Како су два Харија победила једног Џека

Како је пораз моралних принципа једног динарца који је постао градоначелник Ванкувера најавио долазак времена незајажљиве потрошње и тријумфа глобалистичких вредности

За Милоша и Нану Вуковић се може рећи да су представљали готово идеалну динарску комбинацију. Он Црногорац, а она из оног господског соја Бокеља који нису никада волели да се поистовећују са тим горштачким поносним племеном, али се нису устезали да са њима понекад, када се укаже добра прилика, ступају у бракове. Можда се баш захваљујући тој комбинацији догодило да се почетком двадесетих година прошлог века Милош и Нана нађу у градићу Ањокс на западној пацифичкој обали велике земље Канаде. Јер Бокељи су од памтивека били познати по истраживачком духу и склоности ка морепловству, док су Црногорци пословично више волели да живе на немогућим местима која су били спремни да бране до смрти и да се тим јунаштвом поносе до неба. А градић Ањокс се скрио баш на једном немогућем месту до којег се могло доћи само уз издашну помоћ истраживачког и навигаторског талента. Има у том опису наравно и мало симболике јер се само на такав начин може барем наслутити које су то околности и силе били одговорни да се људи из тако удаљених тачака планете нађу на тако невероватним местима.

Прича о успону и паду града Ањокса представља део оне класичне повести Британске Колумбије коју су у другој половини деветнаестог и првој половини двадесетог века писали геолози и рударски експерти. А као главни драмски покретач те и многих других прича дискретно се наслућује неутољива жеђ западног човека за вађењем и експлоатацијом руда потребних за одржавање експоненцијалних стопа раста захуктале капиталистичке машинерије. У та славна времена рударски градови су ницали као печурке после кише, али и веома брзо умирали након што су жице бивале исцрпљене или доведене до тачке неисплативости даље експлоатације. Неки су се затирали и потпуно нестајали са лица земље, док су се они који су имали више среће претварали у духове и настављали да попут монумената сведоче о давној прошлости која је знала да понекад буде и неславна. Један од таквих градова без броја био је и Ањокс који се сместио на обали једног од оних – фјордовима налик – дугачких и уских океанских залива што су се дубоко усецали у копно обрасло густим непроходним џунглама четинарских кишних шума Западне обале, чинећи њен рељеф лепим за поглед, али и загонетним за мисао. Ањокс је баш у складу са том доктрином никао у близини богатих налазишта руде бакра и живео свој бурни и кратки живот све док се није угасила потреба на основу које се појавио на једном таквом неописиво негостољубивом месту.

Милош и Нана су се нашли у Ањоксу таман на време да на самом почетку своје емигрантске авантуре извуку неку материјалну корист и на кратко осете благодети живота у граду са ограниченим веком трајања. А тај живот, ваљда баш због те чињенице да су му дани унапред били избројани, знао је да буде буран и да се живи на високој нози. У градовима попут Ањокса су се, осим бројних хотела, барова и салона обавезно налазиле и културне установе као што су позоришта и концертне дворане, те рекреативни објекти попут клизалишта, а штампале су се и новине. А у прецизним хроникама из тих времена може се наћи податак да је Ањокс имао и голф игралиште. Међутим, тешко да је ико од запослених у околним рудницима и топионици у граду имао времена да иде у позориште или недељом игра голф. Живот, поготову емиграната, није био нимало лак, а нити здрав. Ти рударски градићи, иако смештени у пределима девичанске чистоте и лепоте, поготово ако се у њима нашла још и топионица метала, као што је био случај са Ањоксом, знали су да буду толико загађени да је право чудо да се у таквој атмосфери могло преживети дуже од неколико година.

У том Ањоксу се 1928. родио Јован, Нанин и Милошев првенац, који ће својом животном нити показати да се у том понекад тужном преплету судбина људи и градова може понекад наићи и на трагове лепоте. Требаће много стрпљења да би се та лепота дочекала јер су године које су уследиле по Јовановом доласку на свет донеле још много онога непријатног и суморног. Након берзанског слома следеће 1929. доћи ће на ред она чувена депресија чије прве жртве ће бити управо рударски градови попут Ањокса који ће почети да изумиру са затварањем рудника и гашењем топионичарских пећи. Градови који су до малочас зрачили животом и оптимизмом опустеће преко ноћи, док ће се њихови становници отиснути у нове егзодусе, бивајући приморани да силом прилика оживљавају успомене на она старозаветна времена. У тим егзодусима своје место ће наћи и Вуковићи, селећи се и налазећи привремена и краткотрајна уточишта у оним малобројним градићима северозапада континента који су успевали да опстану и одрже своје присуство на географским мапама. Чак и у тим временима јада и беде Нана и Милош нису заборавили своју биолошку дужност, тако да на тај не баш тако леп и привлачан свет долазе прво Данило, а затим а и мезимица Нели. Јер како говораше они стари мудри песници: после сваке смрти долазе нова рађања. Ако данас након толико година и деценија покушате на географским мапама пронаћи Ањокс, нећете успети, јер градови духови не остављају видљиве трагове на њима. Али ћете зато у многим повестима моћи пронаћи лепе приче о деци која су се, попут Јована, Данила и Нели рађала у градовима који су касније нестајали и успевала да наставе мисију живота у оним другим који су преживели.

СА МАРГИНА ДО ВИСИНА
Негде крајем тридесетих година Милош и Нана са троје деце се коначно појављују у Ванкуверу одакле се као породица неће више селити. Депресија је одавно отишла у историју а живот се вратио у нормалне токове, који нажалост неће дуго трајати. За Вуковиће би се могло рећи да им емигрантска срећа у оном првом делу те авантуре није била нарочито наклоњена. Након што су узели учешћа у оном не баш славном делу историје северноамеричког рударства и уградили делове својих живота у спиритуалну повест краткотрајућих рударских насеобина, у Ванкувер су дошли више сиромашни него богати. Милошево здравље је било прилично нарушено због вишегодишњег рада у екстремно неприродној и загађеној средини. Оболео је од болести зване силикоза, коју према медицинској дефиницији изазива удисање кристала силикатне прашине. Силикоза је само једна од болести од којих су оболевале и умирале хиљаде радника чији се радни век временски уклопио у онај најцрњи период индустријске експанзије када нису постојале никакве норме заштите на раду, нити организоване друштвене бриге за здравље становништва. Међу њима се нажалост нашао и Милош Вуковић који је умро од последица силикозе 1941. године, прерано напустивши свет, у којем је остало још много недокучених тајни, недостигнутих циљева и неостварених снова што се крију у главама одважних и простодушних емиграната, таман толико храбрих и радозналих да се отисну из завичаја и упуте ка несхватљиво далеким и непознатим земљама. У том истом свету је оставио супругу Нану са тешким бременом бриге око троје нејаке деце, највећим и јединим богатством које је за своје кратке овоземаљске мисије успео да стекне.

Нана је спадала у ону групу људских бића која су чак и до оног најнижег егзистенцијалног нивоа долазиле на начин који је изискивао максимални ниво уложеног труда и самоодрицања. Она је након Милошеве смрти била приморана да за одржавање тог нивоа простог преживљавања ради све врсте послова до којих се могло доћи без обзира колико су били тешки, а понекад чак и понижавајући. Подразумева се да су то били они најниже плаћени послови за које није било потребно никакво велико умеће осим великог труда, зноја, челичне воље и наравно нужде која човека примора да их ради. Била је Нана и шваља, и чистачица, а по потреби и праља, радећи кад год је било прилике да се било шта ради, и што је дуже могла, а да не одсуствује превише од куће где ју је чекала мала нејака чељад. Чак и таква неисцрпна спремност да се ради и жртвује није често била довољна да се задовоље оне најелементарније потребе четворочлане породице, од којих су троје била деца школског узраста.

У оној усменој колективној баштини ванкуверских динараца остала је као њен можда најлепши украс једна анегдота из тих раних четрдесетих година везана за школске згоде и незгоде двојице ђака из породице Вуковић. Пошто су деца интензивно расла и развијала се, а било их је троје прилично различитих годишта, није увек било лако са одећом и обућом пратити тај бујни дечији развој. Тако да се у једном периоду десило да је у кући на располагању био само један пар дечијих мушких ципела, а пошто је школска година била у току деца су поред свега морала сваки дан да иду у школу. Међутим, захваљујући инвентивности и сналажљивости чак и за тај наизглед нерешив проблем нашло се решење. Додуше помогла је и околност да су Јован и Данило ишли у школу у различитим сменама, Јован у јутарњу, а Данило у поподнеевну. Док је Јован био у школи Данило је код куће учио. Чим би се Јован вратио са наставе Данило би обувао његове ципеле и одлазио у школу. Није искључено да су Јовану ципеле вероватно биле мало тесне, а Данилу за који број веће. Али како дечија нога брзо расте ускоро су му те заједничке ципеле биле таман, а мама Нана је успела да дође до новаца и купи нове ципеле за Јована. Такође, није искључено да су оне прве заједничке Јованове и Данилове ципеле, јунаци те бесмртне анегдоте, на крају завршиле на ногама мале сестре Нели.

Панорама Ванкувера 1940-их година (Фото: flickr.com)
Панорама Ванкувера 1940-их година (Фото: flickr.com)

А са временом које је неумољиво наставило своје напредовање ка свом далеком хипотетичком крају и деца су наставила да расту и да се скоро неприметно приближавају свом судбинском исходишту чији коначан изглед нико никада чак ни у магловитом наговештају није успео да унапред тачно предвиди. Можда је и највећа лепота тог чуда званог живот у томе да се о коначном расплету и епилогу сваке појединачне људске судбине може размишљати, сањати, да се њен исход на одређен начин може прижељкивати или предвиђати, али никада погодити на којој тачки ће њена кривудава путања једног дана завршити. Јован, Данило и Нели су и поред тога што мајка Нана није понекад успевала да са куповином ципела прати брзи раст дечијих стопала добро напредовали у школи бивајући увек међу најбољим ученицима у својим разредима.

Јован је као најбољи ђак своје генерације и председник разредне заједнице матурирао 1947. године у средњој школи Краљ Едвард (King Edward Secondary). Његова бриљантна средњошколска каријера ће се наставити и на студијама с напоменом да ће њена линија успона постајати све стрмија. Наредних година дипломираће са највишим оценама на Универзитету Британске Колумбије – УБЦ – што ће му омогућити да школовање настави на правним постдипломским студијама. Већ средином педесетих млади адвокат Јован Вуковић ће седети у својој адвокатској канцеларији смештеној у једној од оних вишеспратница што су као печурке после кише ницале у ванкуверском „даунтауну”. Пред њим ће се пружати поглед на град који се незадрживо преображавао, а тамо далеко на хоризонту наслућивати блистава каријера адвоката и једног од главних протагониста догађаја који ће на пресудан начин обележити можда најважнији период његове модерне историје.

ОД ЈОВАНА ДО ЏЕКА
Крај шездесетих је на симболичан начин наговестио крај послератне идиле и почетак модерног доба које ће донети много технолошких и медијских чудеса, али и постепено уклонити са историјске сцене државу благостања, а начин живота и свакодневницу преобразити до непрепознатљивости. Већ први налети тих деструктивних трендова избациће у медијску орбиту будућу политичку звезду која ће својом појавом и деловањем на упечатљив начин обележити ту смену два непомирљиво различита доба. Весници новог доба биле су компаније које су махинацијама са куповином јефтиног земљишта и изградњом стамбених и пословних објеката остваривале све веће профите и гомилајући капитал стицале моћ и утицај, отимајући се тако контроли друштва. Када се једна од најмоћнијих таквих компанија тог времена „Marathon Realty” појавио у делу Ванкувера званом Арбјутус са наумом да ту гради велики трговински центар подигла се велика прашина, јер је у том крају у самом предворју престижног „Вест сајда”, углавном, у кућама много већим и лепшим од просечних, живео онај фини свет који је себе сматрао елитом града. На чело узнемирених власника тих архитектонски складно и љупко обликованих кућа изграђених обавезно у стиловима увезеним са британских острва ставио се, ко би други него, познати адвокат Џек Волрич, који је и сам већ дуже време живео у једној од тих кућа са супругом Лаверн и двоје деце. „Marathon Realty” није имао никаквих изгледа да оствари свој капиталистички план у судару са већ одавно афирмисаним адвокатом Волричем. Трговински центар на радост житеља Арбјутуса није изграђен у њиховом крају, а за Џека ће та победа представљати покретачки мотив и инспирацију да за извесно време замени адвокатску праксу политичком каријером.

Није на одмет напоменути да је Џекова идеја да се супростави моћним капиталистима била сасвим у складу са трендом започетим ерупцијом хипи револуције која се 1967. пренела из Калифорније у тај најсевернији велики град Западне обале, изабравши за своје главно упориште део града познат као Китсилано, смештен у непосредној близини престижног Арбјутуса. Било је то време бунтова свих могућих врста јер се осећало да се свет креће у злоћудном правцу, тако да су само нешто западније од Арбјутуса у делу „Вест сајда” званом Поинт греј у пролеће те исте године у кући Ирвинга и Дороти Стоув почели да се састају антиратни активисти и неконформистички занесењаци у намери да по сваку цену спрече нуклеарне пробе које је америчка војска намеравала да изведе на острвима у близини Аљаске. После једног од наредних окупљања на Поинт греју, Ирвинг је подигао у вис два средња прста направивши слово „V”. То је у то време хипи револуције представљао симбол мира. Његов пријатељ који је стајао до њега изговорио је ону чувену реченицу: „Make that a green peace”, која ће ући у историју и из чије две последње речи ће настати име организације која ће педесет година након свог оснивања бројати 2.9 милиона чланова и представљати највећег борца за очување природне средине. Само две године касније Џек ће подржати млађег колегу адвоката Мајка Харкорта који се ставио на чело протеста против изградње брзих ауто-путева са осам трака кроз само централно градско језгро. Америчка војска је одустала од планираних нуклеарних детонација, а ауто-пут са осам трака није никада прошао кроз ванкуверски „даунтаун”.

А они мало радозналији посматрачи уколико се заинтересују лако ће открити да се иза имена Џек Волрич крије онај Јован Вуковић рођен у Ањоксу, који је некада давно позајмљивао брату ципеле да оде у школу. Можда ће му неки од њих замерити на промени имена, док ће бити сигурно и оних којима ће се свидети та склоност неких динараца и њихових потомака да своја имена прилагођавају времену и месту у којем су проживели свој век. Јер на крају крајева иза сваког имена крије се човек који начином како је живео и трагом који је оставио иза себе треба да оправда да ли је био достојан имена које је носио. Џек Волрич ће, као што ће се у каснијем делу ове повести видети, показати да је у томе потпуно успео, бивајући делом које је иза себе оставио достојан и првог и другог имена.

ПРЕКО ТЕНИСА ДО ЗВЕЗДА
Када је 1952. дипломирао са највишим оценама на постдипломским студијама Универзитета Британске Колумбије, и то у својству председника класе дипломаца, Џек Волрич је у својој глави сигурно већ имао јасну и добро искристалисану визију сопствене будућности. Јер иза њега је остала бриљантна школска и студентска каријера у којој је на месту председника било матурантских, било дипломских класа завршио сваку фазу школовања. То је наравно подразумевало највише оцене које се изражавају искључиво стопроцентним учинком, али и беспрекорно понашање у складу са нормама и правилима успостављеним током стотина година британске економске, политичке и културне доминације. Та правила су подразумевала да у понашању и опхођењу није смело бити ниједне мрље, чак ни оне која би се могла наслутити. Осим одсуства мрља понашање и опхођење су морали да красе манири по којима би се припадници будуће друштвене елите јасно уочавали и разликовали од осталих слојева поређаних по висини на друштвеној хијерархијској лествици. Ти манири су се најлакше стицали у разноразним удружењима и клубовима у које се могло ући и постати чланом само са пропусницама. Једно од таквих места раних педесетих година у Ванкуверу био је Џерико тениски клуб, смештен у најелитнијој четврти града, Поинт греју. Када се појавио на травнатим теренима Џерико клуба Џек Волрич је добро знао да је након дугогодишњег председниковања матурским и дипломским класама у најелитнијим ванкуверским школама и факултетима, али и као тек свршени правник на постдипломским студијама, ту пропусницу имао у џепу и да је није морао показивати.

Премијер Британске Колумбије Бил Бенет прескаче мрежу током тениског меча са градоначелником Ванкувера Џеком Волричом, Ванкувер, јун 1978.
Премијер Британске Колумбије Бил Бенет прескаче мрежу током тениског меча са градоначелником Ванкувера Џеком Волричом, Ванкувер, јун 1978. (Фото: miscellaneousphotographs.com)

Џек је заиста, попут многих својих земљака динараца, био веома талентован, и то не само у једном, или два, него у ко зна колико поља људских склоности ка креативном обликовању властитих живота и прилагођавању стварности у којој обитавају. Због тога му није требало много времена да као тек свршени правник и адвокатски приправник на травнатим теренима Џерико тениског клуба пред својим будућим колегама, а касније и политичким сарадницима и опонентима са којима ће наредних деценија делити припадништво елитним ешалонима ванкуверског владајућег крема, покаже и свој раскошни тениски таленат. Била су то она стара тениска времена када је јак и прецизан сервис, након кога је следио излазак на мрежу и неодбрањив волеј, били довољни за улазак и у тениску елиту. Ако се поред тога, за случај да та комбинација са јаким сервисом и победничким волејом не успе сваки пут, поседује још и добар бекхенд, онда су се стицали услови за статус тениске звезде. А то се управо догодило у Џековој тениској каријери која се некако природно надовезала на његов звездани успон на ванкуверској адвокатској сцени тих раних педесетих. Јер је упоредо са разорним волејом и прецизним бекхендом, од којих је посматрачима понекад застајао дах, тамо преко пута великог морског залива званог Инглиш беј, у својој адвокатској канцеларији смештеној у једној од оних елитних пословних зграда ванкуверског „даунтауна”, Џек Волрич мукотрпно, стрпљиво и незадрживо градио каријеру која ће га за само петнаестак година довести до самог врха владајућег Олимпа у то време већ увелико највећег града Западне Канаде.

Али да се не би све свело на огољени каријеризам побринуо се онај увек будни режисер велике космичке представе који је у већ помало монотон след догађања убацио и мало емоцијама прожете романтике без које се лепота живота брзо изгуби у хладном индивидуалистичком прагматизму. Додуше, његова интервенција можда и није била толико неопходна јер су се догађаји на травнатим теренима Џерико тениског клуба развијали на један од оних начина који се некако сам од себе подразумевао. Томе је у највећој мери допринела можда на први поглед чудна коинциденција да се у исто време на тениском небу Поинт греја појавила и једна женска звезда. Била је то Лаверн Бенет, којој је, што се тениса тиче, било тешко наћи слабу тачку, а која у то тениско друштво свакако није залутала случајно. Јер била је то девојка са педигреом, из једне од оних боље стојећих породица у којима се љубав према тенису усађивала од малих ногу, представљајући обавезан део васпитног процеса и не тако неважан детаљ у стварању осећаја припадништва касти изузетних. Тако да ће се на тениским теренима Џерико клуба десити онако спонтано оно што ће се у далекој будућности моћи дешавати само уз помоћ математичких алгоритама и компјутерских симулација чија ће се главна сврха стручно називати „perfect match”.  Из тог савршеног поклапања јавиће се на сасвим природан начин између два тениска аса једна од оних љубави које неминовно завршавају у браку, али не обичном браку, већ једном од оних од самог Бога компонованих заједница два савршено сродна бића супротног пола која, просветљена божанском хармонијом, траје чак и дуже од самог живота. Из тог брака озваниченог 1954. убрзо ће на свет доћи, ваљда опет божанском вољом, анђеоско биће, које ће понети име Стеван, да би се нешто касније породици придружила и усвојеница Дана. То је било финале оног романтичнијег дела животне бајке за коју би се могло рећи да је почела пре 26 година на сасвим неочекиваном месту, у оном прљавом и вечито кишовитом Ањоксу затуреном у лавиринту фјордова и столетних кишних шума далеког северозапада.

Креативност режисера те бајке доћи ће до пуног изражаја тек 22 године касније када ће се крајем августа 1976. у просторијама Џерико тениског клуба окупити чланови покрета TEAM (The Elect Action Movement), којем је припадао и Џек Волрич. То је била коалиција конзервативаца, либерала и умерених левичара која је формирана крајем шездесетих као противтежа класичним конзервативцима, бескомпромисним заступницима интереса крупних капиталиста, окупљених у покрету NPA, који су пре тога дуго доминирали ванкуверском политичком сценом. Циљ тог историјског окупљања је био да се изабере кандидат за градоначелника Ванкувера на предстојећим градским изборима. Било је наравно много симболике у том чисто политичком догађају који се одиграо у просторијама и на игралиштима једног спортског клуба. Како личне, тако и колективне симболике. Јер био је то онај исти тениски клуб на чијим теренима је своју играчку славу пре двадесет и више година стекао један млади тек свршени адвокат. На тим теренима је упознао своју будућу животну сапутницу, а истовремено, захваљујући не само спортском него и стручном таленту, прокрчио је свој пут и заузео место у самом врху ванкуверске елите са „Вест сајда”. А играјући тенис и дружећи се са многим истакнутим политичарима, бизнисменима и угледним јавним личностима, на видело су испливали и остали његови таленти који ће га постепено лансирати у саме врхове градске власти. Пре тог историјског окупљања у Џерико тениском клубу, Џек је већ као професионални политичар провео између 1972. и 1976. године два двогодишња мандата у ванкуверском градском савету као одборник, такозвани „алдерман“. А није неважна ни чињеница да је годинама био и председник тог истог тениског клуба. Након што је легендарни Арт Филипс одлучио да се не кандидује за трећи двогодишњи мандат, коалиција TEAM је тог лета тражила новог кандидата.

ИЗБОРНА ПОБЕДА
Лична и колективна симболика доживеле су свој врхунац сунчаног 17. августа, када су се чланови коалиције TEAM појавили ма травнатим теренима Џерико клуба обучени више спортски него онако како би то захтевао један политички догађај. У једном појавном детаљу та чудна дружина била је јединствена и униформна. Без обзира за којег од двојице кандидата су намеравали да гласају, сви присутни делегати су на ногама носили беле тениске патике марке „Адидас”. Посматрајући то опуштено испољавање неконвенционалности на једном од најпрестижнијих места Поинт греја могао се стећи дојам да се у тим седамдесетим још осећао одјек оне хипи револуције из претходне деценије. Као да су припадници тадашње ванкуверске владајуће елите својим понашањем, које је понекад искакало из уобичајених клишеа, покушавали да можда несвесно изразе свој жал за једним временом за које су осећали да постепено клизи у неповрат. Било је то време у којем је тенис био више од игре, али у којем је и сам живот пружао много више прилика за игру него што ће то ускоро бити могуће. Ванкуверски новинар и публициста Стан Перски је у својој књизи Кућа коју је саградио Џек (The House That Jack Built), описујући та времена, на најбољи начин изразио ту перцепцију живота као игре, наводећи на почетку једног поглавља да је Џек Волрич у просторијама Џерико тениског клуба освојио изборну номинацију за градоначелника Ванкувера без изгубљеног сета (straight sets). Показало се да је тениска елита са Поинт греја схватила да је коначно сазрело време да некадашња тениска звезда, а потом врхунски адвокат и градски одборник преузме у своје руке и највишу функцију градске управе. Његов противкандидат, адвокатски колега и саборац у првим донкихотовским покушајима отпора против све агресивнијег крупног капитала тог августа 1976. није имао шансе. Био је то Мајк Харкорт који ће морати сачекати још четири године да се домогне фотеље градоначелника, а који ће своју политичку каријеру завршити крајем деведесетих као премијер Британске Колумбије.

Оно што ће се, игром случаја, десити тачно три месеца касније у среду 17. новембра исте године, могло би се, настављајући се на ироничну опаску Стана Перског, окарактерисати као друга узастопна победа тенисера Џека Волрича без изгубљеног сета. Добио је Џек изборе много лакше него што су тројица противкандидата, али и већи део јавности, очекивали. У завршном збиру имао је скоро двоструко више гласова од другопласираног. Већина његових гласача, али и оних из противничког табора, нису вероватно били ни свесни да је град Ванкувер добио можда најнеобичнијег градоначелника свих времена. Јер мало коме од њих је била позната чињеница да се иза његовог имена и појаве крије онај некадашњи дечак Јован Вуковић из прљавог рударског градића Ањокса, који је већ одавно ишчезао са географских карата. Још мање је било оних који су знали да је новоизабрани градоначелник своје школовање пре тачно четири деценије започео лутајући са сиромашним родитељима по најзабаченијим рударским насеобинама севера провинције бивајући најчешће једини ученик у разреду. Да је идући или враћајући се из школе веома често сретао медведе и вукове који су му се склањали са пута, вероватно инстиктивно слутећи да се пред њима не налази обичан дечак. А поготово нису могли знати да је то онај исти дечак који ће неколико година касније у Ванкуверу са својим братом делити исте ципеле за одлазак у школу.

Док је победничка коалиција TEAM на челу са одлазећим градоначелником славила, било је наравно, као што је и нормално, доста оних који нису били превише одушевљени да на месту градоначелника виде камуфлираног динарца, адвоката Џека Волрича. Може им се опростити јер нико од њих није имао у глави ни најмагловитију представу о томе ко су ти динарци, нити да то племе уопште постоји. Али ће им се исто тако узети као олакшавајућа околност да су износећи своја мишљења давали суд о нечему што ће се из перспективе неког будућег времена чинити потпуно другачијим од онога што су они сматрали да је једино исправно и друштвено оправдано.

Алдермани у ванкуверском градском савету: Хари Ранкин, Мајкл Харкорт, Џек Ворлич (у средини), Хелен Бојсе и Ворнет Кенеди на инаугурацији градоначелника Арта Филипса, 08. јануар 1975. (Фото: Vancouver (B.C.). Office of the City Clerk)
Алдермани у ванкуверском градском савету: Хари Ранкин, Мајкл Харкорт, Џек Ворлич (у средини), Хелен Бојсе и Ворнет Кенеди на инаугурацији градоначелника Арта Филипса, 08. јануар 1975. (Фото: Vancouver (B.C.). Office of the City Clerk)

Један од њих је био Хари Ранкин, по многима легендарна личност не само ванкуверске, него и канадске политичке сцене. Међутим, Хари је у легенду ушао не због своје политичке активности, већ због хуманистичке оријентације и хуманитарних волонтерских подухвата по којима ће највише остати упамћен. По професији је био Џеков колега адвокат. Можда најинтересантнији део његове адвокатске каријере био је пријем у адвокатску комору. Због изразито левичарских идеолошких определења комора је дуго одбијала да га региструје. На крају је примљен тек када је потписао документ којим одриче своју припадност организованом комунистичком покрету. Након тога је добар део својих адвокатских услуга и правне помоћи пружао бесплатно онима који нису имали новаца да плате, а којима је итекако била потребна, поготову ако су били у сукобу са бирократизованим и често безосећајним правним системом. Свакако да су у најдубљем и најпријатнијем сећању остали они судски процеси у којима је без новчане накнаде бранио обесправљене староседеоце. Због тога је тих година, када је Џекова политичка каријера била у метеорском успону, уживао изузетну популарност међу Ванкуверчанима. Дуги низ година бивао је биран за градског одборника, а на изборима на којима је и Џек Волрич изабран за градоначелника Хари Ранкин је на листи за одборнике добио убедљиво највише гласова, осам хиљада више од самог Џека. До краја живота је идеолошки остао ближи комунистима него прагматичним левичарима, тако да никада није приступио партији NDP, која се сматра заступником синдиката и радничке класе. У тај контекст треба ставити његов коментар на избор Џека Волрича за градоначелника Ванкувера: „У свом животу сам прошао кроз глад, ратове и разне друге невоље, а надам се да ћу преживети и Волрича као градоначелника.”

Можда се Хари Ранкину није свиђао Џеков конзервативизам, елитизам, ексклузивизам или не баш изразит афинитет ка алтернативама са леве стране идеолошког спектра у борби против доминације крупног капитала. А чинио му се вероватно сувише попустљивим и идеолошки блиским са ванкуверским шпекулантима некретнинама и земљиштем. Међутим, излагање критици односа према супер богатим мешетарима било ког градоначелника, без обзира којем идеолошком крилу припадао, увек је незахвално, јер је због ограничених прерогатива којима располажу њихова моћ супростављања или наметања својих ставова у таквим сукобима прилично скучена.

„ПОРНО РАТОВИ” И РАЂАЊЕ ГЛОБАЛИСТА
У тој осмој деценији двадесетог века паралелно са политичким успоном Џека Волрича постајале су све видљивије тенденције које су зачете коју деценију раније, али тада их наравно није било лако идентификовати. Започети су постепени и због тога тешко приметни друштвени процеси разбијања старог поретка и његових норми који су постајали сметња новом, такозваном модерном устројству. Коначан облик и сврха тог устројства постаће потпуно видљиви и схватљиви тек много деценија касније, тако да не треба замерити савременицима те Џекове деценије политичког успона што нису могли приметити нешто чега ни покретачи и идејни творци можда нису били свесни, нити су могли да га у потпуности држе под контролом. У случају ванкуверске проститутке Дебре Хат, чији се расплет на Врховном суду Канаде догодио у време Џековог првог двогодишњег мандата, може се пажљивим посматрањем и промишљањем назрети једна од равни на којима се одвијала демотажа старог традиционалног устројства. Прећутна коегзистенција проституције и викторијанских моралних норми која је на ванкуверским улицама трајала деценијама нарушена је тих година након доношења законских уредби чији циљ је био да се присуство проститутки у ноћним клубовима третира као кривично дело. Проститутке су тако биле приморане да своје радно место преместе на улице на којима је проституција свих облика доживела незапамћену експанзију. Градоначелник Волрич је сходно својим конзервативним уверењима и преданости традиционалним животним начелима повео кампању против те по њему скаредне појаве, која је претила да у потпуности измени лице града. У свом донкихотовском заносу није се либио да повремено ради прековремено, придружујући се специјалним полицијским тимовима који су ноћу на градским улицама надгледали спровођење његових налога да се хапсе све проститутке које јавно промовишу и продају своје услуге.

Али није само проституција изазивала главобољу ревносног градоначелника Ванкувера. Тих година канадска федерална влада је под притиском већ увелико моћних медијских лобија дозволила увоз порнографских књига, часописа и публикација који су углавном долазили из Европе и Сједињених Држава, тако да је та врста литературе преплавила излоге књижара и продавница не само великих, него и оних мањих градова. Али традиција је још увек имала дубоке корене у канадском друштву те су многи градоначелници општинским актима, којима су стављали ван закона продају тих обсцености, покушавали да спрече надирање тог тренда. Наравно да им се и градоначелник Волрич придружио. По брзом поступку су изгласане градске уредбе по којима је забрањена продаја свих облика порнографије. Опет је градоначелник Ванкувера био приморан на прековремени рад јер му поново није било тешко да се придружи специјалним полицијским тимовима који су на улицама надгледали спровођење нових уредби и кажњавали све прекршиоце.

Попут порно звезда против којих је повео рат, градоначелник Волрич је и сам постао медијска звезда тако да је једном приликом, стојећи поред излога са порно публикацијама, за ванкуверску телевизију изјавио: „Такве ствари се праве само за људе са перверзним навикама”, док је са изразом гађења окренуо главу од изложеног магазина Nudist Moppets у којем су се могле наћи чак и фотографије обнажене деце. А да је и дечија проституција узела маха уверили су се и новинари локалног листа Прованс који су се и сами упустили у истраживачки подухват. Тако да се једног дана на насловној страни њиховог листа појавила фотографија са натписом да је улица Дејви постала центар дечије проституције и да се на њеним тротоарима чак двесто деце бави тим новим занимањем, а од којих нека нису старија од 12. година. Стан Перски је у својој књизи: Кућа коју је саградио Џек једно поглавље посветио тој теми, дајући му наслов „Porn Wars” (Порно ратови) са Џеком Волричем као главним јунаком.

Да је сваки донкихотовски подухват унапред осуђен на узалудност показао је даљи развој догађаја, и то не само оних који су ускоро уследили, него и оних који ће се десити много деценија касније. Случај Дебре Хат је након скоро три године потуцања по судовима свих могућих нивоа и надлежности коначно седмог фебруара 1978. добио свој епилог на Врховном суду Канаде. Тај највиши државни ауторитет у тумачењу исправности закона и одлука нижих судова једногласно је тог дана донео своју пресуду да је Дебра Хат, жена из Ванкувера, коју је осмог маја 1975. у пола десет увече ухапсио детектив Баркли због незаконитог промовисања простититуције, погрешно и противправно осуђена. Био је то наравно тежак ударац за градоначелника Волрича и његове истомишљенике, којих је у то време било још увек доста, а истовремено велика победа за онај други малобројнији табор либерала који се тек рађао, а који ће много година касније бити познатији под надимком глобалисти.

Дебра Хат је те мајске вечери у својству проститутке за време свог редовног радног времена, барем је она тако мислила, успела да убеди једног пристојног господина да је прими у његов ауто паркиран на углу улица Хелмкен и Гренвил. Чим се нашла у ауту наставила је прилично нападно и непристојно да му се „набацује” нудећи му своје услуге које су биле тако широког дијапазона да су укључивале и орални секс, и то на француски (French) начин. Након прилично дугачког убеђивања господин је пристао да проба тако нешто у чему, по његовој опасци, није имао никаквог искуства, и то за пристојну цену од 30 долара. Када су стигли на паркинг хотела у којем је господин наводно одсео, он се представио као детектив Баркли и ухапсио је. Цењени канадски Врховни суд је био мишљења да се описани догађај десио у аутомобилу, што према правним дефиницијама не представља јавно место. А свако може у односу према другој особи, на месту које се не сматра јавним, да уради било шта уколико тој другој особи не причини никакву штету. Тако је бар мислио славни суд који Дебри Хат није чак ни признао занимање проститутке са којим се она поносила, већ ју је у судском протоколу и документима завео као „жену из Ванкувера”.

Читав тај случај можда и не би требало да привуче пажњу шире јавности ако се не би ставио у један шири временски контекст. По истом принципу и улога градоначелника Џека Волрича у биткама које су обележиле почетак порно ратова неће, барем у времену у којем се одиграла, имати такву тежину каква ће се чинити будућим посматрачима који буду живели у неком другим временима. Первезија које се градоначелник Волрич приликом телевизијског интервјуа са осећајем непријатности на лицу згражавао прошириће се наредних година и деценија у све сфере и аспекте живота и стварности, а проституција и порнографија ће се претворити у индустријске гране које ће годишње обртати милијарде долара. А законодавство ће се у процесу правосудне еволуције до те мере трансформисати да ће постати не само општеважеће за већи део планете, него и неупоредиво са правним системом који је владао само педесет година раније. Права и слободе разних етничких, религиозних, сексуалних и ко зна каквих све мањинских група ће се уздићи на пиједестал недодирљивости иза којег ће се потпуно изгубити права и слободе обичног човека који није припадао ниједној мањини већ једноставно људском роду. Криминал ће попут хидре прожети све поре друштва тако да више неће бити могуће разликовати пљачку од филантропије, а криминалца од моралног чистунца. Док ће се полиција претворити у до зуба наоружану армију чији ће војници, маскирани и обучени у космичке скафандере, штитити не оне из чијих џепова ће бити плаћени, већ политичку елиту и, наравно, законодавце.

Градоначелник Ванкувера Џек Ворлич показује књигу својим гостима (Фото: jewishmuseum.ca)
Градоначелник Ванкувера Џек Ворлич показује књигу утисака својим гостима (Фото: jewishmuseum.ca)

А да симболика зачињена иронијом буде потпуна побринуо се Пјер Елиот Трудо, у то време председник канадске федералне владе, за чијег ће скоро дводеценијског председниковања почети трансформација правног и уставног устројства и бити ударени темељи једног система чије контуре његови савременици нису могли ни наслутити. Јер Пјер Трудо је био главна звезда велике међународне конференције о људским стаништима која је одржана у Ванкуверу окупивши преко 10.000 делегата из 110 земаља света, а која је завршена јула месеца 1976, само месец дана пре него што ће делегати коалиције TEAM са белим тениским патикама марке „Адидас” на ногама, у просторијама Џерико тениског клуба изабрати Џека Волрича за свог кандидата на предстојећим изборима за градоначелника. Пјер Трудо ће се на свечаној пленарној седници приликом отварања тог највећег скупа који је икада одржан у историји града Ванкувера појавити за говорницом држећи у рукама свог четворогодишњег сина Џастина и бити поздрављен френетичним аплаузом свих присутних делегата који ће као по наредби устати са својих седишта. Тај исти слатки дечак Џастин ће након тачно 40. година сести у исту фотељу на којој је некада седео његов отац и довршити посао који је он започео. А једна од главних државничких дужности ће му бити да обавезно учествује, бивајући почасни гост, на оновременим ходочашћима налик маскарадама званим „Геј енд лезбијан” параде, и да се насмејан слика са мушкарцима обученим у женску одећу, кратко ошишаним женама пресвученим у мушкарце, са мушкарцима који су некада били жене и женама које су некада били мушкарци. Те да све то представља као врхунско достигнуће једног модерног друштва.

А када је јула 1980. градски одборник Дарлен Мазари предложила да градски савет одобри једнонедељни фестивал хомосексуалаца (Gay Unity Week) планиран за следећи месец, спонтано су се дигли на ноге традиционалисти. Најгласнији је био протестантски свештеник Жерар који је доживео овације након одржаног говора на протестном скупу који су уприличили савесни грађани окупљени у организацији „Citizens for Integrity”. За говорницом су се изређали сви виђенији конзервативци из коалиције NPA. Градоначелник Волрич се придружио опозицији наводећи мудро да је то питање „сувише контроверзно”, те стога крајње непогодно за град да одобри такав фестивал. Предлог Дарлен Мазари је одбачен убедљивом већином (8:3) на гласању у градском савету. Хомосексуалци и лезбејке ће морати да сачекају још пуних 35 година да се на политичкој сцени појави млади Џастин Трудо који ће не само одобравати такве скупове, него и на њима, са вешто одглумљеним одушевљењем, и учествовати.

БОЖИЈИ ДАН
Да би се схватила суштина још једног од ратова у који се градоначелник Волрич уплео треба се на тренутак вратити на почетак века када је британски парламент 1907. изгласао закон познат под називом „Lord’s Day Act”, којим се прописује новчано кажњавање сваког трговца или власника било каквог бизниса који своју радњу држи отвореном на дан који је Бог одредио за одмор од свих активности осим молитви у славу њега самог. Таква једна уредба могла се тада чинити сасвим оправданом, али ипак није на одмет напоменути да је то било време већ прилично развијеног капитализма којем су, осим ратова, били потребни потрошачи који ће куповати његове све разноврсније и многобројније производе. А да би се ти претходно вешто рекламирани производи могли продавати било је потребно што више продајних места, али и њихово што дуже радно време. Пошто је тај у то време најсавршенији друштвено-економски систем био познат по вредноћи запослених радника, али и незајажљивости власника фабрика и бизниса, за очекивати је било да ће тим власницима, али и произвођачима робе жељних бесконачног богаћења једног дана пасти на памет да се успротиве и самом Богу и да његове интересе супроставе својима. То јест да доведу у питање неприкосновеност оног седмог дана, јер су математичком рачуницом лако могли да израчунају колике губитке трпе због Бога.

На њихову несрећу традиционална и викторијански конзервативна свест на почетку двадесетог века је још увек била дубоко усађена у колективну перцепцију, тако да ће произвођачко-трговачки комплекс морати да још сачека са својим планом да се дочепа божијег дана. Али времена ће се брзо мењати и смењивати тако да неће морати да дуго чекају. Канадска влада је по инерцији сличним актом обогатила своје законодавство, али је препустила федералним јединицама да оне по свом нахођењу својим законима уређују односе према Богу. Тако да је оштрица тог закона веома брзо отупела, јер под утицајем све нестрпљивијег и све богатијег капиталистичког сектора законодавци на нижим нивоима власти нису превише марили да се боре за божије интересе. Покрет конзумеризма је незадрживо сигурним корацима напредовао на крилима не само интереса похлепних капиталиста, него и све знатижељнијих и амбициознијих потрошача. Потрошња се од успутне неизбежне нужности неприметно претварала у основни покретачки мотив, стварајући код конзумената осећај зависности. Са таквим развојем ситуације веома брзо се губио осећај за традицију и потреба да се по сваку цену остане доследан у поштовању принципа из неке књиге старе хиљадама година. Због тога је у провинцијским парламентима, а нарочито у оним градским саветима било све теже прогурати било какву уредбу или акт којима би се све непослушнији трговци могли казнити због рада недељом.

Међутим, тако није мислио и градоначелник Џек Волрич. Већ у јануару 1977, само месец дана након што је преузео дужност, на његово инсистирање градски савет је донео уредбу којом се на територији града Ванкувера забрањује држање трговина и радњи отвореним недељом. То је у ствари био почетак првог од крсташких ратова којима ће градоначелник Волрич посветити добар део своја два мандата, али и можда највећи део своје људске енергије, поготово оне која се несебично троши у борби за очување моралних принципа. Ти морални принципи неће бити баш лако препознатљиви његовим савременицима, а поготово критичарима. Јер мало ко од њих је у процењивању његових политичких и моралних домета узимао у обзир чињеницу да је Џек рођен као Јован Вуковић у сиромашној рударској породици динараца у којој се неговала традиција у духу православног хришћанства, према којој се недељом обавезно, и то породично, одлазило у цркву. Била је то породица на чијем челу је била једна жена изузетно јаког карактера која је (оних година кад је њен син Јован увелико припадајући градској елити градио своју политичку каријеру) била још увек активна у колу српских сестара „Косовка дјевојка”, бивајући повремено и председница те организације. Док је читава породица припадала једној оригиналној емигрантској заједници која је свој опстанак, као и опстанак сваког њеног члана видела једино у беспоговорној оданости традиционалном начину живота негованом кроз многе генерације. Тако да сви они који су са Џеком Волричем делили то време и који су га добро познавали нису могли ни сањати да је од свега тога морало нешто остати у његовој глави док је у оним пресудним седамдесетим годинама повремено играо улогу Дон Кихота на ванкуверској политичкој сцени.

Ванкуверска јавност је била прилично подељена по том наизглед више академском него практичном питању. Те поделе нису ишле по идеолошким разделницама већ више по линији која је делила оне који су то питање сматрали бизарним и неважним за свакодневни живот, од оних који су сматрали да у том истом животу морају постојати неке светости које се морају поштовати и чије значење никада не сме бити подложно преиспитивању. А једна од тих светости је за њих била и света недеља. Због тога је градоначелник Волрич савезнике могао наћи међу окорелим левичарима и либералима, а противнике међу конзервативцима и црквеним великодостојницима. Провинцијски јавни тужилац, чија је дужност била да надгледа исправност усвојених законских аката, као и провинцијска влада били су заузети земаљском проблемима, тако да нису имали времена да се баве градоначелником Ванкувера који је био чврсто опредељен да се строго поштује не само „Lord’s Day”, него и сви празници, како они религиозни, тако и секуларни.

Али како су градски инспектори бивали све ревноснији у примени прописа изгласаног од стране градског савета, тако је и растао отпор. Није тешко наслутити да је највећи отпор долазио из редова трговачког еснафа који је био и највише погођен, те стога и најзаинтересованији за противљење. Међу њима најгласнији је био Хари Хамер, познати трговац намештајем и власник ланца продавница. Он је био не само финансијски моћан, него и натпросечно елоквентан. А није му недостајало ни храбрости, тако да је градоначелник Волрич у њему имао веома озбиљног противника. Хари се није либио да своје салоне намештаја држи отвореним недељом упркос казнама. Посебну посластицу представљао је његов салон у „даунтауну” у улици Хомер 996. Ту су се недељом знали окупљати и новинари пред чијим камерама је филозофски надахнут Хари користио прилику да промовише своју визију живота модерног човека у којем је потрошња требала да игра све значајнију улогу, а могућност да се она упражњава било када, па чак и недељом, његово неотуђиво грађанско право. Реторика Харија Хамера и осталих богатих трговаца била је не само заводљива, већ и довољно гласна да се јавност почне полако окретати против фанатичног градоначелника Волрича и његовог анахроног чистунства. Чак су и поједини англикански свештеници пословично склони флексибилности и прагматизму заузели став да не треба по сваку цену терати мак на конац те да недељом има довољно времана и за Бога, и за салоне намештаја Харија Хамера.

Градоначелник Ванкувера Џек Ворлич врши смотру трупа на војној паради, Ванкувер, 12. јун 1977. (Фото: The 15th Field Artillery Regiment RCA Museum and Archives Society)
Градоначелник Ванкувера Џек Ворлич врши смотру трупа на војној паради, Ванкувер, 12. јун 1977. (Фото: The 15th Field Artillery Regiment RCA Museum and Archives Society)

Провинцијском јавном тужиоцу су постепено почели да иду на живце Волричеви крсташки походи. Поред свих оних озбиљних и одговорних послова којима је био испуњен његов прилично широк и разноврстан дијапазон одговорности морао је због њега повремено да се бави са таквим баналностима као што су проституција, порнографија или питањем да ли допустити да салони намештаја угледног трговца Харија Хамера треба да буду отворени недељом. Тако да је бивао приморан да својим указима и уредбама све чешће спутава тврдоглавог и упорног градоначелника. Ни провинцијски парламент није могао остати по страни, бивајући приморан да повремено својим актима опомиње Волрича и његов градски савет да у свом деловању не залазе у домен који им по уставу не припада.

Како је време пролазило, бивало је све јасније да је судбина „Lord’s Day” акта била запечаћена, али то није спречило Џека Волрича да читавом дужином своја два градоначелничка мандата остане доследан својим моралним принципима. Својим крсташким походима ће ванкуверску политичку сцену друге половине осме деценије двадесетог века учинити далеко интересантнијом, своје савременике и критичаре поделити у оценама његовог политичког легата, а будућим генерацијама оставити у аманет да из много шире перспективе покушају да дају коначан суд. Питања која је Џек Волрич постављао својим савременицима, те изазови пред које је стављао законодавни систем земље чији је угледни грађанин био, можда ће се и великој већини савременика оних далеких будућих времена чинити не толико важним и вредним неког дубљег промишљања. Јер само они највиспренији и они којима ће постављање таквих питања и тражења одговора на њих представљати део професије ће у укидању „божијег дана” приметити почетак једног процеса који би могао имати далекосежне импликације на свеукупни развој људске цивилизације, далеко надилазећи чак и важност очувања моралних начела до којих је Џеку Волричу можда било највише стало.

Допуштање трговцима да радно време својих продавница продуже и на недељу, што ће веома брзо постати свакодневница, може се схватити као почетак једног незаустављивог процеса претварања читаве цивилизације у једну монструозну потрошачку машинерију чији ће опстанак бити једино могућ уз одржавање сталног повећања потрошње. Главни носиоци тог вечног замајца ће бити људи претворени у човеколике, роботима налик, конзументе све ширег асортимана роба. А сама дефиниција роба прошириће се до незамисливости, јер ће се продавати не само производи који се могу видети и опипати, већ и све оно што се могло само у мислима докучити. У почетку ће се производити већ познати производи који ће се тек незнатно модификовати како би се могли продавати у све већим серијама, да би се на крају пројектовали производи за које ће тек требати да се измисли намена. Измишљаће се услуге за које ће се великом брзином вештачки стварати потреба. Фармацеути ће правити лекове за које ће лекари тек морати да измисле болести. А да би се појели сви они силни прехрамбени производи који ће такође бити измишљани и произвођени у неограниченим количинама, узимање хране ће од егзистенцијалне потребе бити претворено у опсесију и подигнуто на пиједестал врхунског испуњења сврхе живота.

За остварење тако амбициозно замишљене капиталистичке визије неће ускоро бити довољна она додатна недеља за коју се тако одговорно борио градоначелник Волрич. И он сам ће у познијим годинама живота бити сведок претварања радног времена трговаца у бесконачну траку сличну оној производној, која се никада не зауставља. Тако да ће продавнице бити отворене 24 часа дневно, седам дана недељно, 365 дана годишње. Сви ће бити опседнути том чаролијом „нон-стоп” потрошње и раста без краја. Нико се више неће сећати градоначелника Волрича, нити Бога у чије име је уложио тако много своје драгоцене енергије. Онај његов колега одборник Хари Ранкин, који се није баш у свему слагао са њим, преживеће његова два двогодишња мандата. Преживеће и човечанство још неколико наредних деценија. А докле и по коју цену, то је тек требало да се види. Џек Волрич неће, на његову срећу, бити довољно дуговечан да би сазнао одговор на то питање које му је можда било у глави док је водио своје бескомпромисне крсташке ратове.

ПИРОВА ПОБЕДА
Мада њиховим савременицима то није баш тако изгледало, посматрачима који на те седамдесете буду гледали из перспективе не тако далеке будућности би се могло учинити да су два Харија победила једног Џека. Тим истим савременицима тог пионирског доба конзумеризма коалиција између богатог трговца намештајем Харија Хамера и комунистичким идејама занесеног адвоката Харија Ранкина је морала личити на незамисливу фантазију. Међутим, каснији развој догађаја је показао да ће веома брзо стићи времена у којима ће се вештом употребом заводљиве пропаганде читав живот постепено ако не претворити, оно барем већини његових протагониста учинити чаролијом.  А међу свакојаким чаролијама свакако да је најлуциднија она којом су се некадашњи марксисти, лењинисти и стаљинисти, нашавши се на руководећим позицијама партија новокомпоноване грађанске левице или преобучени у њене интелектуалне гласноговорнике, на перфидан начин претворили у заступнике себичних интереса крупног капитала и нараторе конзумеристичке бајке умотане у обланду демократије и мањинских права.

Они исти посматрачи из не тако далеке будућности неће сиротом Харију Ранкину сигурно моћи замерити, нити га сматрати одговорним за ту идеолошку фантастику. Али пажљивим промишљањем неће им промаћи околност да су се станари оних такозваних стамбених кооператива (ѕocial housing) пажљиво укомпонованих у скупе градске четврти, за чију експанзију се Хари Ранкин током своје читаве политичке каријере тако одговорно борио, претворили у најважнију полугу конзумеристичке машинерије, и то на веома елегантан начин уз помоћ вешто дозоране комбинације куповне моћи и алтернативних могућности интернет „шопинга” помоћу пластичних картица и паметних телефона. Њихова ревност у игрању улоге коју су им наменили спретни режисери, као и пратећа склоност ка лаком и готово неосетном уживљавању у илузију потрошачке свемоћи били су чак далеко већи него код њихових много богатијих суседа неоптерећених комплексом ниже вредности, нити потребом да га уз помоћ механизама бекства скривају.

А да се можда ипак ради о Пировој победи наговестила је једна чудна и необјашњива коинциденција. Оних истих касних седамдесетих које је су у историји града Ванкувера остале упамћене по донкихотовским авантурама градоначелника Волрича, на сасвим другом крају планете његов земљак по етничком пореклу и истомишљеник по идеолошким уверењима, Драгош Калајић, писао је и припремао књигу која ће под насловом Смак света бити штампана 1979. године у издању Накладног завода Матице Хрватске. У тој књизи је Џеков саплеменик Драгош, користећи се научним методама, детаљно сецирао, поређане по абецедном реду, све савремене друштвене феномене, указујући на симптоме дегенерације западне цивилизације, али и путеве ка неминовном препороду. Јер, према Драгошевом учењу, смак света не представља неку претећу страшну катастрофу, већ пре процес који траје стотинама, па и хиљадама година и који ће, као што је рекао његов духовни учитељ Рене Генон, бити „само смак илузије једног света”.

У старим хроникама остало је забележено да је епирски краљ Пир након сумњиве победе над римским легијама код Аускула у Апулији 279. године пре Христа, окружен ласкавцима и чанколизима, који су га славили као великог војсковођу, рекао: „Још једна таква победа и ми смо пропали”. Посматрана из те историјске перспективе она победа два Харија над једним Џеком можда би се могла сматрати почетком краја једног света о којем модерни ласкавци неуморно пишу хвалоспеве. Јер ниједна илузија не може трајати вечно, па ни она о бесконачном расту и линеарном простирању времена.

У свом Смаку света Драгош Калајић је једно поглавље посветио хиндуистичкој доктрини цикличног простирања људске историје према којој се сваки циклус, попут оних годишњих календарских, састоји од четири доба. То поглавље носи наслов Kali-yuga, што у ствари представља четврто последње доба сваког циклуса. Пажљивим читањем описа главних карактеристика тог доба изнетог у древном спису Vishnu-purana он је приметио да га kali-yuga неодољиво подсећа на његов смак света. Према том древном спису главне одлике доба kali-yuga су срозавање тежишта људских стремљења на економију, похлепна тежња ка стицању и гомилању материјалних богатстава, губитак метафизичке суштине сексуалности, кидање органске везе између човека и природе и општераширено уображавање да су сви једнаки brahmanu.

Драгош Калајић (Фото: ekspres.net)
Драгош Калајић (Фото: ekspres.net)

Узимајући у обзир све оно за шта су се за трајања својих живота Драгош Калајић и Џек Волрич залагали и у шта су веровали, може се слободно рећи да су „стајали на местима којих се остали застрашено клоне и опстајали на изгубљеним проклетим упориштима”, како је то Драгош лепо рекао у свом Кодексу соларног реда. Обојица су, сваки на свој начин, дубоко и интуитивно веровали да морају постојати, те у складу са њима и живети, принципи на којима почива не само космичко устројство, него и творевине као што су људске цивилизације. Сходно тим принципима, а узимајући у обзир све оне сличности и заједничке црте које су делили, неизоставно се намеће слутња да је између њих, иако су живели на супротним крајевима света, и нису се познавали нити икада контактирали, морала постојати нека макар суптилна веза. Можда уз помоћ оних морфичких поља на чијим фреквенцијама се према британском физичару Руперту Шелдрејку одвија невидљива комуникација између свих живих створова на планети.

А да је суштина тих принципа садржана у древним хиндуистичких списима, најстаријим писаним траговима индоевропске цивилизације, може се наслутити из свега онога што је у постојбини породице Вуковић почело да се дешава тачно четрдесет година од објављивања Калајићевог Смака света и крсташких ратова његовог алтер ега Џека Волрича. Јер четврто доба звано kali-yuga није крај света него крај једног од низа циклуса после којег следи почетак новог циклуса и новог доба, након што се човечанство из оног приземног фромовског модуса имања издигне поново дуж вертикале модуса бивствовања. То прво доба новог циклуса се према ономе што је записано у Vishnu-purana назива satya или krita-yuga. „То доба одликује чистота срца, правда, знање, приврженост светим институцијама”.

 

Милован Шавија је публициста из Ванкувера. Аутор је више есеја и књига од којих је последња „Романтична повест ванкуверских Динараца“ (Београд, Албатрос плус, 2018.). Ексклузивно за Нови Стандард

 

Извор Нови Стандард

 

Насловна фотографија: The 15th Field Artillery Regiment RCA Museum and Archives Society