Novo buđenje Bliskog istoka

Protesti koji već nedeljama traju u Libanu i Iraku nagoveštavaju vrlo dinamičan razvoj procesa koji su neki nazvali „Arapsko proleće 2.0“

Dana 17. oktobra prošle godine izbile su masovne demonstracije u Libanu koji je od početka Arapskog proleća 2011. godine izložen pritisku izbeglica iz Sirije, endemskoj korupciji i verskoj podeli. Zemlja od šest miliona stanovnika primila je milion i po izbeglica iz Sirije što je dodatno opteretilo ionako tešku ekonomsko-političku situaciju. Politička polarizacija na pristalice i protivnike Asadovog režima veoma je vidljiva od početka sirijskog građanskog rata i remeti krhki balans između različitih verskih grupacija u Libanu.

Tromesečni protesti su doskora bili relativno mirni, pogotovo kada se uporede sa demonstracijama u regionu, međutim, strpljenje je počelo da izdaje demonstrante pa je poslednjih dana došlo do eskalacije nasilja. Ukoliko se nova vlada premijera Hasana Diaba ne dokaže konkretnim merama protesti će prerasti u oružane sukobe koji lako mogu dovesti do novog građanskog rata, poput sukoba iz 1958. godine i poznatijeg i dužeg konflikta u periodu 1975-1990. godine.

Razlozi za ove proteste su ekonomsko-politički, a uzrok im je kasta plutokrata i šefova različitih verskih grupacija koji decenijama imaju monopol na javno delovanje. Ekonomsko-društvene reforme nemoguće je sprovesti ukoliko se održi postojeće stanje zbog koga su mase izašle na ulice.

Diab, koji je zamenio Saada Haririja (prosaudijskog političara), kandidat je Hezbolaha i Amala te je pitanje koliko je dobar izbor, s obzirom da su ove grupacije nepopularne kod dobrog dela populacije. S druge strane, ekonomija je na rubu totalnog kolapsa, banke nemaju dolare i ograničavaju svote koje štediše mogu da podignu sa svojih računa, što je uzrok napada i demoliranja banaka u Bejrutu. Pošto vlada manjak dolara, uvoz je ograničen a cene domaće robe su višestruko poskupele. Restorani, kafići i radnje po kojima je grad bio poznat zatvoreni su, a deo osoblja je ili otpušten ili poslat na neplaćeno odsustvo. Nezaposlenost koja je bila visoka i pre protesta sada je još viša a kuhinje za siromašne rade u tri smene.

APSURDNA SITUACIJA
Međunarodni donori su poručili lokalnoj političkoj eliti da će slavine ostati zavrnute dok se reforme potpuno ne provedu. Glavna svađa se dešava u maronitsko-šiitskom bloku, dok se maronitsko-sunitski blok žalio što se odugovlači sa formiranjem vlade, a partija Druza se zasad drži po strani. Čini se da se ovi političari i dalje prave blesavi i tvrdoglavo ignorišu zahteve svojih birača.

Liban se decenijama nalazi u apsurdnoj situaciji: s jedne strane neki od najbogatijih ljudi u regionu su Libanci, a s druge strane nijedna javna ustanova ne funkcioniše normalno. Država je talac kontradiktornih odluka i ograničenja koja su u dva maha dovela do građanskog rata, kao i korupcije čiji je uzrok verska podela društvenih funkcija. Pogrešno je tražiti opravdanje u činjenici da je Francuska ustanovila taj sistem tokom svog kolonijalnog mandata 1919-1946. godine.

Demonstranti drže kartonske stisnute pesnice na kojima na arapskom piše „revolucija“, Bejrut, 14. januar 2020. (Foto: AP Photo/Bilal Hussein)
Demonstranti drže kartonske stisnute pesnice na kojima na arapskom piše „revolucija“, Bejrut, 14. januar 2020. (Foto: AP Photo/Bilal Hussein)

Po tom sistemu, predsednik uvek mora da bude maronit, premijer sunit a predsedavajući parlamenta šiit. Takva praksa u svakom društvu dovodi do nepotizma, korupcije, feudalističkog rukovođenja i nekompetentnosti. Petnaestogodišnji građanski rat otvorio je nove frontove i te rane do danas nisu zacelile. Verski ratovi u Iraku i Siriji su se direktno odrazili na stare sektaške podele u Libanu, a nemogućnost lukrativne trgovine između tih država i Libana izbila je iz ruku tu vrstu profita. Nažalost, politička elita i dalje veruje da je moguće razrešiti krizu tako što će sačuvati sebe na vlasti, a to pokušava time što je novi kabinet popunjen iz redova tehnokrata od kojih je svaki postavljen od već pomenutih koalicija.

Demonstranti su prozreli tu igru i masovni protesti će se nastaviti, a može doći i do dalje radikalizacije tih nemira. Jedan od osnovnih zahteva je demontiranje sektaškog vođenja države i uvođenje sekularnijeg i demokratskijeg sistema. Umesto korumpirane političko-finansijske elite, novi kabinet čine „prijatelji“ ovih prvih, tako da je realno očekivati dalji nastavak krize. Današnja (subota) okupljanja u Bejrutu pod sloganom „Nema poverenja“ obeležile su stoti dan protesta, a okupljeni su zahtevali formiranje Vlade nacionalnog spasa gde bi ministri bili izabrani mimo ustaljene šeme. Libanska funta je u slobodnom padu i izgubila je trećinu vrednosti u odnosu na američki dolar.

Hezbolah je do sada podržavao status kvo ne želeći da se distancira od Amala i Slobodnog patriotskog pokreta koje su dve notorno korumpirane organizacije. Pošto Slobodni patriotski pokret daje predsednika, ukoliko bi došlo do raskida te koalicije balans snaga u libanskoj politici bi se znatno zakomplikovao, što je zahtev demonstranata od kojih su mnogi šiiti.

BUĐENjE IRAKA
Istovremeno, u Iraku mesecima besne protesti koji su usmereni protiv tamošnjeg sektaškog vođenja državnog aparata, nezaposlenosti, korupcije na svim nivoima, delovima zemlje bez struje i vode, te američkog i iranskog prisustva. Za razliku od Libana, Irak je zemlja sa ogromnim naftnim izvorima i trenutno zarađuje između 60 i 70 milijardi dolara godišnje od nafte. Međutim, umesto obnove zemlje koja je od kraja sedamdesetih neprekidno u ratu, taj novac nestaje u privatnim džepovima.

Masovne demonstracije koje je u petak organizovao šiitski klerik Moktad el Sadr bile su usmerene protiv američkog vojnog prisustva, dok se Iran nije pominjao. Irački protesti, koji su počeli par nedelja pre libanskih, do sada su odneli oko 500 života, a hiljade demonstranata je povređeno od strane policije. Zahtevi El Sadrovih pristalica odnose se na zatvaranje američkih vojnih baza, zabranu korišćenja iračkog vazdušnog prostora od strane američke avijacije i raskidanje svih bezbednosnih ugovora koje su iračke vlasti potpisale sa SAD.

Mnoge paralele mogu se povući između ovih dešavanja koja se odigravaju u Iraku i Libanu. Obe zemlje decenijama pate od sličnih verskih podela i političke kombinatorike. Ove sektaške grupacije oslanjaju se na svoje vojske i poslušne glasače nagrađuju dok druge marginalizuju. U Libanu je Hezbolah decenijama „država u državi“, ali nije u stanju da samostalno vodi zemlju.

Irak je u težoj situaciji jer je društvo još podeljenije tekućim građanskim ratom koji traje od američke invazije iz 2003. godine. Momentalno ne postoji nijedna dominantna politička frakcija koja bi uspela da samostalno vodi Irak. Nažalost, vlasti su u Iraku pokazale da ne mare mnogo za živote i da im pucanje u mase bojevom municijom ne predstavlja problem.

Demonstranti mašu zastavom Iraka i pale sveće za ubijene ljude tokom protesta, Bagdad, 01. novembar 2019. (Foto: MOHAMMED SAWAF/AFP via Getty Image)
Demonstranti mašu zastavom Iraka i pale sveće za ubijene ljude tokom protesta, Bagdad, 01. novembar 2019. (Foto: MOHAMMED SAWAF/AFP via Getty Image)

U Libanu, Hezbolah je bio glavna meta kritike, kroz kritiku čitavog establišmenta, dok su u Iraku demonstranti izašli sa namerom uklanjanja čitavog sistema, a pritom neki od bivših premijera i političara podržavaju ove demonstracije. U svakom slučaju, naredne nedelje će dati odgovor na pitanje da li će ovi protesti izdejstvovati suštinske promene ili će libanski i irački sistemi ostati isti. Po svemu sudeći, čeka nas veoma dinamičan nastavak Arapskog proleća 2.0.

 

Stefan Branisavljević je novinar sa dugogodišnjim prebivalištem u Jordanu. Ekskluzivno za Novi Standard

 

Naslovna fotografija: Amir Makar/AFP via Getty Images

 

Izvor Novi Standard