Каква је судбина војних односа Кине и Русије?

Комбинација руске генијалности у пројектовању новог оружја и кинеске организационе и производне снаге могла би донети озбиљне резултате

Док демократе нападају републиканце како су превише мекани према Кремљу, републиканци су склони истицању превелике љубазности Обамине администрације према Кини. На крају крајева, за председника Барака Обаму питање климатских промена је било високо на листи приоритета, што је захтевало висок ниво сарадње са Пекингом. Међутим, у данашњем отровном страначком сукобљавању, победничка изборна стратегија је прогласити свог противника недовољно ксенофобним, односно указати на његов недостатак „правог“ патриотизма.

Ових дана, многи људи у спољнополитичком естаблишменту Вашингтона се изгледа слажу да се већина светских проблема може приписати или наводном инсистирању Пекинга на изградњи новог, опаког светског поретка који ће обухватати „све под капом небеском“, или лукавим покушајима Москве да своје пипке рашири свуда од Мадагаскара до Либије, па можда чак и до Америке. Тако руске „марионете“ и кинески „корисни идиоти“ вребају иза сваког ћошка, или макар тако делује. Чак и они који се противе сукобу са Ираном сматрају да је концепт надметања великих сила користан у оној мери у којој би још један рат на Блиском истоку скренуо пажњу и ресурсе Сједињених Држава са „главног задатка“, било у Источној Азији, било у Источној Европи.

РАНД корпорација је покушала да стави тачку на оштроумну дебату о томе да ли Москва или Пекинг представља већу претњу, и то склапањем мудре формулације да је „Русија одметник, а не такмац. Кина је такмац, а не одметник“. Ова концизна изјава има неку вредност, у то нема сумње, али критичари ће рећи да нова руска интерконтинентална балистичка ракета „Сармат“, способна да избегне све противракетне штитове, и те како изгледа као батина потпуно дораслог „такмаца“, док активности Кине у Синкјангу и Јужном кинеском мору нагињу ка прилично одметничком понашању. А многи безбедносни аналитичари су склони томе да остану агностици и фокусирају своје напоре против уједињујуће теме „осовине ауторитаризма“. У тим круговима се говори да је најтежи изазов америчкој националној безбедности активно удруживање Русије и Кине у циљу поткресивања, или чак уклањања, америчког светског вођства.

ПОМОРСКА САРАДЊА
Истина је да право, формално савезништво Кине и Русије и даље делује прилично удаљено, али повремено је корисно размотрити гомилање конкретних манифестација овог најважнијег двосмерног односа који постоји у стратешком домену, нарочито сада када се бујање овог партнерства неометано наставља више од три деценије. Таква свеобухватна процена је дошла у форми морнаричке анализе из прошлогодишњег броја кинеског академског журнала Студије Русије, Источне Европе и Централне Азије. Аутори, иначе истраживачи на Морнаричком истраживачком центру Кине, објавили су свеобухватну студију под насловом „Историјски преглед и процена 70 година кинеско-руске поморске сарадње“.

Прво тумбање глобалног баланса снага које је изазвала сарадња Русије и Кине одиграло се током 1950-их. У то време, у распону од неких десетак година, Народна Република Кина је прешла пут од војног богаља – који нема никакву војну индустрију – до ентитета који поседује прилично модерну војну силу. Тај снажно исфорсирани процес инспирисала је тешка школа искуства из рата против неупоредиво боље наоружаног противника у крвавом корејском сукобу. Но, тај масивни напредак кинеских војних могућности не би био могућ без гигантске совјетске помоћи. Што се тиче испорука наоружања везаних за морнарицу, Москва је Кини већ дала десет торпедних чамаца и 83 летелице до почетка 1953. године, како се наводи у дотичном академском часопису. Овај процес је добио убрзање у периоду од 1953-55. испоруком укупно 81 пловила (укупне масе 27.234 тоне) и 148 летелица. Међу тим бродовима била су четири разарача, четири фрегате и тринаест подморница.

Уз све то, Руси су снабдели Кинезе са преко 500 торпеда и преко 1.500 подводних мина, као и обалском артиљеријом, те радарском и комуникационом опремом. Трећа испорука морнаричких средстава састојала се од 63 пловила и 78 летелица. Надовезујући се на ове позамашне набавке, пет кинеских бродоградилишта је произвело још 116 пловила, снажно се ослањајући на саветнике, дизајн и технологију из СССР-а, у периоду до 1957. године. Коначно, неколико трансфера закључених почетком 1959. године „резултовали су увођењем кинеске ратне морнарице у ракетну еру“. Пре свега, ови трансфери укључували су Р-11 – примитивну балистичку ракету која се лансира са подморница – и П-15, једну од првих противбродских крстарећих ракета. Да, то су најраније претече данашњих ракета JL-3 и YJ-12 које сада представљају веома кредибилне претње.

Морнарица Народноослободилачке војске Кине на церемонији дочека руског морнаричког брода у луци у Џанђангу, 12. септембар 2016. (Фото: Xinhua/Twitter)
Морнарица кинеске Народноослободилачке армије на церемонији дочека руског морнаричког брода у луци у Џанђангу, 12. септембар 2016. (Фото: Xinhua/Twitter)

Држећи се тренутно жовијалног расположења које влада у руско-кинеским односима, сасвим мало је у овом кинеском чланку речено о сино-совјетском сукобу који је два евроазијска гиганта довео до ивице рата крајем 1960-их. Аутори имплицитно говоре да се разлаз у суштини догодио само између две комунистичке партије, а не између две морнарице, мада се истиче да је прокламовани циљ Кремља о формирању „заједничке флоте“ у Кини третиран као задирање у кинески суверенитет. Без обзира на све, ова постојана војна сарадња између Москве и Пекинга током 1950-их се у овој кинеској анализи квалификује као нешто што је имало „одлучујући историјски утицај“. Аутори закључују да је она „ефективно умањила претњу америчког империјализма“. Они додатно закључују поводом овог периода: „Достигнућа изградње кинеске ратне морнарице не могу се посматрати одвојено од помоћи совјетских експерата“.

Дуго времена „совјетски ревизионисти“ нису имали тако наклоњен третман од стране кинеских академика, али очигледно да сада поново дува „источни ветар“. Ако је СССР веома темељно помогао јачање војних перспектива НР Кине током педесетих година прошлог века, ова студија двојице кинеских морнаричких аналитичара пажљиво појашњава да је програм руско-кинеске војне сарадње који је почео након 1991. године имао сличне амбиције, историјске димензије и ефекат. Збирно посматрани, бројеви су заиста прилично импресивни. Према кинеској рачуници, Русија је продала Кини преко 500 војних летелица, укључујући Су-27, Су-30, Су-35 и Ил-76. Подједнако важно, Русија је снабдела Кину са преко 200 хеликоптера Ми-171. Исто онако како су ове круцијалне набавке гурнуле ваздухопловне и копнене снаге Кине у ново доба, тако је и кинеска куповина четири разарача „Современи“, заједно са 12 подморница класе „Кило“, помогла да се ратна морнарица Народноослободилачке армије опскрби технолошким капацитетима, са којима је могла снажно да уђе у 21. век. Уз све то, ова кратка листа чак и не набраја све друге виталне системе који су испоручени, попут напредних средстава ПВО, који чине темље кинеских набавки из Русије.

ВЕЛИКИ ПОТЕНЦИЈАЛИ
Цитирајући руски извор, ови кинески аутори тврде да је Кина потрошила 13 милијарди америчких долара на руско наоружање у периоду од 2000. до 2005. године. То представља завидну суму новца, нарочито за прилично оскудне постсовјетске стандарде. У ствари, овај сет споразума није само имао за циљ да спаси Народноослободилачку армију од застарелости, него и да истовремено „реши … проблеме преживљавања и развоја“ постсовјетског руског војно-индустријског комплекса. Подједнако важне као и ови технолошки трансфери су биле инвестиције људског капитала. На овом месту студија указује да је 2.000 високо и средње рангираних кинеских официра већ завршило руске војне академије. Виши ешaлони кинеске ратне морнарице су нарочито пуни ових кадрова, како се наводи у цитираној студији. Можда је најкритичније за будућност кинеских оружаних снага то што је сарадња са Русијом „нарочито омогућила напредак развоја домаћих пројеката борбених система“. Узмимо за пример противбродску крстарећу ракету YJ-18, која изгледа да је супериорнија од било ког америчког модела, а представља дериват руске ракете ССН-27 и сада прожима читаву кинеску флоту, како код површинских, тако и код подводних пловила.

Ипак, упркос свим великим резултатима у регионалном балансу снага који су изнедрила ова два главна периода руско-кинеске безбедносне сарадње, постоје врло реални разлози за сумњу да ће ово партнерство истински изменити светску политику. На крају крајева, кинески аналитичари истичу да су набавке оружја из Русије драстично опале од свог врхунца из 2005. године. Здружене војне вежбе су, међутим, сада прилично редовне, али стиче се утисак да њихов циљ није демонстрација ратоборности. Пад куповине руског наоружања од стране Кине можда показује нову самоувереност Пекинга поводом сопствених капацитета за производњу напредног оружја, али можда указује и на одређени ниво уздржаности – односно на свест о томе да претерано руско-кинеско војно удруживање може додатно распламсати хладни рат са Америком који изгледа почиње.

Припадници кинеске Народноослободилачке армије марширају током војне параде уприличене поводом 70. годишњице победе у Другом светском рату, Москва, 09. мај 2015. (Фото: Xinhua/Jia Yuchen)
Припадници кинеске Народноослободилачке армије марширају током војне параде уприличене поводом Дана победе у Другом светском рату, Москва, 09. мај 2015. (Фото: Xinhua/Jia Yuchen)

Ипак, амерички војни аналитичари морају да процене потенцијалне резултате значајно блискијег руско-кинеског безбедносног повезивања, било да је оно формализовано у прави „савез“ или не. Кина и Русија тренутно имају бројне заједничке развојне пројекте, укључујући и велики путнички авион, као и тешки транспортни хеликоптер. Хоће ли у будућности подухвати сарадње обухватати и фрегате и ловце са вертикалним полетањем и слетањем, или нуклеарне подморнице и стелт бомбардере, па можда и носаче авиона? Хоће ли Москва и Пекинг почети да одржавају здружене вежбе великог обима које ће имати озбиљне стратешке импликације у високо осетљивим зонама? Да ли је трећим земљама, попут Ирана, одређен статус „млађих партнера“ у такозваном „квазисавезништву“? И хоће ли Кина и Русија тежити координацији стратешких иницијатива како би оствариле узајамно корисне стратешке резултате у деценијама које долазе?

Таква будућност свакако није изван домена могућег. Комбинација руске генијалности у пројектовању новог оружја и кинеске организационе и производне снаге могла би донети озбиљне резултате. То би био још један разлог за земље које чине Запад да сада прибегавају уздржаности, мултиполарности и избегну повратак у педесете „са кинеским карактеристикама“.

 

Лајл Џ. Голдстин је професор-сарадник на Институту за кинеске поморске студије при америчком Морнаричком ратном колеџу у Њупорту.

 

Насловна фотографија: Xinhua

 

Извор The National Interest