D. Tanasković: Sledeći Sv. Savu, pobedićemo sve sadašnje i buduće boljševike

Mnogi bi bili srećni da imaju takvog putokasca. Sledimo ga! Bićemo, tako, uvek jači od svih sadašnjih i budućih boljševika, ma kako se zvali

Čak i najtvrđa uverenja i najukorenjenije navike valja pokatkad preispitati. Dok obeležavamo Savindan, na način svečan i dostojanstven, kako su to Srbi vazda činili i sa ljubavlju čine, evo i ovde danas u Skoplju, grudi su nam preplavljene miljem, dok oči suze, a glas neosetno jača u skupnom pojanju svetosavske himne. Lepo nam je i toplo oko srca, za trenutak smo daleko od svakodnevnih briga i sumnji koje nam se uvlače u misli i osvajaju dušu. Sveti Sava je bio tako izuzetna i velika istorijska pojava u povesti srpskog naroda, a njegovo ogromno duhovno i svetovno delo višestruko značajno za našu crkvu i državu, tako da o ovom velikom svetitelju može pohvalno govoriti satima. Tomovi su o njemu napisani. Ne bi li, međutim, upravo u duhu svetosavske pouke i Savinog metoda ( a reč metodos na grčkom znači “put”) preporučljivo bilo upitati se, baš o Savindanu, kakav je smisao svetosavlja danas, u kontekstu savremenog sveta i u ravni objektivnog sagledavanja položaja srpskog naroda danas.

Kako razumeti, slediti i primeniti svetosavski obrazac u savremenim prilikama nenaklonjenim duhovnosti i tradicionalnim vrednostima? Premda mi je daleka pomisao da znam odgovore na sve aspekte ovog složenog pitanja, slobodan sam reći odmah na početku i da je Savina pouka istovremeno vanvremenski duhovna i svevremenski ovosvetska. Samim tim, svetosavlje nije, kako se priviđa onima koji ne mogu ili ne žele da razumeju, nekakvo nacionalno, pa i nacionalistički suženo srpsko pravoslavlje, već skladan i delotvoran spoj univerzalnog, srpskog i stvaralačkog, što su kroz istoriju shvatali i Svetom Savi se poklonički uticali mnogi nesrbi, pa i nehrišćani otvorenog uma i srca.

Uzdizanje i slavljenje primera Svetog Save nije i ne bi smelo biti nekakvo zaslepljeno idolopoklonstvo ili pak samozadovoljno podilaženje sopstvenoj ispraznosti i jalovoj taštini, ritualistička rutina u stvarnosti koja nam izmiče. Pojanje svetosavske himne nije i ne bi smelo biti samo periodično predavanje poznatoj, dragoj i milozvučnoj laičkoj psalmodiji, već bi moralo biti uvereno obnavljanje zaveta amanetu koji nam je kao neprolazno stremljenje savršenijem i boljem ostavio utemeljitelj srpske crkve, zakona, obrazovanja i kulture, monah kraljevskog roda, neumrli Sveti Sava.

Premda je Sveti Sava uzorao mnogu plodnu brazdu u Gospodnjem i u ovozemaljskom vinogradu, čini se da bi se u naše vreme i za naše vreme, ovde i sada, a zarad budućnosti, njegov amanet ponajbolje mogao sažeti u moralnom i praktičnom nalogu da vazda budemo ljudi, Srbi i stvaraoci. Jedino sledeći Savin putokaz i hodeći njegovim zahtevnim putem moguće je biti i izdržati ujedno kao svetski čovek, pravoslavni Srbin i stvaralačka ličnost, delatno otvorena za duh i potrebe novih vremena i svetskih prilika, koje su često, ne samo za Srbe, preteće, zloslutne neprilike.

Jer, baš takav je bio, u svoje vreme, mudri učitelj, samozatajni pomiritelj, umešni diplomata i višestruki neimar Sveti Sava. Predani sluga Gospodnji, on je, poput Isusa Hrista, služio ljudima, vazda spreman da, kao i Bogočovek, “opere noge” bližnjima, dajući im primer najvišeg služenja u najdubljoj poniznosti, bez prezira prema grešnoj ljudskoj prirodi i nesavršenosti sveta. A taj nesavršeni svet je razumevao kao malo ko, i umeo da se kroz njega u svojoj misiji sigurno i suvereno kreće, nadahnut ljubavlju prema Bogu i brigom za svoj rod i zavičaj. Čitamo li pažljivo Žitije Svetoga Save iz pera njegovog poslednjeg učitelja Domentijana, zapazićemo da se na stranicama knjige veoma često pominju reči vaseljena i otačastvo.

To svakako nije plod slučajnosti, već odraz Savinog vaseljenske duhovnosti i otačastvene odgovornosti. Ljubav prema Bogu nije mu smetala da voli svoju otadžbinu (“od Boga određeni mu udeo”) i stara se o njenom stanju i napretku. Bio je, dakle, na najpuniji, univerzalni hrišćanski način svetski čovek, ali i samosvesni Srbin koji je promišljeno i uporno, stvaralački revnovao na polzu svoga otačastva. O tome najuverljivije svedoči njegova uspešna borba u teškim vremenima i protiv mnogih prepreka. za autokefalnost Srpske Pravoslavne Crkve, čiju smo 800. godišnjicu obeležili prošle godine.

Evo kako nas Teodosije Hilandarac u svom žitiju Svetog Save uvodi u poglavlje posvećeno Savinom odlasku u Nikeju radi dobijanja od vizantijskog cara Teodora I Laskarisa i patrijarha Manojla Sarantena avtokefalije (autokefalnosti) za Srpsku pravoslavnu crkvu: “Kada je sveti hteo poći u od Boga određeni mu udeo, u zemlju otačastva svojega, Božji savet i razum u srce svoje primivši, i rasudivši trudna hođenja dugoga puta i darovne izdatke mnogoga zlata kada se dolazi u carski Konstantinov grad da se tamo posvećuje arhiepiskop, a uz to i razmirice istočnih samodržaca sa zapadnima, i buduće bede posred njihove nesloge, i udovištvo crkve kada nije moguće dolaziti u carstvujući grad na osvećenje, ili opet zbog neke mržnje da car i patrijarh drže crkvu; rasudivši o svima ovim nevoljama i hoteći ustrojiti našu zapadnu crkvu slobodnom od svega ovoga i u Bogu samovlasnom i ničim nepodložnom istočnoj crkvi, prizvavši u ovome molitvama prepodobnoga svoga oca Simeona u pomoć i Boga, pristupi k caru”.

Kakvo razložno, racionalno sagledavanje nezavidnog položaja Srpske crkve u jurisdikcijskoj potčinjenosti Konstantinopolju i, na temelju te precizne političke dijagnoze, smela odluka da se zatraži puna samostalnost za svoju arhiepiskopiju! Da li je ova misija u službi otačastva udaljila hilandarskog monaha od vaseljenske univerzalnosti pravoslavne hrišćanske vere? Nimalo! Naprotiv, Savino veliko postignuće učinilo je da se u savršenijoj meri nego pre toga u njegovoj arhiepiskopiji nesmetano, u skladu sa logikom pravoslavne ekliziologije, u svakoj liturgiji obnavlja zavet sa Isusom Hristom, odnosno projavljuje saborna crkvenost vernih, a istovremeno valjano obavljaju državni i ini poslovi ovoga sveta.

Kao svetski čovek, Srbin i stvaralac u svome vremenu i svetu, Sveti Sava blistavo je dokazao kako je moguće biti iskreni hrišćanin, pripadnik svoga naroda i delatnik u zadatom, nesavršenom, ali jedinom mogućem i realnom svetu. Delujući za, a ne protiv… Razrešio je teško razrešivu usudnu razapetost Crkve koja, po Hristovim rečima o njegovom carstvu, “nije od ovoga sveta”, a mora živeti u ovome svetu. Slediti taj visoki ideal punoće Logosa u naše vreme nikako nije lako ( a kada je bilo?), ali mu treba istrajno težiti, jer predstavlja jedini izgledan put ka meti za srpski, ali u biti i svaki drugi pravoslavni narod koji, istovremeno ostajući privržen univerzalnom sistemu vrednosti i jedinstven u svom identitetu, želi da bude dobar i pouzdan, uvažen sused u svom okruženju i da se aktivno i ravnopravno uključi u burna i izazovna zbivanja na planeti. Sarađujući sa svima, a ostajući svoj. Može li se u tome uspeti? Mnogi nas uveravaju da ne može, da se svet iz osnova promenio, da je bolje da zaboravimo na Svetog Savu i ne opterećujemo se, kako vole da kažu, nazadnim verskim i nacionalnim mitovima. Slobodan sam da u ovoj svečanoj prilici ukažem na samo tri primera koji, svaki na svoj, način, potvrđuju dokle se može stići stazom Svetog Save.

Nedavno sam, u Jerusalimu, išao tragom Svetog Save i iznova spoznao koliki je bio njegov ugled i kakve je neizbrisive belege ostavio u Svetoj zemlji, on – srpski hodočasnik sa Balkana, sve jednako radeći i za dobrobit svoje matične crkve i naroda. U negostoljubivom, krševitom predelu Kedronske doline nalazi se jedan od najstarijih i najpoštovanijih pravoslavnih manastira, Lavra Svetog Save Osvećenog, čija je istorija duga hiljadu i po godina. U nepristupačnim stenama blizu manastira nahodi se i isposnička pećina našeg Svetog Save koji je ovde boravio 1229. godine. Sam pogled na ovu pećinu dovoljan je da se shvati iz kojih duhovnih, svetootačkih dubina kreće Savina staza, pa nije ni čudno dokle može stići. Prema predanju, Sveti Sava Osvećeni ostavio je zaveštanje da se posle njegove smrti njegov žezal preda arhijereju carskog roda i istog monaškog imena kad bude došao u posetu manastiru. Prilikom dolaska Svetog Save srpskog u Lavru, ovo zaveštanje je, navodno, ispunjeno. Žezal se i danas čuva u Savinoj svetogorskoj ćeliji. Nije li Sveta Gora naš Jerusalim?

A sad o još jednom Savi koji je, ostajući i Sava i Srbin, kao svetski čovek svoga vremena, doveo Svetog Savu do granice između carske Rusije i Kineskog carstva. Grof Sava Vladislavić Raguzinski (1669-1738), Hercegovac iz okoline Gackog, dubrovački gospar i trgovac, venecijanski uglednik i diplomata, poverenik osmanskog Divana i savetnik ruskog cara Petra Velikog, bio je van svake sumnje svetski čovek, ali je od detinjstva u nedrima nosio neugasli oganj srpstva i odanosti svetosavlju. Kad je 1727. godine postigao svoj najveći, neverovatan diplomatski uspeh i sa izaslanicima kineskog cara utvrdio granicu između Rusije i Kine, ovaj izuzetni čovek je na međi između dvaju carstava osnovao grad Troickosavsk, danas Kjahtu u Burjatiji, i podigao crkvu posvećenu Svetom Savi. Ona je sada obnovljena i uživa poštovanje lokalnog življa. Eto dokle je Savinom stazom stigao jedan svetski čovek, pravoslavni Srbin i stvaralac! Mogao je, a nije postao ni dubrovački katolik, ni Mlečanin, ni Turčin, ni Rus…

Da pođemo sada do Crnog Mora, do Odese. 1918. je godina. Imperija je na izdisaju, boljševici nadiru i preuzimaju vlast. Poslednji diplomata Kraljevine Srbije u carskoj Rusiji, konzul Jovan Milanković, u društvu nekolicine srpskih i ruskih prijatelja, slavi Svetog Savu u Garnizonom Sobranju, gde se organizuje dobrotvorni koncert sa lutrijom, u korist naših izbeglica. Evo kako konzul Milanković u svojim Uspomenama iz Sibira (1926) izveštava o jednoj nesvakidašnjoj pojedinosti koja je obeležila tu svetosavsku proslavu: “Za vreme koncerta dolazili su neki ljudi u Garnizono sobranje i pitali šta je to? Rekoše im ljudi da ja to proslava Sv.Save. ‘Srbi?’ upitaše; ‘Da’, odgovor. ‘Onda ćemo pričekati, dok završite koncert. Nemojte se uznemiravati’. Posle koncerta odosmo nas nekoliko s porodicama kod jednog profesora ruskog Univerziteta na čaj. Tek tamo smo doznali, da su ovo bili Boljševici, koji su pitali. Čim se sala ispraznila i mi otišli, oni su ušli u Garnizono Sobranje i uzeli vlast u svoje ruke. Odesa je postala boljševička”. Boljševici, kojima ništa sem revolucije i klasne borbe nije bilo sveto i koji u preuzimanju vlasti nisu bili nimalo nežni i uviđavni, sačekali su da se završi srpska proslava Svetog Save i tek posle toga preuzeli vlast u Odesi!

Postoji li još neki takav primer? Ne verujem. I to je deo neprolaznog podviga Svetog Save i potvrda duhovne prevashodnosti onih Srba koji su mu u svim prilikama ostali verni i sledili njegov put. Ima li razloga da se tako, u svetosavskom zajedništvu duha i kulture, koje je iznad događajne istorije i njenih povremenih i privremenih zaokreta, samosvesno, saborno, dostojanstveno i realistično ne nastavi kretanje današnjim i sutrašnjim svetom i vremenom, van kojih i bez kojih nijedno u sebe zatvoreno i fragmentarno nacionalno pregnuće nema izgleda na uspeh? Jedino kao svetski ljudi, Srbi i stvaraoci svoje sudbine, uz Božju pomoć i saradnju sa ljudima i narodima dobre volje, izgleda možemo imati. Sveti Sava nas svojim amanetom na takvo ponašanje obavezuje, daje nam primer i ukazuje na pravi put. Mnogi bi bili srećni da imaju takvog putokasca. Sledimo ga! Bićemo, tako, uvek jači od svih sadašnjih i budućih “boljševika”, ma kako se zvali i za šta se pritvorno izdavali…

 

Autor Darko Tanasković

 

Naslovna fotografija: Medija centar Beograd

 

Izvor srbi.mk, 30. januar 2020.