srpska plemena: Bodriće, Ljutiće, Drevljane, Lužane, Milčane, Pomorane, Glomače, Šprevane, Stodorane (Hafelane), Dalemince, Rujane, Suselce, Prekopjence, Neletiće…

Američki naučnik našeg porekla dr Ivo Vukčević objavio je knjigu svih srpskih toponima u Germaniji, koja obuhvata više hiljada naziva mesta, voda i šuma koji su se zadržali do današnjeg dana u Nemačkoj, što svedoči o trajnom i dubokom prisustvu Srba na ovoj zemlji. I danas devedeset odsto svih geografskih naziva reka, polja, jezera i naseljenih mesta u pokrajinama Meklenburgu, Saksoniji, Branderburgu, gradu Berlinu i drugim, nose srpska imena (Kamenica, Korjen, Stara Njiva, Selišta, Laz, Gorski Mlin, Donji Mlin i Pastirski Mlin, Leska, Crkvica, Lug, Desno, Zagora, Radovica, Papratna, Bela Gora i Bela Voda, Ratibor, Dubravka, Rogozno, Drežnica, Jablan, Velika i Mala Dobrinja, Zeleni Dol, Radovica, Kozle, Granica, Strela, Drenovo, Trnovo itd.) iako tamo uglavnom više nema Srba, osim u Lužici, pomenutom ostatku nekada moćne srpske države, koja je cvetala između V i XII veka.

ODAKLE SU SRBI?
I evo prve enigme Severnih Srba. Odakle ovaj narod na prostoru današnje Nemačke, hiljadu i više kilometara daleko od nas? Postoje među naučnicima najmanje dve teorije. Jedna kaže da su se oni tamo doselili u VI ili VII veku iz zajedničke postojbine svih Srba (retko se precizira i odakle); da su bili brojan sedelački narod, koji je ovladao napuštenim prostorima kada su se odatle odselila germanska plemena Svevi, Hermunduri i Vandali, prohujali Heruli i stanovništvo ostalo razređeno. To je i zvanična germanska (nordijska) teorija, koju su bili prinuđeni da prihvate i mnogi lužičkosrpski istoričari, napose oni koji su pisali u okrilju nemačke nauke (npr. Brankačk-Mětškova Stawizny Serbow, 1977, vidi bibliografiju), kao i zvanična lužičkosrpska publicistika.

Sasvim suprotno ovoj, druga teorija tvrdi da su Srbi ovde živeli oduvek i da je baš ova oblast prapostojbina Srba. Prva teorija je široko prihvaćena od zapadnih, naročito nemačkih naučnika (što i ne čudi); nevolja je što pretenduje da bude i jedina. Druga teorija, koju zastupaju naraštaji istoričara (među kojima opet najviše nemačkih i poljskih) nimalo ne ustupa i može se navesti broj njenih pristalica (npr. Lehr-Splawinski, 1947, 1954; Leciciejewicz, 1976, vidi bibliografiju i kartu ispod). Ovoj teoriji ide na ruku, između ostalog, vizantijski car i pisac Konstantin Porfirogenit (X vek), koji u svom delu O upravljanju državom kaže da su balkanski Srbi došli iz „zemlje Bojke, koja se na zapadu graniči sa Franačkom, a na istoku sa današnjom Poljskom i da su tu Srbi „prebivali od početka. A to je upravo tamo gde ih nalazimo i danas: u gornjoj Nemačkoj (vidi Porfirogenit, 2014, bibliografija). To Porfirogenitovo „od početka“ unosi ogromnu sumnju i predstavlja „kamen u cipeli“ za celu „nordijsku“ teoriju.

Oblast koju su nastanjivali Sloveni u centralnoj i severnoj Nemačkoj u 19. veku
Slovenska plemena na tlu današnje Nemačke u devetom veku naše ere

Sam Porfirogenitov spis (ako je uopšte Porfirogenitov) pod žestokom je kritikom još od kad se misteriozno pojavio u latinskom prevodu 1611. „iz vatikanskih izvora“. Ovde ćemo pitanje autentičnosti carevog dela ostaviti po strani i pokušati da ono što on tvrdi o postojbini Srba u današnjoj Nemačkoj sagledamo u svetlu drugih, starijih ili savremenih Porfirogenitu izvora. Najveći deo ovih izvora sakupio je i detaljno kritički analizirao prof. dr Relja Novaković, direktor Istorijskog instituta SANU. U svom kapitalnom delu pod naslovom Odakle su Srbi došli na Balkansko poluostrvo (1977) Novaković navodi  izvore starije od Porfirogenita, koje ćemo sada ukratko pregledati.

Pre svega treba znati da je savremena nauka uopšte ne spori činjenicu da pisana istorija „zatiče Slovene na Baltiku i južno od njega“ pri čemu se misli na Ptolomeja (70-147 g. ne), koji ih nalazi u „bazenu Visle po celom Venedskom zalivu“ (ούενεδικός κόλπος) tj. Baltičkom moru, što kaže i Tacit („Venedima je pripadao prostor od Baltičkog mora i Karpata“), kao i svi antički pisci koje ćemo citirati (Sedov I, 2012, 10-11, 28 passim; Novaković, 1977, passim). To znači da bismo Porfirogenitovo „oduvek“ mogli prihvatiti kao aporiju, jer pre Ptolomeja i Tacita i nema istorijskih izvora o ovom pitanju. A posle njih, do Porfirogenita, javljaju se sledeći. Rimski pisac Kornelije Nepot (sredina I veka ne) pronalazi neke Inde (Vinde) na obali Sinus Venedicus-a u susedstvu germanskih Sveva („nije  isključeno da su tamo bili još ranije“ – Novaković, 1977, 83). Ovaj nalaz potvrđuje poljski naučnik Leh Lehjevič (1976), čiju kartu rasporeda Venda, Sveva i susednih naroda u I i II veku ovde donosimo.

Karta rasporeda Venda, Sveva i susednih naroda u I i II veku Leha Lehjeviča
Leh Lehjevič, Sloveni u I-II veku ne na tlu današnje Nemačke

U Jordanovom opisu (sredina VI veka, Šafarik kaže 552), Veneti žive „zapadno od Visle i sasvim je moguće da je Slovena pod imenom Vinida ili Veneta bilo zapadno od Visle i daleko pre VI veka“ – (Isti, 95). Jordanov savremenik Prokopije (551) navodi da su germanski Heruli u svom povratku na zapad, prema današnjoj Danskoj, „prošli sva plemena Slovena“, što možemo uzeti „kao vrlo jak dokaz da je u porečju gornje Visle i gornje Odre, a i zapadno odatle sigurno bilo Slovena već u V veku a možda i ranije“ (Isti, 97).

Na takav zaključak nas upućuje još jedan zapadni pisac – Vibijus Sekvestar (oko 550) , koji daje i najstariji savremeni izvor o postojanju Srba („Cervecii“)  u Polablju: „Laba razdvaja Sveve od Srba i otiče u Okean“, te je sasvim izvesno da su „Srbi živeli uz Labu dok su na drugoj strani reke živeli Svevi“ (Isti, 98), čime se po prvi put imenuje granica između Germana i Slovena na prostoru gornje Nemačke[3]. Diskusija o ovoj Vibijevoj vesti razvila se docnije da bi otkrila veoma važne podatke o gradovima Sorbecum i Servestum (Zerbst – Srbište), koga je Melanhton smatrao „starom naseobinom Srba“ (na istom mestu). Romejski pisac Teofilakt Simokata (oko 629) izveštava da su Grci u propontidskom primorju uhvatili neke Slovene, koji su izjavili da žive „na granici Zapadnog okeana“ – zanimljivo! – baš tamo gde ih nalazi Kornelije Nepot pet vekova ranije (Isti, 99-100). I ovde je naravno u pitanju Baltičko more i reka Elba kao granica slovenskog sveta.

Engleski kralj Alfred Veliki (871-901) nalazi Srbe („Surpe, Surfe“) severno od Daleminaca (koji su i sami bili Srbi – Glamočani, Glomači) u slivu Odre i Labe (Isti, 102-103). Ti Srbi („Zeruiani“) imaju, navodi Bavarski Geograf (826-890), „kraljevstvo toliko da su od njih potekli svi ovdašnji slovenski narodi“ i daje listu i opise gradova i stanovnika srpskih zemalja severno od Dunava, zahvatajući prostranu teritoriju istočno i zapadno od Elbe. Ovaj opis najverovatnije je nastao na osnovu dela Codex Reginbertinus sačuvanog u biblioteci opatije Rihenau.

Konačno, pre Porfirogenita hroničar Karla Velikog i sina mu Ludviga Pobožnog, Ajnhard  (770-849) navodi učešće Obodrita, Srba, i Vilca, sada već stanovnika Balkana, na državnim saborima u Herstalu (818), Frankfurtu (824) i Ahenu (824). Na Frankfurtskom saboru car Ludvig Pobožni saslušao je izaslanike svih slovenskih plemena i to Obodrita, Srba, Vilca, Čeha i Moravaca, dakle svojih podanika koji su stanovali i na severu i na jugoistoku tadašnje Evrope, što je drugi značajan izvor da se jedna seoba Srba zaista dogodila. Naročito mesto među ovim izvorima zauzima tzv. Fredegarova hronika, koja verovatno potiče iz sredine VIII veka i uključuje različite franačke izvore, ali je za naš predmet ključna, jer opisuje ratovanja i državu srpskog lužičkog kneza Dervana (631-2), oslobođenje od franačkog jarma i priključenje Lužičkih Srba Samovoj državi (623-658). Ovde se po prvi put srećemo sa pričom o dvojici Dervanovih sinova, od kojih jedan odvodi polovinu svojih Srba na Balkansko poluostrvo, izvor koji sasvim potvrđuje i Porfirogenit i koji je od velikog značaja za pitanje etnogeneze današnjih Srba.

Mapa Dervanove Srbije
Mapa Dervanove Srbije, VII vek

Očigledno je, dakle, da druga teorija ima dovoljno argumenata i da se Porfirogenitovo oduvek pomera na barem dva stoleća (V i VI vek ne) pre nego što bi „nordijska škola“ to želela. Iako se ovim ni izdaleka ne iscrpljuje pitanje arheologije autohtone lužičke kulture, o čemu ima mnogo naučnih pretpostavki (Sedov, I i II, passim, Lehr-Splawinski, 1954, passim) mi ostajemo pri razdoblju VI – XII vek što znači da imamo u vidu srpski dijahronijski i istorijski kontinuum od sedam vekova na prostorima današnje Nemačke. Sedam vekova! Sedamsto godina ispunjenih nasilnom asimilacijom, doslovno ognjem i mačem, jednog malog, nama bratskog naroda, koji je uspeo da se održi do dana današnjeg.

SRPSKE TVRĐAVE KOPANICA I SPANDOV
Obližnji Berlin igrao je u toj borbi veliku ulogu. Između VI i XII veka, dakle punih sedam vekova, ovim prostorom su vladali Srbi – Šprevani, lužičko pleme nastanjeno po močvarama, jezerima i ritovima oko reke Špreve (nem. Spree), koja protiče kroz današnji Berlin. Ova zemlja prirodno je zaštićena „podvodnom“ gustom šumom i mrežom vodenih kanala, koje Srbi nazivaju „Blato“ („Blota“). Ceo taj kraj između glavnog grada Donje Lužice Hoćebita (nem. Cottbus) i Gornjeg Blata, Branibora (nem. Brandenburg), gradića Lubnjov (nem. Lübbenau) i Borkovi (nem. Burg) i tvrdih gradova na rečnim ostrvima i ušćima reke Špreve, kao što je čuveni Raduš (nem. Slawenburg Raddush), Tornov i drugi, čije je geografsko središte današnja Šprevska šuma (nem. Spreewald), severna Venecija izukrštana plitkim kanalima i rukavcima po kojima plove dugi čunovi, nastanjivao je isključivo srpski narod.

Mapa srpskih tvrđava u Blatu
Mapa srpskih tvrđava u Blatu

I danas se ovde govori i misli srpski, odjekuje srpska narodna pesma, na čamcima služe ukusna lužička jela, koja poslužuju jedre snaše u živopisnoj narodnoj nošnji, često u bojama nacionalne srpske trobojke, identične našoj, koju opisuje i garantuje aktuelni nemački ustav. Puna nedirnute lepote, današnja Šprevska šuma postala je turistička atrakcija i glavno izletište nemačke prestonice. Nekad je to, zbog nesavladivih prirodnih prepreka, gde su lužički ratnici usavršili i naročite tehnike podvodnog disanja „na trsku“  bila neosvojiva tvrđava Lužičkih Srba, kojom je vladao knez i župan Dervan.

„Sam Berlin bio je mesto slovensko i zvao se Barljin, Brljin“, veli Vinaver. Lužički Srbi i danas kažu da idu „do Barlinja“, kroz „bagno“ i „bludnjik“ dakle preko barja i ritova. Postoji i druga teorija po kojoj je Berlin dobio ime po srpskoj reči za vršu, kojom se lovila riba u močvari („brlo“), tek ime grada nema nikakve veze sa medvedom, koji je docnije odabran za simbol Berlina i stoji na njegovom grbu.  Nekada se iz barja moglo izaći na suvo tek u blizini ušća rečice Dame u Šprevu gde se „uzdiže“ 115 metara nad vodom najveća kota u ovom kraju, brdo Stepenik ili nem. Müggelberge, mesto gde se moglo stati nogom na suvo i čvrsto, kopno, gde se moglo kopati, dakle srp. Kopanica, Kopjenik ili nem. Köppenick. Današnja gradska četvrt Kepenik, (koju inače smatraju „zelenim plućima Berlina“ zahvaljujući velikom broju parkova i zelenila), razvija se kao najstariji deo grada vekovima pre nego što je Berlin (pominje se prvi put tek u XII veku!) bio uobličen, spojen sa varošicama Keln, Fridrihštat i Doroteenštat i 1709. dekretom kralja Fridriha III proglašen za prestonicu Pruske.

Položaj grada i podgrađa Spandova iz doba vojvode Jakše, 12. vek, avio-snimak današnjeg dela Berlina, prema Hermanu
Položaj grada i podgrađa Spandova iz doba vojvode Jakše, 12. vek, avio-snimak današnjeg dela Berlina, prema Hermanu

Srpski Kepenik razvijao se stolećima ranije na opisanom ušću, na rečnom ostrvu Schlossinsel, odakle se razvode kanali koji spajaju Šprevu i Odru preko gradića Smokvica (Schmökwitz) i čine plovnim i povezanim čitav sever Nemačke i Poljske, do Baltičkog mora. U arheologiji je razvoj srpskog srednjevekovnog Berlina od utvrđenja do grada temeljno opisan (radovi Grebea, Bema, Milera, Zajera i najvećeg stručnjaka za ranu istoriju Nemačke, Joakima Hermana; potonji je, između ostalog autor monografije o srednjovekovnom Kepeniku – Sedov II, 86, vidi bibliografiju), sve do epohe srpskog vojvode Jakše od Kepenika i njegovog ustanka protiv germanske najezde u XII veku, koju ćemo ovde opisati u kratkim crtama.

Vojvoda Jakša bio je knez Šprevana, župan na Kopaničkom gradu, koji se oružjem suprostavljao anhaltskom markgrofu Albrehtu Medvedu od 1151. do 1157. u pokušaju Franaka da osvoje šprevansku srpsku kneževinu i pripoje je lenu Anhalt-Zerbst (Zerbst je bio već ranije osvojeno i pokatoličeno Srbište, po kome je dobila ime dinastija u kojoj je, iz roda lužičkosrpskih kneževa, rođena docnija ruska carica Katarina Velika). Jakša je bio rođak kneza srpskih Stodorana Pribislava-Hajnriha, koji je markgrofu Albertu još 1140 već bio prepisao svoju zemlju i grad Brenu (Branibor, kasnije Brandenburg). Kada je knez Pribislav umro 1150, njegova udovica Petrica trebalo je da se, po istom ugovoru, uda za Alberta, ali je sakrila muževljevo telo i obavestila Jakšu, koji se pozvao na rođačko pravo i odmah zauzeo Brenu.

Mapa Jakšinog vojvodstva
Mapa Jakšinog vojvodstva

To je podiglo na noge stodoransko plemstvo. Izbio je veliki ustanak protiv Nemaca, koje je imao i socijalni karakter, jer su se uz Srbe digli i mnogi nemački seljaci. Albreht privremeno uspeva da osvoji Brenu, ali poljski veliki vojvoda Mješko šalje svoje čete u pomoć Jakši, sukob ponovo dobija međunarodni karakter, kao u doba poljskog vladara Boleslava Hrabrog, Šprevani otvaraju kapije svojim zemljacima i Albreht beži iz grada. Ustanku se pridružuju i već pokršteni Srbi Ljutići, što svedoči o tome da katoličenje i germanizacija još nisu imali trajni karakter, već da se stara težnja ka slobodi i nezavisnosti javljala sa svakom promenom ratne sreće, kada su i mnogi nemački vitezovi prelazili na srpsku stranu (Brankačk, 67).

Dalje niz Šprevu, na samom njenom ušću u Hafel, stajala je od VII veka tvrđava Spandov (današnji Špandau), tvrdi grad Stodorana, koji su 1971. sondirali i istražili nemački arheolozi Adrian fon Miler i žena mu Klara (Müller, Die Slawishe Burgen von Spandau, vidi bibliografiju). Da nije ograničen prostor i da je bila moguća jedna lepa kulturna digresija, zaista bi bilo zanimljivo pratiti kako je današnji Berlin nastajao prema obrisima ranosrednjevekovnih srpskih gradišta. Spandov je već bio pao pod Albrehtovu vlast kad je buknuo ustanak i njegovi stanovnici prišli su vojvodi Jakši. Još za vreme druge germanske ekspanzije, 928. godine, Spandov i obližnji Gatov osvojio je kralj Hajnrih I ali su ga Srbi povratili 983. i on od 1151. ulazi u sastav Jakšinog vojvodstva, znači sasvim napušta brandenburšku marku. Više od dvesta godina, dakle, Srbi su uspešno odolevali nemačkoj ekspanziji i preduzimali ratničke pohode iz kojih su se vraćali kao pobednici sa velikim brojem zarobljenih neprijatelja, o čemu svedoči jedna stara freska i stih iz lužičke narodne pesme:

„Našy hólcy z wójny jedu, našoh pana konja wjedu“
(„Naši borci s boja hode, našeg kneza konja vode“)[4]

Srednjovekovna freska sa delom narodne pesme
Srednjovekovna freska sa delom narodne pesme

Brandenburški markgrof Albreht Medved, uprkos svom hvalisavom karakteru i visokom stasu kome duguje nadimak,  nije uspeo ama baš ništa sve dok mu u pomoć nije pritekao sam nemački car Fridrih Barbarosa, koji je spremao veliki krstaški rat protiv Poljaka. Tako 11. juna 1157. Franci preotimaju Špandau od Jakše, što se i uzima kao rođenje markgrofovije Brandenburg, današnje nemačke savezne države. Jakša se povlači u Kepenik, koji još dugo odoleva germanizaciji, oslanjajući se na Poljsku, koja počinje da ga svojata. Tako je vojvoda Jakša  izrastao u moćnu simboličku figuru otpora i slobode, kao što su bili lužički župan Dervan i na severu obodritski vojvoda Niklot, osnivač meklenburške dinastije, čije su se insignije, sve do pre neku godinu, mogle videti u Srpskom muzeju u Kotbusu.

Rekonstrukcija tvrđava Špandau u 10. veku prema Hermanu (Foto: Božidar Zečević)
Rekonstrukcija tvrđave Spandov (Špandau) u 10. veku prema Hermanu

Prvo što se moglo naći na ulazu u Muzej bila je vitrina sa primercima svih pet redova „Ordena Srpske krune“, koga je 1864. godine ustanovio hercog Fridrih-Franc od Meklenburga (1823-1882), srpski obodritski knez 21. generacije i potomak vojvoda Niklota, Pribislava i Janka, koji su stolovali u obodritskoj prestonici Zverinu (Schwerin), u nekada kneževini, a sada saveznoj državi Meklenburg. Raskošna insignija sa motom „Per aspera ad astra“ („Preko trnja do zvezda“), simbolizuje hiljadugodišnju sudbu ove kneževske porodice, koja je morala primiti hrišćanstvo i germanska obeležja (a ipak u nazivu ostala obodritska), za održanje na severu Nemačke. Potomci Niklota vladali su punih 750 godina (1167-1918) kao jedna od najstarijih evropskih dinastija.

JESEN LUŽIČKIH SRBA
Sada je Muzej zatvoren, kao i obližnji arheološki park „Raduš“, srpska tvrđava iz srednjeg veka u središtu Šprevalda, koja je bila pretvorena u velelepan turistički objekat i počela da donosi lepe prihode. Jednog dana je zamandaljena i opasana žicom, navodno zbog renoviranja, ali od vremena zatvaranja nema tu nikakvih radova, niti je iko u stanju da kaže kada će srpski Raduš biti ponovo otvoren, što važi i za sam Muzej koga sam posetio i kome sam se divio pre dvadeset godina.

U maju ove godine, beogradska Politika donela je autorski teskt Justine Mihnjuk iz Kotbusa i Biljane Mitrinović u kome se nazire sva ozbiljnost činjenice zatvaranja srpskog Muzeja. U tekstu se, između ostalog, kaže:

„Zahvaljujući naporima nekolicine ljudi, Muzej Lužičkih Srba je ponovo otvoren 3. juna 1994. i ove godine bi obeležio 25 godina postojanja – da, nažalost, nije opet zatvoren 2016. Obrazloženje je glasilo da se muzej zatvara zbog renoviranja, ali se ono već tri godine odlaže iz meseca u mesec. Lužičkim Srbima je čudno to što su potrebne tolike godine da se renovira ovako mali muzej. Čudna je i odluka uprave muzeja, grada Kotbusa, da zbog renoviranja zatvori celu zgradu muzeja, a ne da se to čini deo po deo. Jer, mnogi veliki muzeji su takođe bili renovirani, ali nisu nikada bili potpuno zatvarani, nego je postavka, ili bar njen deo, bila izložena u drugom delu zgrade. Zbog značaja koji ovaj muzej ima za Lužičke Srbe u Nemačkoj, postavlja se pitanje zar renoviranje nije moglo da se obavlja korak po korak, ostavljajući deo muzeja otvorenim za posetioce. Naročito u ovom trenutku, kada postoji velika opasnost od izumiranja jezika Lužičkih Srba u Donjoj Lužici, u kojoj je ovoj nacionalnoj manjini potrebna podrška. Muzej je zatvoren na ‘neodređeno vreme’, a direktor Štefan Krestin ni danas ne iznosi datum otvaranja. Prilikom poslednjeg razgovora samo je pomenuo da bi otvaranje moglo da se dogodi ‘na jesen’. U trenutnoj situaciji u kojoj je donjolužiki jezik na crvenoj listi jezika koji izumiru, Donjolužički Srbi, koji se pitaju ‘na jesen’ koje godine će biti ponovo otvoren njihov muzej – znaju da će, ako ga izgube, izgubiti i svoju kulturu“.

„Jesen“ je došla i prošla, a još nema ni reči o ponovnom otvaranju srpskog Muzeja i arheološkog parka „Raduš“. Za to  vreme broj donjolužičkih Srba se rapidno smanjuje i pitanje je da li će ikada dočekati tu svoju „jesen“. Šta se to promenilo u odnosu nemačke države prema pravima srpske (zvanično, „sorbske“) manjine u Nemačkoj, koja je po Ustavu obavezna da čuva i unapređuje njen kulturni identitet?

Srpski grad Raduš, današnji izgled (Foto: Božidar Zečević)

U Paktu Ujedinjenja Nemačke, osnovnom dokumentu iz koga je 1990. nastalo celokupno zakonodavstvo Savezne Republike Nemačke, u članu 35. garantuje se pravo na razvoj srpske kulture i tradicije. Ustav savezne države Brandenburg, član 25, alineja 1 i 3 garantuju pravo na čuvanje i održanje nacionalnog identiteta i kulture u javnom životu Lužičkih Srba, o čemu je donet i poseban zakon 1994. o kome bi trebalo da brinu srpski zastupnici u Landtagu (Srbi, međutim, nemaju nijednog poslanika u zemaljskoj skupštini Brandenburga). Konačno, u Konvenciji Saveta Evrope o zaštiti etničkih manjina iz 1998, srpske manjine u Gornjoj i Donjoj Lužici priznate su i zaštićene, a država je obavezna da čuva i unapređuje njihovu baštinu. (Sve prema „The Sorbs in Germany“,1998).

Ali jedno su papiri, a drugo stvarnost. „Slučajevi“ Muzeja i tvrđave Raduš pokazuju da je još uvek na delu „puzeća diskriminacija“ i marginalizacija Srba kao ustavne narodnosti u savremenoj Nemačkoj, o čemu svedoče i drugi primeri. U avgustu i septembru 2001, srpska manjina u Krosvicu štrajkovala je zbog zatvaranja srpske osnovne škole „Jurij Češka“; škola je zauvek zatvorena 2002. godine. Krajem 2006/2007. godine zatvorena je osnovna škola „Ćišinski“ (ime je dobila po najvećem lužičkosrpskom pesniku, Jakubu Bart Ćišinskom), u Panšvic-Kukau. Sledeće, 2008. godine, 29. maja, održane su u Berlinu velike demonstracije zbog neadekvatne novčane podrške Fondaciji srpskog naroda, koju je nemačka država osnovala zbog finansiranja srpskih ustanova itd.

Sada je, izgleda, na delu novi vid diskriminacije: srpske ustanove se zatvaraju „privremeno“ ili zbog „renoviranja“, ali godinama se ne preduzimaju ikakvi radovi. Sa mesta direktora ovih ustanova smenjeni su Lužički Srbi, a dovedeni Nemci, čiji je zadatak da produže ionako dugu jesen jednog malog, nezaštićenog naroda. Gotovo kao nekad.

 

Božidar Zečević je srpski filmolog, istoričar filma, dramaturg i reditelj, profesor analize filma, član Evropske filmske akademije (Berlin), filmski kritičar Večernjih novosti i stalni saradnik nedeljnika Pečat. Objavljeni tekst je poglavlje iz njegove knjige „Enigma severnih Srba“, koja je u pripremi. Ekskluzivno za Novi Standard

________________________________________________________________________________

BIBLIOGRAFIJA:
Brankačk Jan-Mĕtšk Frido, Stawizny Serbow, zwjazk 1, Domowina, Budyšin, 1977.
Váňa Zdeněk, Die Welt der Alten Slawen, Artia, Praha, 1983.
Vinaver Stanislav, Srbovanje u Germaniji u Kod Lužičkih Srba (Mićo Cvijetić, ur), Svet knjige, Beograd, 1997.
Kostić Rastko, Pad Arkone ili sumrak slovenskog paganizma, Atos, Beograd, 2009.
Lehr-Spłaviński Tadeusz, Plemiona Słowiańske nad Łaba i Odra w wiekach srednich, Wroslaw, 1947.
Isti, Rozpravy i szkice z dzijejów kultury Slowian, Warszawa, 1954.
Leiciciejewicz Lech, Slowianszczyzna Zahodnia, Ossolineum, Wroclaw-Warszava-Krakow-Gdansk, 1976.
Mihnjuk Justina, Mitrinović Biljana, Muzej Lužičkih Srba zatvoren tri godine, Politika, 02. maj 2019.
Musiat Siegmund, Volksleben, Volksfrömmigkeit und Volksbrauch in der Lausitz, Domowina, Bautzen, 1992.
Müller Adrian von, Die Slawishen Burgen von Spandau, Ausgrabungen in Berlin, II, Berlin, 1971.
Müller Adrian von – Müller von Muči Klara, Ausgrabungen und Funde auf dem Burgwall in Berlin-Spandau, Wiesenshaftsverlag Valter Spiess, Berlin, 1978.
Novaković Relja dr, Odakle su Srbi došli na Balkansko poluostrvo, Narodna knjiga-Istorijski institut u Beogradu, 1977.
Isti, Baltički Sloveni u Beogradu i Srbiji, Narodna knjiga, Beograd, 1985.
Porfirogenit
Sedov Valentin Vasiljevič, Sloveni u dalekoj prošlosti (I), Sloveni u ranom srednjem veku (II), Akademska knjiga, Novi Sad, 2012.
The Sorbs in Germany (Maria Schiemann, ur), Založba za serbski lud, Bautzen, 2014.
Herrmann Joachim, Köpenick, Ein Beitrag zur Frühgeshichte Gross-Berlins, Academie-Verlag, 1962.
Isti, Die Slawen in Deutchland, Academie-Verlag, Berlin, 1985.
Isti, Welt der Slawen, Urania-Verlag, Leipzig-Jena-Berlin, 1986.

________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
[1] Arnošt Muha (1854-1932), najistaknutiji javni, kulturni i naučni radnik Lužičkih Srba u XIX i XX veku, član Srpske kraljevske akademije.
[2] Tekst Stanislava Vinavera pod naslovom Srbovanje u Germaniji iz 1925. objavio je  dr Mićo Cvijetić, veliki poznavalac kulture Lužičkih Srba u knjizi Kod Lužičkih Srba sa još nekim putopisima ovdašnjih Srba, koji su daleko prethodili mom „otkriću“ Muzeja u Kotbusu, 1997 (vidi bibliografiju).
[3] Ovo potvrđuje još jedan nemački izvor iz perioda posle Porfirogenita. Adam Bremenski (1081-1086) piše: „Srbi su oni Sloveni koji žive u ravnici između Albe i Sale. Sa njihovim oblastima se graniče Tirinžanska i Saksonska. Na drugoj strani reke Odre nalaze se drugi Srbi“ (Adam, apud Kostić, 2009,46). Takođe i arapski putnik Al Masudi, koji u X veku opisuje velelepni srpski hram na obali Baltičkog mora (Al Masudi, ibid, 24-25).
[4] „Naši hólcy z wójny jědu, našoh pana konja wjedu. Witaj pan, witaj k nam, hija, hija witaj dam“ deo iz starosrpskog epskog speva, kao i pesma „Srbi se na Nemce spremahu“ („Serbja so do Němcow hotowachu“) koje su se pevale uz gusle, Brankačk, 79-80.

 

Naslovna fotografija: boehmbedachung.de

 

Izvor Novi Standard