Страх Брисела од брзог продора других актера на Западни Балкан

Улазак Балкана у Европску унију могућ је само помоћу великог инвестиционог плана у региону који ЕУ за сада нема. То врло лако могу искористити Кина, Русија и Турска

Након што је прошле године процес приступања Албаније и Сјеверне Македоније Европској унији заустављен углавном вољом француског предсједника Емануела Макрона, 2020. би могла означити прекретницу за Скопље и Тирану. Како је извијестио грчки лист Екатимерини, предсједник Европског савјета Шарл Мишел се у петак у Тирани састао с Едијем Рамом, предсједником Албаније. Током састанка је Мишел поновио спремност Европе да прими Албанију у ЕУ, наглашавајући „велике напоре које је у посљедње вријеме уложило албанско становништво“.

Сличан говор је проширио и на сусједну Сјеверну Македонију током састанка који се истог дана одржао у Скопљу, земљи којој прошле године било блокирано за чланство из истих разлога, боље речено због истих страхова као Албанији. “Будућност Западног Балкана требала би бити Европа”, реченица коју је изрекао предсједник Европског савјета има двоструко тумачење.

Док с једне стране наглашава потребу Европе, која произлази и из географских разлога, да се земље западног Балкана укључе у заједничко тржиште, с друге стране наглашава страх Брисела од губитка Балкана који би се могао придружити другим међународним актерима, који су се показали као вјештији геополитички играчи на простору Балкана. Наиме, посљедњих година су руске и кинеске инвестиције, посебно у земљама бивше Југославије, све веће, што води ка већој међународној сарадњи, која би, ако се с временом овај тренд настави, коначно удаљила Балкан из сфере Европског утицаја. Овај би сценарио за ЕУ постао опасан и због свих питања која су везана за централни положај Балкана у географији Европе.

ТУРСКИ ПРОДОР И РЕАКЦИЈА БРИСЕЛА
Током протеклих година и Турска је упорно покушавала ући на Балкан, играјући прије свега на карту заједничке историје Османског царства и на муслиманске вриједности које дијели с већином албанског народа и Босном и Херцеговином. Можда је овај посљедњи фактор подстакао Европу да убрза и омогући релативно брз улазак земаља у Европску унију, остављајући мишљење Париза по страни. Чак и Грчка, супротно ономе за што се залагала претходних година, преферира рјешење, упркос контроверзама које су са Сјеверном Македонијом ријешене у само неколико мјесеци, прије свега због питања имена земље и територијалних спорова с ​​Албанијом.

Велики изазов за Брисел, упркос потребама Европе да заштити и своју безбедност и тржиште, је чињеница да чланство тражи поштовање строгих правила повезаних с буџетима земаља, те „висок ниво ефикасности јавног и демократског апарата“. Међутим, ти прерогативи нису у потпуности остварени и 2019. године смо чули Макронове сумње да би се могуће отварање према Албанији и Македонији могло претворити у нови талас миграције у Европске земље с напреднијим привредама, а користи за ЕУ би биле минималне.

ЕУ САЊА ВЕЛИКИ ИНВЕСТИЦИОНИ ПЛАН
Стога је улазак Балкана у Европску унију могућ само помоћу великог инвестиционог плана у региону, што је нагласио и сам предсједник Европског савјета Шарл Мишел током конференције у Скопљу с македонским предсједником Стеваном Пендаровским.

Преведено, идеја је да се избјегне сценарио с Румунијом и Бугарском с почетка вијека, што се дјелимично поновило и уласком Хрватске у Европску унију. Али с обзиром на финансије ЕУ, чији је буџет од сада мањи за доприносе из Велике Британије, због претјерано амбициозног плана „Нови зелени договор“ с неизвјесним резултатима, Макронову идеју о стварању Европске војске и свим другим издацима, чак и више стране од присутности, улагања у Западни Балкан су изазов с којим ће се Брисел тешко носити како би остварио улазак Западног Балкана у јединствено тржиште ЕУ.

С друге стране, не треба посебно наглашавати да Русија, Кина и Турска неће пропустити ниједну прилику да учврсте утицај у региону. Кина „непримјетно продире својим капиталом у регион, којем ЕУ не може парирати, а Русија и Турска, осим улагања и војно-техничке сарадње у случају Москве и Београда, могу рачунати на кредит у „мекој моћи“ коју ЕУ нема. Наиме, без обзира на сав новац уложен у пропаганду и „меку моћ“, ЕУ међу народима Западног Балкана никада неће уживати углед у народима као Русија и једном дијелу становништва, а Турска у другом. Разлози су историјски и некоме могу бити ирационални, али су ствари такве какве јесу и Брисел добро зна да мора учинити пуно више да би сустигао Москву и Анкару, ако је то уопће могуће.

Хоће ли обећања предсједника Европског савјета Шарла Мишела резултирати конкретном пробоју у Европском путу земаља региона, то тек треба видјети. Грчки лист Екатимерини вјерује да би ова година могла бити прекретница и да ће се 2020. деблокирати Европски пут Албаније и Сјеверне Македоније. Но, све што Албанци и Македонци за сада имају су обећања, а с њима не могу учинити ништа.

 

Аутор Саша Ф.

 

Насловна фотографија: Getty Images

 

Извор logicno.com, 28. јануар 2020.