Kako su dva Harija pobedila jednog Džeka

Kako je poraz moralnih principa jednog dinarca koji je postao gradonačelnik Vankuvera najavio dolazak vremena nezajažljive potrošnje i trijumfa globalističkih vrednosti

Za Miloša i Nanu Vuković se može reći da su predstavljali gotovo idealnu dinarsku kombinaciju. On Crnogorac, a ona iz onog gospodskog soja Bokelja koji nisu nikada voleli da se poistovećuju sa tim gorštačkim ponosnim plemenom, ali se nisu ustezali da sa njima ponekad, kada se ukaže dobra prilika, stupaju u brakove. Možda se baš zahvaljujući toj kombinaciji dogodilo da se početkom dvadesetih godina prošlog veka Miloš i Nana nađu u gradiću Anjoks na zapadnoj pacifičkoj obali velike zemlje Kanade. Jer Bokelji su od pamtiveka bili poznati po istraživačkom duhu i sklonosti ka moreplovstvu, dok su Crnogorci poslovično više voleli da žive na nemogućim mestima koja su bili spremni da brane do smrti i da se tim junaštvom ponose do neba. A gradić Anjoks se skrio baš na jednom nemogućem mestu do kojeg se moglo doći samo uz izdašnu pomoć istraživačkog i navigatorskog talenta. Ima u tom opisu naravno i malo simbolike jer se samo na takav način može barem naslutiti koje su to okolnosti i sile bili odgovorni da se ljudi iz tako udaljenih tačaka planete nađu na tako neverovatnim mestima.

Priča o usponu i padu grada Anjoksa predstavlja deo one klasične povesti Britanske Kolumbije koju su u drugoj polovini devetnaestog i prvoj polovini dvadesetog veka pisali geolozi i rudarski eksperti. A kao glavni dramski pokretač te i mnogih drugih priča diskretno se naslućuje neutoljiva žeđ zapadnog čoveka za vađenjem i eksploatacijom ruda potrebnih za održavanje eksponencijalnih stopa rasta zahuktale kapitalističke mašinerije. U ta slavna vremena rudarski gradovi su nicali kao pečurke posle kiše, ali i veoma brzo umirali nakon što su žice bivale iscrpljene ili dovedene do tačke neisplativosti dalje eksploatacije. Neki su se zatirali i potpuno nestajali sa lica zemlje, dok su se oni koji su imali više sreće pretvarali u duhove i nastavljali da poput monumenata svedoče o davnoj prošlosti koja je znala da ponekad bude i neslavna. Jedan od takvih gradova bez broja bio je i Anjoks koji se smestio na obali jednog od onih – fjordovima nalik – dugačkih i uskih okeanskih zaliva što su se duboko usecali u kopno obraslo gustim neprohodnim džunglama četinarskih kišnih šuma Zapadne obale, čineći njen reljef lepim za pogled, ali i zagonetnim za misao. Anjoks je baš u skladu sa tom doktrinom nikao u blizini bogatih nalazišta rude bakra i živeo svoj burni i kratki život sve dok se nije ugasila potreba na osnovu koje se pojavio na jednom takvom neopisivo negostoljubivom mestu.

Miloš i Nana su se našli u Anjoksu taman na vreme da na samom početku svoje emigrantske avanture izvuku neku materijalnu korist i na kratko osete blagodeti života u gradu sa ograničenim vekom trajanja. A taj život, valjda baš zbog te činjenice da su mu dani unapred bili izbrojani, znao je da bude buran i da se živi na visokoj nozi. U gradovima poput Anjoksa su se, osim brojnih hotela, barova i salona obavezno nalazile i kulturne ustanove kao što su pozorišta i koncertne dvorane, te rekreativni objekti poput klizališta, a štampale su se i novine. A u preciznim hronikama iz tih vremena može se naći podatak da je Anjoks imao i golf igralište. Međutim, teško da je iko od zaposlenih u okolnim rudnicima i topionici u gradu imao vremena da ide u pozorište ili nedeljom igra golf. Život, pogotovu emigranata, nije bio nimalo lak, a niti zdrav. Ti rudarski gradići, iako smešteni u predelima devičanske čistote i lepote, pogotovo ako se u njima našla još i topionica metala, kao što je bio slučaj sa Anjoksom, znali su da budu toliko zagađeni da je pravo čudo da se u takvoj atmosferi moglo preživeti duže od nekoliko godina.

U tom Anjoksu se 1928. rodio Jovan, Nanin i Milošev prvenac, koji će svojom životnom niti pokazati da se u tom ponekad tužnom prepletu sudbina ljudi i gradova može ponekad naići i na tragove lepote. Trebaće mnogo strpljenja da bi se ta lepota dočekala jer su godine koje su usledile po Jovanovom dolasku na svet donele još mnogo onoga neprijatnog i sumornog. Nakon berzanskog sloma sledeće 1929. doći će na red ona čuvena depresija čije prve žrtve će biti upravo rudarski gradovi poput Anjoksa koji će početi da izumiru sa zatvaranjem rudnika i gašenjem topioničarskih peći. Gradovi koji su do maločas zračili životom i optimizmom opusteće preko noći, dok će se njihovi stanovnici otisnuti u nove egzoduse, bivajući primorani da silom prilika oživljavaju uspomene na ona starozavetna vremena. U tim egzodusima svoje mesto će naći i Vukovići, seleći se i nalazeći privremena i kratkotrajna utočišta u onim malobrojnim gradićima severozapada kontinenta koji su uspevali da opstanu i održe svoje prisustvo na geografskim mapama. Čak i u tim vremenima jada i bede Nana i Miloš nisu zaboravili svoju biološku dužnost, tako da na taj ne baš tako lep i privlačan svet dolaze prvo Danilo, a zatim a i mezimica Neli. Jer kako govoraše oni stari mudri pesnici: posle svake smrti dolaze nova rađanja. Ako danas nakon toliko godina i decenija pokušate na geografskim mapama pronaći Anjoks, nećete uspeti, jer gradovi duhovi ne ostavljaju vidljive tragove na njima. Ali ćete zato u mnogim povestima moći pronaći lepe priče o deci koja su se, poput Jovana, Danila i Neli rađala u gradovima koji su kasnije nestajali i uspevala da nastave misiju života u onim drugim koji su preživeli.

SA MARGINA DO VISINA
Negde krajem tridesetih godina Miloš i Nana sa troje dece se konačno pojavljuju u Vankuveru odakle se kao porodica neće više seliti. Depresija je odavno otišla u istoriju a život se vratio u normalne tokove, koji nažalost neće dugo trajati. Za Vukoviće bi se moglo reći da im emigrantska sreća u onom prvom delu te avanture nije bila naročito naklonjena. Nakon što su uzeli učešća u onom ne baš slavnom delu istorije severnoameričkog rudarstva i ugradili delove svojih života u spiritualnu povest kratkotrajućih rudarskih naseobina, u Vankuver su došli više siromašni nego bogati. Miloševo zdravlje je bilo prilično narušeno zbog višegodišnjeg rada u ekstremno neprirodnoj i zagađenoj sredini. Oboleo je od bolesti zvane silikoza, koju prema medicinskoj definiciji izaziva udisanje kristala silikatne prašine. Silikoza je samo jedna od bolesti od kojih su obolevale i umirale hiljade radnika čiji se radni vek vremenski uklopio u onaj najcrnji period industrijske ekspanzije kada nisu postojale nikakve norme zaštite na radu, niti organizovane društvene brige za zdravlje stanovništva. Među njima se nažalost našao i Miloš Vuković koji je umro od posledica silikoze 1941. godine, prerano napustivši svet, u kojem je ostalo još mnogo nedokučenih tajni, nedostignutih ciljeva i neostvarenih snova što se kriju u glavama odvažnih i prostodušnih emigranata, taman toliko hrabrih i radoznalih da se otisnu iz zavičaja i upute ka neshvatljivo dalekim i nepoznatim zemljama. U tom istom svetu je ostavio suprugu Nanu sa teškim bremenom brige oko troje nejake dece, najvećim i jedinim bogatstvom koje je za svoje kratke ovozemaljske misije uspeo da stekne.

Nana je spadala u onu grupu ljudskih bića koja su čak i do onog najnižeg egzistencijalnog nivoa dolazile na način koji je iziskivao maksimalni nivo uloženog truda i samoodricanja. Ona je nakon Miloševe smrti bila primorana da za održavanje tog nivoa prostog preživljavanja radi sve vrste poslova do kojih se moglo doći bez obzira koliko su bili teški, a ponekad čak i ponižavajući. Podrazumeva se da su to bili oni najniže plaćeni poslovi za koje nije bilo potrebno nikakvo veliko umeće osim velikog truda, znoja, čelične volje i naravno nužde koja čoveka primora da ih radi. Bila je Nana i švalja, i čistačica, a po potrebi i pralja, radeći kad god je bilo prilike da se bilo šta radi, i što je duže mogla, a da ne odsustvuje previše od kuće gde ju je čekala mala nejaka čeljad. Čak i takva neiscrpna spremnost da se radi i žrtvuje nije često bila dovoljna da se zadovolje one najelementarnije potrebe četvoročlane porodice, od kojih su troje bila deca školskog uzrasta.

U onoj usmenoj kolektivnoj baštini vankuverskih dinaraca ostala je kao njen možda najlepši ukras jedna anegdota iz tih ranih četrdesetih godina vezana za školske zgode i nezgode dvojice đaka iz porodice Vuković. Pošto su deca intenzivno rasla i razvijala se, a bilo ih je troje prilično različitih godišta, nije uvek bilo lako sa odećom i obućom pratiti taj bujni dečiji razvoj. Tako da se u jednom periodu desilo da je u kući na raspolaganju bio samo jedan par dečijih muških cipela, a pošto je školska godina bila u toku deca su pored svega morala svaki dan da idu u školu. Međutim, zahvaljujući inventivnosti i snalažljivosti čak i za taj naizgled nerešiv problem našlo se rešenje. Doduše pomogla je i okolnost da su Jovan i Danilo išli u školu u različitim smenama, Jovan u jutarnju, a Danilo u popodneevnu. Dok je Jovan bio u školi Danilo je kod kuće učio. Čim bi se Jovan vratio sa nastave Danilo bi obuvao njegove cipele i odlazio u školu. Nije isključeno da su Jovanu cipele verovatno bile malo tesne, a Danilu za koji broj veće. Ali kako dečija noga brzo raste uskoro su mu te zajedničke cipele bile taman, a mama Nana je uspela da dođe do novaca i kupi nove cipele za Jovana. Takođe, nije isključeno da su one prve zajedničke Jovanove i Danilove cipele, junaci te besmrtne anegdote, na kraju završile na nogama male sestre Neli.

Panorama Vankuvera 1940-ih godina (Foto: flickr.com)
Panorama Vankuvera 1940-ih godina (Foto: flickr.com)

A sa vremenom koje je neumoljivo nastavilo svoje napredovanje ka svom dalekom hipotetičkom kraju i deca su nastavila da rastu i da se skoro neprimetno približavaju svom sudbinskom ishodištu čiji konačan izgled niko nikada čak ni u maglovitom nagoveštaju nije uspeo da unapred tačno predvidi. Možda je i najveća lepota tog čuda zvanog život u tome da se o konačnom raspletu i epilogu svake pojedinačne ljudske sudbine može razmišljati, sanjati, da se njen ishod na određen način može priželjkivati ili predviđati, ali nikada pogoditi na kojoj tački će njena krivudava putanja jednog dana završiti. Jovan, Danilo i Neli su i pored toga što majka Nana nije ponekad uspevala da sa kupovinom cipela prati brzi rast dečijih stopala dobro napredovali u školi bivajući uvek među najboljim učenicima u svojim razredima.

Jovan je kao najbolji đak svoje generacije i predsednik razredne zajednice maturirao 1947. godine u srednjoj školi Kralj Edvard (King Edward Secondary). Njegova briljantna srednjoškolska karijera će se nastaviti i na studijama s napomenom da će njena linija uspona postajati sve strmija. Narednih godina diplomiraće sa najvišim ocenama na Univerzitetu Britanske Kolumbije – UBC – što će mu omogućiti da školovanje nastavi na pravnim postdiplomskim studijama. Već sredinom pedesetih mladi advokat Jovan Vuković će sedeti u svojoj advokatskoj kancelariji smeštenoj u jednoj od onih višespratnica što su kao pečurke posle kiše nicale u vankuverskom „dauntaunu”. Pred njim će se pružati pogled na grad koji se nezadrživo preobražavao, a tamo daleko na horizontu naslućivati blistava karijera advokata i jednog od glavnih protagonista događaja koji će na presudan način obeležiti možda najvažniji period njegove moderne istorije.

OD JOVANA DO DžEKA
Kraj šezdesetih je na simboličan način nagovestio kraj posleratne idile i početak modernog doba koje će doneti mnogo tehnoloških i medijskih čudesa, ali i postepeno ukloniti sa istorijske scene državu blagostanja, a način života i svakodnevnicu preobraziti do neprepoznatljivosti. Već prvi naleti tih destruktivnih trendova izbaciće u medijsku orbitu buduću političku zvezdu koja će svojom pojavom i delovanjem na upečatljiv način obeležiti tu smenu dva nepomirljivo različita doba. Vesnici novog doba bile su kompanije koje su mahinacijama sa kupovinom jeftinog zemljišta i izgradnjom stambenih i poslovnih objekata ostvarivale sve veće profite i gomilajući kapital sticale moć i uticaj, otimajući se tako kontroli društva. Kada se jedna od najmoćnijih takvih kompanija tog vremena „Marathon Realty” pojavio u delu Vankuvera zvanom Arbjutus sa naumom da tu gradi veliki trgovinski centar podigla se velika prašina, jer je u tom kraju u samom predvorju prestižnog „Vest sajda”, uglavnom, u kućama mnogo većim i lepšim od prosečnih, živeo onaj fini svet koji je sebe smatrao elitom grada. Na čelo uznemirenih vlasnika tih arhitektonski skladno i ljupko oblikovanih kuća izgrađenih obavezno u stilovima uvezenim sa britanskih ostrva stavio se, ko bi drugi nego, poznati advokat Džek Volrič, koji je i sam već duže vreme živeo u jednoj od tih kuća sa suprugom Lavern i dvoje dece. „Marathon Realty” nije imao nikakvih izgleda da ostvari svoj kapitalistički plan u sudaru sa već odavno afirmisanim advokatom Volričem. Trgovinski centar na radost žitelja Arbjutusa nije izgrađen u njihovom kraju, a za Džeka će ta pobeda predstavljati pokretački motiv i inspiraciju da za izvesno vreme zameni advokatsku praksu političkom karijerom.

Nije na odmet napomenuti da je Džekova ideja da se suprostavi moćnim kapitalistima bila sasvim u skladu sa trendom započetim erupcijom hipi revolucije koja se 1967. prenela iz Kalifornije u taj najseverniji veliki grad Zapadne obale, izabravši za svoje glavno uporište deo grada poznat kao Kitsilano, smešten u neposrednoj blizini prestižnog Arbjutusa. Bilo je to vreme buntova svih mogućih vrsta jer se osećalo da se svet kreće u zloćudnom pravcu, tako da su samo nešto zapadnije od Arbjutusa u delu „Vest sajda” zvanom Point grej u proleće te iste godine u kući Irvinga i Doroti Stouv počeli da se sastaju antiratni aktivisti i nekonformistički zanesenjaci u nameri da po svaku cenu spreče nuklearne probe koje je američka vojska nameravala da izvede na ostrvima u blizini Aljaske. Posle jednog od narednih okupljanja na Point greju, Irving je podigao u vis dva srednja prsta napravivši slovo „V”. To je u to vreme hipi revolucije predstavljao simbol mira. Njegov prijatelj koji je stajao do njega izgovorio je onu čuvenu rečenicu: „Make that a green peace”, koja će ući u istoriju i iz čije dve poslednje reči će nastati ime organizacije koja će pedeset godina nakon svog osnivanja brojati 2.9 miliona članova i predstavljati najvećeg borca za očuvanje prirodne sredine. Samo dve godine kasnije Džek će podržati mlađeg kolegu advokata Majka Harkorta koji se stavio na čelo protesta protiv izgradnje brzih auto-puteva sa osam traka kroz samo centralno gradsko jezgro. Američka vojska je odustala od planiranih nuklearnih detonacija, a auto-put sa osam traka nije nikada prošao kroz vankuverski „dauntaun”.

A oni malo radoznaliji posmatrači ukoliko se zainteresuju lako će otkriti da se iza imena Džek Volrič krije onaj Jovan Vuković rođen u Anjoksu, koji je nekada davno pozajmljivao bratu cipele da ode u školu. Možda će mu neki od njih zameriti na promeni imena, dok će biti sigurno i onih kojima će se svideti ta sklonost nekih dinaraca i njihovih potomaka da svoja imena prilagođavaju vremenu i mestu u kojem su proživeli svoj vek. Jer na kraju krajeva iza svakog imena krije se čovek koji načinom kako je živeo i tragom koji je ostavio iza sebe treba da opravda da li je bio dostojan imena koje je nosio. Džek Volrič će, kao što će se u kasnijem delu ove povesti videti, pokazati da je u tome potpuno uspeo, bivajući delom koje je iza sebe ostavio dostojan i prvog i drugog imena.

PREKO TENISA DO ZVEZDA
Kada je 1952. diplomirao sa najvišim ocenama na postdiplomskim studijama Univerziteta Britanske Kolumbije, i to u svojstvu predsednika klase diplomaca, Džek Volrič je u svojoj glavi sigurno već imao jasnu i dobro iskristalisanu viziju sopstvene budućnosti. Jer iza njega je ostala briljantna školska i studentska karijera u kojoj je na mestu predsednika bilo maturantskih, bilo diplomskih klasa završio svaku fazu školovanja. To je naravno podrazumevalo najviše ocene koje se izražavaju isključivo stoprocentnim učinkom, ali i besprekorno ponašanje u skladu sa normama i pravilima uspostavljenim tokom stotina godina britanske ekonomske, političke i kulturne dominacije. Ta pravila su podrazumevala da u ponašanju i ophođenju nije smelo biti nijedne mrlje, čak ni one koja bi se mogla naslutiti. Osim odsustva mrlja ponašanje i ophođenje su morali da krase maniri po kojima bi se pripadnici buduće društvene elite jasno uočavali i razlikovali od ostalih slojeva poređanih po visini na društvenoj hijerarhijskoj lestvici. Ti maniri su se najlakše sticali u raznoraznim udruženjima i klubovima u koje se moglo ući i postati članom samo sa propusnicama. Jedno od takvih mesta ranih pedesetih godina u Vankuveru bio je Džeriko teniski klub, smešten u najelitnijoj četvrti grada, Point greju. Kada se pojavio na travnatim terenima Džeriko kluba Džek Volrič je dobro znao da je nakon dugogodišnjeg predsednikovanja maturskim i diplomskim klasama u najelitnijim vankuverskim školama i fakultetima, ali i kao tek svršeni pravnik na postdiplomskim studijama, tu propusnicu imao u džepu i da je nije morao pokazivati.

Premijer Britanske Kolumbije Bil Benet preskače mrežu tokom teniskog meča sa gradonačelnikom Vankuvera Džekom Volričom, Vankuver, jun 1978.
Premijer Britanske Kolumbije Bil Benet preskače mrežu tokom teniskog meča sa gradonačelnikom Vankuvera Džekom Volričom, Vankuver, jun 1978. (Foto: miscellaneousphotographs.com)

Džek je zaista, poput mnogih svojih zemljaka dinaraca, bio veoma talentovan, i to ne samo u jednom, ili dva, nego u ko zna koliko polja ljudskih sklonosti ka kreativnom oblikovanju vlastitih života i prilagođavanju stvarnosti u kojoj obitavaju. Zbog toga mu nije trebalo mnogo vremena da kao tek svršeni pravnik i advokatski pripravnik na travnatim terenima Džeriko teniskog kluba pred svojim budućim kolegama, a kasnije i političkim saradnicima i oponentima sa kojima će narednih decenija deliti pripadništvo elitnim ešalonima vankuverskog vladajućeg krema, pokaže i svoj raskošni teniski talenat. Bila su to ona stara teniska vremena kada je jak i precizan servis, nakon koga je sledio izlazak na mrežu i neodbranjiv volej, bili dovoljni za ulazak i u tenisku elitu. Ako se pored toga, za slučaj da ta kombinacija sa jakim servisom i pobedničkim volejom ne uspe svaki put, poseduje još i dobar bekhend, onda su se sticali uslovi za status teniske zvezde. A to se upravo dogodilo u Džekovoj teniskoj karijeri koja se nekako prirodno nadovezala na njegov zvezdani uspon na vankuverskoj advokatskoj sceni tih ranih pedesetih. Jer je uporedo sa razornim volejom i preciznim bekhendom, od kojih je posmatračima ponekad zastajao dah, tamo preko puta velikog morskog zaliva zvanog Ingliš bej, u svojoj advokatskoj kancelariji smeštenoj u jednoj od onih elitnih poslovnih zgrada vankuverskog „dauntauna”, Džek Volrič mukotrpno, strpljivo i nezadrživo gradio karijeru koja će ga za samo petnaestak godina dovesti do samog vrha vladajućeg Olimpa u to vreme već uveliko najvećeg grada Zapadne Kanade.

Ali da se ne bi sve svelo na ogoljeni karijerizam pobrinuo se onaj uvek budni režiser velike kosmičke predstave koji je u već pomalo monoton sled događanja ubacio i malo emocijama prožete romantike bez koje se lepota života brzo izgubi u hladnom individualističkom pragmatizmu. Doduše, njegova intervencija možda i nije bila toliko neophodna jer su se događaji na travnatim terenima Džeriko teniskog kluba razvijali na jedan od onih načina koji se nekako sam od sebe podrazumevao. Tome je u najvećoj meri doprinela možda na prvi pogled čudna koincidencija da se u isto vreme na teniskom nebu Point greja pojavila i jedna ženska zvezda. Bila je to Lavern Benet, kojoj je, što se tenisa tiče, bilo teško naći slabu tačku, a koja u to tenisko društvo svakako nije zalutala slučajno. Jer bila je to devojka sa pedigreom, iz jedne od onih bolje stojećih porodica u kojima se ljubav prema tenisu usađivala od malih nogu, predstavljajući obavezan deo vaspitnog procesa i ne tako nevažan detalj u stvaranju osećaja pripadništva kasti izuzetnih. Tako da će se na teniskim terenima Džeriko kluba desiti onako spontano ono što će se u dalekoj budućnosti moći dešavati samo uz pomoć matematičkih algoritama i kompjuterskih simulacija čija će se glavna svrha stručno nazivati „perfect match”.  Iz tog savršenog poklapanja javiće se na sasvim prirodan način između dva teniska asa jedna od onih ljubavi koje neminovno završavaju u braku, ali ne običnom braku, već jednom od onih od samog Boga komponovanih zajednica dva savršeno srodna bića suprotnog pola koja, prosvetljena božanskom harmonijom, traje čak i duže od samog života. Iz tog braka ozvaničenog 1954. ubrzo će na svet doći, valjda opet božanskom voljom, anđeosko biće, koje će poneti ime Stevan, da bi se nešto kasnije porodici pridružila i usvojenica Dana. To je bilo finale onog romantičnijeg dela životne bajke za koju bi se moglo reći da je počela pre 26 godina na sasvim neočekivanom mestu, u onom prljavom i večito kišovitom Anjoksu zaturenom u lavirintu fjordova i stoletnih kišnih šuma dalekog severozapada.

Kreativnost režisera te bajke doći će do punog izražaja tek 22 godine kasnije kada će se krajem avgusta 1976. u prostorijama Džeriko teniskog kluba okupiti članovi pokreta TEAM (The Elect Action Movement), kojem je pripadao i Džek Volrič. To je bila koalicija konzervativaca, liberala i umerenih levičara koja je formirana krajem šezdesetih kao protivteža klasičnim konzervativcima, beskompromisnim zastupnicima interesa krupnih kapitalista, okupljenih u pokretu NPA, koji su pre toga dugo dominirali vankuverskom političkom scenom. Cilj tog istorijskog okupljanja je bio da se izabere kandidat za gradonačelnika Vankuvera na predstojećim gradskim izborima. Bilo je naravno mnogo simbolike u tom čisto političkom događaju koji se odigrao u prostorijama i na igralištima jednog sportskog kluba. Kako lične, tako i kolektivne simbolike. Jer bio je to onaj isti teniski klub na čijim terenima je svoju igračku slavu pre dvadeset i više godina stekao jedan mladi tek svršeni advokat. Na tim terenima je upoznao svoju buduću životnu saputnicu, a istovremeno, zahvaljujući ne samo sportskom nego i stručnom talentu, prokrčio je svoj put i zauzeo mesto u samom vrhu vankuverske elite sa „Vest sajda”. A igrajući tenis i družeći se sa mnogim istaknutim političarima, biznismenima i uglednim javnim ličnostima, na videlo su isplivali i ostali njegovi talenti koji će ga postepeno lansirati u same vrhove gradske vlasti. Pre tog istorijskog okupljanja u Džeriko teniskom klubu, Džek je već kao profesionalni političar proveo između 1972. i 1976. godine dva dvogodišnja mandata u vankuverskom gradskom savetu kao odbornik, takozvani „alderman“. A nije nevažna ni činjenica da je godinama bio i predsednik tog istog teniskog kluba. Nakon što je legendarni Art Filips odlučio da se ne kandiduje za treći dvogodišnji mandat, koalicija TEAM je tog leta tražila novog kandidata.

IZBORNA POBEDA
Lična i kolektivna simbolika doživele su svoj vrhunac sunčanog 17. avgusta, kada su se članovi koalicije TEAM pojavili ma travnatim terenima Džeriko kluba obučeni više sportski nego onako kako bi to zahtevao jedan politički događaj. U jednom pojavnom detalju ta čudna družina bila je jedinstvena i uniformna. Bez obzira za kojeg od dvojice kandidata su nameravali da glasaju, svi prisutni delegati su na nogama nosili bele teniske patike marke „Adidas”. Posmatrajući to opušteno ispoljavanje nekonvencionalnosti na jednom od najprestižnijih mesta Point greja mogao se steći dojam da se u tim sedamdesetim još osećao odjek one hipi revolucije iz prethodne decenije. Kao da su pripadnici tadašnje vankuverske vladajuće elite svojim ponašanjem, koje je ponekad iskakalo iz uobičajenih klišea, pokušavali da možda nesvesno izraze svoj žal za jednim vremenom za koje su osećali da postepeno klizi u nepovrat. Bilo je to vreme u kojem je tenis bio više od igre, ali u kojem je i sam život pružao mnogo više prilika za igru nego što će to uskoro biti moguće. Vankuverski novinar i publicista Stan Perski je u svojoj knjizi Kuća koju je sagradio Džek (The House That Jack Built), opisujući ta vremena, na najbolji način izrazio tu percepciju života kao igre, navodeći na početku jednog poglavlja da je Džek Volrič u prostorijama Džeriko teniskog kluba osvojio izbornu nominaciju za gradonačelnika Vankuvera bez izgubljenog seta (straight sets). Pokazalo se da je teniska elita sa Point greja shvatila da je konačno sazrelo vreme da nekadašnja teniska zvezda, a potom vrhunski advokat i gradski odbornik preuzme u svoje ruke i najvišu funkciju gradske uprave. Njegov protivkandidat, advokatski kolega i saborac u prvim donkihotovskim pokušajima otpora protiv sve agresivnijeg krupnog kapitala tog avgusta 1976. nije imao šanse. Bio je to Majk Harkort koji će morati sačekati još četiri godine da se domogne fotelje gradonačelnika, a koji će svoju političku karijeru završiti krajem devedesetih kao premijer Britanske Kolumbije.

Ono što će se, igrom slučaja, desiti tačno tri meseca kasnije u sredu 17. novembra iste godine, moglo bi se, nastavljajući se na ironičnu opasku Stana Perskog, okarakterisati kao druga uzastopna pobeda tenisera Džeka Volriča bez izgubljenog seta. Dobio je Džek izbore mnogo lakše nego što su trojica protivkandidata, ali i veći deo javnosti, očekivali. U završnom zbiru imao je skoro dvostruko više glasova od drugoplasiranog. Većina njegovih glasača, ali i onih iz protivničkog tabora, nisu verovatno bili ni svesni da je grad Vankuver dobio možda najneobičnijeg gradonačelnika svih vremena. Jer malo kome od njih je bila poznata činjenica da se iza njegovog imena i pojave krije onaj nekadašnji dečak Jovan Vuković iz prljavog rudarskog gradića Anjoksa, koji je već odavno iščezao sa geografskih karata. Još manje je bilo onih koji su znali da je novoizabrani gradonačelnik svoje školovanje pre tačno četiri decenije započeo lutajući sa siromašnim roditeljima po najzabačenijim rudarskim naseobinama severa provincije bivajući najčešće jedini učenik u razredu. Da je idući ili vraćajući se iz škole veoma često sretao medvede i vukove koji su mu se sklanjali sa puta, verovatno instiktivno sluteći da se pred njima ne nalazi običan dečak. A pogotovo nisu mogli znati da je to onaj isti dečak koji će nekoliko godina kasnije u Vankuveru sa svojim bratom deliti iste cipele za odlazak u školu.

Dok je pobednička koalicija TEAM na čelu sa odlazećim gradonačelnikom slavila, bilo je naravno, kao što je i normalno, dosta onih koji nisu bili previše oduševljeni da na mestu gradonačelnika vide kamufliranog dinarca, advokata Džeka Volriča. Može im se oprostiti jer niko od njih nije imao u glavi ni najmaglovitiju predstavu o tome ko su ti dinarci, niti da to pleme uopšte postoji. Ali će im se isto tako uzeti kao olakšavajuća okolnost da su iznoseći svoja mišljenja davali sud o nečemu što će se iz perspektive nekog budućeg vremena činiti potpuno drugačijim od onoga što su oni smatrali da je jedino ispravno i društveno opravdano.

Aldermani u vankuverskom gradskom savetu: Hari Rankin, Majkl Harkort, Džek Vorlič (u sredini), Helen Bojse i Vornet Kenedi na inauguraciji gradonačelnika Arta Filipsa, 08. januar 1975. (Foto: Vancouver (B.C.). Office of the City Clerk)
Aldermani u vankuverskom gradskom savetu: Hari Rankin, Majkl Harkort, Džek Vorlič (u sredini), Helen Bojse i Vornet Kenedi na inauguraciji gradonačelnika Arta Filipsa, 08. januar 1975. (Foto: Vancouver (B.C.). Office of the City Clerk)

Jedan od njih je bio Hari Rankin, po mnogima legendarna ličnost ne samo vankuverske, nego i kanadske političke scene. Međutim, Hari je u legendu ušao ne zbog svoje političke aktivnosti, već zbog humanističke orijentacije i humanitarnih volonterskih poduhvata po kojima će najviše ostati upamćen. Po profesiji je bio Džekov kolega advokat. Možda najinteresantniji deo njegove advokatske karijere bio je prijem u advokatsku komoru. Zbog izrazito levičarskih ideoloških opredelenja komora je dugo odbijala da ga registruje. Na kraju je primljen tek kada je potpisao dokument kojim odriče svoju pripadnost organizovanom komunističkom pokretu. Nakon toga je dobar deo svojih advokatskih usluga i pravne pomoći pružao besplatno onima koji nisu imali novaca da plate, a kojima je itekako bila potrebna, pogotovu ako su bili u sukobu sa birokratizovanim i često bezosećajnim pravnim sistemom. Svakako da su u najdubljem i najprijatnijem sećanju ostali oni sudski procesi u kojima je bez novčane naknade branio obespravljene starosedeoce. Zbog toga je tih godina, kada je Džekova politička karijera bila u meteorskom usponu, uživao izuzetnu popularnost među Vankuverčanima. Dugi niz godina bivao je biran za gradskog odbornika, a na izborima na kojima je i Džek Volrič izabran za gradonačelnika Hari Rankin je na listi za odbornike dobio ubedljivo najviše glasova, osam hiljada više od samog Džeka. Do kraja života je ideološki ostao bliži komunistima nego pragmatičnim levičarima, tako da nikada nije pristupio partiji NDP, koja se smatra zastupnikom sindikata i radničke klase. U taj kontekst treba staviti njegov komentar na izbor Džeka Volriča za gradonačelnika Vankuvera: „U svom životu sam prošao kroz glad, ratove i razne druge nevolje, a nadam se da ću preživeti i Volriča kao gradonačelnika.”

Možda se Hari Rankinu nije sviđao Džekov konzervativizam, elitizam, ekskluzivizam ili ne baš izrazit afinitet ka alternativama sa leve strane ideološkog spektra u borbi protiv dominacije krupnog kapitala. A činio mu se verovatno suviše popustljivim i ideološki bliskim sa vankuverskim špekulantima nekretninama i zemljištem. Međutim, izlaganje kritici odnosa prema super bogatim mešetarima bilo kog gradonačelnika, bez obzira kojem ideološkom krilu pripadao, uvek je nezahvalno, jer je zbog ograničenih prerogativa kojima raspolažu njihova moć suprostavljanja ili nametanja svojih stavova u takvim sukobima prilično skučena.

„PORNO RATOVI” I RAĐANjE GLOBALISTA
U toj osmoj deceniji dvadesetog veka paralelno sa političkim usponom Džeka Volriča postajale su sve vidljivije tendencije koje su začete koju deceniju ranije, ali tada ih naravno nije bilo lako identifikovati. Započeti su postepeni i zbog toga teško primetni društveni procesi razbijanja starog poretka i njegovih normi koji su postajali smetnja novom, takozvanom modernom ustrojstvu. Konačan oblik i svrha tog ustrojstva postaće potpuno vidljivi i shvatljivi tek mnogo decenija kasnije, tako da ne treba zameriti savremenicima te Džekove decenije političkog uspona što nisu mogli primetiti nešto čega ni pokretači i idejni tvorci možda nisu bili svesni, niti su mogli da ga u potpunosti drže pod kontrolom. U slučaju vankuverske prostitutke Debre Hat, čiji se rasplet na Vrhovnom sudu Kanade dogodio u vreme Džekovog prvog dvogodišnjeg mandata, može se pažljivim posmatranjem i promišljanjem nazreti jedna od ravni na kojima se odvijala demotaža starog tradicionalnog ustrojstva. Prećutna koegzistencija prostitucije i viktorijanskih moralnih normi koja je na vankuverskim ulicama trajala decenijama narušena je tih godina nakon donošenja zakonskih uredbi čiji cilj je bio da se prisustvo prostitutki u noćnim klubovima tretira kao krivično delo. Prostitutke su tako bile primorane da svoje radno mesto premeste na ulice na kojima je prostitucija svih oblika doživela nezapamćenu ekspanziju. Gradonačelnik Volrič je shodno svojim konzervativnim uverenjima i predanosti tradicionalnim životnim načelima poveo kampanju protiv te po njemu skaredne pojave, koja je pretila da u potpunosti izmeni lice grada. U svom donkihotovskom zanosu nije se libio da povremeno radi prekovremeno, pridružujući se specijalnim policijskim timovima koji su noću na gradskim ulicama nadgledali sprovođenje njegovih naloga da se hapse sve prostitutke koje javno promovišu i prodaju svoje usluge.

Ali nije samo prostitucija izazivala glavobolju revnosnog gradonačelnika Vankuvera. Tih godina kanadska federalna vlada je pod pritiskom već uveliko moćnih medijskih lobija dozvolila uvoz pornografskih knjiga, časopisa i publikacija koji su uglavnom dolazili iz Evrope i Sjedinjenih Država, tako da je ta vrsta literature preplavila izloge knjižara i prodavnica ne samo velikih, nego i onih manjih gradova. Ali tradicija je još uvek imala duboke korene u kanadskom društvu te su mnogi gradonačelnici opštinskim aktima, kojima su stavljali van zakona prodaju tih obscenosti, pokušavali da spreče nadiranje tog trenda. Naravno da im se i gradonačelnik Volrič pridružio. Po brzom postupku su izglasane gradske uredbe po kojima je zabranjena prodaja svih oblika pornografije. Opet je gradonačelnik Vankuvera bio primoran na prekovremeni rad jer mu ponovo nije bilo teško da se pridruži specijalnim policijskim timovima koji su na ulicama nadgledali sprovođenje novih uredbi i kažnjavali sve prekršioce.

Poput porno zvezda protiv kojih je poveo rat, gradonačelnik Volrič je i sam postao medijska zvezda tako da je jednom prilikom, stojeći pored izloga sa porno publikacijama, za vankuversku televiziju izjavio: „Takve stvari se prave samo za ljude sa perverznim navikama”, dok je sa izrazom gađenja okrenuo glavu od izloženog magazina Nudist Moppets u kojem su se mogle naći čak i fotografije obnažene dece. A da je i dečija prostitucija uzela maha uverili su se i novinari lokalnog lista Provans koji su se i sami upustili u istraživački poduhvat. Tako da se jednog dana na naslovnoj strani njihovog lista pojavila fotografija sa natpisom da je ulica Dejvi postala centar dečije prostitucije i da se na njenim trotoarima čak dvesto dece bavi tim novim zanimanjem, a od kojih neka nisu starija od 12. godina. Stan Perski je u svojoj knjizi: Kuća koju je sagradio Džek jedno poglavlje posvetio toj temi, dajući mu naslov „Porn Wars” (Porno ratovi) sa Džekom Volričem kao glavnim junakom.

Da je svaki donkihotovski poduhvat unapred osuđen na uzaludnost pokazao je dalji razvoj događaja, i to ne samo onih koji su uskoro usledili, nego i onih koji će se desiti mnogo decenija kasnije. Slučaj Debre Hat je nakon skoro tri godine potucanja po sudovima svih mogućih nivoa i nadležnosti konačno sedmog februara 1978. dobio svoj epilog na Vrhovnom sudu Kanade. Taj najviši državni autoritet u tumačenju ispravnosti zakona i odluka nižih sudova jednoglasno je tog dana doneo svoju presudu da je Debra Hat, žena iz Vankuvera, koju je osmog maja 1975. u pola deset uveče uhapsio detektiv Barkli zbog nezakonitog promovisanja prostititucije, pogrešno i protivpravno osuđena. Bio je to naravno težak udarac za gradonačelnika Volriča i njegove istomišljenike, kojih je u to vreme bilo još uvek dosta, a istovremeno velika pobeda za onaj drugi malobrojniji tabor liberala koji se tek rađao, a koji će mnogo godina kasnije biti poznatiji pod nadimkom globalisti.

Debra Hat je te majske večeri u svojstvu prostitutke za vreme svog redovnog radnog vremena, barem je ona tako mislila, uspela da ubedi jednog pristojnog gospodina da je primi u njegov auto parkiran na uglu ulica Helmken i Grenvil. Čim se našla u autu nastavila je prilično napadno i nepristojno da mu se „nabacuje” nudeći mu svoje usluge koje su bile tako širokog dijapazona da su uključivale i oralni seks, i to na francuski (French) način. Nakon prilično dugačkog ubeđivanja gospodin je pristao da proba tako nešto u čemu, po njegovoj opasci, nije imao nikakvog iskustva, i to za pristojnu cenu od 30 dolara. Kada su stigli na parking hotela u kojem je gospodin navodno odseo, on se predstavio kao detektiv Barkli i uhapsio je. Cenjeni kanadski Vrhovni sud je bio mišljenja da se opisani događaj desio u automobilu, što prema pravnim definicijama ne predstavlja javno mesto. A svako može u odnosu prema drugoj osobi, na mestu koje se ne smatra javnim, da uradi bilo šta ukoliko toj drugoj osobi ne pričini nikakvu štetu. Tako je bar mislio slavni sud koji Debri Hat nije čak ni priznao zanimanje prostitutke sa kojim se ona ponosila, već ju je u sudskom protokolu i dokumentima zaveo kao „ženu iz Vankuvera”.

Čitav taj slučaj možda i ne bi trebalo da privuče pažnju šire javnosti ako se ne bi stavio u jedan širi vremenski kontekst. Po istom principu i uloga gradonačelnika Džeka Volriča u bitkama koje su obeležile početak porno ratova neće, barem u vremenu u kojem se odigrala, imati takvu težinu kakva će se činiti budućim posmatračima koji budu živeli u nekom drugim vremenima. Pervezija koje se gradonačelnik Volrič prilikom televizijskog intervjua sa osećajem neprijatnosti na licu zgražavao proširiće se narednih godina i decenija u sve sfere i aspekte života i stvarnosti, a prostitucija i pornografija će se pretvoriti u industrijske grane koje će godišnje obrtati milijarde dolara. A zakonodavstvo će se u procesu pravosudne evolucije do te mere transformisati da će postati ne samo opštevažeće za veći deo planete, nego i neuporedivo sa pravnim sistemom koji je vladao samo pedeset godina ranije. Prava i slobode raznih etničkih, religioznih, seksualnih i ko zna kakvih sve manjinskih grupa će se uzdići na pijedestal nedodirljivosti iza kojeg će se potpuno izgubiti prava i slobode običnog čoveka koji nije pripadao nijednoj manjini već jednostavno ljudskom rodu. Kriminal će poput hidre prožeti sve pore društva tako da više neće biti moguće razlikovati pljačku od filantropije, a kriminalca od moralnog čistunca. Dok će se policija pretvoriti u do zuba naoružanu armiju čiji će vojnici, maskirani i obučeni u kosmičke skafandere, štititi ne one iz čijih džepova će biti plaćeni, već političku elitu i, naravno, zakonodavce.

Gradonačelnik Vankuvera Džek Vorlič pokazuje knjigu svojim gostima (Foto: jewishmuseum.ca)
Gradonačelnik Vankuvera Džek Vorlič pokazuje knjigu utisaka svojim gostima (Foto: jewishmuseum.ca)

A da simbolika začinjena ironijom bude potpuna pobrinuo se Pjer Eliot Trudo, u to vreme predsednik kanadske federalne vlade, za čijeg će skoro dvodecenijskog predsednikovanja početi transformacija pravnog i ustavnog ustrojstva i biti udareni temelji jednog sistema čije konture njegovi savremenici nisu mogli ni naslutiti. Jer Pjer Trudo je bio glavna zvezda velike međunarodne konferencije o ljudskim staništima koja je održana u Vankuveru okupivši preko 10.000 delegata iz 110 zemalja sveta, a koja je završena jula meseca 1976, samo mesec dana pre nego što će delegati koalicije TEAM sa belim teniskim patikama marke „Adidas” na nogama, u prostorijama Džeriko teniskog kluba izabrati Džeka Volriča za svog kandidata na predstojećim izborima za gradonačelnika. Pjer Trudo će se na svečanoj plenarnoj sednici prilikom otvaranja tog najvećeg skupa koji je ikada održan u istoriji grada Vankuvera pojaviti za govornicom držeći u rukama svog četvorogodišnjeg sina Džastina i biti pozdravljen frenetičnim aplauzom svih prisutnih delegata koji će kao po naredbi ustati sa svojih sedišta. Taj isti slatki dečak Džastin će nakon tačno 40. godina sesti u istu fotelju na kojoj je nekada sedeo njegov otac i dovršiti posao koji je on započeo. A jedna od glavnih državničkih dužnosti će mu biti da obavezno učestvuje, bivajući počasni gost, na onovremenim hodočašćima nalik maskaradama zvanim „Gej end lezbijan” parade, i da se nasmejan slika sa muškarcima obučenim u žensku odeću, kratko ošišanim ženama presvučenim u muškarce, sa muškarcima koji su nekada bili žene i ženama koje su nekada bili muškarci. Te da sve to predstavlja kao vrhunsko dostignuće jednog modernog društva.

A kada je jula 1980. gradski odbornik Darlen Mazari predložila da gradski savet odobri jednonedeljni festival homoseksualaca (Gay Unity Week) planiran za sledeći mesec, spontano su se digli na noge tradicionalisti. Najglasniji je bio protestantski sveštenik Žerar koji je doživeo ovacije nakon održanog govora na protestnom skupu koji su upriličili savesni građani okupljeni u organizaciji „Citizens for Integrity”. Za govornicom su se izređali svi viđeniji konzervativci iz koalicije NPA. Gradonačelnik Volrič se pridružio opoziciji navodeći mudro da je to pitanje „suviše kontroverzno”, te stoga krajnje nepogodno za grad da odobri takav festival. Predlog Darlen Mazari je odbačen ubedljivom većinom (8:3) na glasanju u gradskom savetu. Homoseksualci i lezbejke će morati da sačekaju još punih 35 godina da se na političkoj sceni pojavi mladi Džastin Trudo koji će ne samo odobravati takve skupove, nego i na njima, sa vešto odglumljenim oduševljenjem, i učestvovati.

BOŽIJI DAN
Da bi se shvatila suština još jednog od ratova u koji se gradonačelnik Volrič upleo treba se na trenutak vratiti na početak veka kada je britanski parlament 1907. izglasao zakon poznat pod nazivom „Lord’s Day Act”, kojim se propisuje novčano kažnjavanje svakog trgovca ili vlasnika bilo kakvog biznisa koji svoju radnju drži otvorenom na dan koji je Bog odredio za odmor od svih aktivnosti osim molitvi u slavu njega samog. Takva jedna uredba mogla se tada činiti sasvim opravdanom, ali ipak nije na odmet napomenuti da je to bilo vreme već prilično razvijenog kapitalizma kojem su, osim ratova, bili potrebni potrošači koji će kupovati njegove sve raznovrsnije i mnogobrojnije proizvode. A da bi se ti prethodno vešto reklamirani proizvodi mogli prodavati bilo je potrebno što više prodajnih mesta, ali i njihovo što duže radno vreme. Pošto je taj u to vreme najsavršeniji društveno-ekonomski sistem bio poznat po vrednoći zaposlenih radnika, ali i nezajažljivosti vlasnika fabrika i biznisa, za očekivati je bilo da će tim vlasnicima, ali i proizvođačima robe željnih beskonačnog bogaćenja jednog dana pasti na pamet da se usprotive i samom Bogu i da njegove interese suprostave svojima. To jest da dovedu u pitanje neprikosnovenost onog sedmog dana, jer su matematičkom računicom lako mogli da izračunaju kolike gubitke trpe zbog Boga.

Na njihovu nesreću tradicionalna i viktorijanski konzervativna svest na početku dvadesetog veka je još uvek bila duboko usađena u kolektivnu percepciju, tako da će proizvođačko-trgovački kompleks morati da još sačeka sa svojim planom da se dočepa božijeg dana. Ali vremena će se brzo menjati i smenjivati tako da neće morati da dugo čekaju. Kanadska vlada je po inerciji sličnim aktom obogatila svoje zakonodavstvo, ali je prepustila federalnim jedinicama da one po svom nahođenju svojim zakonima uređuju odnose prema Bogu. Tako da je oštrica tog zakona veoma brzo otupela, jer pod uticajem sve nestrpljivijeg i sve bogatijeg kapitalističkog sektora zakonodavci na nižim nivoima vlasti nisu previše marili da se bore za božije interese. Pokret konzumerizma je nezadrživo sigurnim koracima napredovao na krilima ne samo interesa pohlepnih kapitalista, nego i sve znatiželjnijih i ambicioznijih potrošača. Potrošnja se od usputne neizbežne nužnosti neprimetno pretvarala u osnovni pokretački motiv, stvarajući kod konzumenata osećaj zavisnosti. Sa takvim razvojem situacije veoma brzo se gubio osećaj za tradiciju i potreba da se po svaku cenu ostane dosledan u poštovanju principa iz neke knjige stare hiljadama godina. Zbog toga je u provincijskim parlamentima, a naročito u onim gradskim savetima bilo sve teže progurati bilo kakvu uredbu ili akt kojima bi se sve neposlušniji trgovci mogli kazniti zbog rada nedeljom.

Međutim, tako nije mislio i gradonačelnik Džek Volrič. Već u januaru 1977, samo mesec dana nakon što je preuzeo dužnost, na njegovo insistiranje gradski savet je doneo uredbu kojom se na teritoriji grada Vankuvera zabranjuje držanje trgovina i radnji otvorenim nedeljom. To je u stvari bio početak prvog od krstaških ratova kojima će gradonačelnik Volrič posvetiti dobar deo svoja dva mandata, ali i možda najveći deo svoje ljudske energije, pogotovo one koja se nesebično troši u borbi za očuvanje moralnih principa. Ti moralni principi neće biti baš lako prepoznatljivi njegovim savremenicima, a pogotovo kritičarima. Jer malo ko od njih je u procenjivanju njegovih političkih i moralnih dometa uzimao u obzir činjenicu da je Džek rođen kao Jovan Vuković u siromašnoj rudarskoj porodici dinaraca u kojoj se negovala tradicija u duhu pravoslavnog hrišćanstva, prema kojoj se nedeljom obavezno, i to porodično, odlazilo u crkvu. Bila je to porodica na čijem čelu je bila jedna žena izuzetno jakog karaktera koja je (onih godina kad je njen sin Jovan uveliko pripadajući gradskoj eliti gradio svoju političku karijeru) bila još uvek aktivna u kolu srpskih sestara „Kosovka djevojka”, bivajući povremeno i predsednica te organizacije. Dok je čitava porodica pripadala jednoj originalnoj emigrantskoj zajednici koja je svoj opstanak, kao i opstanak svakog njenog člana videla jedino u bespogovornoj odanosti tradicionalnom načinu života negovanom kroz mnoge generacije. Tako da svi oni koji su sa Džekom Volričem delili to vreme i koji su ga dobro poznavali nisu mogli ni sanjati da je od svega toga moralo nešto ostati u njegovoj glavi dok je u onim presudnim sedamdesetim godinama povremeno igrao ulogu Don Kihota na vankuverskoj političkoj sceni.

Vankuverska javnost je bila prilično podeljena po tom naizgled više akademskom nego praktičnom pitanju. Te podele nisu išle po ideološkim razdelnicama već više po liniji koja je delila one koji su to pitanje smatrali bizarnim i nevažnim za svakodnevni život, od onih koji su smatrali da u tom istom životu moraju postojati neke svetosti koje se moraju poštovati i čije značenje nikada ne sme biti podložno preispitivanju. A jedna od tih svetosti je za njih bila i sveta nedelja. Zbog toga je gradonačelnik Volrič saveznike mogao naći među okorelim levičarima i liberalima, a protivnike među konzervativcima i crkvenim velikodostojnicima. Provincijski javni tužilac, čija je dužnost bila da nadgleda ispravnost usvojenih zakonskih akata, kao i provincijska vlada bili su zauzeti zemaljskom problemima, tako da nisu imali vremena da se bave gradonačelnikom Vankuvera koji je bio čvrsto opredeljen da se strogo poštuje ne samo „Lord’s Day”, nego i svi praznici, kako oni religiozni, tako i sekularni.

Ali kako su gradski inspektori bivali sve revnosniji u primeni propisa izglasanog od strane gradskog saveta, tako je i rastao otpor. Nije teško naslutiti da je najveći otpor dolazio iz redova trgovačkog esnafa koji je bio i najviše pogođen, te stoga i najzainteresovaniji za protivljenje. Među njima najglasniji je bio Hari Hamer, poznati trgovac nameštajem i vlasnik lanca prodavnica. On je bio ne samo finansijski moćan, nego i natprosečno elokventan. A nije mu nedostajalo ni hrabrosti, tako da je gradonačelnik Volrič u njemu imao veoma ozbiljnog protivnika. Hari se nije libio da svoje salone nameštaja drži otvorenim nedeljom uprkos kaznama. Posebnu poslasticu predstavljao je njegov salon u „dauntaunu” u ulici Homer 996. Tu su se nedeljom znali okupljati i novinari pred čijim kamerama je filozofski nadahnut Hari koristio priliku da promoviše svoju viziju života modernog čoveka u kojem je potrošnja trebala da igra sve značajniju ulogu, a mogućnost da se ona upražnjava bilo kada, pa čak i nedeljom, njegovo neotuđivo građansko pravo. Retorika Harija Hamera i ostalih bogatih trgovaca bila je ne samo zavodljiva, već i dovoljno glasna da se javnost počne polako okretati protiv fanatičnog gradonačelnika Volriča i njegovog anahronog čistunstva. Čak su i pojedini anglikanski sveštenici poslovično skloni fleksibilnosti i pragmatizmu zauzeli stav da ne treba po svaku cenu terati mak na konac te da nedeljom ima dovoljno vremana i za Boga, i za salone nameštaja Harija Hamera.

Gradonačelnik Vankuvera Džek Vorlič vrši smotru trupa na vojnoj paradi, Vankuver, 12. jun 1977. (Foto: The 15th Field Artillery Regiment RCA Museum and Archives Society)
Gradonačelnik Vankuvera Džek Vorlič vrši smotru trupa na vojnoj paradi, Vankuver, 12. jun 1977. (Foto: The 15th Field Artillery Regiment RCA Museum and Archives Society)

Provincijskom javnom tužiocu su postepeno počeli da idu na živce Volričevi krstaški pohodi. Pored svih onih ozbiljnih i odgovornih poslova kojima je bio ispunjen njegov prilično širok i raznovrstan dijapazon odgovornosti morao je zbog njega povremeno da se bavi sa takvim banalnostima kao što su prostitucija, pornografija ili pitanjem da li dopustiti da saloni nameštaja uglednog trgovca Harija Hamera treba da budu otvoreni nedeljom. Tako da je bivao primoran da svojim ukazima i uredbama sve češće sputava tvrdoglavog i upornog gradonačelnika. Ni provincijski parlament nije mogao ostati po strani, bivajući primoran da povremeno svojim aktima opominje Volriča i njegov gradski savet da u svom delovanju ne zalaze u domen koji im po ustavu ne pripada.

Kako je vreme prolazilo, bivalo je sve jasnije da je sudbina „Lord’s Day” akta bila zapečaćena, ali to nije sprečilo Džeka Volriča da čitavom dužinom svoja dva gradonačelnička mandata ostane dosledan svojim moralnim principima. Svojim krstaškim pohodima će vankuversku političku scenu druge polovine osme decenije dvadesetog veka učiniti daleko interesantnijom, svoje savremenike i kritičare podeliti u ocenama njegovog političkog legata, a budućim generacijama ostaviti u amanet da iz mnogo šire perspektive pokušaju da daju konačan sud. Pitanja koja je Džek Volrič postavljao svojim savremenicima, te izazovi pred koje je stavljao zakonodavni sistem zemlje čiji je ugledni građanin bio, možda će se i velikoj većini savremenika onih dalekih budućih vremena činiti ne toliko važnim i vrednim nekog dubljeg promišljanja. Jer samo oni najvispreniji i oni kojima će postavljanje takvih pitanja i traženja odgovora na njih predstavljati deo profesije će u ukidanju „božijeg dana” primetiti početak jednog procesa koji bi mogao imati dalekosežne implikacije na sveukupni razvoj ljudske civilizacije, daleko nadilazeći čak i važnost očuvanja moralnih načela do kojih je Džeku Volriču možda bilo najviše stalo.

Dopuštanje trgovcima da radno vreme svojih prodavnica produže i na nedelju, što će veoma brzo postati svakodnevnica, može se shvatiti kao početak jednog nezaustavljivog procesa pretvaranja čitave civilizacije u jednu monstruoznu potrošačku mašineriju čiji će opstanak biti jedino moguć uz održavanje stalnog povećanja potrošnje. Glavni nosioci tog večnog zamajca će biti ljudi pretvoreni u čovekolike, robotima nalik, konzumente sve šireg asortimana roba. A sama definicija roba proširiće se do nezamislivosti, jer će se prodavati ne samo proizvodi koji se mogu videti i opipati, već i sve ono što se moglo samo u mislima dokučiti. U početku će se proizvoditi već poznati proizvodi koji će se tek neznatno modifikovati kako bi se mogli prodavati u sve većim serijama, da bi se na kraju projektovali proizvodi za koje će tek trebati da se izmisli namena. Izmišljaće se usluge za koje će se velikom brzinom veštački stvarati potreba. Farmaceuti će praviti lekove za koje će lekari tek morati da izmisle bolesti. A da bi se pojeli svi oni silni prehrambeni proizvodi koji će takođe biti izmišljani i proizvođeni u neograničenim količinama, uzimanje hrane će od egzistencijalne potrebe biti pretvoreno u opsesiju i podignuto na pijedestal vrhunskog ispunjenja svrhe života.

Za ostvarenje tako ambiciozno zamišljene kapitalističke vizije neće uskoro biti dovoljna ona dodatna nedelja za koju se tako odgovorno borio gradonačelnik Volrič. I on sam će u poznijim godinama života biti svedok pretvaranja radnog vremena trgovaca u beskonačnu traku sličnu onoj proizvodnoj, koja se nikada ne zaustavlja. Tako da će prodavnice biti otvorene 24 časa dnevno, sedam dana nedeljno, 365 dana godišnje. Svi će biti opsednuti tom čarolijom „non-stop” potrošnje i rasta bez kraja. Niko se više neće sećati gradonačelnika Volriča, niti Boga u čije ime je uložio tako mnogo svoje dragocene energije. Onaj njegov kolega odbornik Hari Rankin, koji se nije baš u svemu slagao sa njim, preživeće njegova dva dvogodišnja mandata. Preživeće i čovečanstvo još nekoliko narednih decenija. A dokle i po koju cenu, to je tek trebalo da se vidi. Džek Volrič neće, na njegovu sreću, biti dovoljno dugovečan da bi saznao odgovor na to pitanje koje mu je možda bilo u glavi dok je vodio svoje beskompromisne krstaške ratove.

PIROVA POBEDA
Mada njihovim savremenicima to nije baš tako izgledalo, posmatračima koji na te sedamdesete budu gledali iz perspektive ne tako daleke budućnosti bi se moglo učiniti da su dva Harija pobedila jednog Džeka. Tim istim savremenicima tog pionirskog doba konzumerizma koalicija između bogatog trgovca nameštajem Harija Hamera i komunističkim idejama zanesenog advokata Harija Rankina je morala ličiti na nezamislivu fantaziju. Međutim, kasniji razvoj događaja je pokazao da će veoma brzo stići vremena u kojima će se veštom upotrebom zavodljive propagande čitav život postepeno ako ne pretvoriti, ono barem većini njegovih protagonista učiniti čarolijom.  A među svakojakim čarolijama svakako da je najlucidnija ona kojom su se nekadašnji marksisti, lenjinisti i staljinisti, našavši se na rukovodećim pozicijama partija novokomponovane građanske levice ili preobučeni u njene intelektualne glasnogovornike, na perfidan način pretvorili u zastupnike sebičnih interesa krupnog kapitala i naratore konzumerističke bajke umotane u oblandu demokratije i manjinskih prava.

Oni isti posmatrači iz ne tako daleke budućnosti neće sirotom Hariju Rankinu sigurno moći zameriti, niti ga smatrati odgovornim za tu ideološku fantastiku. Ali pažljivim promišljanjem neće im promaći okolnost da su se stanari onih takozvanih stambenih kooperativa (ѕocial housing) pažljivo ukomponovanih u skupe gradske četvrti, za čiju ekspanziju se Hari Rankin tokom svoje čitave političke karijere tako odgovorno borio, pretvorili u najvažniju polugu konzumerističke mašinerije, i to na veoma elegantan način uz pomoć vešto dozorane kombinacije kupovne moći i alternativnih mogućnosti internet „šopinga” pomoću plastičnih kartica i pametnih telefona. Njihova revnost u igranju uloge koju su im namenili spretni režiseri, kao i prateća sklonost ka lakom i gotovo neosetnom uživljavanju u iluziju potrošačke svemoći bili su čak daleko veći nego kod njihovih mnogo bogatijih suseda neopterećenih kompleksom niže vrednosti, niti potrebom da ga uz pomoć mehanizama bekstva skrivaju.

A da se možda ipak radi o Pirovoj pobedi nagovestila je jedna čudna i neobjašnjiva koincidencija. Onih istih kasnih sedamdesetih koje je su u istoriji grada Vankuvera ostale upamćene po donkihotovskim avanturama gradonačelnika Volriča, na sasvim drugom kraju planete njegov zemljak po etničkom poreklu i istomišljenik po ideološkim uverenjima, Dragoš Kalajić, pisao je i pripremao knjigu koja će pod naslovom Smak sveta biti štampana 1979. godine u izdanju Nakladnog zavoda Matice Hrvatske. U toj knjizi je Džekov saplemenik Dragoš, koristeći se naučnim metodama, detaljno secirao, poređane po abecednom redu, sve savremene društvene fenomene, ukazujući na simptome degeneracije zapadne civilizacije, ali i puteve ka neminovnom preporodu. Jer, prema Dragoševom učenju, smak sveta ne predstavlja neku preteću strašnu katastrofu, već pre proces koji traje stotinama, pa i hiljadama godina i koji će, kao što je rekao njegov duhovni učitelj Rene Genon, biti „samo smak iluzije jednog sveta”.

U starim hronikama ostalo je zabeleženo da je epirski kralj Pir nakon sumnjive pobede nad rimskim legijama kod Auskula u Apuliji 279. godine pre Hrista, okružen laskavcima i čankolizima, koji su ga slavili kao velikog vojskovođu, rekao: „Još jedna takva pobeda i mi smo propali”. Posmatrana iz te istorijske perspektive ona pobeda dva Harija nad jednim Džekom možda bi se mogla smatrati početkom kraja jednog sveta o kojem moderni laskavci neumorno pišu hvalospeve. Jer nijedna iluzija ne može trajati večno, pa ni ona o beskonačnom rastu i linearnom prostiranju vremena.

U svom Smaku sveta Dragoš Kalajić je jedno poglavlje posvetio hinduističkoj doktrini cikličnog prostiranja ljudske istorije prema kojoj se svaki ciklus, poput onih godišnjih kalendarskih, sastoji od četiri doba. To poglavlje nosi naslov Kali-yuga, što u stvari predstavlja četvrto poslednje doba svakog ciklusa. Pažljivim čitanjem opisa glavnih karakteristika tog doba iznetog u drevnom spisu Vishnu-purana on je primetio da ga kali-yuga neodoljivo podseća na njegov smak sveta. Prema tom drevnom spisu glavne odlike doba kali-yuga su srozavanje težišta ljudskih stremljenja na ekonomiju, pohlepna težnja ka sticanju i gomilanju materijalnih bogatstava, gubitak metafizičke suštine seksualnosti, kidanje organske veze između čoveka i prirode i opšterašireno uobražavanje da su svi jednaki brahmanu.

Dragoš Kalajić (Foto: ekspres.net)
Dragoš Kalajić (Foto: ekspres.net)

Uzimajući u obzir sve ono za šta su se za trajanja svojih života Dragoš Kalajić i Džek Volrič zalagali i u šta su verovali, može se slobodno reći da su „stajali na mestima kojih se ostali zastrašeno klone i opstajali na izgubljenim prokletim uporištima”, kako je to Dragoš lepo rekao u svom Kodeksu solarnog reda. Obojica su, svaki na svoj način, duboko i intuitivno verovali da moraju postojati, te u skladu sa njima i živeti, principi na kojima počiva ne samo kosmičko ustrojstvo, nego i tvorevine kao što su ljudske civilizacije. Shodno tim principima, a uzimajući u obzir sve one sličnosti i zajedničke crte koje su delili, neizostavno se nameće slutnja da je između njih, iako su živeli na suprotnim krajevima sveta, i nisu se poznavali niti ikada kontaktirali, morala postojati neka makar suptilna veza. Možda uz pomoć onih morfičkih polja na čijim frekvencijama se prema britanskom fizičaru Rupertu Šeldrejku odvija nevidljiva komunikacija između svih živih stvorova na planeti.

A da je suština tih principa sadržana u drevnim hinduističkih spisima, najstarijim pisanim tragovima indoevropske civilizacije, može se naslutiti iz svega onoga što je u postojbini porodice Vuković počelo da se dešava tačno četrdeset godina od objavljivanja Kalajićevog Smaka sveta i krstaških ratova njegovog alter ega Džeka Volriča. Jer četvrto doba zvano kali-yuga nije kraj sveta nego kraj jednog od niza ciklusa posle kojeg sledi početak novog ciklusa i novog doba, nakon što se čovečanstvo iz onog prizemnog fromovskog modusa imanja izdigne ponovo duž vertikale modusa bivstvovanja. To prvo doba novog ciklusa se prema onome što je zapisano u Vishnu-purana naziva satya ili krita-yuga. „To doba odlikuje čistota srca, pravda, znanje, privrženost svetim institucijama”.

 

Milovan Šavija je publicista iz Vankuvera. Autor je više eseja i knjiga od kojih je poslednja „Romantična povest vankuverskih Dinaraca“ (Beograd, Albatros plus, 2018.). Ekskluzivno za Novi Standard

 

Izvor Novi Standard

 

Naslovna fotografija: The 15th Field Artillery Regiment RCA Museum and Archives Society