Nebojša Bakarec: Otimanje srpskog nasleđa u Crnoj Gori

Falsifikovana, izmišljena istorija, čije delove ponavlja predsednik Crne Gore, samo je deo procesa kreiranja crnogorskog identiteta, i konverzije svega srpskog u crnogorsko

Donošenjem „Zakona o slobodi vjeroispovijesti“ (uputnica 1) režim u Crnoj Gori žuri da zaokruži procese otimanja srpskog nasleđa u Crnoj Gori, uništenja SPC u Crnoj Gori, oduzimanja imovine SPC, stvaranja crnogorske crkve, rasrbljavanja Crne Gore, konvertovanja Srba u Crnogorce, dovršetak procesa kreiranja novog crnogorskog etnosa i identiteta, pretapanja srpskog jezika u „crnogorski“ jezik, širenja srbofobije i antisrpstva, i uzdizanja narcizma malih razlika do neslućenih razmera. Sve to je omogućeno sticanjem nezavisnosti Crne Gore (u pitanju je novostečena, a ne o obnovljena državnost), i članstvom u NATO.

Naučne činjenice kažu da stanovnici Crne Gore govore srpskim jezikom. Pravoslavni Crnogorci su etnički Srbi. Pravoslavna crkva u Crnoj Gori je oduvek bila srpska. Režim Crne Gore, kao nezavisne države, ima formalno pravo da uspostavi novi etnički, lingvistički i verski identitet. Jedini način na koji to može da učini je nasiljem i prinudom, etničkim, lingvističkim i verskim inženjeringom. Nešto slično Srbima i Srpstvu su radile i rade, Albanija, „Kosova“, Makedonija, Hrvatska i Federacija BiH, a u prošlosti Osmanlije, NDH i posleratni komunisti. Nešto slično su DOS, DS i LSV pripremali u Vojvodini od 2000. do 2016. („Republika Vojvodina, Vojvođani, vojvođanska znamenja, VANU, a kasnije bi na red verovatno došli i vojvođanski jezik i vojvođanska crkva). Kako bude proticalo vreme, i ukoliko se ne promeni režim, Crna Gora će sve više uspostavljati svoje identitete. Sada su ti identiteti konvertitski, veštački i nategnuti, ali nauka pokazuje da istrajavanje na jednom, makar veštačkom identitetu, vremenom prerasta u stvarni etnojezički i verski identitet.

Ko i zbog čega podržava etnički i verski inženjering u Crnoj Gori? Odgovorimo prvo na pitanje zbog čega. Jedan od relativno novih strateških ciljeva SAD, NATO, EU i Vatikana koji se odnosi na prostor Balkana, jeste smanjiti ili sprečiti uticaje Rusije i SPC. To je i deo odgovora ko podržava i podstiče to što radi režim u Podgorici. Drugo, kroz procese rastakanja Jugoslavije se vidi da su od toga najviše štete imali Srbija i SPC. To nije bio jedini cilj razbijanja SFRJ, ali je bio jedan od ciljeva. Treće, ranije u prošlosti, iste ciljeve protiv Srbije i SPC, imalo je Osmansko carstvo, Austrougarska, Nemački rajh, NDH, komunisti Jugoslavije, muslimani iz BiH i albanski separatisti. Sada je u toku pokušaj dovršetka tog procesa, barem na teritoriji Crne Gore. Crna Gora je samostalna država, pa može neometano obavljati prljave poslove na svojoj teritoriji. Crna Gora je član NATO, pa ima i moćne zaštitnike u procesu rasrbljavanja i otimanja imovine SPC.

Odgovor na pitanje zbog čega crnogorski režim postupa tako kako postupa, daje iz jednog drugog ugla i predsednik „Atlas grupe“ Duško Knežević, decenijski saradnik Mila Đukanovića, a sada njegov ljuti protivnik. On je 30. decembra 2019. u jednom intervjuu ocenio da režim Mila Đukanovića želi da od Crkve otme vrednu imovinu, između ostalog u vidu ogromnih površina zemljišta koje poseduje SPC, na primer u Buljarici (uputnica 2). Knežević je istakao i da se već 10 godina radi na tome da se od Srpske pravoslavne crkve otme zemljište u Buljarici. „Mislim da Crkva ima oko 1.000.000 kvadrata. Investitor iz Katara je trebao to da kupi, ali nije mogao da se dogovori sa manjinskim akcionarima i Crkvom. Sada hoće da to otmu“, rekao je Knežević.

„Milo Đukanović može sve, njemu je samo cilj da opljačka državu Crnu Goru i kako sve da završe do kraja, a sada je cilj privatizacija Crkve i crkvene imovine. To je njima glavni cilj, zato se sve ovo i radi“, rekao je on. „Iz poruka koje dobijam od ljudi iz policije i vojske – ljudi će mu otkazati poslušnost i suprotstaviće se svemu onome što on radi i pokušava sve da zatrpa, sve one afere i ono što je bilo u 2019. godini oko njegove korupcije. Pokušava sada sve to da zatvori sa ovom temom u vezi Crkve, kako bi skrenuo pažnju sa svega onoga što se dešavalo u 2019. godini. Mislim da će Milo Đukanović ići do kraja, poznajući njega, neće dozvoliti kao 1989. godine, kada su srušili one komuniste crnogorske, da na takav način i njega počiste sa vlasti, i sigurno će on biti brutalan i ići do kraja“, rekao je Knežević. Knežević je rekao da Crna Gora ulazi u sve dublju krizu i plaši se da će sami izbori i održavanje izbora ući u jednu veliku radikalizaciju svega onoga što se dešava. „Mislim da je za takav ambijent i takvo ubijanje svega onoga što se zove pravni ambijent zaslužan Đukanović, koji je sa svojim manipulacijama i svim onim što mu je trebalo da bi opstao na vlasti i uvek izmišlja neke krize i neke neprijatelje“, istakao je na kraju Duško Knežević.

Odgovor na pitanje ko sve to čini Srbima i Srpstvu je složeniji od bezlične odrednice „režim u Crnoj Gori“ ili „lider Crne Gore“, čak i kada bi to suzili na DPS, SDP ili Milo Đukanović. Odgovor na to pitanje ukazuje na tužnu i tragičnu činjenicu da „to“ Srbima i Srpstvu čine oni etnički Srbi koji ne smatraju da su Srbi, već Crnogorci. Rasrbljeni Srbi. Montenegrinizovani Srbi. Milogorci. Natogorci. To je odgovor na pitanje „ko“ u Crnoj Gori. Već smo rekli da režim u Crnoj Gori ima podršku SAD, EU, NATO i Vatikana za to što čini. Ima podršku i Hrvatske, Federacije BiH, „Kosove“, Albanije i Makedonije. Od većine njih, režim u Crnoj Gori ima aktivnu, delatnu podršku, što medijsku, što diplomatsku, što terensku. Nažalost, crnogorski režim ima podršku uticajnih krugova u Srbiji – NVO, pojedinih stranaka, medija. Kada sve ovo znamo, razloga za pesimizam ima i previše. Da je pesimizam realniji od optimizma, pokazuju nam slični etnički, lingvistički i verski procesi koji su se odigrali u daljoj ili bližoj prošlosti na KiM, u Albaniji, Makedoniji, BiH i Hrvatskoj. I svuda su se ovi procesi zbili ili se odvijaju na štetu Srba i Srpstva. Zbog čega bi onda u Crnoj Gori bilo drugačije? To ne znači da treba klonuti duhom ili odustati od protivljenja procesu u Crnoj Gori. Samo je potrebno realno sagledati situaciju i proceniti suprotstavljene snage.

SAD – NATO
Penzionisani (2017.), ali izuzetno politički aktivni američki general Frederik Bendžamin (Ben) Hodžis, bivši glavnokomandujući američkih kopnenih snaga u Evropi, je 20. jula 2019. godine, dao intervju Srpskom servisu Glasa Amerike (uputnica 3). On je tada izrekao strateški cilj i stav SAD i NATO, koji se odnosi na prostor Balkana – smanjiti ili sprečiti uticaje Rusije i SPC u regionu. Hodžis je tada poručio da predsednici Srbije i Kosova treba da budu zaštićeni od pritisaka Rusije i SPC, citiramo Hodžisa: „Help protect them from pressures from Russia, as well as allow them to deal with internal pressures they have, from the Orthodox Church for example“ (uputnica 4). Ben Hodžis je 2017. postao jedan od dva predsedavajuća američkog vladinog instituta „CEPA“ (The Center for European Policy Analysis – CEPA) (uputnica 5).

CEPA se bavi strateškim vojno političkim studijama i analizama centralne i istočne Evrope. Sedište CEPA je u Vašingtonu, a u Evropi u Varšavi. Od nastanka 2005., CEPA je po američkim izvorima, „rapidno narasla i postala vodeća snaga za jačanje bezbednosti i demokratije u postkomunističkim zemljama Evrope. Misija Instituta je da obezbedi ekonomski živu, strateški bezbednu i politički slobodnu centralnu i istočnu Evropu, uz bliske i trajne veze sa SAD“. CEPA usko sarađuje sa NATO, i sa američkim bezbednosnim strukturama. Jedan od ciljeva CEPA je jačanje NATO. Hodžis je, između ostalog, zadužen da obezbedi vojni uvid u oblasti geostrategije, odvraćanja, teritorijalne odbrane i evropske vojne ravnoteže. Kao što vidimo jedan od najuticajnijih SAD i NATO lobista i lidera, je ukazao ko su glavne prepreke u Srbiji, ali i u Crnoj Gori – Rusija i SPC. Stoga ne treba da čude tvrdnje uglednih medija (list Politika) da se napad na SPC, u Crnoj Gori sprovodi po diktatu NATO, tj. SAD.

Krajem januara, ambasador SAD u Beogradu, Entoni Godfri, je u jednom intervjuu, po pitanju „Zakona o slobodi vjeroispovesti“ potpuno oslobodio svake sumnje i krivice režim u Crnoj Gori. Ambasador je dao intervju FoNet-u, u kome je o spornom crnogorskom zakonu rekao: „Način na koji mi vidimo ovaj novi zakon je da niko nema nameru da utiče na pravo ljudi da veruju onako kako žele da veruju i da niko ne želi da oduzima ničiju imovinu od bilo koga” (uputnica 6). Gospodin Godfri jasno iskazuje stav SAD – režim u Crnoj Gori je tolerantan, ima najbolje namere, i ne želi da oduzima imovinu SPC. Tu se onda nameće jedno pitanje. Zbog čega je onda režim u Crnoj Gori uopšte doneo pomenuti Zakon, posle toliko vremena od sticanja nezavisnosti?

VATIKAN
Što se Vatikana tiče ne treba biti uljuljkan pristojnim rečima pape Franje, izrečenim u odgovoru na pismo srpskog patrijarha, povodom donošenja spornog zakona u Crnoj Gori (uputnica 7). Papin odgovor je kurtoazan, uopšten i ostavlja mogućnost različitog tumačenja. Primer za to je papina rečenica: „Zahvaljujem Vam što ste mi bratski izrazili Vašu zabrinutost takvim predlogom zakona zbog negativnih posledica koje on može da proizvede, ne samo za Srpsku pravoslavnu crkvu u Crnoj Gori, već i za lokalnu Katoličku crkvu“. Na primer, papa kaže: „Predloženi zakon koji se tiče verskih sloboda mora biti donet na demokratskim principima“. Ta rečenica ne znači ništa. Posle papinog pisma, taj zakon je donet u parlamentu Crne Gore, na formalno demokratski način – usvojila ga je nesporna većina. Papa dalje kaže: „U suprotnom, i ako se prethodno ne postigne najveća moguća saglasnost svih verskih zajednica u Crnoj Gori neće biti potvrđen“. Ni ova rečenica nema značaja. Nije postignuta ni najmanja moguća saglasnost. Zakon je usvojen i potvrđen, potpisao ga je predsednik Crne Gore. Katolička crkva u Crnoj Gori se nije oglasila. Nije i neće, zbog toga što je taj zakon neće ni dotaći.

Katolička crkva razmišlja u razmerama vekova i milenijuma. Kao SAD i NATO, i ona ima svoje ciljeve. Stvarni ciljevi se gotovo nikada ne iznose javno. Rimokatolička crkva deluje. U BiH, u Hrvatskoj, u Albaniji, na Kosovu i Metohiji, u Crnoj Gori. U Ukrajini je najočigledniji maligni uticaj Vatikana, već vekovima. Ciljevi Vatikana su potpuno suprotstavljeni ciljevima Ruske pravoslavne crkve i Srpske pravoslavne crkve. Na primer, Vatikan već pola veka podržava ekumenizaciju (uputnica 8). U konačnici, to znači uspostavu vlasti Vatikana nad svima ostalima i gubljenje identiteta svih onih koji progutaju udicu ekumenizma (pravoslavci, protestanti…). Finansijska i politička moć Vatikana je tolika da bi on u sebe usisao sve ostale hrišćanske crkve koje pristanu na ekumenizam. I Ruska i Srpska pravoslavna crkva, učestvuju u ekumenskom dijalogu i u radu Svetskog saveta crkava, međunarodne ekumenske organizacije. Samo učešće nije sporno, kada se ne bi gubio iz vida konačni cilj Rimokatoličke crkve. Stoga nisu bez osnova optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav (do 1962.) samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička crkva jedina Crkva Hristova. Kroz tu prizmu jasno je da je cilj Rimokatoličke crkve, da se oslabi uticaj SPC u Crnoj Gori, kao što je to cilj SAD, NATO i samog režima u Crnoj Gori.

EVROPSKA UNIJA
Evropska unija se od svih faktora drži najdistanciranije u odnosu na ceo problem, što je jako neobično. U poplavi reakcija na crnogorski zakon, unazad pola godine, gotovo da i nema reakcija iz EU. U zajedničkom saopštenju koje su 19. decembra 2019., izdali portparolka komesara za proširenje Ana Pisonero i portparol šefa evropske diplomatije Peter Stano, povodom različitih političkih pitanja u Crnoj Gori, oni su se usput osvrnuli i na predlog nacrta „Zakona o slobodi veroispovesti“, i poručili: „da je regulisanje verskih zajednica nacionalna nadležnost, ali da se to treba učiniti na inkluzivan način, okupljajući sve relevantne učesnike, i u skladu sa relevantnim međunarodnim i evropskim standardima o ljudskim pravima, posebno sa svim preporukama mišljenja Venecijanske komisije od 24. juna 2019. godine“ (uputnica 9). Uprošćeno rečeno, radi se o stavu u stilu „smuti, pa prospi“, o stavu koji ponavlja opšta mesta i koji ne znači ništa.

Slično Vatikanu i portparolima funkcionera EU, nastupio je, 24. januara 2020., i izvestilac Evropskog parlamenta za Crnu Goru, Tonino Picula, socijaldemokratski poslanik iz Hrvatske (uputnica 10). On je za Radio Crne Gore rekao: „Spor u Crnoj Gori zbog Zakona o slobodi veroispovesti mora se rešiti dogovorom. Svaka dalja polarizacija društva može samo štetiti nekim drugim procesima unutar Crne Gore. U politici, apsolutno, dijalog je osnovni instrument. Meni se čini – bez želje da ulazim detaljno u odnose na crnogorskoj sceni – da je taj zakon donet u itekako polarizovanoj društvenoj i političkoj atmosferi. Sada je pitanje na koji način učiniti dijalog o tom zakonu i njegovoj primeni mogućim“. Isprazno i uopšteno. Istog dana Picula se sastao i sa predsednikom Crne Gore, i u izveštajima medija nema ni reči o tome da su Picula i Đukanović razgovarali o spornom zakonu. Vijesti na primer, nadugačko izveštavaju da je u razgovoru bilo reči o putu Crne Gore u EU, i o sjajnim odnosima EU i Crne Gore. Tom prilikom Picula je izjavio: „Delimo isti bazični cilj, a to je evropska Crna Gora, Crna Gora koja napreduje na svom evropskom putu i Crna Gora koja će postati članica EU” (uputnica 11).

Mnogo jasnija od ovih nemuštih stavova bila je ambasadorka Velike Britanije u Crnoj Gori Alison Kemp, koja je nedavno izjavila, u razgovoru sa predsednikom Crne Gore „da je Podgorica apsolutno imala suvereno pravo da donese Zakon o slobodi veroispovesti, a da je sada fokus na njegovoj implementaciji“. Britanska ambasadorka je dala visoke ocene za „uzdržanost koju je policija pokazala tokom nedavnih protesta“. „Crna Gora može računati na podršku Ujedinjenog Kraljevstva u borbi protiv malignih uticaja“, istakla je britanska ambasadorka (uputnica 12).

MILO ĐUKANOVIĆ (REŽIM CRNE GORE)
Predsednik Crne Gore, je 12. jula 2019. dao intervju za RTCG (uputnica 13). U tom intervjuu on je dao jasne naznake šta će njegov režim preduzimati protiv SPC i pravoslavnih vernika te crkve. „SPC se ne bavi pastirskim poslom u Crnoj Gori, već pokušava da od vjernika stvori poklonike nacionalnih interesa države Srbije i to vrlo često radi na neprimjeren način, brutalnim rušenjem pravnog sistema države Crne Gore i mješanjem u ono što su strateška opredjeljenja državne politike Crne Gore“, rekao je Đukanović. Predsednik Crne Gore model za prevazilaženje podela vidi u formiranju Pravoslavne crkve Crne Gore, koja će „otvoriti vrata za sve verujuće ljude pravoslavne veroispovjesti, a koja će doprineti daljoj društvenoj koheziji Crne Gore“. Ukazao je da je „neupitno da je postojala autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva, koju je osnovao tadašnji gospodar Crne Gore Ivan Crnojević“. „Autokefalna pravoslavna crkva u Crnoj Gori ima svoju istoriju i tradiciju i zaista je neupitno pravo aktuelne Crne Gore da, baveći se identitetskim pitanjima i temeljeći svoju duhovnost, krene u operaciju obnove Crnogorske pravoslavne crkve“, rekao je Đukanović. „Nismo ni državu obnovili za godinu dana, nećemo ni autokefalnu crkvu obnoviti za godinu dana. Potrebno je napraviti jasnu strategiju, mislim da su svi argumenti na našoj strani. Nemam dilemu kakav će biti ishod ove borbe. Crna Gora će nesumnjivo imati svoju autokefalnu pravoslavnu crkvu“, kazao je Đukanović.

„Moja politička motivacija je jasna: da pomognem da izađemo iz stanja dubokog raskola unutar pravoslavnog bića Crne Gore. Iz tog projekta ni najmanje ne isključujem ni Crnogorsko-primorsku mitropoliju ni druge eparhije SPC u CG, kao ni njihovo sveštenstvo. Vrata su im otvorena da budu deo ovog rešenja, a ne da ostanu, tradicionalno, deo problema“, rekao je Đukanović.

CRNOGORCI – ILIRI ILI MILIRI?
Kao što Albanci prisvajaju srpsko nasleđe, na primer srpskog vladara Đurađa Kastriotu, zbog toga što u istoriji nisu imali svoje vladare (izuzev kralja Zogua od 1928. do 1939. i Envera Hodže od 1945. do 1985.), tako i predsednik Crne Gore, negira istoriju i izmišlja „autokefalnu Crnogorsku pravoslavnu crkvu, koju je osnovao tadašnji gospodar Crne Gore Ivan Crnojević“. Izgleda je Milo Đukanović imao jedinicu iz istorije u osnovnoj školi. Da je učio istoriju znao bi da Crna Gora nije postojala, čak ni kao pojam u 15. veku, u doba Ivana Crnojevića. Da je učio istoriju znao bi da je Ivan Crnojević bio vladar srpske srednjovekovne države Zete. Ivan Crnojević je na Cetinju podigao i katedralni manastir Svete Bogorodice i u njega preneo sedište Zetske mitropolije 1483. U to doba (ali i nikada kasnije) nije postojala „autokefalna Crnogorska pravoslavna crkva“, već Zetska mitropolija, Pećke patrijaršije. Da je učio istoriju Đukanović bi znao bi da je Sveti Sava – Rastko Nemanjić, doneo autokefalnost srpskoj crkvio (1219.), i osnovao Zetsku episkopiju (1219. ili 1220.) preteču današnje Mitropolije crnogorsko-primorske.

Falsifikovana, izmišljena istorija, čije delove ponavlja predsednik Crne Gore, samo je deo procesa kreiranja crnogorskog identiteta, i konverzije svega srpskog u crnogorsko. Naravno da je Milo Đukanović učio istoriju, i verovatno bio dobar đak, i da savršeno dobro poznaje istorijske činjenice. On svesno govori neistinu, zbog toga što je to u interesu njegovog projekta kreiranja crnogorskog identiteta. Predsednik Crne Gore, najavljuje da će njegov režim silom države, lomiti svaki otpor, i tokom godina sprovoditi zacrtano. Na kraju on izmišlja i nekakav duboki raskol u pravoslavlju u Crnoj Gori. Tako nešto ne postoji. Nekanonsku i komičnu CPC, podržava najviše 5000 vernika. Crna Gora ima oko 625.000 stanovnika, a pravoslavci čine 72 odsto stanovništva (446.858). Dakle, Miraševu i Milovu CPC, podržava 1,1 odsto pravoslavnog stanovništva, dok 98,9 odsto pravoslavnog stanovništva podržava Srpsku pravoslavnu crkvu! Gde tu predsednik Crne Gore vidi „duboki raskol unutar pravoslavnog bića Crne Gore“? Izgleda da je predsednik Crne Gore, osim jedinice iz istorije, imao i jedinicu iz matematike?

Kao što Albanci falsifikuju istoriju tvrdeći da potiču od Ilira, tako i Milovi Montenegrini tvrde to isto. Predažem im, da bi se razlikovali od Albanaca, da svoje „pretke“ nazivaju „Milirima“. Ovi Dukljani Milogorci, trenutno lutaju u limbu, u purgatorijumu – čistilištu, na putu kreiranja svoje nacije. Uskoro će Ilirska teorija postati zvanični stav Crne Gore, ako već nije. Taj stav, tu bajku i falsifikat iznose mnogi „istoričari“ i provladini analitičari. Na „uglednom“ provladinom portalu „Analitika“, izvesni Miroslav Ćosović, publicista, piše neistine o Ivanu Crnojeviću, slične onima koje je izneo predsednik Crne Gore (uputnica 14). Ćosović, piše 18. decembra 2019., u tekstu o Ivanu Crnojeviću, sledeće: „Ivan Crnojević nije bio slovenskog porijekla: Crnogorci su mješavina starosedjelačkih balkanskih grupa među kojima su bili Vlasi, Iliri/Albanci, Kelti… a u svom kolektivnom etničkom biću imaju i slovensku etničku primjesu. Naši preci su primili slovenski jezik u srednjem vijeku, u vrijeme brojčane, političke i kulturne dominacije Slovena, Slovene su Turci krajem srednjeg vijeka na Iliriku razbili i uglavnom uništili. Tako su i Crnojevići porijeklom od predslovenskog stanovništva Ilirika i ne postoji nijedan istorijski izvor iz njihovog i kasnijih vremena, koji ih navodi kao Slovene. Oni su u nekim romantičarskim (novo)srpskim bajkama u 19. vijeku proglašeni za Srbe, ali to je razumljivo, cio srpski identitet počiva na kolekciji bajki koje su izmaštane u 19. i 20. vijeku. Ivan Crnojević je osnivač grada Cetinja i Cetinjskog manastira, osnivač Crnogorske crkve, osnivač Stare Crne Gore…“.

Napisa i ostade živ. Dični „publicista“ na portalu „Analitika“ objavljuje uglavnom tekstove koji se tiču etnogeneze i identiteta Crnogoraca i drugih naroda zapadnog Balkana. I forma i suština pisanja Ćosovića su novokomponovani i antinaučni. Ćosović piše uglavnom latinicom pokušavajući da koristi crnogorski novogovor, upotrebljavajući novokomponovana crnogorska slova ś i ź. Objavljene su i tri knjige pod njegovim imenom, a njihovi naslovi ukazuju na bezumnost ovog „publiciste“ – Njegoš je izmislio srpsku narodnost Crnogoraca (2013.), Bizarni sveci srpske crkve (2014.) i Tesla se izjašnjavao kao Crnogorac (2016.).

JEZIČKA BESPUĆA CRNOGORSKOG REŽIMA
Istorijska i lingvistička nauka su jasne. Crnogorski jezik je subdijalekt srpskog jezika (uputnica 15). Svi govori srpskog jezika na području Crne Gore pripadaju štokavskom narečju i ijekavskom izgovoru. Počevši od 2007. godine, crnogorski jezik ima status službenog jezika u Crnoj Gori. Međunarodno je priznat 2017. godine, kada je dobio svoj „ISO“ kod. Pre 2007. godine, poseban crnogorski jezik nije postojao, pošto je službeni jezik u Crnoj Gori do tada bio srpski jezik (ijekavskog izgovora), što je bilo naznačeno u 9. članu Ustava Republike Crne Gore iz 1992. godine, koji je glasio: „U Crnoj Gori u službenoj upotrebi je srpski jezik ijekavskog izgovora“. Usvajanjem novog Ustava Crne Gore od 19. oktobra 2007. godine, crnogorski jezik je ozvaničen kao službeni jezik. Dakle, crnogorski jezik postoji od 2007., odnosno od 2017. godine. Radi se o srpskom jeziku, koji je voljom režima u Crnoj Gori, preimenovan u „crnogorski“ jezik.

Što se pravopisa tiče, 10. jula 2009. godine predstavljen je prvi „pravopis“ crnogorskog jezika čiji su autori Milenko Perović, profesor iz Novog Sada, Ljudmila Vasiljeva, profesor univerziteta u Lavovu, Ukrajina, i Josip Silić, penzionisani profesor iz Zagreba. Indikativno, nema šta. Ovaj pravopis je crnogorskom alfabetu dodao dva nova slova – ś i ź u ćiriličkoj i ś i ź u latiničkoj verziji – tako da crnogorski jezik sad ima ukupno 32 slova. Godine 2004., vlada Crne Gore je promenila ime obaveznog predmeta „Srpski jezik“ u „Maternji jezik “. Od školske 2010/11. naziv tog predmeta je promenjen u „Crnogorski jezik“. Pre dve godine u Crnoj Gori je iz lektire izbačena većina srpskih književnika, ali i pisci drugih, nepodobnih nacija: Aleksa Šantić, Jovan Jovanović Zmaj, Branko Radičević, Desanka Maksimović, Sergej Jesenjin, Dobrica Ćosić, Mira Alečković, Ljubivoje Ršumović, Mihailo Lalić, Oskar Davičo, Borislav Pekić, Milovan Glišić, Stevan Sremac, Janko Veselinović, Ljubomir Nenadović, i mnogi drugi velikani književnosti, a umesto njih ubačeni su nevažni ili anonimni autori: Andrej Nikolaidis, Jevrem Brković, Husein Bašić, Avdo Međedović, Esad Mekuli, Musa Ćazim Ćatović, Sunčana Škrinjarić, Kemal Coco, Šimo Ešić, Vojislav Vulanović, Branko Banjević, Dragana Kršenković, Šukrija Pandžo, Blaga Žurić, Kemal Musić, Hasnija Muratagić-Tuna, Safet Hadrović, Ibrahim Hadžić, Azem Zaimović, Nazmi Rahmani, Zuvdija Hodžić, Fehim Kajević.

Kao Hrvatska i Federacija BiH, i Crna Gora čini sve da jezik kojim govore njeni stanovnici, a koji je sa naučnog, lingvističkog stanovišta isti jezik kojim govore i Srbi, učini posebnim crnogorskim jezikom. Hrvatski, bošnjački i crnogorski jezik, predstavljaju varijetete jednog jezika – srpskog. To je naučna činjenica. Hrvati jesu poseban narod. Međutim Bošnjaci i Crnogorci suštinski nisu. Formalno gledano svet smatra da jesu, zbog toga što Bošnjaci imaju svoju poludržavu (entitet) koja je deo nekadašnje BiH, i zbog toga što je Crna Gora nezavisna, međunarodno priznata država. Međutim, po svom poreklu Bošnjaci su poglavito Srbi, dok su pravoslavni Crnogorci, sto odsto Srbi.

Kada govorimo o varijetetu srpskog jezika, recimo da Nemci, Austrijanci, i veliki deo Švajcaraca, govore jedan te isti jezik – nemački. Kao što Francuzi, jedan deo Švajcaraca i Belgijanaca, govore jedan te isti jezik – francuski. Isti princip važi i za engleski, španski i portugalski jezik. Vidimo da je u ovih pet jezičkih slučajeva glavni kriterijum brojnost ili dominantan položaj jednog naroda (u prošlosti ili sada). Nikada Austrijanci nisu tvrdili da govore „austrijski“, niti je ikada moćnim Amerikancima palo na pamet da svoj jezik nazivaju „američkim“. Brazilci nikada nisu tvrdili da govore drugi jezik osim portugalskog. Ostali narodi Južne i Centralne Amerike, se izjašnjavaju da govore španski. Primera koji se tiču ovih pet jezika, ima još mnogo. Ako bi, taj opšte prihvaćeni princip primenili na ove prostore, nesumnjivo bi zaključili da Hrvati, Bošnjaci i Crnogorci govore srpski jezik. Taj kriterijum nije prihvatljiv Hrvatima, Bošnjacima i Crnogorcima, i oni ne prihvataju da svoj (srpski) jezik nazivaju srpskim.

Ključnu ulogu u tome igra mržnja prema svemu srpskom (etnos, jezik, crkva…), ali i čuveni „narcizam malih razlika“. Takođe, Hrvatska i Crna Gora bezuspešno pokušavaju da stvore Hrvatsku pravoslavnu crkvu i Crnogorsku pravoslavnu crkvu. Postoji nešto što bi vaš autor nazvao „terorom malih razlika“, kao parafrazu Frojdovog izraza „narcizam malih razlika“(der Narzißmus der kleinen Differenzen). Izraz „narcizam malih razlika“ se može primenjivati na suprotstavljene pojedince ili na suprotstavljene grupe (etničke grupe, delove naroda, narode, nacije, ali i na navijačke grupe, na stanovnike suprotstavljenih naselja ili delova naselja jednog grada…). Jednostavno rečeno, kada se članovi dve grupe teško razlikuju (zbog toga što među njima velikih razlika i nema) pribegava se veštačkom uspostavljanju identitetskih granica. U tom procesu, neretko se pribegava manipulacijama, verbalnom ili fizičkom nasilju. Kod narcizma malih razlika je uvek prisutan i apsurd. Apsurdno je to što se istomišljenici ili sličnomišljenici, ili pripadnici srodnih grupa, često međusobno mnogo žešće obračunavaju i napadaju, nego što to čine sa potpunim neistomišljenicima ili pripadnicima grupa koje se evidentno razlikuju od njihove. Sukobi na prostoru Balkana u poslednjoj deceniji prošlog veka, najbolje objašnjavaju o čemu govorimo. Tu tezu potvrđuje i uspostavljanje novih, ranije nepostojećih lingvističkih pravila i jezika, na ovim prostorima. Važnu ulogu igra i činjenica da su Hrvatska, Federacija BiH i Crna Gora, tek nedavno uspostavile državnost (1991.,1995.,2006.).

Državnost Crne Gore je postojala samo od 1878. do 1918. (40 godina). Bitno je reći da je ta kneževina, kasnije kraljevina Crna Gora, smatrala samu sebe državom Srba u Crnoj Gori. Odrednica „Crnogorac“ tada je označavala Srbe koji žive u Crnoj Gori. Tadašnje pravoslavno stanovništvo Crne Gore je smatralo da govori srpski jezik. To je bilo tačno, s obzirom na to da je pravoslavno stanovništvo Crne Gore, srpsko stanovništvo (Srbi iz Crne Gore, isto kao i Srbi iz BiH). Različito od zvanične Crne Gore, na primer, današnji Srbi iz Bosne, i Republike Srpske, ne smatraju da su Bošnjaci, i ne smatraju da govore bošnjački ili bosanski, i pored toga što imaju svoju državu, Republiku Srpsku. Oni su Srbi i govore varijetet srpskog. Ako sami sebe nekada i nazivaju Bosancima ili Hercegovcima, time samo označavaju da su Srbi iz Bosne, ili Srbi iz Hercegovine.

Nažalost, Hrvatska, Federacija BiH i Crna Gora, svoju svežu i krhku državnost, nastoje da ojačaju veštačkim postupcima, kreiranjem novih jezika, i u slučaju Crne Gore i Federacije BiH, kreiranjem novih etnosa i širenjem narcizma malih razlika. Crna Gora se uz to trudi da kreira i svoj poseban verski identitet, koji nikada nije postojao (za razliku od državnosti, koja je postojala, ali se radi o državnosti Srba u Crnoj Gori, kao što smo već pomenuli). Kako bude proticalo vreme, Federacija BiH i Crna Gora, će sve više uspostavljati svoje identitete. Najbolji primer prerastanja veštačkog – konvertitskog identiteta u stvarni, su već pomenuta Federacija BiH i Crna Gora, ali i Severna Makedonija. Navedimo samo činjenicu da prvi popis stanovništva Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca od 31. januara 1921. godine, nije prepoznavao Crnogorce, Bošnjake i Makedonce kao narod, zbog toga što oni nisu ni postojali kao poseban narod. Takođe, „crnogorski“ jezik nije postojao, čak ni kao pojam. O bošnjačkom da i ne govorimo.

ETNIČKA BESPUĆA CRNOGORSKOG REŽIMA
Istorijska i etnološka nauka određuju Crnogorce kao etničke Srbe. To potvrđuju svi istorijski i etnološki izzvori, kao i svi popisi stanovništva do 1948. godine (uputnica 16). Komunističke vlasti FNRJ su administrativno- političkom odlukom, u ime „bratstva i jedinstva“, preimenovale većinu Srba iz Crne Gore u crnogorsku „narodnost“. Komunisti su tako posle 1945. stvorili dve nove „narodnosti“, odnosno lažne nacije – Crnogorsku i Makedonsku, i udarili temelje za stvaranje treće lažne nacije – Bošnjačke. Popisi stanovništva u Crnoj Gori to potvrđuju.

Popis stanovništva 1909. godine. Jezički sastav: srpski – 95 odsto. Knjaževina i kraljevina Crna Gora nisu smatrale za potrebno da u popisu imaju odrednicu o etničkom sastavu stanovništva, budući da se smatralo da su svi Crnogorci Srbi.

Popis stanovništva 1921. godine. Jezički sastav: srpski – 92,14 odsto. Kraljevina SHS nije smatrala za potrebno da u popisu ima odrednicu o etničkom sastavu stanovništva u Crnoj Gori, budući da se smatralo da su svi Crnogorci Srbi. Crna Gora je u to doba imala status pokrajine, a do 1929. status Zetske oblasti.

Popis stanovništva 1931. godine. Jezički sastav: srpski – 94,42 odsto. Kraljevina Jugoslavija nije smatrala za potrebno da u popisu ima odrednicu o etničkom sastavu stanovništva u Crnoj Gori, budući da se smatralo da su svi Crnogorci Srbi. Crna Gora je tada bila deo Zetske banovine.

Popis stanovništva 1948. godine. Etnički sastav (po „narodnosti“): Crnogorci – 90,67 odsto, Srbi – 1,78 odsto, Hrvati – 1,8 odsto. Komunističke vlasti FNRJ su administrativno-političkom odlukom, preimenovale većinu Srba iz Crne Gore u crnogorsku „narodnost“. Tako je nastala komična situacija da u Crnoj Gori 1948. godine, ima manje Srba, nego Hrvata.

Popis stanovništva 2003. godine. Državna zajednica SCG. Etnički sastav: Crnogorci – 43,16 odsto, Srbi – 31,99 odsto. Jezički sastav: srpski – 63,49 odsto, crnogorski – 21,96 odsto. Vidimo da 2003. polovina Crnogoraca govori srpski, a ne crnogorski.

Prema rezultatima popisa stanovništva u nezavisnoj Crnoj Gori, iz 2011. godine (navešćemo neke podatke samo za dve najbrojnije etničke grupe), stanovništvo Crne Gore po etničkoj pripadnosti‍ čine Crnogorci – 45 odsto i Srbi – 29 odsto. Stanovništvo Crne Gore po maternjem jeziku‍ gledano, govori srpski jezik – 43 odsto i crnogorski jezik – 37 odsto. Stanovništvo Crne Gore po verskoj opredeljenosti‍ čini 72 odsto pravoslavaca (uputnica 17).

Šta tu pada u oči? Prvo, Srba po popisu ima 29 odsto, a srpski govori 43 odsto stanovništva! Dakle deo „Crnogoraca“ ne govori „crnogorski“ već srpski. To dokazuje i činjenica da po popisu Crnogoraca ima 45 odsto, a da samo 37 odsto stanovništva govori „crnogorski“ jezik.

Kao što vidimo, osam godina posle popisa 2003., po popisu iz 2011. godine, broj Crnogoraca je porastao za dva odsto, a broj Srba je opao za tri odsto. Još upadljivije, broj govornika srpskog je opao za 20 odsto, a broj govornika crnogorskog je porastao za 15 odsto. Danas, gotovo deset godina posle poslednjeg popisa u CG, ti trendovi su još izraženiji. To nam govori da je u toku proces konvertovanja jednog etnosa u drugi, i da je u toku proces konvertovanja jednog jezika u drugi. I da se proces etničkog konvertovanja brže odvija, a proces lingvističkog konvertovanja sporije. Proces verskog konvertovanja praktično nije ni počeo zbog toga što NVO „Crnogorska pravoslavna crkva“ nema nikakvog uporišta ni među onima koji su se izjasnili kao Crnogorci (do 5000). Da bi taj proces verskog preumljenja bio uspešan, potreban je makedonski scenario. To je za sada nemoguće. Crna Gora ima formalno pravo da protežira NVO CPC, ili da stvori svoju državnu crkvu, ma kako sve to čudno zvučalo. U tom slučaju bi Crna Gora morala da finansira svoju crkvu. Ona to neće ili ne može, stoga je krenula prekim putem, da konvertuje osam stotina godina staru imovinu SPC u državnu imovinu. Režim u Crnoj Gori želi ono što je SPC-u već urađeno u Makedoniji 1967. Zbog toga je potrebno da se podsetimo događaja u Makedoniji.

PROBLEMI SPC U MAKEDONIJI
Makedonce kao narodnost su kreirali komunisti posle 1945., administrativno političkim aktima, u ime „bratstva i jedinstva“. Protokom godina „narodnost“ je prerasla u etnicitet, u naciju. Problemi po SPC su kulminirali 1967. kada se Ohridska arhiepiskopija odvojila od SPC, bez saglasnosti SPC, ali uz podsticaj i saglasnost komunističkih vlasti. Makedonska pravoslavna crkva (MPC) je proglasila samostalnost 1967. MPC je preuzela svu imovinu i veći deo sveštenstva SPC. To je bio ogroman udarac za SPC. Po sticanju nezavisnosti Makedonije, postalo je još jasnije da nezavisna država Makedonija, još više želi svoju crkvu, a ne SPC. Makedoncima niko ne spori nacionalnost, niti pravo na državu, i njima je logično da žele svoju nacionalnu, a ne „srpsku“ crkvu. Drugo, nezavisnoj Makedoniji je na ruku išla činjenica da se njihova crkva i faktički odvojila još u doba komunizma, kao i činjenica da u Makedoniji živi svega 36.000 Srba, po popisu iz 2002. Međutim, ne treba kriti ni činjenicu da je crkva u Makedoniji, autonomiju dobila od SPC, kao što je Mitropolija crnogorsko-primorska autonomna i samostalna kako to stalno naglašava mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije. Kao što vidimo mali je korak od autonomije i samostalnosti, do autokefalnosti.

Sveti arhijerejski sabor SPC je 1955. godine doneo načelnu odluku da se izađe u susret svim zahtevima makedonskog sveštenstva koji nisu u suprotnosti sa kanonima i Ustavom SPC. Na Svetom arhijerejskom saboru SPC koji je zasedao od 3. do 19. juna 1959. godine u Beogradu, doneta je odluka o načelnom prihvatanju oblasne crkvene autonomije u Makedoniji. Obavljen je i kanonski izbor vladike Dositeja za ohridsko-skopskog arhiepiskopa. Nakon ovih odluka, patrijarh German je posetio Skoplje i tu je obavio ustoličenje (hirotonisanje) vladike Dositeja. Danas je proces ka kanonskom osamostaljenju MPC daleko odmakao, a pomoć MPC-u pružaju Bugarska pravoslavna crkva i Vaseljenska (Carigradska) patrijaršija. Zbog toga što makedonska država štiti svoju crkvu, SPC protivzakonito, nije registrovana kao verska zajednica, što je presudio i sud u Strazburu. Sveštenici SPC službu obavljaju po privatnim objektima. Međutim Makedonija ne haje za odluku suda u Starzburu. Dakle, SPC u Makedoniji nema bilo kakav status. Sve to želi Milo Đukanović u Crnoj Gori.

O „AUTOKEFALNOSTI“ CRNOGORSKE CRKVE
Kao jedan od argumenata za svoje tvrdnje da je imovina SPC, imovina države Crne Gore (barem ona od pre 1918.), režim u Crnoj Gori navodi da je crnogorska crkva nekada bila autokefalna (misle na period četrdesetogodišnje nezavisnosti kneževine, odnosno kraljevine Crne Gore). To je samo pokušaj da se besramno falsifikuje istorija. Ovaj falsifikat počiva na tome da je Crnogorska mitropolija od sredine 19. veka, pa do 1918., pogrešno nazivana autokefalnom, iz više oportunističkih razloga. Razlozi su sledeći.

Crnogorska mitropolija je delovala u okviru Srpske patrijaršije u Peći, koju je turski sultan Mustafa III ukinuo 1766. godine. U razdoblju od 1766. do 1920. godine, Mitropolija je živela samostalno i autonomno, ali priznanje – autokefalnost – nije dobila, niti tražila. Drugi razlog je to što priča o autokefalnosti odgovarala političkim ciljevima knjaza Nikole I Petrovića. Treći razlog je to što je u anale Ruske crkve, Crnogorska mitropolija bila upisana kao autokefalna, zbog toga što je Ruska crkva htela da pomogne u doba kada je bila ukinuta Pećka patrijaršija. Ruska pravoslavna crkva nije adresa koja je Crnogorskoj mitropoliji mogla dati autokefalnost. Autokefalnost crnogorska crkva nikada nije imala, niti je to ikada tražila od Vaseljenske patrijaršije u Carigradu ili od SPC (tj. od Srpske patrijaršije u Peći), a samo od njih je mogla tražiti i dobiti autokefalnost.

Objasnimo još podrobnije genezu navodne autokefalnosti Crnogorske mitropolije, zbog toga što tu činjenicu zloupotrebljava režim u Crnoj Gori. Taj argument režima je nejak, nekanonski po kanonima pravoslavlja, ali je dovoljan režimu u CG. Radi se o složenom problemu koji zadire u crkveno pravo i kanone pravoslavlja. Vaš autor će kao izvor objašnjenja ovog problema navesti citate i činjenice koje su iznete u knjizi koja se bavi ovim problemom, knjizi Mitropolija Crnogorska nikada nije bila autokefalna, autora dr. Ljubomira Durković Jakšića, a delo su izdali udruženi izdavači: Sveti arhijerejski sinod Srpske pravoslavne crkve i Mitropolija Crnogorsko-primorska, Beograd – Cetinje 1991 (uputnica 19). Ljubomir Durković Jakšić (1907 – 1997) je bio ugledni srpski istoričar. Doktorsku disertaciju odbranio je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1937. godine. Između ostalog, upravljao je Patrijaršijskom bibliotekom u Beogradu od 1940. do 1947. godine. Predavao je istoriju Srpske crkve kao docent Bogoslovskog fakulteta u Beogradu od 1947. do 1954. godine. Durković-Jakšić se bavio pretežno kulturnom i političkom istorijom Srba u 19. i 20. veku, kulturnim ustanovama, istorijom Srpske pravoslavne crkve, pojedinim ličnostima koje su obeležile politički, kulturni i verski život srpskog naroda u naznačenom periodu.

Autor Durković Jakšić u svojoj knjizi o navodnoj autokefalnosti Crnogorske mitropolije tvrdi da je u pitanju bilo „nekanonsko unošenje Eparhije Crne Gore u rang listu autokefalnih crkava“ sredinom devetnaestog veka i da je „Ruska crkva nekanonski unela Eparhiju Crne Gore u svoju listu autokefalnih crkava“, i da je „Eparhija Crne Gore pod vlašću samodržca kneza Nikole nekanonski predstavljena kao „autokefalna“. Takođe autor Durković tvrdi da u listi autokefalnih crkava Carigradske (Vaseljenske) patrijaršije, nema ni pomena o “autokefaliji” Eparhije u Crnoj Gori. Sve ove tvrdnje autor dokazuje u svojoj knjizi. Iz tog dela mi saznajemo da je Ruska crkva, sredinom devetnaestog veka unela Eparhiju Crne Gore u svoju listu autokefalnih crkava. Carska Rusija je tada nesebično podržavala nezavisnost Crne Gore, a Petrogradski Sinod je prihvatio rukopologanje crnogorskih mitropolita, nosilaca autokefalnosti Pećke Patrijaršije u odnosu na Carigrad. Onda je, pola veka kasnije, te činjenice konstatovao Preosvećeni episkop Nikodim Milaš, pravoslavni episkop dalmatinski, koji je na molbu crnogorskog mitropolita gosp. Mitrofana, i knjaza Nikole, napisao „Ustav Sv. sinoda 30. decembra 1903. godine, a Ustav konsistorija 1. januara 1904. godine“. U suštini, danas bi to nazvali administrativnom greškom.

DISKRIMINACIJA U CRNOJ GORI
Srbi su građani drugog reda u Hrvatskoj, u Albaniji, na većem delu Kosova i Metohije, u Makedoniji, a od sticanja nezavisnosti 2006. godine, sve više i u Crnoj Gori. Srbi su izloženi pritiscima da se izjašnjavaju kao Crnogorci, različitim oblicima maltretiranja i diskriminaciji. U državnim institucijama Crne Gore (predsedništvo, ministarstva, sudovi…), je odavno prisutna najcrnja diskriminacija prema Srbima (uputnica 18). U 25 posmatranih institucija (Služba Predsjednika Crne Gore, Zaštitnik ljudskih prava i sloboda, Uprava za kadrove, DRI, Generalni sekretarijat vlade, Sekretarijat za zakonodavstvo, Ministarstvo unutrašnjih poslova i Uprava policije, Ministarstvo prosvjete, Ministarstvo pravde, Ministarstvo rada i socijalnog staranja, Ministarstvo nauke, Ministarstvo kulture, Ministarstvo saobraćaja i pomorstva, Ministarstvo odbrane, Ministarstvo vanjskih poslova, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava, Ministarstvo zdravlja, Ministarstvo ekonomije, Ministarstvo finansija, Sudovi Crne Gore (ustavni, vrhovni, upravni, apelacioni, privredni i vijeće za prekršaje), zaposleno je 3988 građana. Broj onih koji se izjašnjavaju kao Srbi, zaposlenih u tih 25 institucija je 190! Procenat Srba zaposlenih u ovim institucijama je 4,76 odsto, a broj „Crnogoraca“ iznosi 95,24 odsto. Po poslednjem popisu stanovništvo Crne Gore po etničkoj pripadnosti čine Crnogorci – 45 odsto i Srbi – 29 odsto. U državnim institucijama Crne Gore zaposleno je više nego dvostruko više Crnogoraca od procenta Crnogoraca po popisu. Oni su pozitivno diskriminisani, a Srbi negativno. U državnim institucijama Crne Gore zaposleno je više nego šestostruko manje Srba od procenta Srba ustanovljenog popisom.

Turcima (uz pomoć Arnauta), komunistima i lažnoj državi „Kosova“ je bilo potrebno 565 godina da na Kosovu i Metohiji, konvertuju Srbe u Arbanase (od 98 odsto Srba i 1 odsto Arnauta, po turskom defteru – popisu iz 1455., do 90 odsto Albanaca i 8 odsto Srba 2020.). Komunistima, od 1945. do 1989., i režimu u Crnoj Gori od 1989. do 2020. za sličan proces konverzije Srba u Crnogorce, doveden na pola puta, je bilo potrebno svega 75 godina. Drugu polovinu puta režim u Crnoj Gori će izgleda preći znatno brže. Koliko brže, pokazaće sledeći popis stanovništva u CG. Režim u Crnoj Gori je na vlasti u kontinuitetu od 1989. godine. Naredni parlamentarni izbori u Crnoj Gori treba da se održe u oktobru ove, 2020. godine. Mandat trenutnog predsednika Crne Gore traje do maja 2023. godine. Ukoliko se promeni vlast u Crnoj Gori ove godine, SPC će moći da odahne. Ukoliko DPS ostane na vlasti uslediće mučne godine po SPC.

„Ne bojim se od vražjeg kota, neka ga je ka na gori lista, no se bojim od zla domaćega.“

(P. P. Njegoš, Gorski vijenac, stih 528-530).

„Ko umije lagati, ne umije vjerovati“.

(Njegoševa beležnica, Cetinje 1956, 137).

 

Autor Nebojša Bakarec

________________________________________________________________________________________________

UPUTNICE:
1.http://zakoni.skupstina.me/zakoni/web/dokumenta/zakoni-i-drugi-akti/884/2178-12812-23-3-19-7.pdf

2.https://rs.sputniknews.com/regioni/201912301121439541–dusko-knezevic-otkrio-sta-se-krije-iza-zakona-o-slobodi-veroispovesti/

3.https://emerging-europe.com/voices/a-new-approach-to-serbia-and-kosovo/

4.https://www.polygraph.info/a/sputnik-makes-false-claims-that-nato-counters-orthodoxy-fact-check/30086366.html

5.https://www.ceas-serbia.org/en/external/6275-lieutenant-general-frederick-benjamin-ben-hodges-to-join-cepa

6.http://www.nspm.rs/hronika/entoni-godfri-zakonom-o-slobodi-veroispovesti-u-crnoj-gori-niko-ne-zeli-da-oduzima-niciju-imovinu-od-bilo-koga-divim-se-pristupu-koji-vucic-i-brnabic-preduzimaju.html

7.http://www.politika.rs/scc/clanak/443831/Papa-Zakon-o-crkvama-doneti-demokratski-ili-nece-biti-potvrden

8.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%95%D0%BA%D1%83%D0%BC%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B7%D0%B0%D0

9.https://www.slobodnaevropa.org/a/brisel-eu-%C5%BEali-zbog-nastavka-bojkota-skup%C5%A1tine-u-cg/30333680.html

10.http://rs.n1info.com/Region/a563512/Isvestilac-EP-za-Crnu-Goru-Dogovorom-resiti-spor-o-Zakonu-o-veroispovesti.html

11.https://www.vijesti.me/vijesti/politika/dukanovic-sa-piculom-vrijeme-da-se-ovaj-region-vrati-svojoj-evropskoj-kuci

12.https://www.alo.rs/vesti/region/velika-britanija-milo-dukanovic-spc-zakon-ambasadorka/282017/vest

13.http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3589938/djukanovic-spc-se-mesa-u-strateska-opredeljenja-politike-crne-gore.html

14.https://portalanalitika.me/clanak/354115/ivan-crnojevic-najznacajniji-crnogorac-u-istoriji

15.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA

16.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B5_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B5

17.https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%94%D0%B5%D0%BC%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D0%B8%D1%98%D0%B0_%D0%A6%D1%80%D0%BD%D0%B5_%D0%93%D0%BE%D1%80%D0%B5#%D0%9F%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81_%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B2%D0%B0_2011

18.https://ssr.org.rs/goran-kikovic-imaju-li-srbi-danas-prava-u-crnoj-gori/

19.http://www.rastko.rs/istorija/durkovic-mitropolija_c.html#_Toc469564314

 

Naslovna fotografija: Boris Musić/mitropolija.com

 

Izvor Vidovdan, 29. januar 2020.