Ново буђење Блиског истока

Протести који већ недељама трају у Либану и Ираку наговештавају врло динамичан развој процеса који су неки назвали „Арапско пролеће 2.0“

Дана 17. октобра прошле године избиле су масовне демонстрације у Либану који је од почетка Арапског пролећа 2011. године изложен притиску избеглица из Сирије, ендемској корупцији и верској подели. Земља од шест милиона становника примила је милион и по избеглица из Сирије што је додатно оптеретило ионако тешку економско-политичку ситуацију. Политичка поларизација на присталице и противнике Асадовог режима веома је видљива од почетка сиријског грађанског рата и ремети крхки баланс између различитих верских групација у Либану.

Тромесечни протести су доскора били релативно мирни, поготово када се упореде са демонстрацијама у региону, међутим, стрпљење је почело да издаје демонстранте па је последњих дана дошло до ескалације насиља. Уколико се нова влада премијера Хасана Диаба не докаже конкретним мерама протести ће прерасти у оружане сукобе који лако могу довести до новог грађанског рата, попут сукоба из 1958. године и познатијег и дужег конфликта у периоду 1975-1990. године.

Разлози за ове протесте су економско-политички, а узрок им је каста плутократа и шефова различитих верских групација који деценијама имају монопол на јавно деловање. Економско-друштвене реформе немогуће је спровести уколико се одржи постојеће стање због кога су масе изашле на улице.

Диаб, који је заменио Саада Харирија (просаудијског политичара), кандидат je Хезболаха и Амала те је питање колико је добар избор, с обзиром да су ове групације непопуларне код доброг дела популације. С друге стране, економија је на рубу тоталног колапса, банке немају доларе и ограничавају своте које штедише могу да подигну са својих рачуна, што је узрок напада и демолирања банака у Бејруту. Пошто влада мањак долара, увоз је ограничен а цене домаће робе су вишеструко поскупеле. Ресторани, кафићи и радње по којима је град био познат затворени су, а део особља је или отпуштен или послат на неплаћено одсуство. Незапосленост која је била висока и пре протеста сада је још виша а кухиње за сиромашне раде у три смене.

АПСУРДНА СИТУАЦИЈА
Међународни донори су поручили локалној политичкој елити да ће славине остати заврнуте док се реформе потпуно не проведу. Главна свађа се дешава у маронитско-шиитском блоку, док се маронитско-сунитски блок жалио што се одуговлачи са формирањем владе, а партија Друза се засад држи по страни. Чини се да се ови политичари и даље праве блесави и тврдоглаво игноришу захтеве својих бирача.

Либан се деценијама налази у апсурдној ситуацији: с једне стране неки од најбогатијих људи у региону су Либанци, а с друге стране ниједна јавна установа не функционише нормално. Држава је талац контрадикторних одлука и ограничења која су у два маха довела до грађанског рата, као и корупције чији је узрок верска подела друштвених функција. Погрешно је тражити оправдање у чињеници да је Француска установила тај систем током свог колонијалног мандата 1919-1946. године.

Демонстранти држе картонске стиснуте песнице на којима на арапском пише „револуција“, Бејрут, 14. јануар 2020. (Фото: AP Photo/Bilal Hussein)
Демонстранти држе картонске стиснуте песнице на којима на арапском пише „револуција“, Бејрут, 14. јануар 2020. (Фото: AP Photo/Bilal Hussein)

По том систему, председник увек мора да буде маронит, премијер сунит а председавајући парламента шиит. Таква пракса у сваком друштву доводи до непотизма, корупције, феудалистичког руковођења и некомпетентности. Петнаестогодишњи грађански рат отворио је нове фронтове и те ране до данас нису зацелиле. Верски ратови у Ираку и Сирији су се директно одразили на старе секташке поделе у Либану, а немогућност лукративне трговине између тих држава и Либана избила је из руку ту врсту профита. Нажалост, политичка елита и даље верује да је могуће разрешити кризу тако што ће сачувати себе на власти, а то покушава тиме што је нови кабинет попуњен из редова технократа од којих је сваки постављен од већ поменутих коалиција.

Демонстранти су прозрели ту игру и масовни протести ће се наставити, а може доћи и до даље радикализације тих немира. Један од основних захтева је демонтирање секташког вођења државе и увођење секуларнијег и демократскијег система. Уместо корумпиране политичко-финансијске елите, нови кабинет чине „пријатељи“ ових првих, тако да је реално очекивати даљи наставак кризе. Данашња (субота) окупљања у Бејруту под слоганом „Нема поверења“ обележиле су стоти дан протеста, а окупљени су захтевали формирање Владе националног спаса где би министри били изабрани мимо устаљене шеме. Либанска фунта је у слободном паду и изгубила је трећину вредности у односу на амерички долар.

Хезболах је до сада подржавао статус кво не желећи да се дистанцира од Амала и Слободног патриотског покрета које су две ноторно корумпиране организације. Пошто Слободни патриотски покрет даје председника, уколико би дошло до раскида те коалиције баланс снага у либанској политици би се знатно закомпликовао, што је захтев демонстраната од којих су многи шиити.

БУЂЕЊЕ ИРАКА
Истовремено, у Ираку месецима бесне протести који су усмерени против тамошњег секташког вођења државног апарата, незапослености, корупције на свим нивоима, деловима земље без струје и воде, те америчког и иранског присуства. За разлику од Либана, Ирак је земља са огромним нафтним изворима и тренутно зарађује између 60 и 70 милијарди долара годишње од нафте. Међутим, уместо обнове земље која је од краја седамдесетих непрекидно у рату, тај новац нестаје у приватним џеповима.

Масовне демонстрације које је у петак организовао шиитски клерик Моктад ел Садр биле су усмерене против америчког војног присуства, док се Иран није помињао. Ирачки протести, који су почели пар недеља пре либанских, до сада су однели око 500 живота, а хиљаде демонстраната је повређено од стране полиције. Захтеви Ел Садрових присталица односе се на затварање америчких војних база, забрану коришћења ирачког ваздушног простора од стране америчке авијације и раскидање свих безбедносних уговора које су ирачке власти потписале са САД.

Многе паралеле могу се повући између ових дешавања која се одигравају у Ираку и Либану. Обе земље деценијама пате од сличних верских подела и политичке комбинаторике. Ове секташке групације ослањају се на своје војске и послушне гласаче награђују док друге маргинализују. У Либану је Хезболах деценијама „држава у држави“, али није у стању да самостално води земљу.

Ирак је у тежој ситуацији јер је друштво још подељеније текућим грађанским ратом који траје од америчке инвазије из 2003. године. Моментално не постоји ниједна доминантна политичка фракција која би успела да самостално води Ирак. Нажалост, власти су у Ираку показале да не маре много за животе и да им пуцање у масе бојевом муницијом не представља проблем.

Демонстранти машу заставом Ирака и пале свеће за убијене људе током протеста, Багдад, 01. новембар 2019. (Фото: MOHAMMED SAWAF/AFP via Getty Image)
Демонстранти машу заставом Ирака и пале свеће за убијене људе током протеста, Багдад, 01. новембар 2019. (Фото: MOHAMMED SAWAF/AFP via Getty Image)

У Либану, Хезболах је био главна мета критике, кроз критику читавог естаблишмента, док су у Ираку демонстранти изашли са намером уклањања читавог система, а притом неки од бивших премијера и политичара подржавају ове демонстрације. У сваком случају, наредне недеље ће дати одговор на питање да ли ће ови протести издејствовати суштинске промене или ће либански и ирачки системи остати исти. По свему судећи, чека нас веома динамичан наставак Арапског пролећа 2.0.

 

Стефан Бранисављевић је новинар са дугогодишњим пребивалиштем у Јордану. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Насловна фотографија: Amir Makar/AFP via Getty Images

 

Извор Нови Стандард