Савет за спољне односе САД: Попустити Русији да бисмо је одвојили од Кине

„Изразимо се јасно: Вашингтон треба кренути на уступке, како би побољшао односе с Москвом; он то не може учинити кроз очување читаве садашње политике према Русији“

Уредник и аналитичар портала Геополитика њуз Зоран Метер прије два дана отворено је полемисао с појединим ставовима британског аналитичара и старијег научног савјетника Хуверовог института у Стенфорду – Нила Фергусона, недавно објављеним у угледном медију Тајмс.

У њему Фергусон предлаже америчком предсједнику Доналду Трампу и његовим насљедницима да „морају поново усвојити поуке дипломатије с краја 20. вијека“ и подсјећа на тајну посјету тадашњег државног секретара Хенрија Кисинџера Пекингу прије 49 година, који је представљао нови темељ америчко-кинеских односа. „То је био кључни тренутак хладног рата: раскол између Кине и Совјетског Савеза, како би се ујединили Вашингтон и Пекинг против Москве“, казао је Фергусон, с тим, да као данашњег главног америчког супарника он сматра Кину, а не Русију. Складно томе Фергусон даље наводи, како се „коначни циљ америчке стратегије 2020-их година мора састојати у томе“, да се раздвоје „Путин и Си и Русија подстакне да уђе у западну конфигурацију, као једини начин за спас Русије од гушења развијајуће Кине“. Аналитичар Тајмса на крају се пита: „Доналд и Влад – нити једни други односи нису Трампу донијели већу количину непријатности. Али хоће ли они некада донијети стратешку награду? Могуће, то је кључно питање другог хладног рата.“

Метерове опсервације на кључне Фергусонове тезе предлажемо прочитати. А и једне и друге су битне с обзиром на данашњи коментар руског аналитичара Ивана Данилова, објављен у руском утјецајном медију РИА, који је на истом трагу и говори о преслагивању односа између трију глобалних велесила, реагујући на, како сам наводи, шокантан извјештај једне од најутицајнијих америчких аналитичких организација „Савета за међународне односе“ (Council on Foreign Relations, CFR), који, попут Фергусона, такође говори о „новом хладном рату“ али на свој посебан и до сада јединствен начин. Ради се о организацији која спада међу 5 најутицајнијих организација на свијету, у друштву са широј јавности пуно познатијим „билдерберзима“ и „трилатерали“ Дејвида Рокфелера. Та америчка приватна организација за истраживање спољнополитичких питања и проблематике два пута мјесечно издаје свој познати часопис Форен аферс. За CFR ради више од 4.900 особа, између којих и бројни високи службеници, дипломати, познати научници, бизнисмени, новинари, правници. Не без разлога, CFR називају најутицајнијим америчким тинк-тенком, којег понекад оптужују и за завере с циљем формирања свјетске владе.

Али да не дужимо о самом CFR-у, даље у тексту издвајамо најзначајније дијелове из коментара споменутог руског аналитичара на најновији извјештај ове америчке организације, који је уистину шокантан: Ради се, каже аутор, по својој отворености и детаљима шокантној стратегији, која мора осигурати побједу САД-а у новом хладном рату с Кином и доминацију Вашингтона на геополитичком пољу 21. вијека. У тој се стратегији кључно мјесто даје Русији. А приступ, који се предлаже примијенити према тој земљи, снажно је зачудио и водеће руске и америчке аналитичаре.

Идеја, како с Русијом треба нормализовати односе да би се САД-у било једноставније борити с Кином – није нова за америчку аналитичку јавност. Проблем је у томе што се као главни (а у стварности једини) начин за постизање те „нормализације“ обично предлаже активно „гушење и дављење“ Русије привредним санкцијама, а у идеалној варијанти – организовањем „смјене режима“. Такав приступ објективно је контрапродуктиван, али он је једина могућност с тачке гледишта оних, који сматрају, како је најправилнија стратегија према Русији она која се састоји од њеног враћања у стање „добрих 90-их“ и захтјева „признање пораза у хладном рату“ (и посљедично, главне улоге САД-а у свијету). Притом се комбинују економске и војне методе, при чему се то не односи искључиво на Русију, а разлика је само у интензитету притисака. Пракса потврђује како је Вашингтон спреман улазити у дипломатске и санкцијске сукобе и с најближим савезницима. Максимум „шаргарепе“ коју су амерички експерти спремни предложити Русији су нешто попут повратка у клуб Г8 у замјену за њену потпуну капитулацију по свим кључним геополитичким питањима.

НОВА СТРАТЕГИЈА CFR-А ПРЕМА РУСИЈИ ПОТПУНО ЈЕ ДРУГАЧИЈА
Међутим, стратегија коју је објавио Савет за спољне односе, полази с потпуно друге логике. Као прво, у њој нема илузија о томе како САД могу самостално побиједити читави свијет. Штавише (и то је шок с гледишта службеног америчког дискурса) – самостално не могу побиједити чак ни саму Кину. Стратегија америчке „дубоке државе“ (каквом је Данилов означио споменуту америчку утицајну организацију CFR), иде даље, наглашавајући како САД генерално морају престати траћити напоре на друге геополитичке смјерове и концентрисати се на Кину, а такође се бавити и радикалним унутрашњим америчким реформама. И само комбинација тих мјера (које се у стратегији називају „рецептима“) Вашингтону може дати нужну снагу и остварити нужне услове за побједу.

Зачуђујуће је, наводи даље Данилов, како у том дијелу, који описује тренутно „жалосно“ стање на бојиштима америчко-кинеског хладног рата, аутор стратегије (утицајни бивши дипломата, познати лобиста и старији научни сарадник CFR Роберт Д. Блеквил, врло оштро критикује грешке Трампове и Обамине администрације у политици према Русији, а нарочито је оштар када је у питању украјинска „мајданска револуција“, Крим и сам Кијев. Данилов ту цитира споменутог америчког стручњака који наводи слиједеће:

„Амерички предсједник, који би разумио „проблем Кине“ (што је ауторов термин за забринутост повезану са свим америчким проблемима с растом кинеског утицаја у свијету, кинеске економије, војске итд.), питао би: одговарају ли све бољи односи између Кине и Русије националним интересима САД-а? Амерички предсједник, који би схватио „проблем Кине“, ставио би под сумњу увођење дугорочних санкција против Русије 2014, када је Русија анектирала Крим, које су помогле да се Русија гурне према савезу с Кином. Амерички предсједник, који би схватио „проблем Кине“, не би дозволио службеницима предсједничке администрације да јавно поздрављају револуцију у Кијеву 2014. године, помажући тиме увјеравање Пекинга (и Москве) како САД желе смјену режима у Кини.“

Такво признање скупо стоји, наводи Данилов, али најинтересантније у тексту (споменуте стратегије CFR) је рецепт, који се предлаже за побољшање односа између Вашингтона и Москве. Он почиње у апстракцији и прелази у конкретност. У стратегији се наводи: „Сједињене Државе у координацији са својим савезницима морају покушати отворити широки дијалог с Владимиром Путином и руском владом о свјетском поретку и безбедности Европе и Азије.“

Само стручњак таквог ранга и представник „дубоке државе“ може у америчком информационом простору себи дозволити потпуно озбиљно залагање за то да предсједник Трамп покрене дијалог с Владимиром Путином о свјетском поретку, а да се притом не боји да постане циљ за ФБИ због „сарадње с Кремљом“.
На конкретном нивоу стратегије Савет за спољне односе предлаже слиједеће:

„Изразимо се јасно: Вашингтон треба кренути на уступке, како би побољшао односе с Москвом; он то не може учинити кроз очување читаве садашње политике према Русији. То се исто односи и на Москву. У том духу САД морају тежити према споразуму с Русијом око тога да је ширење НАТО-а завршено, да САД укидају своје санкције због анексије Крима и да Русија опет има приступ групи Г8. У замјену, Москва кроз повлачење своје војске из Источне Украјине треба пристати на размјештај мировних снага УН-а, као и престати с отровним мијешањем у америчку политику и културу“.

CFR-ов приједлог „размјене“ тешко да се може сматрати идеалним или чак рецептом који паше за осигурање здравијих односа између Вашингтона и Москве, наводи Данилов, и додаје, како је ту важно ипак нешто друго: судећи према тој позицији утицајне америчке организације, америчке елите поступно оступају од идеје да се Русији може и мора пријетити, и почињу се привикавати на идеју да је с Москвом могуће и нужно водити озбиљне преговоре.

Данилов даље каже, како је немогуће, апсурдно и незамисливо било себи представити 2014. године да ће водећи аналитички центар америчке елите у својству почетне преговарачке позиције (за нормализацију односа с Русијом) „на сто ставити“ такве приједлоге попут признања Крима као руске територије, повратак Русије у Г8 (које има само симболично значење), завршетак процеса проширења НАТО савеза (што де факто значи давање Украјини неутралног статуса тј. њене „финландизације“ (по финском спољнополитичком статусу), и одбацивање размјештаја украјинске војске у Донбасу.

Наравно, све ово не значи како је наведени низ елемената управо онај којег ће и усвојити службени Вашингтон, али и не значи како они идеално одговарају руским интересима који су пуно шири и дубљи у односу на оно што сада предлаже Савет за спољне односе, сматра Данилов. Међутим, само убацивање таквих приједлога у стручну и политичку „сатницу“, готово на свом највишем нивоу, могуће, означава одређену еволуцију америчког промишљања, при чему не само у односу на руски смјер.

Вашингтон се с болом опрашта од илузија о својој свемоћи, а руски успјеси у супротстављању америчким санкцијама и проширењу њиховог утицаја у свијету само су још један доказ тог губитка, наводи Данилов. Може се примјетити, каже он даље, како прекоатлантска елита пролази све одговарајуће етапе: почетну негацију, након тога „злобу“ (санкције, опет санкције, и поново санкције, помијешане с руским изгоном из Г8), а сада иду расправе око тога шта се може предложити у замјену за заустављање бола. Тај процес није почео сада, али он сада долази до оне фазе, када Вашингтон поступно спремно одустаје од својих озбиљних амбиција и признаје нужност уступака, а не ултиматума.

Прије свега то ће завршити депресијом, а након тога новом геополитичком стварношћу. Вјероватно је најбољи одговор на ова настојања америчке рефлексије – упорност у заштити руских интереса, тврди Данилов, који закључује како је ипак у америчкој „дубокој држави“ остало још мало „здравог разума“ који призива на рад с Русијом.

 

Аутор Ирина Метер

 

Насловна фотографија: REUTERS/Evgenia Novozhenina

 

Извор geopolitika.news, 26. фебруар 2020.