У знак сећања на протојереја Всеволода Чаплина

Руска православна црква је изгубила једног од најенергичнијих заступника, који је умногоме одређивао однос дела јавности према Цркви

Иако је умро релативно млад и још у пуној снази, протојереј Всеволод Чаплин (1968-2020), оставио је дубок траг у Руској православној цркви и то баш у периоду када је, после краха Совјетског Савеза, црква интензивно трагала за својим идентитетом у односу према држави и друштву. Близак сарадник некадашњег митрополита а сада патријарха Кирила, отац Всеволод је током деведесетих година обављао важне послове у црквеним телима задуженим управо за односе цркве и друштва.

Отац Всеволод се није либио снажног друштвеног, па и политичког ангажмана, и његове изјаве су често дочекиване као изразито контроверзне. Био је снажан противник америчког империјализма и либералне идеологије, веровао је у велику улогу Цркве у формирању и очувању друштвених и културних вредности и важну улогу Русије у хришћанској мисији. Неспорно патриотски настројен, његови ставови нису увек били „на линији“ са државном идеологијом ни у једном  тренутку новије руске историје и у основи је био снажан критичар државних власти, како у домену њихове попустљивости према отвореном или прикривеном утицају политичког и идеолошког Запада, тако и према социјалном питању.

Предвидљиви су у том контексту његово противљење хуманизму, као „прикривеном сатанизму“, неприхватање екуменистичких пракси заједничке молитве са нехришћанима и неправославнима, протести против доминације дарвинистичког учења у школским програмима и култа науке, борба против абортуса и указивање на континуитет русофобије код једног дела руске интелигенције. Као нарочито контроверзно било је схваћено његово становиште како су држава, народ и светиње важније од појединачног човека, због чега је повремено правдао насилне методе у политичком и друштвеном животу.

Протојереј Всеволод Чаплин (Фото: Анна Артемьева/ Новая газета)
Протојереј Всеволод Чаплин (Фото: Анна Артемьева/Новая газета)

Оружану одбрану, па и превентивно насилно деловање према нападачу је сматрао легитимним, док је руску интервенцију у Сирији назвао „светим ратом против светског тероризма“, због чега је изазвао протесте и од стране појединих епископа из Сирије, са аргументом да у хришћанству нема и не може бити никаквог „светог рата“. Такође, позната је његова изјава поводом Октобарске револуције и потоњег грађанског сукоба: „У основи сматрам да су наши верујући, када је Лењин 1920-их покренуо репресију против њих, морали да одговоре другачије него што јесу. Морали су да одговоре свом силом оружја и силом народног отпора против бољшевика“.

Ипак, ставови протојереја Всеволода Чаплина нису увек били доследни и они који су га познавали и пратили његов рад сведочили су како је увек био спреман да помогне сваком ко страда, не гледајући ко је ко. Такође, његова позиција није била круто институционална и властодржачка, јер је увек на прво место стављао народ, залажући се за смањење јаза између црквене јерархије и лаика, између осталог и оснивањем „православних народних организација“.

Био је заступник становишта како се спаситељско дело Цркве не врши само на плану индивидуалног односа човека са Богом и личног спасења, нити у смислу понекад апстрактног поимања литургијске заједнице, већ да (војујућа) Црква мора све да учини како би у конкретном времену и простору – у садејству са државним властима или против њих, као и у садејству или против доминантних друштвених токова – изградила што је могуће боље услове за спасење што већег броја људи. Подједнако није делио веровање такозваног „ружичастог хришћанства“ у могућност стварања раја на земљи, али ни став равнодушности и пасивности када је судбина људских заједница и творевина у питању, верујући у улогу народа, па и држава у историји спасења.

Протојереј Всеволод Чаплин говори на скупу подршке Руској православној цркви и патријарху Кирилу, Москва, 22. јул 2012. (Фото: Maxim Shemetov/Reuters)
Протојереј Всеволод Чаплин говори на скупу подршке Руској православној цркви и патријарху Кирилу, Москва, 22. јул 2012. (Фото: Maxim Shemetov/Reuters)

Руска православна црква је изгубила једног од најенергичнијих и јавно најприсутнијих заступника, који је умногоме одређивао однос дела јавности према Цркви као таквој, схватајући његове ставова као „званичне“. Наравно, Руска православна црква никако свих ових деценија није могла бити изједначена са личношћу било ког појединца, па и Всеволода Чаплина, али ће његов одлазак свакако утицати на њен јавни, односно друштвени лик.

 

Владимир Коларић је прозни и драмски писац, теоретичар уметности и културе, аутор књиге „Хришћанство и филм“. Ексклузивно за Нови Стандард

 

Насловна фотографија: novorosinform.org

 

Извор Нови Стандард